Euforija koja je pratila potpisivanje sporazuma u Dejton i Parizu krajem 1995. godine stvorila je utisak da je rec o spasonosnom politickom resenju za gorak i surov rat u prethodnoj Jugoslaviji. Kljuc za novu eru mira trebalo je da bude pojavljivanje jedinstvene drzave Bosne i Hercegovine. Mada je podeljena u dva odvojena entiteta (muslimansko-hrvatski i srpski) i pod vlascu pretezno muslimanske vlade, sporazumi su predvidali da nova Bosna treba da bude istinski multinacionalna, demokratska drzava. U sporazumima Dejton-Pariz potpuno je zanemaren islamisticki cinilac: sila koja je omogucila sarajevskom vodstvu da istraje i bori se od pocetka devedesetih, i sila koja je najvise u stanju da krsi sporazume sve dok se ne suceli s NATO snagama i to ne iznudi.

Od sredine novembra 1995., sarajevska administracija je naglasavala rastucu vaznost islamistickog cinioca za vlastiti opstanak i sposobnost da ucvrsti svoju kontrolu nad Bosnom i Hercegovinom. U tom procesu, Sarajevo je isticalo i potvrdivalo antiamericki i antizapadni karakter islamista. Prema tome, utrosivsi mnogo vremena da bi obezbedila potpunu podrsku Sjedinjenih Drzava za vreme pregovora u Dejtonu pocetkom novembra, Sarajevo nije moglo da ceka da ponovo zapocne zastupanje svoje istinske politike, buduci da je vec postigla, po recima pregovaraca vlade Sjedinjenih Drzava Ricarda Holbruka, 85 % svojih ciljeva. Vasington ne bi trebalo da bude iznenaden brzim, ostrim ozivljavanjem islamistickog karaktera Sarajeva, jer je cak i za vreme dejtonskih pregovora vodstvo bosanskih muslimana istrajavalo na svom putu da osigura da niko ne bi smeo da sumnja u stalno zauzimanje Sarajeva za radikalan islamisticki cilj.