Revitalizacija "humanitarne" mreze je samo jedan vid transformacije iranskih aktivnosti i operacija sirom Bosne i Hercegovine uoci sporazuma Dejton-Pariz.

Izmedu 1992. i kraja 1995., ZIRG, Zbor Iranskih Revolucionarnih Gardista (Pasdarani), odrzavali su organizovanu jedinicu - 7. brigadu Revolucionarnih Gardista jacine 2.000 Pasdarana - u Bosni i Hercegovini unutar armijskih snaga bosanskih muslimana. Sa glavnom bazom u Zenici, iranska brigada se kretala izmedu obuke kadrova i sudelovanja u najopasnijim operacijama na liniji fronta. 7. brigada Revolucionarnih Gardista bila je zvanicno raspustena u decembru 1995. za vreme Velajatijeve posete Sarajevu.

Uz to, Iran je odrzavao jedinicu za visoko-kvalitetnu obuku od nekih 400 oficira obavestajne sluzbe Pasdarana i VEVAK-a za rad sa mladim obavestajnim snagama bosanskih muslimana i srodnim teroristickim jedinicama. Dugotrajno prisustvo i uloge ovog iranskog kontingenta bio je ozakonjen iransko-bosanskim sporazumom od 15. novembra 1994. Sporazum je bio postignut uoci tajne posete Bakira Izetbegovica, predsednikovog sina, Teheranu, u kome Iran i Bosna i Hercegovina dogovaraju dugorocan program za ojacanje svoje sveobuhvatne bezbednosne saradnje: u rasponu od izrazitog pojacanja iranske vojne podrske do tajnog smestaja kadrova i HizbAlaha i VEVAK-a u Bosni i Hercegovini.

Posle potpisivanja sporazuma Dejton-Pariz, kljucni kadrovi jedinica Pasdarana - najmanje nekih 150-200 ZIRG podoficira i oficira, ali, prema drugim procenama, cak izmedu 750-1.000 - bili su kasnije integrisani u elitne segmente i segmente za obuku bosanske armije. U meduvremenu, iranski komandni esalon i kljucni obavestajni savetnici bili su prikljuceni kancelariji vojnog atasea iranske ambasade u Sarajevu. Uz to, vise desetina iranskih obavestajnih eksperata, prvenstveno vrhunski obavestajni instruktori VEVAK-a i Pasdarana, bili su ponovo dodeljeni AID-u.

Uz to, neki iskusni iranski treneri - od kojih je vecina provela vise godina u Bosni i Hercegovini, naucila jezik i upoznala narod - vratili su se u Iran i bili dodeljeni logorima za obuku koji su pripremali bosanske kadrove poslate u Iran. Nekoliko stotina vojnika bosanskih muslimana bilo je poslato u Iran pocetkom 1996. na poducavanje za specijalne snage i terorizam. Od pocetka marta 1996., broj bosanskih zvanicnika - i vojno i AID osoblje slato u Iran - poceo je ujednaceno da se uvecava. Vecina Bosanaca bila je slata na razlicitu bezbednosnu (obavestajnu i teroristicku) i vojnu obuku. Ovo slanje predstavlja znacajno uvecanje u odnosu na rutinsku obuku Bosanaca u Iranu pocetkom devedesetih godina.

Najznacajnija je, medutim, bila promena teheranskog stava prema svom prisustvu u Bosni. Od marta 1996., Teheran se usredsredio na dugorocno i tajno prisustvo u Bosni i Hercegovini, dalje ucvrscujuci svoju infrastrukturu u iscekivanju da IFOR ode, bilo po svom nahodenju ili kroz sukobe, pre nego sto izbije na videlo puna mera iranskog uticaja. Sarajevo potpuno podrzava rastuce iransko prisustvo uprkos nepovoljnom ucinku optuzbi NATO-a u vezi s prisustvom terorista. 18. marta, Sarajevo se formalno pozalilo da je Izetbegoviceva vlast "bila ucenjena sa zahtevima da se suspenduju svi odnosi sa prijateljskom Islamskom Republikom Irana". Ubrzo potom, sarajevski mediji su obelodanili iranski demanti da vode logore za obuku terorista u Bosni i Hercegovini, isticuci vazne i postojane humanitarne i civilne odnose.

Krajem marta 1996., NATO je potvrdio ne samo da je Iran nastavio da obucava bosansku armiju, vec i da iranski kadrovi predstavljaju teroristicku pretnju za snage IFOR-a. "Ostaje pretnja od inostranih snaga u Bosni", rekao je kapetan Mark van Dajk (USN), glavni predstavnik NATO-a. "To je pretnja od teroristickih aktivnosti, a to je takode i krsenje Dejtonskog mirovnog sporazuma". Pod pritiskom, Izetbegovic je priznao da je 50 do 60 Iranaca ostalo u Bosni i Hercegovini, naglasavajuci ipak da su svi oni otpusteni vojnici ozenjeni bosanskim zenama.