Dinamika izmedu Sarajeva, Teherana i islamisticke elite je, kao i uvek, nastavljala da dominira donosenjem odluka bosanskih muslimana, ukljucujuci ukupni pristup izvrsenju medunarodne resenosti kao sto su sproazumi Dejton-Pariz. Izetbegovcevo Sarajevo nije ostavljalo sumnju u vezi sa svojim prioritetima. U prolece 1996., kao sto je bio slucaj i u jesen 1995., na nivou diplomatskog procesa koji je vodio u Dejton, Sarajevo je jasno izrazilo sredisno mesto svojih odnosa sa Teheranom. Teheran je jos jednom demonstrirao svoju dobru volju da preduzme krupne korake da bi potpomogao svoje islamisticke saveznike u Sarajevu.

Sarajevo je, od pocetka marta 1996., sve jace demonstriralo svoju nagnutost prema Iranu i muslimanskom svetu, uprkos sve vecem pritisku Evrope i Sjedinjenih Drzava. Mada se Bosna i Hercegovina protivila da se suprotstavi Sjedinjenim Drzavama, dobijajuci njenu potpunu podrsku, izbio je na videlo jasan stav poretka u Sarajevu: Izetbegoviceva Bosna i Hercegovina nije spremna, i nije sposobna, da prekine svoje bliske odnose s Iranom i Islamistima. Naprotiv, Sarajevo je otad sve vise naglasavalo svoju resenost da dalje poboljsava i siri te odnose.

Ovaj politicki proces je zapocet otvorenim cinom. Pocetkom marta, bosanski premijer dr Hasan Muratovic je otputovao u Teheran na celu delegacije na najvisem nivou. Stigavsi u Teheran, Muratovic je naglasio da to nije slucajno sto je njegova prva zvanicna poseta inostranstvu kao premijera bio put u Iran. Objasnio je da Bosna i Hercegovina "nikada nece narusiti svoje veze sa Iranom" uprkos montiranju "izvesnih inostranih pritisaka" na Sarajevo da raskine te odnose. Muratovic je istakao odlucnu podrsku Irana Bosni "sve vreme presudnih etapa rata" kada je Zapad posmatrao kako muslimani umiru.

Govoreci za iranske medije, Muratovic je razradio ove teme, isticuci narasli potencijal bilateralnih odnosa. "Odnosi izmedu Bosne i Hercegovine i Islamske Republike treba da se preurede na temelju novih uslova koji su nastali i treba da se usaglase sa mirovnom situacijom u zemlji." On je takode istakao vaznost iranske podrske opstanku Bosne i Hercegovine. "Islamska Republka je prijateljska zemlja koja je mnogo ucinila da pomogne nasem narodu da opstane." Muratovic je izrazio malu nadu da ce sprovodenje sporazuma Dejton-Pariz resiti krizu u Bosni i Hercegovini. On je sporazume okarakterisao kao "nepravedan plan ali bolji od rata" koji sluzi da se obustave neprijateljstva. Ipak, bice potreban snazan medunarodni napor "na uskladen nacin" da se osigura da "trajan mir moze da se postigne".

Zvanicno, cilj Muratoviceve posete bio je "dalje sirenje bilateralnih veza a isto tako i koriscenje iranskog iskustva u projektima poratne obnove". Zaista, javni deo posete je naglasavao humanitarna i ekonomska pitanja i jedinstvenu ulogu koju je Iran igrao u spasavanju islamske Bosne kad je to bilo neophodno. Muratovic je rekao u Teheranu da se iranska humanitarna pomoc Bosni i Hercegovini u raznim osetljivim etapama rata u njegovoj zemlji "pokazala kao vitalna i presudna". U svim svojim javnim nastupima, Muratovic je ukazivao na efikasnu pomoc Irana tokom rata. On je neprestano izjavljivao da "kada ni jedna druga zemlja nije bila spremna da pomogne Bosni, Islamska Republika Iran je davala neprocenjivu pomoc Bosni".

Ipak, postojao je vazniji tajni aspekt posete: usaglasavanje sledece faze strateske saradnje s obzirom na prisustvo IFOR-a i sve veceg pritiska Sjedinjenih Drzava i Zapada na Sarajevo da prekine svoje odnose sa Teheranom. Nije bilo sumnje u to da ce savez Bosna-Iran samo jacati. Muratovic je bio u Teheranu da raspravlja o nacinima kako da se to postigne po najmanjoj mogucoj ceni za Sarajevo. Vazno je da je Teheran naglasio da su najvazniji i bitni susreti Hasana Muratovica u Teheranu bili sa prvim potpredsednikom Hasanom Habibijem u palati Sadabad. Habibi je odgovoran za iranske strateske projekte i politicki poredak, od ucvrscenja Islamistickog bloka i Transazijske osovine, do podrske raznim islamistickim teroristickim organizacijama i diverzantskim grupama.

Tajni, a vazniji deo Muratoviceve posete Teheranu, bio je posvecen formulisanju i koordiniranju zajednickih aktivnosti za ocekivanu obnovu nasilja u Bosni, od islamistickog terorizma protiv IFOR-a do sveopste borbe i protiv Srba i protiv Hrvata. Sarajevo se uverilo u opstu, od Irana predvodenu. islamisticku podrsku u predstojecoj krizi. Mohamed Dzavad Asajes Zarki, ambasador Islamske Republike Iran u Zagrebu, aludirao je na taj sporazum raspravljajuci o nastupajucim teznjama u Iransko-bosanskim odnosima. Teheran je bio najvise zabrinut zbog sporog grananja dejtonskog procesa. "Bosnjaci su istinski gubitnici. Oni su izgubili vise nego drugi". Kao posledica toga, upozorio je ambasador Zarki, ne samo da sadasnja situacija ne moze da potraje, nego je ponovna erupcija verovatnija. "Nadam se da to nece izazvati novi rat, ali ratovi izbijaju u Evropi mnogo cesce nego drugde u svetu", podrugljivo je rekao Zarki.

Iranska analiza Muratoviceve posete istakla je njen politicki znacaj i dugorocan potencijal bilateralnih odnosa uprkos sadasnjim nepovoljnim okolnostima. "Cinjenica da je prva inostrana poseta Muratovica, ubrzo posto je preuzeo duznost, bila poseta Islamskoj Republici Iranu, ukazuje na stratesku vaznost Teherana u bilateralnim i multilateralnim odnosima sa Bosnom i Hercegovinom". Cilj Muratoviceve posete, objasnio je Teheran, bio je "da ojaca bilateralne odnose" i da dogovori s iranskim zvanicnicima "nacine i sredstva za obnovu Bosne i Hercegovine".

Iranska vlada sada ne sumnja u to da ce Sarajevo odoleti svim pritiscima SAD/NATO/IFOR-a da narusi njene bliske veze s Teheranom. Pun poverenja, Teheran podseca da nije bila "tajna ni za jednu (NATO/IFOR) zemlju da je Islamska Republika Iran obezbedivala neogranicenu pomoc Sarajevu u najtezim okolnostima sto je potpomagalo legitimnu bosansku vladu protiv srpskih odmetnika... Teheran je cak bio optuzen da krsi embargo na isporuku oruzja sto - bez obzira na verodostojnost ili ne optuzbe - ukazuje da je Islamska Republika Iran uradila sve sto je mogla da spase zivote bosanskih muslimana". Sarajevo mnogo duguje Teheranu i potpuno je svesno ovog istorijskog duga.

Teheran ne sumnja da je Sarajevo voljno da plati. "Sada kada se rat zavrsio u Bosni i Hercegovini, bosanski narod nije zaboravio svoje istinske prijatelje. Svi zvanicnici vlade Bosne i Hercegovine priznaju presudnu ulogu Islamske Republike Iran u istorijskom otporu ove zemlje protiv srpskih agresora i nikada nece podleci pritisku nekih inostranih zemalja i okrenuti leda svojim prijateljima." Teheran smatra da je Muratoviceva poseta Iranu dokaz da je Sarajevo bilo reseno da pokaze "vlastitu nezavisnu cvrstu resenost u vezi svoje buducnosti." Uprkos prisustvu 60.000 NATO vojnika na bosanskom tlu i stratesko-politickom pritisku koji oni vrse na Sarajevo, Bosna i Hercegovina nastavlja da "smatra sebe delom golemog korpusa islamskog sveta" a ne marionetom Sjedinjenih Drzava. Zaista, "bosanska vlada je (tako) zeljna da se okoristi o pomoc i iskustvo Islamske Republike Iran u obnovi zemlje", kao i da rizikuje suprotan uticaj Muratoviceve posete na njene odnose sa Sjedinjenim Drzavama i Zapadom.

Vlastite sarajevske analize i komentari Muratoviceve posete Iranu slagale su se sa tumacenjem Teherana. Sarajevo ne sumnja da je Muratoviceva poseta Iranu bila poput "trna u oku Zapada". Jedan bosanski komentator se radovao: "Kosa na glavama visih zvanicnika americkog Ministarstva spoljnih poslova se dizala uvis pri pogledu na sliku Muratovicevog srdacnog susreta s iranskim predsednikom Hasemi-Rafsandzanijem". Sarajevo je od samog pocetka znalo da ce poseta imati suprotan ucinak na njegove odnose sa Zapadom predvodenim Sjedinjenim Drzavama. Zapad je, medutim, a narocito Sjedinjene Drzave, vec razocarao Bosnu i Hercegovinu u vreme nevolje. Cak i posto je Sarajevo pristalo na nepovoljne sporazume Dejton-Pariz, ni finansijska a ni vojna pomoc nije stizala. Umesto toga, Sarajevo je iskusilo pritisak iz Sjedinjenih Drzava za jos kompromisa da bi se proces Dejton-Pariz odrzao u zivotu kad je postalo jasno da on nema izgleda. U upadljivom kontrastu, istice Sarajevo, Iran i muslimanski svet su nepogresivo demonstrirali iskrenu resenost i podrsku stvari bosanskih muslimana.

Sarajevo je ipak potpuno svesno ozbiljnosti krize s kojom se suocava i mucnih odluka koje moraju da se donesu. Sarajevo je naglasavalo da su Sjedinjene Drzave bile koren problema. "Nedavno je bilo velikih pritisaka iz Vasingtona na Bosnu da svede svoje veze s Iranom. Tu su i pretnje, isto tako; inace ce, na primer, armiji federacije biti uskracena pomoc. Moze li Bosna napustiti Iran?" Odgovor Sarajeva je glasno "ne".

U prvoj polovini 1996., Sarajevo je pomno ispitivalo konflikt izmedu Sjedinjenih Drzava i Irana, kao i njegove posledice za Bosnu i Hercegovinu. Od samog pocetka, nije bilo sumnje u dug Sarajeva prema Teheranu. Sarajevo je spremno priznalo da je "od svih muslimanskih zemalja najgori neprijatelj Sjedinjenih Drzava, Iran, Bosni najvise pomogao. Bosna je dosla u situaciju u kojoj je mnogo zavisilo od prijatelja koji jedan drugog ne mogu da podnesu". U stvari, zvanicnici bosanskih muslimana su shvatili da, s obzirom na opsti krus odnosa Sjedinjenih Drzava/Iran, njihova koegzistencija u Bosni ne moze dugo da potraje. Drugim recima, bilo Sjedinjene Drzave/Zapad, bilo Iran/Islam moraju da odu sa Balkana.

Sarajevo i dalje istice da je cinjenica da je Vasington vec odlucio da Iran treba da ode daleko od toga da bude unapred odreden zakljucak, definitivno ne u Sarajevu. Zvanicnici bosanskih muslimana su opisali svoje tumacenje polozaja Sjedinjenih Drzava u Bosni i Hercegovini: "Sjedinjene Drzave su mera za sve; Iran je sinonim za islamski fanatizam i medunarodni terorizam. Sjedinjene Drzave je strah da bi veci uticaj Teherana u Bosni mogao da bude odskocna daska za veci uticaj Irana medu sve vecim brojem evropskih muslimana. Sjedinjene Drzave se bore protiv tog problema, zaboravljajuci na bosanske kontraargumente". Pod tim okolnostima, zvanicnici bosanskih muslimana zakljucuju da Sarajevo nema potrebe da plati cenu americkih strahova i koristoljublja.

Poblize razmotreno, Sarajevo je postalo veoma kriticno kada je u pitanju obim i vaznost uticaja Sjedinjenih Drzava u Bosni i Hercegovini. Bez ikakvog uzimanja u obzir samih zelja Sarajeva, "interesi Sjedinjenih Drzava su 'suptilno' nametnuti u regionu". Izvan oka javnosti, zvanicnici bosanskih muslimana su bili vrlo kriticni prema optuzbama Sjedinjenih Drzava koje se ticu ostanka iranskih "instruktora" i mudzahedina u Bosni i Hercegovini. Oni su naglasili da su te "neosnovane tvrdnje" bile samo slabasan izgovor Vasingtona da nametne "globalan americki interes, koji tezi potpunoj negaciji bilo kakvog uticaja Irana u ovoj oblasti. Ovaj interes bi se mogao sagledati kao deo nastojanja americkog ministarstva inostranih poslova da suzbije terorizam na Bliskom Istoku, za koji Sjedinjene Drzave uvek optuzuju iranske vlasti". U izvrsnom intervjuu, Alispahic je odbacio brige Sjedinjenih Drzava u vezi s prisustvom i uticajem Irana kao "vrlo sasave". Sarejevo ne bi trebalo, i nece, biti deo ovog antiislamistickog plana Vasingtona, istakli su zvanicici bosanskih muslimana.

Nasuprot tome, zvanicno Sarajevo je moglo samo da pozdravi bliskost sa, i dobrobit od, svojih odnosa sa Teheranom. Bosna i Hercegovina je izrazila veliko zadovoljstvo sa sadasnjim bilateralnim odnosima s Iranom, ukljucujuci obilje ekonomske pomoci i saradnju. Sarajevo je reseno da dalje siri i razvija ove odnose, kao sto je tokom martovske posete Teheranu izrazio premijer Muratovic.

Sredinom marta 1996. situacija u Bosni i Hercegovini se pogorsala i sa politicke i sa strateske tacke gledista. Stroge procene americke obavestajne sluzbe i eksperata za tu oblast pojavile su se kao tajne odate Njujork Tajmsu. Samo objavljivanje ovih procesa uverilo je vodstvo u Sarajevu da su te odate tajne odrazavale verodostojan stav Klintonove Bele kuce, a da su bosanski muslimani bili u pravu.

Ono sto je najvise zanimalo Sarajevo bilo je da se procena americke obavestajne sluzbe zasnivala na vrlo preciznim informacijama i nije mogla da se ukori zbog uticaja. Krajem marta 1996., procena obavestajne sluzbe Pentagona upozoravala je da se Bosna i Hercegovina cepala na delove s verovatnoscu da ce se vratiti borbama onog casa kada se IFOR bude povukao, sem ako u nju ne bude usla znatna ekonomska i politicka pomoc. Pentagon je upozoravao da bi samo zamasan i skup medunarodni program za pomoc i postizanje takvih cuda kao sto je brza obnova bosanske privrede i revitalizacije politickih institucija, mogao da zaustavi i mozda cak odvrati zemlju od brzog klizanja u podelu i obnovu bratoubilackih borbi.

Eksperti Sjedinjenih Drzava su procenili da su izgledi za odrzanje jedinstvene Bosne i Hercegovine "mutni" osim ako ne ostane pod oruzjem IFOR ili slicna "medunarodna" snaga koja je nasledi a kojom dominiraju Sjedinjene Drzave. Kljuc situacije je bilo priznanje americkih eksperata da se strateski ciljevi sve tri grupe u Bosni i Hercegovini "nisu bitno promenili" od samog pocetka rata. U odsustvu bilo kakvog opipljivog rezultat iz Dejton-Pariza, vodstva i stanovnistvo podjednako, vratili bi se na bojno polje da ispuni svako svoju ocevidnu resenost silom oruzja. Americki obavestajni eksperti su zakljucili da je verovatno da bi nebrojena "krhka saveznistva" nametnuta mirovnim sporazumom ubrzo propala. Sto je vazno, obavestajni analiticari Sjedinjenih Drzava su najvise bili zabrinuti zbog izgleda da izbije zestoka erupcija izmedu Muslimana i Hrvata, clanova "federacije". Oni su zapazili da su bosanski Hrvati cvrsto bili za "de facto" ujedinjenje" s Hrvatskom i da su spremni da se bore sa Sarajevom da bi postigli ovaj cilj.

Ovu cvrstu procenu deli i elita bosanskih Muslimana u Sarajevu. Nekadasnji bosanski premijer, Haris Silajdzic, bio je jedini dovoljno hrabar da otvoreno raspravlja o ovom problemu.

Sredinom marta 1996., Silajdzic je upozorio arapski svet da je Bosna u opasnosti. Tvrdio je da cak ni od Vasingtona nametnuta "federacija", a kamoli Bosna i Hercegovina koja je dobila mandat u Dejtonu, nije sprovedena. "Zapravo, do sada, Vasingtonski sporazum nije ugledao svetlo dana. U Bosni imamo dva bloka, jedan hrvatski koji brane hrvatske milicije, a drugi muslimanski, koji stiti bosanska armija. Ako situacija ostane ovakva, to ce znaciti kraj za Bosnu i islamisticko prisustvo ovde." Za Silajdzica, Hrvatska je najvaznija pretnja Islamu u Bosni i Hercegovini. On je ostro kritikovao Izetbegovica i njegove bliske saradnike sto cine previse ustupaka Hrvatima koji "rade u Bosni sta im se svida, kao da su Hrvati bili ti koji su se borili za nas i branili nas, kad su zapravo oni ti koji su razarali nasu zemlju, ubijali nas narod, a nisu ostavili ni jednu dzamiju uspravnu u njihovim oblastima. Mi se sada odnosimo prema tom narodu kao prema politickom partneru". Silajdzic je vise puta izjavio "da dejtonski sporazum propada" i da ce "Bosna i Hercegovina biti podeljena".

Ne cudi mnogo, dakle, sto je krajem marta Sarajevo javno izrazavalo svoju ogorcenost zbog stava Vasingtona prema bosansko-americkim odnosima. Uprkos ponavljanog i doslednog nastojanja Sarajeva da se nagodi s Vasingtonom, Sjedinjene Drzave su nastavile da dolaze s novim zahtevima. "Postoje odredene granice do kojih saradnja moze da se raspravlja na pozitivan nacin, ali postoji i granica, ipak, pri kojoj se saradnja preobraca u defetizam", objasnio je covek iz Sarajeva. Alispahiceva paljba, i narocito odreden razlog za to - bliski odnosi Bosne i Hercegovine i Teherana - nadmasuju sposobnost Sarajeva da saraduje sa Sjedinjenim Drzavama.

Osim toga, objasnjava covek iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina nema sta da ponudi za svoj pristanak na "saradnju" prema uslovima Vasingtona. Dogod je Vasington upleten, "kada je izvrsenje mirovnog sporazuma ozbiljno ugrozeno, cini se da proces izvrsavanja takode treba da bude isceljen popustanjem, ili tacnije defetizmom bosanskog vodstva". Umesto da se svim silama stvara podrska Zapada za ponovno zauzimanje citave teritorije Bosne i Hercegovine, Sarajevo se sve vise pritiska da se pomiri sa Srbima i Hrvatima, gubeci tako islamisticki karakter drzave. Zahtevi Vasingtona da se "zamrznu svi ozbiljni kontakti s Iranom" samo je jedna od komponenti na "spisku znacajnijih ustupaka" zahtevanih od Sarajeva u ime Dejtona. A covek iz Sarajeva ispred vidi samo zalosnu buducnost. Pristajuci na poslednji zahtev Vasingtona "verovatno je ne bi zaokruzio, ipak, posto ako inostrani pritisak stalno ubira plodove, kao sto je slucaj sa Sarajevom, on moze samo da postane veci. Obicno su ratni krivci ili gubitnici prisiljeni da prave ustupke i saginju glave posle rata. Bosna misli da nije ni izazvala ni izgubila rat. Sjedinjene Drzave i Evropljani ocigledno ne dele ovo misljenje, bar sto se tice jednog od ova dva aspekta".

Krajem marta 1996., medutim, odluka Sarajeva je postajala jasna cak i ako je njegov javni stav ostao nejasan. Obavestajne analize jugoslovenskih i bosanskih Srba o trgovini Sarajeva sa Sjedinjenim Drzavama i Iranom isticale su da Sarajevo mora da odabere: da ostane ili sa Sjedinjenim Drzavama ili sa Iranom. I dok se najvise sarajevsko vodstvo opiralo da dosegne formalno i konacno resenje, sarajevske akcije su vec silno govorile. Uprkos bujici reci, zakljucili su obavestajni analiticari, Sarajevo je "sve vise jacalo svoje veze s Iranom, i tajno i javno, kao i sa drugim militantnim islamistickim zemljama. Te veze zapravo znace stvaranje islamisticke fundamentalisticke zemlje ili centra islamistickog terorizma na jugu Evrope".

Zaista, Sarajevo je takode sve vise isticalo da je doslo vreme obracuna. Bosanski zvanicnici su naostrili svoj kriticizam na americkim zahtevima od Sarajeva. Narocita paznja je posvecena neopravdanom mesanju Sjedinjenih Drzava u unutrasnje stvari u Bosni. Sarajevo se zalilo da su Sjedinjene Drzave "zigosale Dzemala Merdana, sefa Odseka za vojno obrazovanje u glavnom stabu bosansko-hercegovacke armije; Bakira Alispahica, sefa Agencije za istrazivanje i dokumentaciju; Omera Bahmena, ambasadora Bosne i Hercegovine u Iranu; i Hasana Cengica, pomocnika ministra odbrane, kao 'neprikladne Bosnjake' zbog njihovih veza s Iranom". Nema nacina da Sarajevo moze da ocisti ove i mnoge druge vise zvanicnike sa slicnim uverenjima iz najvisih redova bosansko-hercegovackog vodstva. Pravi problem, priznaje covek iz Sarajeva, nije u tome sto se Izetbegovic plasi stetnih sirenja ovakve opsezne cistke, vec sto te osobe predstavljaju autenticno cvrsto jezgro SDA, njegove vlastite partije i temelja moci.

Krajem marta, glavni problem s kojim se Sarajevo suocilo nije bio da odabere izmedu Sjedinjenih Drzava i Irana - jer je poslednji bio odabran bez pogovora - vec da se Izetbegovic natera da donese konacnu i javnu odluku. Ljudi iz Sarajeva i zvanicnici pocinju da traze da se odgovori na zahteve Sjedijenih Drzava, "da Bosna odluci izmedu SAD i Irana".

Ljudi iznutra su poceli ljuto da kritikuju javnu politiku Sarajeva u tom pogledu. "Umesto da obnaroduje svoje veze s Iranom; umesto da ih dokumentuje i brani, bosanska vlada precutno sudeluje u zigosanju sebe i svojih drzavljana kao kriminalaca." Sarajevo mora da se suprotstavi "najnovijim optuzbama" Vasingtona koje se ticu slanja vojnog i bezbednosnog osoblja "u Iran na intenzivno paravojno i obavestajno obrazovanje. Nema, ponovo, odgovora iz Sarajeva da ce braniti dostojanstvo svojih gradana koji su za vreme rata putovali u Iran". Ljudi iz Sarajeva traze da zvanicici SDA smesta odgovore na te ptuzbe zato sto "kriticizam Sjedinjenih Drzava cilja na njihovo vlastito ponasanje" i preti najtemeljnijem pravu Sarajeva da izabere i odredi vlastite savetnike i dobrotvore.

Izetbegovicu je bilo nemoguce da ne odgovori na sve glasnije otvorene izazove iz najdubljih krugova vlastitih temelja moci. Ponavljana tajna i interna uveravanja davana visim zvanicnicima i upucenima da je Sarajevo vec odlucilo da njegova buducnost lezi uz islamisticki blok predvoden Iranom nisu vise bila dovoljna. Visi zvanicnici, utonuli u tajno sirenje saradnje sa Iranom, trazili su priznanje i narocito prestanak zlostavljanja od strane Sjedinjenih Drzava i sarajevskih medija koji izvestavaju o najnovijim americko-bosanskim odnosima.

Krajem marta, zbog toga, Izetbegovic je odabrao javno da odgovori dajuci intervju Ljiljanu, vlastitom glasilu. Bilo je prepusteno intervjuisti, Dzemaludinu Laticu, da iznese i objasni stvarnu politiku Sarajeva u vezi s krizom sa Sjedinjenim Drzavama. U razgovoru s Izetbegovicem, Latic je objasnio da "posto su otkrili jednog ili dva iranska drzavljanina blizu Fojnice, Amerikanci su poceli da diktiraju uslove i koje osoblje ce biti uzeto, sto se ogresuje o suverenitet nase zemlje. Nije vise tajna da oni zele da uniste Izetbegovicevu vlast. Njegov moguci prestup zbog veza s islamskim svetom, a posebno s Iranom, tokom agresije, kada niko drugi nije hteo da da ni jedan metak Armiji Bosne i Hercegovine, naveden je kao glavni razlog".

Izetbegovic je uzvratio s onim sto se cinilo kao pripremljen odgovor. Izrekavsi svoj odgovor kao pitanje, on se obratio Laticu: "Pustite me da vas nesto upitam: Hocete li vi, ili hocemo li svi mi biti srecniji ako potvrdim skriven dublji smisao vaseg pitanja da su Sjedinjene Drzave nas neprijatelj?" Izetbegovic je onda dodao da Sjedinjene Drzave nisu neprijatelj, pa je objasnio zasto je dosao do tog uverenja. Rekao je da je prisustvo IFOR-a na bosanskom tlu glavni razlog za takav stav. "Iran je dokazao da je nas istinski prijatelj tokom rata, ali Iran je daleko, dok je nas neprijatelj sasvim blizu, mozemo gotovo da dodirnemo jedni druge." Jednostavno receno, Sarajevu je neophodan IFOR predvoden od Sjedinjenih Drzava da pritisne Srbe i Hrvate pre nego on povrati kontrolu nad citavom teritorijom Bosne i Hercegovine. Uz to, Izetbegovic je naglasio da to sto Sjedinjene Drzave smatra za prijatelje ne sme ici na stetu Irana. "Kad govorimo o saveznicima, moj puni odgovor glasi: mi moramo imati i Sjedinjene Drzave i islamisticki svet na nasoj strani, a do najvece moguce mere takode i ostali svet," zakljucio je.

Kao sto su predvidali i Izetbegovic i sarajevska elita, intervju u Ljiljanu je posluzio kao katalizator za dalje javno razjasnjenje sarajevske politike. Jedan komentar na intervju u Ljiljanu pocetkom aprila obilno se nadovezao na onaj deo Izetbegovicevog odgovora koji se ticao Irana. Komenatator Ljiljana je izneo eksplicitno ono sto je Izetbegovic mogao samo da nagovesti. "Analiza ove primedbe, kao i nekih prethodnih primedbi predsednika Izetbegovica, navodi na zakljucak da je doslo do promene u njegovoj politickoj taktici. Ova promena je bila iznudena sumornim videnjem Bosne i Hercegovine, situacijom u vladajucoj partiji i novim pritiscima iz Sjedinjenih Drzava, koje veruju da je Izetbegovic dugo uzivao u njihovoj popustljivosti. "Posto nije bilo nacina za Izetbegovicevo Sarajevo da sprovede drasticnu promenu u svojoj jezgrovitoj politici i ciljevima da bi izasao u susret uslovima koje je postavio sporazum Dejton-Pariz, nije bilo spasa od krize i sukoba sa Sjedinjenim Drzavama.

Teheran nije sumnjao u stvarnu politiku i resenost Sarajeva. Pocetkom aprila, Teheran je zavrsio glavnu analizu privrednih i politickih tokova u Bosni i Hercegovini. Posebna paznja je posvecena ispitivanju islamskog versus zapadnog stava. Teheran je bio zadovoljan napretkom Sarajeva. "Neki politicki analiticari veruju da, mada se cini da se sarajevska vlast pokorila pritisku Zapada, ona naglasava odrzavanje religioznog aspekta vlasti". Teheran je zapazio da "zapadne zemlje nisu zadovoljne sto islamisticke zemlje daju novac i kapital bosanskoj vlasti". U strahu od sirenja Islama, "ni pod kakvim uslovima Zapad nece dopustiti islamistickim zemljama da prosire svoju ulogu u Bosni preko vojnih i privrednih kanala. Zbog toga Zapad, posebno Sjedinjene Drzave, namerava da kontrolise protok ulaganja kapitala u Bosnu". Ipak, s obzirom na ekonomske teskoce sirom Zapada, za Sjedinjene Drzave i njene saveznike je nemoguce da zamene ulaganja iz muslimanskog sveta. Zbog toga, zakljucio je Teheran, Sjedinjene Drzave nisu u stanju da se suprotstave Iranu cak ni na poljima gde se smatralo da imaju neospornu nadmoc.

Poverenje Irana je potvrdeno pocetkom aprila 1996., u Sarajevu, na samitu OIK (Organizacija islamske konferencije) o islamistickoj ulozi u obnovi Bosne i Hercegovine. Na insistiranje Irana, OIK je posebno objavio "spremnost islamistickih zemalja da pruze vojnu pomoc Bosni da pojaca svoje odbrambene sposobnosti" ne obaziruci se na ogranicenja sporazuma Dejton-Pariz".

Koristeci samit kao izgovor, iranski ministar inostranih poslova Ali Akbar Velajati je ostvario vecu posetu Sarajevu, srecuci se sa Izetbegovicem, Ganicem i Muratovicem da bi obradili bilateralna pitanja. Pored toga, Velajati je svecano otvorio dve dodatne iranske institucije u Sarajevu "Stab za obnovu i Dom kulture Islamske Republike". Obe institucije su obicno povezane sa iranskom pomoci za islamizaciju i izvoz Islamisticke Revolucije. One sluze kao nadlezna mesta za distribuciju iranskih fondova za sve "povode" i "projekte" kao i za prisustvo osoblja obucenog i finansiranog od Teherana za islamisticko obrazovanje, agitaciju i regrutovanje. Citavo bosansko vodstvo se pojavilo na svecanom otvaranju ove dve institucije, obicno povezane sa iranskom obavestajnom sluzbom i teritorijalno-finansijskim aktivnostima: njihova dela su govorila vise nego reci.

Prema iranskim izvorima, Velajatijev najvazniji razgovor u Sarajevu bio je sa bosanskim vicepremijerom Ejupom Ganicem. Oni su poblize razmotrili novonastale tendencije u vezama Teheran-Sarajevo i potpuno su bili saglasni da se suoce sa sadasnjim i novonastalim izazovima. Prema iranskim zvanicnicima: "Ganic je ukazao na Iran kao najveceg pomagaca bosanske vlasti i naroda tokom ratnih godina, kao i u vreme privredne obnove". Uprkos sve vecem pritisku iz Sjedinjenih Drzava, Ganic "je pozvao na dalje sirenje veza na politickom, privrednom i kulturnom polju pri sadasnjim uslovima na Balkanu". Velajati se slozio "da prijateljske veze izmedu dve zemlje" moraju da se sire i jacaju i obecao je potpunu podrsku Teherana.

Iranski komentari i analize posete podvukli su da je Velajati razgovarao "o najnovijem razvoju dogadaja u Bosni i Hercegovini i na Balkanu, kao i o vezama Teheran-Sarajevo". Zvanicni Teheran je ukazao da je "Izetbegovic slavio ukupnu iransku pomoc i podrsku za vreme bosanskog rata i bezgranicne napore Teherana na medunarodnom popristu da se vrate legitimna prava bosanskom narodu... On je zamolio da se ti napori nastave sada kada je Bosna na putu obnove". U svom odgovoru, Velajati je rekao da su odnosi izmedu Irana i Bosne "duboki i neraskidivi, naglasavajuci da saradnja treba da se podupre na svim poljima". Vrativsi se u Teheran, Velajati je izjavio: "Veze Teheran-Sarajevo se sire bez obzira na propagandu neprijatelja Islama". Sarajevo i Teheran su se slozili da ce "Iran nastaviti svoju podrsku vladi i narodu Bosne u periodu obnove kao sto je radio i u vreme rata".

Teheran je veoma zadovoljan ishodom Velajatijeve posete Sarajevu. Poblize ispitivanje raspolozenja na terenu i odluka sarajevskih najvisih voda i zvanicnika potvrdilo je uverenje Teherana da je na putu ucvrscenje islamisticke vlasti u Bosni i Hercegovini. Teheran mora da se usredsredi na ucvrscenju "veza Irana sa Bosnom i Hercegovinom koje su u porastu" naocigled "nemocnih nastojanja Bele kuce da izoluje Iran".

Povraceno samopouzdanje Teherana ne znaci da Teheran nije svestan velicine krize sa Sjedinjenim Drzavama u vezi buducnosti Bosne. Iranska analiza situacije u Bosni i Hercegovini posle samita OIK-a zapazila je neposrednu umesanost Bele kuce u bosansko-iranske odnose. "Predstavnik Bele kuce Majkl Mekari, uveravajuci da Iran ignorise interese bosanskog naroda i da je cilj Irana da promovise ratno stanje u Evropi, pozvao je da odnosi izmedu bosanske vlade i Irana budu prekinuti." Ipak, Teheran je zakljucio da stav Bele Kuce ima vise veze sa ukupnom americko-iranskom konfrontacijom nego sa interesima Vasingtona u dobrobiti bosanskog naroda. "Koreni izjava koje je dao predstavnik Bele kuce koje se ticu iranskih namera u Bosni moraju se potraziti u beznadeznom neprijateljstvu Amerike prema Islamskoj Republici Irana koje se sada pretvorilo u mucan psiholoski rat, sto ponekad ishodi u zauzimanje ovakvog stava."

Teheran uverava da je Zapad nemocan da ponisti dugorocne veze izgradene izmedu Bosne i Irana. Nasuprot Sjedinjenim Drzavama i Zapadu, "iranski narod i vlada su uvek stajali rame uz rame s bosanskim narodom i vladom". Ali kljuc za poverenje Teherana bio je u Velajatijevim utiscima o situaciji u skrivenim krugovima u Sarajevu; odluci Izetbegovica i njegovih ljudi od poverenja da ustanove islamisticku drzavu u Bosni i Hercegovini bez obzira na stav Sjedinjenih Drzava ili Zapada. Ako bi mu se pruzila prilika da napravi svoj izbor bez silnog pritiska iz Vasingtona, Sarajevo bi izabralo Teheran. "Ne sme se zaboraviti da je Bosna slobodna i nezavisna drzava i da nijedna sila nema prava da se mesa u unutrasnje poslove te zemlje. Samo bosanska vlada i narod imaju pravo da odluce o formulaciji svojih inostranih odnosa, odaberu svoje prijatelje i identifikuju svoje neprijatelje."

Teheran je nastojao da natera zvanicno Sarajevo da skrene svoju javnu politiku na iranski put. Sredinom aprila 1996., Mohamed Ebrahim Taherian, iranski ambasador u Bosni i Hercegovini, dao je dugacak intervju reporteru Senadu Pecaninu. Teheran je bio pun optimizma u vezi sa buducnoscu iransko-bosanskih odnosa. "Kroz poslednje teske godine, mi smo smatrali da nam je cast da budemo s tim narodom. Uvek smo imali dobre odnose sa zvanicnicima te zemlje i s narodom te zemlje. I bili smo uvek srdacno docekani. Postoje mogucnosti za ostvarenje dobrih odnosa na najvisem nivou izmedu dve zemlje. Prilikom posete bosansko-hercegovackog premijera nasoj zemlji, odrzan je jedan sastanak s predsednikom nase zemlje i on je jos jednom potvrdio da smo spremni da ostanemo uz taj narod. Jednom recju, do sada, mi smo imali vrlo dobre odnose a, Bozja volja, bice tako takode i u buducnosti."

Istovremeno, Taherian je bio potpuno svestan pritiska Sjedinjenih Drzava na Sarajevo da prekine odnose s Teheranom. Iran je resio da obezbedi da njegov polozaj u Bosni i Hercegovini ostane siguran. Taherian je upozorio da ce "Sjedinjene Drzave napraviti gresku ako planiraju da sacine takav program" da prisile Sarajevo da prekine svoje odnose s Teheranom. Uostalom, Taherian ne sumnja da je Sarajevo reseno da dalje ojacava njihove bilateralne odnose. Taherian je objasnio da je "poseta g. Muratovica Teheranu, Bozjom voljom, vec prosirila stvari koje su u proslosti krenule u ozbiljnu saradnju".

Teheran je sada takode zanimala i uloga i sudelovanje Sarajeva u sirenju islamistickog smera - to jest pokroviteljstva islamistickog terorizma i subverzija - sirom sveta, a narocito Evrope. Sve veca vaznost ovog aspekta njihove saradnje, sto je veoma podstaknuto prisustvom infrastrukture mudzahedina u Bosni i Hercegovini, bila je pokrenuta krajem aprila na sastanku izmedu Taheriana i Izetbegovica. Na sastanku, Taherian je podneo poruku od iranskog predsednika Ali Akbara Hasemi-Rafsandzanija. Pismo Hasemi-Rafsandzanija je izrazavalo "nadu (Teherana) da ce uz saradnju svih islamistickih vlada jedinstvo medu muslimanima sirom planete biti dalje ucvrsceno". S porukom Hasemi-Rafsandzanija na umu, Taherian i Izetbegovic su razgovarali o najnovijem medunarodnom i regionalnom razvoju dogadaja, preispitujuci svaki svoju ulogu u unapredivanju zajednickih ciljeva. Izetbegovic je naveo istrajan pritisak Sjedinjenih Drzava i vaznost prisustva IFOR-a da unistava neprijatelje Bosne i Hercegovine.

S obzirom na stalno odbijanje Sarajeva da pokrene otvoren sukob sa Sjedinjenim Drzavama, Taherian je preispitao stav Sjedinjenih Drzava i strategiju na Balkanu. Iranska analiza situacije na Balkanu, kao i iranskih odnosa s Bosnom i Hercegovinom, prepoznaju duboku razliku izmedu stvarnih interesa i prolaznog politickog stava. Taherian korektno identifikuje iznenadan rast zanimanja javnosti za pitanje odnosa Bosne i Irana, kao izraz izborne politike Sjedinjenih Drzava, pa zbog toga predvida da ce se to pitanje ugasiti. "Tokom proteklih nekoliko nedelja pitanje uloge Bosne i Irana u toj republici preokrenulo se u glavni izgovor da se promeni politicka ravnoteza u americkoj unutrasnjoj politici, narocito kada Republikanci pritiskaju Klintonovu administraciju zato sto je dao zeleno svetlo Iranu, tokom bosanskog rata, da doprema oruzje Bosni i Hercegovini." Taherian je predvideo probleme skorog datuma zbog stepena umesanosti Sjedinjenih Drzava u unutrasnju politiku Sarajeva. "Zbog toga, uspostavljanje bezbednosti ili odrzanje mira u oblastima razdiranim sukobima, ukljucujuci i Bosnu, imaju mesto samo u skladu sa posebnim interesima i unutrasnjim politickim razmisljanjima u zemlji i zato su nepostojani." Zbog toga, nuzno je da se i Sarajevo i Teheran pripreme za neizbeznu i predstojecu krizu koja ce izbiti s propascu sporazuma Dejton-Pariz.

Taherian nije bio sam u predvidanju skore propasti sporazuma Dejton-Pariz. Krajem aprila, Silajdzic je ponovo upozorio na predstojece komadanje Bosne i Hercegovine. "Bosna je danas u vecoj opasnosti nego sto je bila pre sest meseci kada je rat jos trajao", veruje Haris Silajdzic. "Ispod povrsine prividnog mira zemlja se dalje komada", objasnio je. "Nacelo razdvajanja etnickih grupa izmedu sebe je na dobrom putu da se sprovede. Ishod takvog razvoja dogadaja bice podela Bosne i Hercegovine." Silajdzic smatra da je dalji rast islamisticke militantnosti i "fundamentalizma" velika opasnost za buducnost Bosne i Hercegovine i primetio je da je, podstican obecanjem Bosnjaka, islamizam u usponu. "Iznenaden sam da islamisticki fundamentalizam nije vise ojacao, kao reakcija na proganjanje koje je prezivela muslimanska etnicka grupa", smatra on.

Hrvatski ljudi iznutra, izrazavajuci misljenje visokih zvanicnika iz Zagreba, priznali su sredinom aprila da je kriza sa Sarajevom bila neizbezna zato sto "bosanske muslimanske vode mrze Hrvate". Zagreb je ubeden da i Alija Izetbegovic i Haris Silajdzic imaju isti strateski cilj: "Oni hoce da postignu unitarnu, civilnu Bosnu i Hercegovinu u kojoj ce bosanski muslimani uvek nadglasati druga dva konstitutivna naroda u pitanjima koja se ticu njihovih temeljnih prava".

Hrvatski ljudi iznutra su ukazali na skorasnje dogadaje u Sarajevu kao nagovestaje evolucije u tom pravcu. Zapazili su porast broja clanaka u stampi o "Tudmanovom fasisticko-nacistickom rezimu" i druge neposredne napade na Hrvate i Hrvatsku. Sarajevo je bilo, i zvanicni mediji i mlin glasina ljudi iznutra, pun zaverenickih teorija o saveznistvu izmedu Beograda i Zagreba da se Bosna i Hercegovina podeli kad se IFOR povuce. Ljudi iz Sarajeva su sada ponavljali teheransku pricu o globalnoj zaveri koja ima za cilj da spreci uspon muslimanske drzave u Bosni i Hercegovini i o ostanku IFOR-a u Bosni i Hercegovini zauvek kao hriscanske okupacione snage. Uzete zajedno, objasnjavaju ljudi iz Zagreba, ove medijske teme sluze "da se kod bosanskih muslimana stvori osecanje da im preti svak druga strana" i da se tako pripreme za obnovu sukoba.

Buduci da je vodio brojne pregovore i druge poslove sa Izetbegovicevom administracijom, Zagreb ne sumnja da "bosansko muslimansko vodstvo mrzi Hrvate". Izetbegovicevo Sarajevo, zakljucio je Zagreb, ostaje reseno da ostvari jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu u kojoj dominiraju muslimani. "Kad uzmemo u obzir sve to", zakljucuju ljudi iz Hrvatske, "jasno je da vodstvo bosanskih muslimana nije spremno da prihvati situaciju koju je stvorio Dejtonski sporazum - nekadasnja Bosna i Hercegovina vise ne postoji i nikada vise nece postojati, svet ne zeli muslimansku drzavu u srcu Evrope, a njihovi snovi o unitarnoj Bosni i Hercegovini u kojoj dominira samo jedan narod su sruseni."

Strah Sarajeva od zavere pod vodstvom Sjedinjenih Drzava protiv muslimanske Bosne pojacao se sredinom maja 1996. kada je jos jedan americki obavestajni dokument procurio u Njujork Tajms. Ovoga puta to je bio nacrt jednog obavestajnog izvestaja - Nacionalna obavestajna procena (NOP) - koja je tada kruzila Vasingtonom. U NOP-u se zakljucilo da su veoma male sanse da se multietnicka, jedinstvena Bosna odrzi onako kako je ustanovljena sporazumima Dejton-Pariz. Kad je objavljen, NOP je bio u potpunoj suprotnosti s izricitim stavom Klintonove administracije.

Uz to, obavestajni analiticari Sjedinjenih Drzava su objasnili da stalan opstanak u vlasti dvojice voda bosanskih Srba - predsednika Karadzica (koji je kasnije odstupio iz vlasti) i generala Mladica - nije bio primarni razlog za rast krize u Bosni i Hercegovini. Primarni razlog za njihovu mracnu procenu bio je usancenje etnicke samobitnosti i cvrsto odbijanje sve tri grupe da odustanu od svoje samobitnosti u korist unitarne drzave u kojoj dominiraju muslimani. Bila je to cvrsta narodna resenost koja je rasla bez obzira na dokumenta koja su potpisale vode ili na ekonomske podsticaje.

U tom kontekstu, americki obavestajni eksperti su muslimansko-hrvatsku "federaciju" identifikovali kao najvecu prepreku za postizanje stabilnosti. Obavestajni eksperti sada zakljucuju da ta od Amerike nametnuta "federacija", prvobitno stvorena da se kanalise pomoc bosanskim Muslimanima, "ostaje u velikoj meri prica iz americke maste".

Teheransko predocavanje dominacije vaznosti americke izborne godine u formulisanju politike Sjedinjenih Drzava i stanja u Bosni i Hercegovini bilo je odmah transformisano u politicku inicijativu. Teheran je resio krajem aprila da produbi jaz izmedu Sjedinjenih Drzava i Zapadne Evrope preko ekonomske saradnje s Iranom i narocito pristupa nafti i transferu tehnologije. Teheran je zakljucio da ce uz date rastuce tenzije izmedu Evrope i Sjedinjenih Drzava u vezi s medunarodnim ekonomskim pitanjima, Evropa biti postojana u svom odbijanju da podrzi izvrsenje politike Vasingtona u Bosni i Hercegovini. S Evropom koja se drzi neutralnog polozaja, Teheran je uveren u islamisticku sposobnost da "porazi" Sjedinjene Drzave kroz upotrebu terorizma i nanosenje gubitaka.

U analizi s kraja aprila 1996. o stvorenoj situaciji u Zapadnoj Evropi, iranski ekonomski eksperti su bili puni nade u vezi s politickim i ekonomskim odnosima. Prepoznali su da je srz problema koji Iran ima sa Zapadom pritisak Sjedinjenih Drzava i Izraela i zapazili su da je to bila vec izgubljena stvar. "Mada su Sjedinjene Drzave i cionisticki rezim poslednjih meseci ulozili velike napore da ubede Evropu da prekine veze i razgovore s Iranom, i mada su izneli neosnovane tvrdnje protiv islamistickog Irana da bi opravdali svoje zahteve, ... ni jedan od ministara inostranih poslova 15 zemalja clanica Evropske zajednice nije hteo da prekine razgovore s Iranom".

Nasuprot tome, Teheran je nudio maslinovu grancicu i nebrojeno mnogo ekonomskih podsticaja. Iran je bio pun nade da ce Zapadna Evropa biti u stanju da nadvlada pritisak Sjedinjenih Drzava. "Islamisticki Iran smatra da sirenje veze s Evropom, s punim postovanjem interesa obe strane, treba da bude jedan od njegovih spoljnopolitickih programa i veruje da Evropa mora da uredi svoje odnose s Teheranom usvajanjem nezavisne politike i oslobodene od inostranih pritisaka. Dobri odnosi izmedu Irana i Evrope su, bez sumnje, na dobrobit obe strane." Teheran je uveren da ce dalji dijalog izmedu EZ i Irana biti "pozitivan korak prema uklanjanju nesproazuma, sticanju najveceg moguceg saznanja o stavovima druge strane i, isto tako, osujecenja nastojanja protivnika ucvrscenja veza izmedu Evrope i Irana da naruse te odnose".

Kljucni znacaj ove inicijative je rasvetljen sredinom maja, kada je Hasemi-Rafsandzani licno preuzeo da vodi "carobnu ofanuzivu" Irana u Evropi. On je priznao da je Iran ulozio napor da se dodvori EZ da bi poboljsao ekonomske odnose i sprecio Evropu da se pridruzi Sjedinjenim Drzavama u napadima na Iran. Hasemi-Rafsandzani je izjaviko da je "radio na poboljsanju odnosa sa Evropskom Zajednicom uprkos napetostima nastalim iz nestabilnosti na Bliskom Istoku". Teheran je bio umiren daljim sirenjem jaza izmedu Evrope i Sjedinjenih Drzava. Ekonomska polarizacija izmedu Evrope i Sjedinjenih Drzava je bila na putu da se strateski razgrana, doprinoseci tako evropskom pomirenju s prisustvom Irana u Bosni i Hercegovini i jacanjem islamistickog karaktera Izetbegovceve vlasti. U meduvremenu, Teheran bi upotrebio svoj ekonomski zov da "kupi" evropsko odbijanje da podrzi Sjedinjene Drzave u nametanju sporazuma Dejton-Pariz Sarajevu.

U meduvremenu, Teheran je nastavio da ucvrscuje svoj upliv na bezbednosni sistem u Bosni i Hercegovini predvidajuci obnovu borbi i antizapadni terorizam. Krajem maja 1996., drski Mohamed Ebrahim Taherian, iranski ambasador u Sarajevu, istakao je resenost i odlucnost Teherana da poveca svoju umesanost u Bosnu i Hercegovinu da bi unapredio dobrobit Islama. "Mi smo dosli da naucimo Bosance da brane svoju zemlju. Medunarodna zajednica zeli da takva obuka prestane, kako se bosanski topovi ne bi usmerili prema zajednici koja je bila posmatrac za vreme najruznijeg genocida u istoriji Evrope", rekao je Taherian. "Mi smo ponosni sto smo izvrsili svoju duznost da pomognemo bosanskom narodu kad im je bilo najteze. Sjedinjene Drzave niti bilo koja druga zemlja nemaju prava da nas sprece da saljemo oruzje bosanskoj armiji." Ovu izjavu bi trebalo shvatiti kao prikrivenu pretnju Sjedinjenim Drzavama i njenim zapadnoevropskim saveznicima da se ne mesaju u iranske aktivnosti u i izvan Bosne i Hercegovine, a narocito iransko prisustvo vezano za bezbednost.