Od sredine novembra 1995., cim je postalo jasno da ce se dejtonski pregovori zavrsiti nekim oblikom sporazuma, medunarodno islamsko vodstvo (prvenstveno u Iranu i Sudanu) i njihovi visoki predstavnici u Bosni i Hercegovini proucavali su posledice sporazuma na njihove aktivnosti na Balkanu i izvan njega. Prvi ishod koji su islamisti proucavali jeste karakter buduce islamske drzave u Bosni i Hercegovini kao posledica sporazuma koje su posredovale Sjedinjene Drzave. Ubrzo, islamsko vodstvo nije ostavilo mesta sumnji u svoju resenost da obezbedi ustanovljenje islamske drzave u Bosni i Hercegovini cak i silom oruzja. Karakteristicno je da su islamisti snage Sjedinjenih Drzava smatrali prevashodnom pretnjom za svoje trenutne i dugorocne ciljeve, postavljajuci prema tome opravdanje za vojne sukobe ili teroristicke napade u buducnosti.

Ova obaveza je najpre autoritativno izneta 18. novembra 1995. Abu- Ma'ali, komandant mudzahedina, saopstio je njihovu spremnost da nastave rat i protiv Srba i protiv Hrvata samo ako pravedni zahtevi bosanskih muslimana ne budu ispunjeni u Dejtonu. "Bosna je zemlja koju je Islam osvojio", naglasio je on. Takva situacija je nepovratna, kaze, cak i ako politicki proces preti tom razvoju. "Za nas nema razlike izmedu Srba i Hrvata. Hrvatska ima tritorijalne pretenzije prema Bosni, a Srbija zeli da stvori veliku Srbiju. Muslimani u Bosni nikada nece prihvatiti takav ishod", zakljucio je Abu Ma'ali.

Stanoviste Abu-Ma'alija precizno odrazava glavnu analizu situacije u Bosni i Hercegovini vodene od medunarodnog islamskog vodstva. Ta interna studija, koja je takode bila potpisana 18. novembra istrazivala je situaciju u Sarajevu dok su dejtonski pregovori vodeni uspesnom dovrsenju. Karakteristicno je da ta studija danas kruzi medu visokim islamistickim vodama kao smernica za buduce aktivnosti.

Medunarodno islamisticko vodstvo je zabrinuto za temelje buduce Bosne i Hercegovine kako je zacrtana u Dejtonu. Ali oni naglasavaju, uprkos nastupima i nasuprot javnim utiscima, da nema istinskih iznenadenja u pregovarackom procesu i nacelima sporazuma.

Prema islamistickoj studiji, stvarna uloga i stav Sjedinjenih Drzava obrazuje kljuc za razumevanje i suprotstavljanje nastupajucoj situaciji u Bosni i Hercegovini. Blize proucavanje i pregovarackog procesa i krajnjeg ishoda otkrilo je, prema studiji, istinsko lice Vasingtona, naslikanog kao aktivnog saveznika srpske antimuslimanske kampanje. Islamisticka studija iznosi da ce "istorija videti tu trgovinu kao zapadnu popustljivost prema srpskim teritorijalnim zahtevima, brutalno sprovedenim do sada putem genocida pod vodstvom novog americkog prijatelja u Srbiji, Slobodana Milosevica, kog su mnogi nazvali 'Balkanskim Kasapinom'." Zaista, krajnji cilj NATO IFOR-a nema nista zajednickog s dobrobiti bosanskih muslimana. "NATO trupe ce uci da pokusaju da zastite kredibilitet NATO i UN", zakljucuje studija.

Medunarodno islamisticko vodstvo je vec utvrdilo da "stvaran mir nece biti moguc posto je mirovni sporazum potpisan pod pritiskom pa je stoga ilegalan, nistavan i jalov". Studija dalje naglasava da su se prvaci u Sarajevu saglasili s takvim iscitavanjem situacije. Medunarodno islamisticko vodstvo je uveravalo sredinom novembra da je Dejtonski sporazum vec bio "odbacen" od strane centara moci u Sarajevu, narocito "generala bosanske armije i svih njihovih vojnika."

Islamisticka elita nije zabrinuta zbog ocite podrske pregovorackom procesu i predlozenom sporazumu koji je pokazao predsednik Alija Izetbegovic. Oni podsecaju na cetiri prethodna slucaja kada je elita u Sarajevu oborila Izetbegovicev potpis na takozvanim medunarodnim resenjima i planovima za zaustavljanje rata zato sto su takvi planovi propustili da izraze maksimalisticke zahteve tvrdog jezgra voda u Sarajevu i njihovih islamistickih saveznika.

Ali upravo u slucaju da je Izetbegovic bio kooptiran od Sjedinjenih Drzava, medunarodno islamisticko vodstvo je takode odlozilo legalan i moralan povod za svrgavanje Izetbegovica. Vodstvo je naglasilo nesiguran legalan polozaj Izetbegovica, naime, da on nema legalnu potvrdu da ostane na vlasti. Oni su naveli, vrlo tacno, da Izetbegovic nastavlja da sluzi kao predsednik "tri godine posto je ustavom propisan rok (12 meseci) i mandat trebalo da mu isteknu". Sama takva situacija cini njegov potpis na ma kom sporazumu neobaveznim, pa prema tome Izetbegovicevo "forsirano i ilegalno podupiranje ovih planova" ne obavezuje lojalno vodstvo u Sarajevu.

Upravo u kontekstu oduzimanja legimiteta Izetbegovicu medunarodno islamisticko vodstvo je priznalo da su "srpske smrtonosne granate" koriscene tako efikasno da podupru sarajevsku stvar bile samozadate. Studija objasnjava da je, zato "sto je bosanski narod odbacio njegov zahtev da bude predsednik", Izetbegovic morao da pribegne sredstvima terora kako bi ostao na vlasti. U tu svrhu, "on je cesto koristio srpske granate protiv Sarajeva kao pregovaracki argument za svoj polozaj teroristicko-zastrasujuceg stila da bi bio prihvacen od Bosanaca i potvrden od SAD".

Glavni izazov s kojim se suocavaju islamisti u Bosni i Hercegovini jos uvek je najvljeni raspored golemih NATO snaga i posebno veliki kontingent Sjedinjenih Drzava. Studija tumaci mandat NATO-a kao medunarodno nastojanje da se obuzdaju bosanski muslimani i sprece da ustanove islamsku drzavu. "Preliminarni NATO mandat jasno saopstava gotovo doslovno da 'ce se preduzeti odlucna vojna akcija protiv ma koje strane koja bude povredila nove granice'," sto, za islamisticko vodstvo, znaci aktivno sprecavanje muslimanskih snaga da dovrse oslobadanje Bosne i Hercegovine. "Sta god se desilo s bosanskim medunarodno priznatim granicama ili medunarodno priznatim (1992) pravnim sistemom?"

Prema tome, dogod je to briga medunarodnog islamistickog vodstva: "Vojnici Sjedinjenih Drzava su u Bosni u misiji... zastite postignuca srpskog generala Mladica u oblasti Srebrenice i zastite njegovog logistickog koridora blizu tuzlanskog podrucja". Oni naglasavaju da takav razvoj ne moze i nece tolerisati muslimanski borci i svi oni koji su se obavezali na ustanovljenje islamske drzave u Bosni i Hercegovini.

Medunarodno islamisticko vodstvo zakljucuje svoju studiju od 18. novembra 1995. a prividno prikrivenom pretnjom snagama Sjedinjenih Drzava: "Pitanje ce se svesti na samo jedno: koliko ce americkih mladica morati da plati svojim zivotima od snajperskih hitaca srpskih kriminalaca i nagaznih mina ovog Bozica novu odlucnu americku politiku u Bosni?... Amerikanci su upali u balkansku zamku ulaskom u Bosnu da stite borbene polozaje bosanskih Srba".

Podrobnije proucavanje ovog stava pokazuje da je ovo veoma teska pretnja. Buduci da je prethodno naglasena korist od samoispaljivanja "srpskih" granata za islamisticku stvar, studija ne mora opsirno da tumaci istinsko poreklo srpskih snajperskih hitaca, mina i drugih pretnji. Osim toga, studija zuri da naglasi da je sadasnji cilj snaga Sjedinjenih Drzava da sacuva postignuca srpskih snaga, sto znaci da Srbi nemaju razloga da napadaju svoje americke zastitnike. Islamisticke snage, s druge strane, buduci da su se obavezale na oslobadanje citave Bosne i Hercegovine i ustanovljenje islamske drzave, imaju sve razloge da se odupru snagama Sjedinjenih Drzava i ostalih clanica NATO rasporedenih u Bosni da bi sprecile pohod Islama na Balkan.

Na mogucost islamistickih provokacija protiv NATO snaga aludirao je isto tako i Morteza Sarmadi, iranski pomocnik ministra inostranih poslova. U intervjuu od 19. decembra, on je upozorio da "postoje izvesni ratni huskaci u Bosni - poput bosanskih Srba - koji ce dovesti u pitanje obavezu Sjedinjenih Drzava i NATO-a prema mirovnom sporazumu iz Dejtona". Onda je on raspravljao nasiroko o rezervama koje je gajilo vise muslimanskih voda i zajednica na Balkanu i Bliskom Istoku, naglasavajuci Izetbegovicevo zapazanje da je Dejtonski sporazum bio "nepravedan" prema bosanskim muslimanima. Sarmadi je podvukao i uverenost Teherana da su bosanski muslimani bili ostecena strana protiv cijih interesa je raspored NATO snaga zapravo bio usmeren.

Medutim, sredinom decembra 1995., uloga Izetbegovica nije vise bila sporno pitanje. Medunarodno islamisticko vodstvo je bilo uvereno da njeni saveznici i pristalice u Sarajevu potuno kontrolisu situaciju. Konacno, islamisti su sada cak uvereni da mogu i samog Izetbegovica da svrstaju medu sebi odane osobe posto nije bio kooptiran od Sjedinjenih Drzava, kao sto se ranije strahovalo (kada je bio u Dejtonu). Puko potpisivanje mira u Parizu zahtevalo je podrobnije proucavanje situacije u Bosni i Hercegovini.

* * *

Potpisivanje sporazuma u Dejtonu i Parizu, i sirom sveta izrazena obaveza i podrska za Izetbegovicevu administraciju bosanskih muslimana u Sarajevu, samo je pogorsalo situaciju sto se tice medunarodnog islamistickog vodstva. U Kartumu je, 13. decembra, voda Sveislamskog pokreta (Pan-Islamic Movement - PIM) osnovanog u Sudanu, Hasan al-Turabi, presudio da je dejtonski sporazum "zavera usmerena na iskorenjivanje Islama u Bosni na nacin koji podseca na iskorenjivanje Islama u Evropi i pre 500 godina".

16. decembra 1995., medunarodno islamisticko vodstvo je objavilo novu analizu sporazuma Dejton-Pariz pod naslovom "Iskorenjivanje Islama iz Bosne!" Njihov kljucni argument jeste da je sustina diplomatskih i vojnih nastojanja Sjedinjenih Drzava da obezbede, pod izgovorom "mirovnog ugovora", da se uspostavi zapadnjacka sekularna drzava tako da bosanski muslimani ne budu u stanju da ustanove islamsku drzavu u Bosni i Hercegovini.

Islamisticki analiticari su izgradili pricu da je antimuslimanski plan bio glavni cilj Vasingtona od samog pocetka dejtonskog procesa. Da to dokazu, muslimanski analiticari su ukazali na napomene koje je izneo zamenik drzavnog sekretara Sjedinjenih Drzava Strob Talbot 1. novembra 1995. i nazvao ih "Jacanje americke bezbednosti kroz svetsko vodstvo - Bosna i posle nje".

Islamisticki analiticari su naglasili da je g. Talbot potvrdio da su Sjedinjene Drzave imale globalne planove pokrecuci dejtonski proces. Citirali su g. Talbota: "Citav islamski svet, od Maroka do Indonezije, motri kako se dogadaji odvijaju. Muslimani posvuda cekaju da vide da li ce njihovoj verskoj sabraci biti data ista prava i zastita kao i drugim Evropljanima. Odgovor na to pitanje mogao bi da ima uticaja na buducnost umerenih, prozapadnih voda kao sto su turski premijer (Tansu) Ciler i pakistanski premijer (Benazir) Buto. Druge manje prijateljske sile na Bliskom Istoku i u Persijskom zalivu vide Balkan kao metu povoljnih prilika".

Analiticari korene zavere vide u ovim recenicama. "Strob Talbot priznaje da muslimani osecaju i reaguju kao jedno telo, potvrdujuci ponovno budenje Islama sirom sveta".

Islamisticki analiticari ukazuju na kasnije izjave kojima je Talbot dokazivao 1. novembra svoju analizu: "Bilo je posebno tesko uraditi pravu stvar na Balkanu... Ali nije bilo sumnje u to sta danas znaci uraditi pravu stvar - a danas je odlucan trenutak. To znaci posluziti se kombinacijama diplomatske vestine i verodostojne pretnje silom da se strane zadrze za pregovarackim stolom".

Za analiticare, te recenice predstavljaju dokaz antimuslimanske zavere. "Talbot ovde govori onako kako jeste: verodostojna pretnja je definitivno koriscena da se prisili bosanska muslimanska drzava da pristane i na podelu i na ideje o federaciji koje je projektovao NATO".

Blize ispitivanje sporazuma Dejton-Pariz jasno pokazuje uspeh anti-muslimanskih planova i zavera na Zapadu. Osim toga, naglasavaju islamisticki analiticari, sporazum o Bosni bi se mogao smatrati prototipom za buduca anti-muslimanska nastojanja Zapada predvodenog Sjedinjenim Drzavama. "(Dejtonski) dokument je od velike vaznosti zato sto je snabdeo muslimane americko-evropskom strategijom u postupanju s nastupajucim Islamom". Unutar ukupnog sporazuma, islamisti su posebno zabrinuti zbog segmenta koji odreduje "drzavno uredenje" Bosne i Hercegovine.

Islamisticki analiticari navode: "NATO zemlje su projektovale drzavno uredenje koje ima za cilj da likvidira svako islamsko prisustvo u Bosni; rec 'musliman' se retko pominje".

Dva glavna problema koje islamisticki analiticari imaju sa slaganjem oko drzavnog uredenja jesu: (a) da ce "pravno postojanje" Bosne i Hercegovine biti zajemceno "medunarodnim zakonom kao drzava"; i (b) da "Bosna i Hercegovina treba da budu demokratska drzava, sto treba da se sprovede vladavinom zakona i kroz slobodne i demokratske izbore". (Ovo su neposredni navodi iz Dejtonskog sporazuma). Islamisticki analiticari vide u ovim klauzulama "prvi korak u iskorenjivanju Islama, koji se ocituje u proglasenju drzave za demokratsku" (sic).

Analiticari vide u unutrasnjoj podeli Bosne i Hercegovine na Muslimansko-Hrvatsku Federaciju i Republiku Srpsku sledecu fazu u razaranju Islama u Bosni. "Drugi korak (u) iskorenjivanju svakog islamskog entiteta (sastoji se) prvo u podeli zemlje, a onda sabijanju i prikljucenju pretezno muslimanskog dela u Hrvatsku federaciju, oduzimajuci tako muslimanima svako politicko ili drukcije nezavisno postojanje."

Sledeca faza u namernom nastojanju da se unisti Islam u Bosni moze se naci u segmentu sporazuma Dejton-Pariz posvecenom osiguranju "Ljudskih prava i temeljnih sloboda" svim gradanima Bosne i Hercegovine. Islamisticki analiticari naglasavaju vaznost resenosti da ce prava i slobode dopustena svim Bosancima biti zasnovana na "medunarodnim standardima" kao sto su "postavljena nadalje u Evropskom ugovoru o zastiti ljudskih prava i temeljnim slobodama i njegovim protokolima". Ta nacela, odreduje sporazum Dejton-Pariz, "imace prvenstvo nad svim drugim zakonima". (Ovo su neposredni navodi iz Dejtonskog sporazuma.)

Za islamisticke analiticare, ove recenice sadrze "treci korak" u kampanji za obuzdavanje Islama. Isticuci prevlast medunarodnih zakona, Zapad obezbeduje da serijatski ili islamski zakon nikad ne moze da bude sproveden jer ce ga drugi zakoni ukinuti. Evropljani su to izveli u svakoj muslimanskoj zemlji koju su kolonizovali. Sjedinjene Drzave su to izricito uradile u Egiptu. Egipat predsednika Hosnija Mubaraka smatra se jednim od najljucih neprijatelja medunarodnog islamistickog vodstva. Puko poredenje sporazuma Dejton-Pariz sa Kairom predsednika Mubaraka odrazava stepen islamistickog neprijateljstva prema sporazumima.

Islamisticki analiticari vide u definiciji bosanskog Predsednistva jos jedan vid zaverenistva protiv Islama. Ova definicija naveliko zadire u delikatno ustrojstvo centralizovanih institucija i procesa donosenja odluka s ciljem da obezbedi da prava svih nacionalnih grupa budu uzeta u obzir. Za analiticare, te nagodbe predstavljaju klicu namernog gusenja muslimanskih prava. "Slicnosti izmedu Bosne i Libana su zacudujuce. Francuzi su ustanovili drustveno uredenje koje je osiguravalo minimalnu zastupljenost muslimanske vecine i preobratili vlast u sarenu torbu etnicke smese. Postojao je jedan problem - izjalovilo se!" Ono sto je ovde ostalo neizreceno jeste cinjenica da je bratoubilacki libanski gradanski rat koji je konacno usmrtio od Francuza montiran sistem vlasti bio razularen udruzivanjem islamista i palestinskih terorista. Upuceni citaoci ovih analiza potpuno su svesni onoga sto se desilo u Libanu sedamdesetih-osamdesetih godina i, za njih, ovo poredenje je vise od puke akademske studije.

Islamisticki analiticari su takode zabrinuti za ovlascenja Predsednistva u Sarajevu. Oni pronalaze korene jos jedne zavere dalekoseznih uticaja u cinjenici da se od Predsednistva ocekuje da preuzme odgovornost za "vodenje spoljne politike Bosne i Hercegovine", ukljucujuci i "naimenovanje ambasadora i drugih medunarodnih predstavnika Bosne i Hercegovine od kojih najvise dve trecine moze biti izabrano sa teritorije Federacije..." (Ovo su, ponovo, neposredni navodi iz Dejtonskog sporazuma.)

Za islamisticke analiticare, glavni razlog za ovu nagodbu ovlascenja Predsednistva nad spoljnom politikom jeste da se Bosna i Hercegovina odvoji od muslimanskog sveta. "Jos jedan korak u iskorenjivanju Islama jeste da se osigura da vazne grane vlasti kontrolisu nemuslimani. Gornja odredba bi lisila Bosnu vitalne spoljnopoliticke veze s drugim muslimanskim zemljama." Prema tome, bez izdasne pomoci od sestrinskih islamistickih drzava i organizacija, i uz dodatni pritisak sa zapada, bilo bi izuzetno tesko za muslimansko vodstvo u Sarajevu da ustanovi pravu islamsku drzavu.

Sastav vise kljucnih drzavnih institucija snabdeva islamisticke analiticare dokazima o planu Zapada da spreci ustanovljenje islamske drzave. Jedan takav primer jeste multietnicki sastav Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, narocito kad se uzme u obzir da ce neki od njegovih clanova biti naimenovani od Evropskog suda da bi se obezbedila nepristrasnost i sudska valjanost. "Cak i Ustavni sud je okupiran od strane stranaca koji ce najverovatnije obezbediti da se sprece bilo kakve islamske teznje", objasnjavaju islamisticki analiticari.

Veca pretnja Islamu su "ljudska prava i temeljne slobode", kako su dopusteni sporazumom Dejton-Pariz svim gradanima Bosne i Hercegovine. Islamisticki analiticari naglasavaju skriveni plan iza propisa da "ni jedan amandman na ovaj Ustav ne moze da ponisti ili umanji ni jedno od prava ili sloboda" koji su garantovani svim gradanima. (Neposredni navodi iz Dejtonskog sporazuma.) Za islamisticke analiticare, to je pravni "hitac u prazno": "Eto vam muslimani: Cak ni Kur'an ne moze ukinuti zakone koji su za bosanske muslimane postavile Sjedinjene Drzave i evropske vojske. To je istinska okupacija na svim nivoima zivota u toj muslimanskoj zemlji".

Islamisticki analiticari dalje jadikuju i potkrepljuju ovo stanoviste obezbedujuci detaljan spisak 15 medunarodnih sporazuma o ljudskim pravima ciju je primenu obezbedio sporazum Dejton-Pariz za sve gradane Bosne i Hercegovine. "Zacudujuce je videti neprijatelje Islama gde pisu stotine knjiga o slobodi, sastavljaju zakone o ljudskim pravima i odrzavaju brojne konferencije i skupove za ljudska prava, ali kada dode do primene tih prava na muslimane, najednom nema nikoga da slusa. Gornja takozvana ljudska prava nisu ni bila predvidena da stite muslimane, ona su smerala iskljucivo da stite interese neprijatelja Islama tako da ih oni mogu selektivno upotrebljavati po svom nahodenju i kad im se prohte".

Islamisticki analiticari zakljucuju svoju studiju do 16. decembra o sporazumu Dejton-Pariz a precutnom pretnjom da ce gusenje Islama u Bosni i Hercegovini biti katalizator nastupajuceg sirenja Islama u Zapadu Evropu. Oni navode razgovor izmedu Proroka Muhameda i Amr Ibn al-Asija. Amr Ibn al-Asi je upitao: "Koji ce se od dva grada prvi otvoriti za Islam? Konstantinopolj ili Rim?" Muhamed je odgovorio: "Herkulov grad ce se prvi otvoriti za Islam". Zaista, Vizant, a s njim i Istocno Hriscanstvo kao regionalna sila, pali su pod vlast Turaka 1453. Sada je, objasnjavaju islamisticki analiticari, doslo vreme za Rim, a s njim i Zapadno Hriscanstvo kao regionalnu silu. Upravo zato je od NATO-a smisljeno nametanje antimuslimanskog poretka u Bosni i Hercegovini odredeno da podstakne povratni udarac protiv Zapadne Evrope. Islamisticki analiticari zakljucuju svoju analizu sporazuma Dejton-Pariz s obecanjem: "I Rim ce se otvoriti za Islam. To je Bozje Obecanje koje nam je saopstio Prorok i cini se kao da je NATO zapoceo ispunjenje tog Obecanja".

Medunarodno islamisticko vodstvo je puno optimizma kada je u pitanju ocekivana konfrontacija s NATO-om. U navedenoj analizi koju je medunarodno islamisticko vodstvo objavilo 18. decembra, stoji: "Velika je sreca videti NATO koji je toliko uplasen od mudzahedina" kao i od napredovanja "Islama u Evropi". Islamisti uzivaju u toj pojavi. "Prisecamo se reci naseg Proroka, mir i blagoslov bili s njim, kada kaze: 'Alah mi je pomogao s uzasom u srcu neprijatelja da istrajem u jednomesecnom hodu'."

U isto vreme, medunarodno islamisticko vodstvo smatra da je NATO, a posebno Sjedinjene Drzave, odgovoran za mogucnost oruzanog sukoba izmedu mudzahedina i vojnika NATO-a. Islamisti su besni na vojne odeljke Dejtonskog sporazuma koji pozivaju na deportaciju barem nekih mudzahedina iz Bosne i Hercegovine. Islamisticki analiticari smatraju da je taj zahtev sastavni deo zavere Sjedinjenih Drzava da se oslabe muslimanske snage i ojacaju srpske snage. "Sporazum o Bosni koji je bio nametnut muslimanskoj vladi rezimira sve to. S jedne strane Sjedinje Drzave toboze zahtevaju naoruzavanje i obuku muslimanskih snaga, (ali) s druge strane oni im govore da proteraju svoje najbolje branioce (iz redova) mudzahedina, zazmurivsi uz to na hiljade tona opskrbe, koje su prolazile ispred nosa americkih nadzornika embarga, iz Rusije i Grcke za Srbiju". Zdruzeno dejstvo ovih koraka, ako Sjedinjene Drzave znaju sta rade, smisljeno je da znacajno oslabi snage bosanskih muslimana, a taj razvoj dogadaja islamisti su reseni da ne dopuste.

Islamisticki analiticari ne sumnjaju da NATO pripreme u Bosni i Hercegovini imaju za cilj da stvore povoljne okolnosti za eskalaciju borbi protiv mudzahedina i lojalnih snaga bosanskih muslimana. Oni ukazuju da prema Clanu IV: "Sve strane shvataju i slazu se da ce se potciniti vojnim akcijama IFOR-a, ukljucujuci i neophodnu upotrebu sile da bi se osigurala popustljivost" prema brojnim klauzulama za povlacenje na nove linije prestanka neprijateljstava. (Dejtonski sporazum.) Islamisticki analiticari sparuju ovu odredbu s onom iz Clana III koja odreduje raspustanje nezavisnih neregularnih snaga, sto teoretski ukljucuje neke delove mudzahedina: "Strane takode sebe obavezuju da razoruzaju i raspuste sve naoruzane civilne grupe... u roku od trideset dana od prenosa vlasti". (Dejtonski sporazum.) Uzeta zajedno, zakljucuje medunarodno islamisticko vodstvo, ova dva clana obrazuju zakonski kljuc za zapocinjanje oruzanih sukoba izmedu NATO-a i islamistickih snaga. "Obratite paznju na to da ce, u skladu sa sporazumom, NATO upotrebiti silu ako mudzahedini ne odu za trideset dana", zakljucuju islamisticki analiticari.

Prema zamisli sporazuma Dejton-Pariz, a u skladu s obecanjima koja je Izetbegovic dao Holbruku, velika vecina mudzahedina trebalo bi da napusti Bosnu i Hercegovinu tokom prvih trideset dana. Teorijski, ako bi se mudzahedini razoruzali i otisli, ne bi trebalo da bude ikakve pretnje od oruzanih sukoba izmedu njih i NATO IFOR-a. Mogucnost takvog sukoba ne bi trebalo da brine islamisticke vode. Ipak, to nije slucaj. Medunarodno islamisticko vodstvo zna vrlo dobro da velika vecina mudzahedina i drugih islamistickih snaga, kao i legije bosanskih i drugih balkanskih muslimana, koje su oni indoktrinirali, obucili, organizovali i jos uvek ih vode, ima nameru legalno da ostane u Bosni i Hercegovini. Buduci da su primili bosansko drzavljanstvo i buduci da su se integrisali u bosansku armiju, oni su izuzeti iz sporazuma Dejton-Pariz. Ne cudi mnogo sto su islamisticki analiticari ubedeni da ce doci do sukoba NATO-a i njihovih snaga. Prema tome, najavu sukoba s NATO snagama trebalo bi smatrati jos jednim vidom gradenja okolnosti za eskalaciju islamisticke borbe za uspostavljanje islamske drzave u Bosni i Hercegovini.

Uzete zajedno, analize koje je napisalo medunarodno islamisticko vodstvo grade cvrsto opravdanje da su sporazumi Dejton-Pariz sustinski anti-muslimanski i da je oruzana borba - dihad - osnovni metod za ostvarenje islamske drzave u Bosni i Hercegovini. Krajem decembra 1995., sarajevski nedeljnik Ljiljan, koji se smatra Izetbegovicevim glasilom, rasvetlio je doprinos islamistickih dobrovoljaca bosanskoj vojnoj sili kroz njihove licne zrtve i opstu islamizaciju bosanskih muslimanskih snaga. Parada u Zenici od 10. decembra bila je predstavljena kao primer poslednjeg dostignuca. Ljiljan je pohvalno naveo vise arapskih mudzahedina koji su jos uvek u Bosni i Hercegovini uveravajuci u njihovu privrezenost islamskoj stvari i izrazavajuci prezir prema sporazumima Dejton-Pariz. "Nece nam nevernici govoriti kako da zivimo i sta da radimo. Ovo je muslimanska zemlja i muslimani moraju da je brane", objasnio je jedan arapski mudzahid. Ljiljan nije ostavio mesta sumnji da su mudzahedini bili spremni da se bore za islamsku Bosnu protiv NATO snaga. Uzevsi u obzir jedinstvenu ulogu Ljiljana u politickom Sarajevu, samo objavljivanje ovog clanka moze se protumaciti samo kao Izetbegoviceva precutna potvrda islamistickog prkosa i spremnosti da se sukobe sa SAD/NATO snagama.

Karakteristicno je da ta osecanja nisu ogranicena na ekstremisticke islamisticke krugove. Cak i relativno "umerene" frakcije muslimanskog bratstva u Zapadnoj Evropi cvrsto su protiv sporazuma Dejton-Pariz zbog njegovih "antiislamistickih odredbi". Oni su cak i mirovni ugovor potpisan u Parizu oznacili kao ugovor "Kasapina Bila". Ovi islamisti takode kazu da ce potpisivanje u Parizu ishoditi samo u obnovu borbi. "Ugovor o predaji je potpisan u Parizu 14. decembra 1995. cime je navodno zaustavljen rat u Bosni i Hercegovini", objasnjavaju oni. "Klintonov bosanski mir moze se preobratiti... u 'period prevare izmedu dva razdoblja borbi'."

Vaznost ova dva islamisticka dokumenta, uzetih zajedno, posebno onog od 18. novembra, a jos vise analiza sporazuma Dejton-Pariz od 16. decembra - "Iskorenjivanje Islama iz Bosne!" - koju je objavilo medunarodno islamisticko vodstvo, lezi u tome da su ti analiticari takode vrhovne vode mudzahedina i snaga bosanskih muslimana koje s njima deluju. Ova dokumenta sustinski obrazuju pravno valjano duhovno i ideolosko opravdanje za odupiranje primeni sporazuma Dejton-Pariz, ukljucujuci nametanje oruzanih sukoba sa NATO trupama. U njihovim dokumentima iz decembra 1995., islamisticke analize takode tumace opravdanje za eskalaciju borbe sirom muslimanske Bosne i Hercegovine u odlucan sukob ciji je cilj da razori "Rim". Mada radikalan militantni Islam nije u stanju da osvoji Evropu ili unisti zapadno hriscanstvo, on svakako moze da izrazi svoj gnev i frustriranost u obliku spektakularnih teroristickih napada u srcu Evrope.