Odmah posto su dejtonski sporazumi stupili na snagu, zvanicno Sarajevo je izrazilo svoju bojazan da ce se borbe ubrzo obnoviti. U intervjuu za sarajevski nedeljnik Ljiljan, predsednik Izetbegovic nije iskljucio "da ce srpska strana prekrsiti (Dejtonski) sporazum, ali ako se to dogodi... borba ce se nastaviti, ali pod mnogo povoljnijim uslovima po nas. Onda ce Srbi voditi rat protiv ostatka sveta". Izetbegovic je uz to ishod Dejtona pripisao, barem u izvesnoj meri, doprinosu muslimanskog sveta. "Islamski svet jos uvek nije dobro organizovan i dovoljno jak. Ipak, sama cinjenica da islamski svet postoji uticao je na ponasanje Zapada u nekoj meri, a posebno na ono nekih zapadnih zemalja". Prema tome, za muslimansku Bosnu nije moguce da veruje ili se pouzda u Zapad po pitanju svoje buducnosti i spasenja. Izetbegovic je zakljucio da se vratio iz Dejtona uveren da je, pod vodstvom Zapada, "ovo svet u kom je moguce zapoceti nepravedan rat i nametnuti nepravedan mir".

Zakljucak do kog je doslo zvanicno Sarajevo krajem 1995. bio je da je, bez obzira na dejtonske sporazume i ocekivani raspored jakih NATO snaga, za snage bosanskih muslimana imperativ bio da se pripreme za skori nastavak borbi.

Nisu to bile prazne pretnje. Zapocevsi krajem novembra, kada su dejtonski pregovori bili privedeni kraju, veci broj visih inostranih eksperata sa bosanskim muslimanskim snagama, ukljucujuci vise iranske obavestajne oficire, organizovali su pokret otpora. Mnogi iranski i arapski "Avganistanci" bili su tajno rasporedeni u oblasti Tuzle i na drugim mestima gde se ocekivalo da budu rasporedene snage Sjedinjenih Drzava, da bi obavljali izvidanja i pripreme za operacije ako se javi potreba da se preduzmu napadi protiv snaga Sjedinjenih Drzava.

Za to vreme, porastao je broj pokusaja od strane jedinica komandosa bosanskih muslimana u sirem podrucju Sarajeva da se preseku srpske linije. Prevashodni cilj ovih operacija bio je da se podstaknu provokacije koje bi mogle da okaljaju sliku o Srbima i ojacaju muslimansko priznanje u predstojecoj borbi za srpske sektore Sarajeva. 27-28. novembra, na primer, odred 445. brigade lake pesadije (stalno smestene u Konjicu) bio je ubacen u srpsku pozadinu blizu planine Igman. 3-4. decembra, jedan drugi izvidacko-saboterski odred bosanskih muslimana bio je ubacen iza srpskih polozaja na podrucju planine Ozren. Bilo je takode i nekoliko slucajeva snajperskih napada na muslimanski deo Sarajeva iz "sivih zona" izmedu srpskih i muslimanskih polozaja. Bosanski Srbi su poricali da su za to odgovorne njihove snage, a UNPROFOR "nije mogao da ustanovi" ko je bio odgovoran za te snajperske napade.

U isto vreme, armija bosanskih muslimana je nastavila da uklapa mudzahedine u svoje redove. Taj proces je ocevidno demonstriran u Zenici na paradi od 10. decembra. Bila je to velika predstava sile koju su predvodili Rasim Delic i predsednik Alija Izetbegovic. Prodefilovalo je oko 10.000 vojnika predstavljajuci brojne jedinice, a bilo je predstavljeno i razno tesko naoruzanje - tenkovi, artiljerijsko orude, protivavionski topovi i merzeri, rakete i projektili. "Ovo je nasa demonstracija sile. Mi moramo da pokazemo da imamo snage za dalju borbu ako je to neophodno; ako Dejton ne funkcionise", objasnio je jedan vojni predstavnik. Ispred Izetbegovica i Delica su defilovali borci vise elitnih jedincia uzvikujuci slogane kao sto su: "Alah-hu-Akbar!" (Bog je velik) i "Americki tenkovi nas nece prepasti!"

Sredisnji deo inostranog sastava bosanske armije bio je ocit, mada nije posebno pomenut. U svom komentaru, Izetbegovic je istakao doprinos 3. korpusa - maticne jedinice Mudzahedina - ratnom naporu. Elitni delovi 3. korpusa su defilovali noseci zelene i crvene trake oko glave s islamskim sloganima.

Prisutni posmatraci su zabelezili da je "Najbolje opremljena bila elitna 7. muslimanska brigada... ciji pripadnici oponasaju zestinu i hrabrost inostranih islamskih ratnika, poznatih kao mudzahedini, uz ciji su se bok borili". Zapravo, cak i po najsuzdrzanijim procenama, u redovima 7. muslimanske brigade stacionirane u Zenici, u decembru 1995. nalazilo se jos uvek preko 800 mudzahedina iz islamskih zemalja. Mnogi borci 7. muslimanske brigade nosili su preko uniformi bele odore. Zvanicno, to su bila "bela zimska maskirna odela", ali zelene trake koje su ti ratnici vezivali oko glave nisu ostavljale sumnju u to da se zapravo radilo o sahidskim pokrovima.

Parada u Zenici jasno je demonstrirala nastojanje Sarajeva da bosansku armiju prikaze kao muslimansku silu koja se oslanja koliko na javne molitve i motivaciju jedinica iranskog stila toliko i na konvencionalno naoruzanje. Velika vecina mudzahedina bila je dugo potpuno integrisana u te elitne snage. Buduci sada glatko izbrijani, nemoguce ih je otkriti sa rastojanja.

Blize ispitivanje ukupnih armijskih snaga bosanskih muslimana s kraja 1995. jasno pokazuje ne samo velicinu islamskih snaga, vec da njihova srazmerna vaznost i uticaj znatno premasuju njihov puki broj. Karakteristicno je da su sve islamisticke jedinice - takozvani mudzahedini - sacinjavale integralan deo armijskih snaga bosanskih muslimana. Islamisti danas sluze u bosanskim nacionalnim uniformama i kao takvi su upisani u bosanske gradane i tako izuzeti od proterivanja prema sporazumu Dejton-Pariz.

Krajem 1995., kljucne jedinice mudzahedina su bile:

Armija republike BiH, 3. korpus, Odred 'el-Mudzahedin' ostala je glavna jedinica mudzahedina, sluzeci kao prvenstveno jurisna grupa Armije bosanskih muslimana. Glavni stab je bio u Zenici. 3. korpus mudzahedina se sastojao od tri brigade, od kojih je svaka brojala oko 1.500 vojnika. Te brigade su bile: 7. muslimanska oslobodilacka brigada u Zenici, 9. muslimanska oslobodilacka brigada u Travniku (danas deluje u sastavu 2. korpusa osnovanog u Tuzli) i 4. muslimanska oslobodilacka brigada prvobitno rasporedena na celnim polozajima u "dzepu" a onda u Konjicu. Jedna druga brigada - 807. muslimanska oslobodilacka brigada - bila je ustanovljena i polozila je zakletvu 20. decembra 1995.; ona je integralan deo 81. divizije osnovane u Gorazdu.

Postojale su odvojene elitne snage islamista u podrucju Zenica-Travnik, poznate kao Dobrovoljacki bataljon mudzahedina, Ansar. Ansar je u svom sastavu imao 300 do 600 vojnika. Glavni stab je bio u zgradi fabrike Vatrostalno u Podbrijezju (blizu Zenice). Uz to, postojao je i novi logor nazvan "Mucenicki odred", koji je, od proleca 1995., apsorbovao vise stotina novih mudzahedina (ukljucujuci samoubilacke teroriste i druge eksperte) dospele iz Irana, Pakistana i Avganistana.

Druga jedinica specijalnih elitnih snaga koja se i dalje povecavala, u vreme kada se pretpostavljalo da inostrani mudzahedini napustaju Bosnu i Hercegovinu, bila je Kataeb-al-Munimin (Bataljon vernika). Vojnici, uglavnom Arapi ukljucujuci "Avganistance", pristizali su iz Sudana. Oni su sluzili pod komandom vojnih oficira iz Pakistana i Avganistana. Ljudi za obuku i vodstvo bili su iz Irana. Svaki bataljon je bio jacine 300 do 600 vojnika. Prvi operativni bataljon je bio osnovan u rejonu Buzima (severozapadna Bosna i Hercegovina). Jos jedan bataljon je sluzio kao jedinica specijalnih snaga za 2. korpus u podrucju Tuzle. Sirom Bosne i Hercegovine su bili organizovani drugi bataljoni. Prema Abu-Ma'aliju, komandantu mudzahedina, ukupne snage organizovanih mudzahedina brojale su izmedu 5.000 i 6.000 vojnika. Jugoslovenski, Hrvatski i vojni izvori bosanskih muslimana procenjivali su broj na vise od 7.000 vojnika.

Preostala je jos jedna glavna islamska snaga: Handzar divizija, nazvana prema 13. SS Handzar diviziji koja je sluzila pod nemackom zastavom u Drugom svetskom ratu. Danasnja Handzar divizija je sarajevska pretorijanska garda i sastoji se od 2.500 do 3.000 elitnih ratnika rasporedenih u Sarajevu i 6.000 do 7.500 jakih snaga za podrsku u glavnoj bazi za obuku osnovanoj u okolini Fojnice, ali se setala naokolo da pojaca glavne borbene frontove. Najveci deo vojnika Handzar divizije dosao je iz oblasti nebosanskih muslimanskih manjina, prvenstveno Albanaca, a vodili su ih eksperti veterani Pakistana i Avganistanci.

Tokom eskalacije sukoba iz 1995., delovi Handzar divizije su sudelovale kao specijalne snage u borbama u okolini Sarajeva, Tuzle i u talasanjima u zapadnoj Bosni i Hercegovini. U mnogim slucajevima, posebno u zbivanjima u zapadnoj Bosni i Hercegovini u leto-jesen 1995., oni su delovali u bliskom sadejstvu sa "istocnoevropskim" jedinicama mudzahedina.

Bilo je tu takode i nekoliko hiljada islamskih vojnika eksperata iz Irana, Turske, Pakistana, Egipta, Malezije i drugih muslimanskih zemalja koji su sluzili na kljucnim mestima u regularnim jedinicama snaga bosanskih muslimana. Oni su obezbedivali ekspertizu u artiljeriji, protivavionskoj odbrani, logistici, itd. Njihov broj nije uracunat u gornje procene. Krajem decembra 1995. nije bilo indikacija da su se oni spremali da se vrate u svoje maticne zemlje.

Bilo je i drugih velikih islamistickih snaga ukljucenih u subverzivne i teroristicke operacije u Bosni i Hercegovini. Glavna komponenta islamske teroristicke infrastrukture podrzavane od Irana u prethodnoj Jugoslaviji, a narocito u Bosni i Hercegovini, bila je skrivena u redovima raznih iranskih humanitarnih organizacija. Glavne islamske humanitarne organizacije su potvrdile da rade pod pokroviteljstvom iranske obavestajne sluzbe. Te organizacije deluju iz Zagreba, u Hrvatskoj, u saradnji i saglasnosti sa lokalnim predstavnicima iranske obavestajne sluzbe i HizbAlaha. Mohamed Dzevad Azajes, visi diplomata u Iranskoj ambasadi u Zagrebu, odgovoran je za nadzor nad obavestajnom sluzbom i teroristickim operacijama na Balkanu i u Evropi pod okriljem humanitarnih aktivnosti. Najveci deo fondova za te "humanitarne organizacije" koordinirani su preko fondacije Mostazafin (procelje iranske obavestajne sluzbe) i mnostva fondacija iz Saudijske Arabije i Persijskog zaliva koje, preko Usama bin Ladina, odgovaraju sudanskom radikalnom islamistickom vodi, Hasanu-al-Turabiju. U celosti, krajem 1995., izmedu 4.000 i 6.000 islamskih terorista je delovalo u Bosni i Hercegovini pod okriljem "humanitarnih organizacija" i "humanitarnih projekata". (Velik broj ih je u vrhu snaga mudzahedina u redovima Armije bosanskih muslimana.)

Sto se tice ocekivanog otpustanja mudzahedina do sredine januara 1996. - kao sto je obecao predsednik Izetbegovic - i islamski i americki izvori su se slozili da ce, u najboljem slucaju, to biti mlak, vidljiv napor. Sa zvanicnim procenama da se u zemlji nalazi samo nekoliko stotina mudzahedina koje su Sjedinjene Drzave prihvatile, Sarajevo bi sprovelo saku bradatih tvrdokornih slucajeva do sarajevskog aerodroma i "prognalo" ih, najverovatnije do zasluzne RiR u Sudanu ili Pakistanu. Zaista, najveci deo od 15.000-20.000 inostranih dobrovoljaca bilo je vec potpuno integrisano u jedinice bosanskih muslimana. Islamisticki izvori kao i oni UN u Sarajevu slozili su se da dogod ti mudzahedini budu ostali glatko izbrijani i u propisnim uniformama, niko ih nece dirati.