Razlike u vojnoj snazi u novoj Jugoslaviji i Hrvatskoj odraz su nastalih nacionalnih prioriteta ova dva kljucna igraca na Balkanu. Oba su ujedinjena u svojoj resenosti da zajedno zive na novom Balkanu, sa Bosnom i Hercegovinom podeljenom izmedu njih. Ipak, postoji duboka razlika u njihovom videnju neposredne buducnosti. Tudmanov Zagreb veruje da se ne moze izbeci veci rat pre nego se novo prestrojavanje snaga na teritoriji prethodne Jugoslavije bude moglo ustanoviti. Milosevicev Beograd se jos uvek nada da ce moci da pregovara i istrguje svoj put do zapadnog priznanja pojave nove Jugoslavije, u kojoj su Srbi vecina, i nove Hrvatske, koje dominiraju teritorijom nekadasnje Jugoslavije, ukljucujuci i podelu Bosne i Hercegovine izmedu njih. Nova Jugoslavija je iscrpljena sankcijama i klonucem srpskog duha. Hrvatska, potpuno suprotno, podmladena je uspehom ofanzive u Krajini i Bosni i Hercegovini, posebno zapadnom tolerancijom etnickog ciscenja Srba koje je usledilo. Tudman je borbenog duha, uveren da ce Zagreb biti u stanju da ostvari svoje regionalne teznje samo snagom oruzja.

HRVATSKA

U jesen 1995. Zagreb je, ohrabren nedavnim vojnim pobedama u Krajini i zapadnoj Bosni i Hercegovini, poceo da razmatra i sledecu fazu svog strateskog uspona i opsti karakter svog nameravanog vojnog jacanja. Mada je krajnji vojni izazov ostao veci rat s Jugoslavijom, strateski naglasak je bio na pripremanju za poratno doba zajednickog zivota s vecom Jugoslavijom. Glavni izazov s kojim ce se tada suociti HVO (Hrvatsko vece odbrane Herceg-Bosne) bice nemilosrdna i beskompromisna potraga za regionalnim vodstvom.

Postoji isto tako i politicki aspekt tog jacanja. Hrvatski predsednik Franjo Tudman sve vise je isticao vojni faktor u hrvatskoj politici. Krajem septembra 1995., Tudman je dao maha dalekoseznim personalnim promenama, ili cistkama, u hrvatskom Vrhovnom zapovednistvu. Cak su i heroji iz nedavnih borbi sklonjeni iz vlasti da bi se obezbedilo politicki i personalno krajnje odano Vrhovno zapovednistvo. Zvanicni Zagreb je negodovao trazeci bilo kakav politicki motiv iza tih personalnih promena. "Ne postoji neposredan politicki motiv za vecinu nedavnih promena i unapredenja u glavnom stabu Hrvatske Armije, ali nije jasno kako ce se to odraziti na strukturu zapovendistva hrvatske armije koja je imala zapazene uspehe ove godine", objasnio je hrvatski komentator. Pocetkom novembra, to je postao tako jak trend da su cak i nacionalisticki intelektualci u Zagrebu poceli da brinu da nije politizacija hrvatske vojske od strane Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) otisla predaleko.

Militarizacija hrvatske politike je jasno izrazena u Tudmanovom preuzimanju specijalnog kompleta uniformi za Vrhovnog zapovendika, skupa sa zlatnim siritima. Daleko vaznija je bila aktivna politizacija vojske i poverenje u aktivno ucestvovanje uniformisanih visih oficira u javnim politickim aktivnostima HDZ. Za Zagreb su, u zimu 1995-96., vojni trijumf i slava postali isprepleteni sa zahtevima za politickom pobedom. Sve prezriviji prema demokratskom procesu i javnom mnenju, predsednik Tudman i njegovo neposredno okruzenje osecali su prisilu da obezbede spoljne vojne uspehe kao glavni izvor javne podrske i priznanja.

Ta potreba da se osigura pozitivna vojna dinamika samo je komplikovala sposobnost Zagreba da se uhvati u kostac s otvorenim bezbednosnim izazovima. U tom periodu Zagreb je bio, i jos uvek je, suocen sa dva veca nacionalna bezbednosna izazova. Vojno slozeniji je zelja da se potuku Srbi u Istocnoj Slavoniji. Zagreb je uveren da bi, izuzevsi sasvim nov sporazum ili nagodbu Tudman-Milosevic, takva jedna operacija najverovatnije ishodila u rat s Jugoslavijom. Od daleko vece politicke vaznosti i osetljivosti je izazov hvatanja u kostac sa trajnoscu "federacije" sa Sarajevom. Zagreb nema iluzija da je upravo njeno postojanje jedini koridor za Sarajevo koji predstavlja kljuc za podrsku Sjedinjenih Drzava, ukljucujuci i obilnu podrsku za rat Zagreba sa Srbima. Ipak, kako rastu tenzije u Mostaru i sirom Herceg-Bosne i srodnih oblasti, odrzivost i opstanak "federacije" sve se vise dovodi u sumnju. Taj trend tesno pristaje uz istinsku dugorocnu stratesku vojnu analizu Zagreba, kao sto se vidi na rukom crtanoj mapi predsednika Tudmana od maja 1995. (videti mapu s pocetka ove knjige). Uz to, Zagreb ne moze da vidi nenasilno resenje za ove temeljne krize i izazove s kojima se sada suocava.

Krajem 1995., Zagreb je stavio na dnevni red upoznavanje sa svojim bezbednosnim izazovima i njihovo resenje na temelju politicke svrsishodnosti: prvenstveno Klintonove administracije. Upravo zbog vaznosti americke podrske hrvatskim ratnim naporima - od prihvatanja krsenja embarga, do obezbedenja vojne ekspertize i obavestenja - hrvatsko Vrhovno zapovednistvo je znalo da vodi sto je moguce vise ofanziva dok je u milosti Vasingtona. Tudman je isto tako nastojao da ocuva americko politicko okrilje za agresivne vojne operacije i etnicko ciscenje lokalnog srpskog stanovnistva koje je usledilo. Prema tome, Zagreb je resio da prvo izade na kraj s izazovom Istocne Slavonije, odnosno, pre neizbezne propasti "federacije", sto ce neizbezno imati vrlo suprotne reperkusije po americkok-hrvatske odnose.

Sama pretnja krvave i neminovne propasti "federacije" imala je velik uticaj na pristup Zagreba krizi. Zagreb je imao jednu dodatnu pobudu da razmotri eskalaciju napetosti u Istocnoj Slavoniji u kontekstu davno ustanovljene glavne strategije. Ne odolevajuci prici o dovrsenju "oslobodenja" otadzbine, sustina istocnoslovenske krize je postala najbolji instrument za ostvarenje glavne hrvatske strategije; naime kapitalizacije regionalne erupcije da bi se odvukle Sjedinjene Drzave da pomere prioritet sa Sarajeva i prihvate prioritete Zagreba. Tako ce, sto se Zagreba tice, zauzimanje Istocne Slavonije silom postati umesno dogod nema sumnje da ce Beograd uzvratiti silom, eskalirajuci hrvatsko talasanje u veci hrvatsko-jugoslovenski rat.

U jesen 1995., osokoljeni Zagreb je odlucio da nema alternative zauzimanju Istocne Slavonije silom oruzja. S ratom u Bosni i Hercegovini koji je dostizao vrhunac i pojacanim, od Amerike predvodenim trazenjem resenja u pregovorima, Zagreb je strahovao od mogucnosti prestanka neprijateljstava, sto bi odvelo Istocnu Slavoniju pod srpsku kontrolu. Takva nagodba je bila neprihvatljiva samo zbog ekonomskog znacaja regiona, kao i trgovacki potencijal od pristupa Dunavu. S mogucim prelaskom na obnovu, Hrvatskoj su bila neophodna ta bogatstva. Hrvatski vojni eksperti su naglasili da ne postoji pojmljiva zamena za potpunu i nepromenljivu hrvatsku kontrolu teritorije sve do Dunava. Zagreb je, dakle, imao osecaj zurbe u bavljenju Istocnom Slavonijom.

U meduvremenu, Zagreb je takode formulisao stratesku procenu svog novog i nastupajuceg polozaja u regionu, narocito s razvojem situacije u Istocnoj Slavoniji kao indikativne za ukupnu promenu u regionalnoj ulozi Hrvatske. Zagreb je zakljucio da je brzo resenje problema Istocne Slavonije, cak i silom, bio kljuc za ustanovljenje hrvatskog vodeceg regionalnog polozaja. Sve dok Amerikom predvodene NATO vazdusne snage nisu bombardovale Srbe u Istocnoj Slavoniji, Hrvatska je bila uverena da bi Sjedinjene Drzave trazile povratak te oblasti pod hrvatski suverenitet u kontekstu bilo kakvog od Sjedinjenih Drzava nametnutog plana za Bosnu i Hercegovinu. Zagreb je rezonovao da su Sjedinjene Drzave bile tako motivisane prvenstveno zbog nedavnih uspeha hrvatske armije u Krajini i Bosni. S takvim rezultatom, Zagreb bi neizbezno naginjao tome da nastavi ofanzivni zamah i verovao je da su Sjedinjene Drzave odlucile da je jedini nacin da se obuzda sirenje nasilja bilo da Amerika osigura da se zahtevi Hrvatske u potpunosti ispune. Posto je tako ustanovio svoj profil zastrasivanja, Zagreb je sada ocekivao da bude priznat kao "nezaobilazan partner (Zapada) koji je u stanju da resi vojnim sredstvima ne samo unutrasnje probleme okupiranih oblasti, vec takode i da odlucno utice na ukupnu ravnotezu vojnih snaga na teritorijama prethodne Jugoslavije".

Mada su prakticna razmisljanja dominirala hrvatskom odlukom da napadne Istocnu Slavoniju, Tudmanova vlada je usredsredila svoju javnu agitaciju na patriotske teme. Zagreb je naglasavao simboliku vracanja Vukovara - poprista zestokih borbi s pocetka rata - za suverenitet Hrvatske. Zvanicni Zagreb je isticao okupaciju Istocne Slavonije kao kljuc za uspesno zakljucenje "Otadzbinskog rata": "Ta oblast je politicki vrlo vazna. U njoj je Vukovar, najveci simbol otadzbinskog rata. S vremenom, Vukovar je postao mit i sve dok se on ne oslobodi otadzbinski rat se nece zavrsiti."

Pocetkom oktobra 1995., hrvatski zvanicnici su poceli otvoreno da uzdizu ocekivanja obnove neprijateljstava protiv Srba u Istocnoj Slavoniji. "Ako ne uspemo da resimo na miroljubiv nacin problem Istocne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, siguran sam da ce hrvatska armija to uraditi vrlo uspesno", rekao je sef Vrhovnog zapovednistva Hrvatske Armije, general Zvonimir Cervenko, na vojnom skupu u Osijeku, u severnoj Slavoniji. Zapovednik osjecke oblasti, general Šuro Decak, rekao je na istom skupu da "hrvatska armija u ovoj oblasti uocava brojne slozene zadatke". On je izrazio svoje uverenje da ce svi tada postojeci izazovi za hrvatsku bezbednost otkloniti u vrlo skoroj buducnosti.

U vojnom pogledu, Zagreb je bio siguran u svoju kontrolu nad odlukom gde ce i kada udariti da bi vratio Istocnu Slavoniju. Sredinom oktobra 1995., hrvatska elita je bila spremna da krene u rat. U govoru na 3. Kongresu HDZ u Zagrebu, hrvatski ministar odbrane Gojko Susak otvoreno je pozurivao predsednika Tudmana da izda naredenje za napad: "G. Predsednice, sprovodeci vasa naredenja mi smo odbranili Hrvatsku. Hrvatska armija je danas mocna regionalna sila; upustvo i scenario za konacan cin su zavrseni. Cekamo vase naredenje!" Sve dok predsednik Tudman nije izdao naredenje, do tada - sredinom oktobra 1995. - vojna opcija za resenje krize u Istocnoj Slavoniji bila je najpozeljnije resenje Zagreba. Ova odluka se zasnivala delom na rastucoj hrvatskoj vojnoj moci.

Pre toga, krajem septembra 1995., posle ofanzive iz 1995., hrvatska armija je mogla da mobilise preko 400.000 vojnika u vrlo kratkom periodu. Arsenal teskog naoruzanja ukljucivao je preko 600 tenkova, od kojih je oko 400 bilo relativno savremenih i u dobrom operativnom stanju. Artiljerija je bila ispod potrebnog brojnog stanja, ali su hrvatski vojni eksperti bili uvereni da je njihova snaga bila "svakako dovoljna da porazi srpsku odbranu. Posle Operacije Oluja, Hrvatska je pocela da koncentrise svoje najbolje snage prema istocnoj granici. Jezgro ovih snaga ukljucivao je sedam profesionalnih brigada, snage gardijskih odreda, kao i jedinice specijalnih snaga ministarstva unutrasnjih poslova, koje su smatrane za najbolje hrvatske jedinice. Sve te elitne hrvatske snage su bile koncentrisane uz Istocnu Slavoniju.

Pocetkom oktobra, Hrvatska je intenzivirala svoje pripreme za predstojecu vojnu operaciju. Hrvatska pojacanja ukljucivala su 15 brigada u prvom vojnom konvoju, a osam u drugom: ukupno oko 45.000 vojnika. Sabrano zajedno, tesko naoruzanje je obuhvatalo 200 tenkova, 150 oklopnih transportera, 350 artiljerijskog oruda i 28 visecevnih raketnih lansera. Profesionalne brigade su stigle s prvim konvojem i razvile se u borbeni raspored iza linije Vinkovci-Zupanja. Dodatne kvalitetne jedinice su zauzele defanzivne polozaje predvidajuci moguc kontranapad Jugoslovenske armije u pravcu Spacvanskih suma.

Kljuc za hrvatske planove za eventualnu ofanzivu bio je brza odluka o ratu kroz zdruzen udar specijalnih jedinica i napad po citavoj dubini srpskih polozaja.

U tu svrhu, Hrvatska je razvila vise specijalnih snaga i diverzantskih jedinica, ukljucujuci komandose i ljude-zabe. Hrvatski operativni plan je zahtevao od ovih elitnih snaga da napreduju duz Dunava, delom camcem, u pokusaju da uniste mostove kraj Bogojeva, Batine i Backe Palanke. Hrvatske specijalne snage su mogle takode da deluju unutar madarske teritorije da bi se domogle srpske pozadine.

Hrvatska ofanziva bi otpocela sinhronizovanim napadima specijalnih snaga i artiljerije kroz srpske polozaje, skupa sa jurisima borbene inzenjerije da neutralise srpska minska polja i otvori jurisne pravce za tenkovske i mehanizovane jedinice.

Hrvatski eventualni planovi su takode ukljucivali planove za preventivne napade protiv moguce intervencije Jugoslovenske Armije. U tu svrhu, Hrvatska je u oblasti Osijeka ustanovila snazan mostobran na reci Dravi, neposredno preteci Dardi. Novi pokretni mostovi su bili doneti kraj reke Drave da bi posluzili za hrvatske napade ogranicenog dometa na Jugoslaviju. Glavni cilj ovakvog napada bio bi prekid komande, kontrole i veza 11. korpusa Jugoslovenske armije. Zagreb je bio ubeden da bi sama cinjenica da je Jugoslovenska armija morala da se usredsredi na lov na hrvatske jedinice na jugoslovenskoj teritoriji umesto da juri da spasava Srbe u Istocnoj Slavoniji imalo razorno propagandno dejstvo i psiholoski uticaj na srpske branioce. Zbog toga, jos veci broj hrvatskih specijalnih snaga bio je predviden za takve operacije u jugoslovenskoj pozadini.

Poblize osmotren taj vid hrvatskih eventualnih planova ukazuje da je Zagreb od pocetka planirao da podbode Jugoslovensku armiju da se umesa. Hrvatski vojni eksperti su objasnili da su ocekivali nalet jugoslovenske paljbe s boka na njihove tenkove u Istocnoj Slavoniji. Lokalne vojne jedinice su bile informisane da budu spremne za najsiru eskalaciju kao rezultat "zasipanja jugoslovenske teritorije granatama, bilo namerno ili slucajno U takvom slucaju, Jugoslovenska Armija bi sigurno odgovorila na tu paljbu, ponovo bilo namerno ili slucajno". Hrvatski eventualni planovi su predvidali da bi, cim se takva lokalizovana razmena paljbe "dogodi", bilo "jos teze da se ona stavi pod kontrolu". Zbog toga, a bez obzira na politicka racvanja, hrvatska vojna snaga koncentrisana naspram Istocne Slavonije bila je sracunata od pocetka "da porazi" bilo kakvu vojnu intervenciju do koje bi moglo doci iz Jugoslavije.

Hrvatska vojna obavestajna procena predvidela je pocetkom oktobra 1995. da ce "trupe Jugoslovenske armije biti upletene u borbi u toj oblasti, ali do koje mere i koliko jos uvek nije poznato". Opcije razmatrane u Zagrebu kretale su se od slanja "dobrovoljaca" odobrenih od Beograda do organizovanog vojnog uplitanja kvalitetnih snaga kao sto su artiljerijske, oklopne i vazduhoplovne snage na strani lokalnih srpskih snaga. Hrvatska vojna obavestajna sluzba je bila najvise uznemirena zbog jugoslovenske koncentracije snaga oko Sida i na obali Dunava. Sa svojih polozaja, ove snage bi mogle da se razviju u Istocnoj Slavoniji unutar nekoliko sati, stvarajuci tako eskalatornu pretnju koju Zagreb ne bi mogao da usmeri sem da preduhitri protivnika. Hrvatska procena je takode tvrdila da su male jugoslovenske jedinice bile vec rasporedene na hrvatskom tlu u Baranji i Istocnoj Slavoniji, stvarajuci tako opravdanje za hrvatski preventivni napad.

Hrvatska vojna obavestajna sluzba je identifikovala glavnu jugoslovensku snagu koja je grupisala svoje snage s kojima bi morali da se sukobe kao "Severnu armiju": nekadasnju 1. Armiju "Jugoslovenske armije" sa stabom u Beogradu. Hrvatski analiticari su zakljucili da bi, u slucaju vece eskalacije, bila u stanju da uvede u borbu korpuse iz Beograda, Novog Sada, Valjeva i Uzica. Te snage predstavljaju nekih 48% citave Jugoslovenske armije. Prema hrvatskim proracunima, Beograd bi bio u stanju da uvede u borbu oko 300.000 vojnika (pod uslovima opste mobilizacije), 450 tenkova, 350 oklopnih bornih kola i 7.000 topova svih kalibara. Hrvatska vojna obavestajna sluzba je zakljucila da, pod uslovima takve opste jugoslovenske vojne intervencije "borbena snaga Hrvatske armije nije veca od njihove, bar na papiru". Kao sto ce biti objasnjeno u daljem tekstu, ova spoznaja je uticala na odluku Zagreba da izmeni politicko-strateski kontekst svoje predstojece ofanzive.

Glavno podrucje zanimanja Zagreba bila je snaga avijacije. I vojni eksperti i vojni obavestajni analiticari su se slozili da je snaga avijacije bila jedino podrucje u kome se Hrvatska suocavala s vecim vojnim problemima pri pomisli na mogucu jugoslovensku intervenciju u borbama u Istocnoj Slavoniji. Ucinak Hrvatskog vazduhoplovstva u ranijim borbama bio je nezadovoljavajuci i nezaleceni gubici - cetiri MIG-21 - iznad podnosljivosti avijacije. Suprotstavljanje dobro uvezbanoj i dobro opremljenoj Jugoslovenskoj avijaciji bilo bi daleko veci izazov. Zagreb je bio najvise zabrinut zato sto su najvise MIG-ove 21 nadmasivali u klasi jugoslovenski MIG-ovi 29 cak i kad su naoruzani slicnim VVR-ama (vazduh-vazduh raketa). Prema tome, glavni cilj hrvatskih snaga bio bi da zabrani Jugoslovenima pravo da vode vazdusne napade pre nego da podrzi hrvatsku ofanzivu na zemlji.

Hrvatski vojni eksperti su ostali tako zabrinuti zbog izgleda hrvatskih vazduhoplovnih snaga da je Zagreb resio da uputi pitanje jugoslovenske vazduhoplovne moci na politicki nivo. Zagreb je od jugoslovenske upotrebe avijacije napravio casu belli. U kontaktima s Klintonovom administracijom, Zagreb je sad uslovio svoje stalno ucestvovanje, a pogotovo podrsku za tada intenzivne americke pregovaracke napore u Bosni i Hercegovini aktivnim zaustavljanjem jugoslovenske avijacije od SAD/NATO snaga. Hrvatski vojni eksperti, dakle, vise nisu bili zabrinuti zbog pretnje od raketa zemlja-zemlja i vazdusne snage Jugoslavije. Vojni eksperti u Zagrebu su istakli da bi "upotrebom tih (raketa) i vazduhoplovstva uopste, Milosevic jasno pokazao svoju umesanost u borbama na teritoriji hrvatske drzave, sto bi navelo prvenstveno Sjedinjene Drzave da preduzmu odlucnije akcije. Ne bi bilo preveliko iznenadenje ako bi, posle toga, vise dsetina Tomahavki sa ratnih brodova Sjedinjenih Drzava u Jadranu poletelo prema aerodromima u severnoj Srbiji i Vojvodini". Sledece procene hrvatske vojne obavestajne sluzbe bile su zasnovane na pretpostavci rane neutralizacije jugoslovenske strateske infrastrukture krstarecim raketama sa brodova americke mornarice. Zagreb je bio uveren da je ostvario resenost Sjedinjenih Drzava na taj cin.

Sredinom oktobra 1995., medutim, krizom oko Istocne Slavonije su dominirali intenzivni politicki pregovori. Vise medunarodnih pregovaraca, medu ostalima i Piter Galbrajt i Karl Bilt, pokusali su da sprece hrvatsku ofanzivu terajuci Beograd na dodatne ustupke. Napori pregovaraca su bili potpomognuti stalnim hrvatskim vojnim pritiskom. Zagreb je nastavio da koncentrise dodatne trupe prema regionu Srem-Baranja. Hrvatske specijalne snage su, uz to, otpocele s ubacivanjem i provokacijama unutara srpskih linija. U Beogradu su medunarodni pregovaraci koristili tekucu rastucu napetost kao polugu za uticaj na Milosevica, preteci da bi Jugoslavija bila kaznjena ako kriza u Slavoniji eskalira u veci sukob. Krajem oktobra, pregovaraci su bili sasvim uvereni u svoju sposobnost "da predaju" Beograd.

Ali Zagreb nije bio tako uveren. Hrvatsko vodstvo je nastavilo da razmatra svaki pozar s Jugoslavijom kao kljuc za ucvrscenje stalne podele prethodne Jugoslavije. Ta ambivalentnost je bila jasno izrazena u proceni pretnje hrvatskih vojnih eksperata. Zagreb jos nije bio siguran u opseg i potencijal jugoslovenske vojne intervencije u slucaju napada na Istocnu Slavoniju.

Hrvatska vojna obavestajna sluzba je ukazala na nedavne jugoslovenske vojne vezbe koje bi se mogle smatrati probama za intervenciju. Kada je, na primer, Jugoslovenska armija u zapadnoj Vojvodini sprovela svoje godisnje zdruzene takticke vezbe, hrvatski eksperti su naglasili da su bile "intervencionistickog tipa" samo zato sto je upotrebljavana bojeva municija. Glavni zadatak snaga koje su vezbale bio je "da izvedu brz protivnapad i odrzavaju stalnu odbranu posto zauzmu odredeno podrucje". Komanda Severne armije, kojoj pripada vezbajuci 12. korpus, odredila je da glavna uloga i zadatak bude "snaga za brz otpor" na ugrozenoj "srpskoj" teritoriji. Ne bez razloga, hrvatski strucnjaci su protumacili ovaj scenario kao obezbedivanje podrske za 11. slavonsko-baranjski korpus u slucaju da Hrvatska armija iznenada pokrene ocekivanu ofanzivu na Istocnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem. Uz to, Hrvati su se uzbunili ka su se u ove vezbe ukljucili i jugoslovenska Recna flotila topovnjaca iz Novog Sada, desantne armijske trupe, kao i avijacija i snage protivavionske odbrane. Hrvatski analiticari su zapazili da su jugoslovenske jedinice demonstrirale "moc i snagu" koje treba uzeti u obzir. Oni su uocili i veliku razliku u kvalitetu izmedu ovih jedinica i "domacih" srpskih odreda u Istocnoj Slavoniji.

Hrvatski vojni eksperti su posebnu paznju posvetili ulozi i ucinku jugoslovenskih specijalnih snaga. Hrvatska vojna obavestajna sluzba je zakljucila da je oko 2.000 elitnih vojnika iz jedinica recnih minolovaca, amfibijskih i desantnih jedinica, bilo uvezbano da uspostave veze i pristup Istocnoj Slavonij pod nepovoljnim uslovima. Najvaznije je, sa stanovista Zagreba, bila jugoslovenska prikazana sposobnost "da obezbedi hitnu podrsku" Srbima s druge strane Dunava, cak i posle bombardovanja i rusenja mostova na Dunavu. Hrvatski vojni eksperti smatraju da je preventivno rusenje tih mostova preduslov za napad na Istocnu Slavoniju. Dakle, jugoslovenska sposobnost da uspostavi veze preko Dunava zabrinula je Zagreb.

Najznacajniji su, ipak, bili strateski zakljucci koje su hrvatski vojni eksperti izveli iz vezbi jugoslovenskog 12. korpusa. "Ipak, sta god mogli da mislimo o snazi Jugoslovenske armije, vezba je bila poucna. Zato sto ce novosadski korpus pre ili kasnije sigurno da se ukljuci u dogadaje vojne reintegracije okupiranog podrucja u drzavu i pravni sistem Hrvatske. Recni i desantni napadi zabaceni iza leda Hrvatske armije mogli bi da oslabe jurisnu snagu hrvatskih snaga. A obe stvari neopozivo potvrduju da je 11. slavonsko-baranjski korpus bespomocan sam po sebi, bez obzira koliko i kako general Loncar (zapovednik 11. srpskog korpusa u Istocnoj Slavonij) preklinjao srpske ratnike da se late oruzja. (Napomena: 11. srpski korpus u Istocnoj Slavoniji je srpska vojska u Hrvatskoj, koja nije povezana sa snagama Jugoslovenske armije - Izd.). Tako je Zagreb odlucio da obezbedi politickim sredstvima, narocito pritiskom Sjedinjenih Drzava i ostatka medunarodne zajednice na Beograd, da snagu Jugoslovenske armije ne intervenisu preko Dunava kada se snage Hrvatske armije sjure na svoju bracu u Istocnoj Slavoniji.

Zaista, u poslednjoj nedelji oktobra 1995., Zagreb je bio sve uvereniji da je uvertira jugoslovenske intervencije sprecena. Zapadni, narocito americki, vojni i diplomatski izvori u Zagrebu utrkivali su se u procenama. "Beograd nece krociti da spasava odmenute Srbe koji su okupirlai deo Hrvatske ako Hrvatska armija pozeli da povrati tu oblast", potvrdio je upuceni diplomata. "Beogradski odgovor bi verovatnije bio ogranicen na neku artiljerijsku paljbu sa srpske teritorije na hrvatske ciljeve ili na 'simbolicne' letove aviona ili helikoptera", smatra drugi zapadni vojni zvanicnik.

Zapadna obavestajna procena, kako je predstavljena hrvatskoj vladi, zasnivala se na kombinaciji prepoznatih poteskoca u jugoslovenskim vojnim sposobnostima i opravdanim strahovanjima Beograda od negativnih grananja americkog prigovora na takav potez. S obzirom na izricit stav americkog ambasadora u Hrvatskoj, Pitera Galbrajta, i americkog izaslanika Holbruka, beogradsko iscitavanje situacije bilo je precizno. Zaista, visoki hrvatski zvanicnici su potvrdili da su im visoke americke diplomate rekle da je, dok je boravio u Beogradu, Holbruk licno upozorio Milosevica na vojnu akciju Sjedinjenih Drzava ako jugoslovenske snage pokusaju da se umesaju u hrvatsko "ponovno ujedinjenje" svoje zemlje. Zaista, politicka procena UN pripremljena u Zagrebu govorili su da su "znaci koji dolaze iz Beograda da on nece braniti Srbe ostvarili pritisak na odmetnike da se sloze ma kakvi bili zahtevi Zagreba".

Ipak, krajem oktobra, Zagreb je odbijao da odustane od vojne opcije. Hrvatske snage rasporedene u ofanzivan polozaj sada su obuhvatale deset brigada. Jezgro ofanzivnog dela doseglo je 40.000 vojnika spremnih da napadnu u svakom trenutku. Jugoslovenska vojna obavestajna procena ukazala je na nepovoljan vojni odnos. "Zagreb je koncentrisao 40.000 vojnika sa 200 tenkova i 400 artiljerijskih oruda i sistema. 1., 2., 4. i 7. profesionalna brigada su dovedene na polozaje moguceg delovanja. Srpska strana je sprovela dodatnu mobilizaciju i spremna je da se suoci s Hrvatima sa oko 25.000 vojnika, 150 tenkova i 300 artiljerijskih oruda i sistema. Vojna ravnoteza je tako 2:1 u korist Hrvata, ali je to jos uvek manje od neophodne proporcije od 3:1 u korist napadaca, sto se smatra potrebnim za uspesnu ofanzivu."

Vojni eksperti iz Beograda su priznali da je samo politicka odluka iz Zagreba mogla da spreci hrvatski blickrig. Uz toliku pretnju i slozen zadatak da se poraze Hrvati pod stalnom pretnjom intervencije Sjedinjenih Drzava, Beograd se odlucio za kompromis pregovora. Zagreb je istakao ostre zahteve. Krajem oktobra, Zagreb je optuzio svoje srpske sagovornike za "kombinaciju gusenja i navodne spremnosti da pregovaraju". Hrvatska pregovaracka strategija se zasnivala na pretpostavci da su srpske vode u Istocnoj Slavoniji bile potpuno svesne svoje vojne bespomocnosti ako je Beograd odvracen od sveopste intervencije u njihovu korist. "Ako 'Jugoslovenska armija' ostane pasivna, 20-30.000 odmetnutih Srba ovde nema uopste izgleda da se odupre ni najkrace vreme", zakljucili su hrvatski eksperti. Zagreb je bio siguran da hrvatske snage koje su vec na mestu predstavljaju nadmocnu snagu koja bi mogla skrsiti svaki srpski otpro za 24 casa.

Sve to vreme, nastavljalo se hrvatsko vojno jacanje. Sredinom novembra 1995., Hrvatska je premestila elitnu 1. brigadu i vise 105 m teskih artiljerijskih oruda i nekoliko tenkova u Vinkovce. To premestanje snaga je bilo u suprotnosti s odredbom UN o zoni iskljucenja oruzja. Proteste iz osmatracke postaje UN u Novskoj, na glavnom putu izmedu Zagreba i Istocne Slavonije, da hrvatski vojni konvoji krse direktive UN ignorisali su i zapovednici konvoja i Zagreb.

Krajem decembra 1995., uprkos "nagodbi" Tudman-Milosevic o sudbini Istocne Slavonije postignutoj u Dejtonu, Zagreb je ponovo zapoceo raspravu o vojnoj opciji za brzo resenje istocno-slavonske "pretnje". Najupuceniji zvanicnici i posmatraci u Zagrebu predvidali su ofanzivu za februar 1996. "Hrvatska armija ce osloboditi Istocnu Slavoniju najdalje do februara za samo 24 casa", bilo je misljenje hrvatskih eksperata. Izuzimajuci dodatne oprecne ustupke od Milosevica po svim drugim spornim pitanjima izmedu Zagreba i Beograda, rat se smatrao neizbeznim. Zagreb je nameravao da iskoristi nalet najavljen za februar 1996. na Istocnu Slavoniju kao demonstraciju hrvatske novouspostavljene moci i regionalnog polozaja. Preterana sigurnost Zagreba je bila valjano utemeljena zato sto su, u skladu s "nagodbom" iz Dejtona, Sjedinjene Drzave garantovale Zagrebu da "Jugoslavija vise ne sme vojno da intervenise u Istocnoj Slavoniji, zato sto ce joj u suprotnom odmah biti uvedene ekonomske sankcije". Zaista, diplomatski krugovi u Zagrebu su procenjivali da "ako se takozvana Federativna Republika Jugoslavija ne uplete neposredno u borbe, hrvatskoj vojsci nece trebati vise od 24 casa da oslobodi Istocnu Slavoniju i Baranju".

Posle toga se pokazalo da je procena pretnje bila valjano zasnovana. Krajem februara 1996., Zagreb je pojacao svoj pritisak na Srbe u Istocnoj Slavoniji. Cim se vreme poboljsalo, ozivela je hrvatska pretnja da ce upotrebiti silu, pracena obnovljenim pokretima trupa i pojacanjima snaga na isturenim polozajima naspram srpskih snaga.

Kao sto je Zagreb nagovestio, krajem 1995. Hrvatska je vec postala regionalna sila s ambicijom da postane voda. Bez obzira na zauzimanje Zagreba da poboljsa ratno-borbene sposobnosti za borbu u Istocnoj Slavoniji i na bosanskoj teritoriji koju trazi Hrvatska, kljuc za regionalni polozaj je bilo stratesko oruzje. Pocetkom jeseni 1995., sve vise se bavilo uspostavljanjem strateske ravnoteze moci preko balistickih raketa i oruzja za masovno unistenje. Hrvatska strateska studija objavljena oktobra 1995. isticala je nadmoc strateskog oruzja kao kljuc za buducu regionalnu ravnotezu moci.

Studija je naglasavala da hrvatsko planiranje odbrane i programi za nabavku glavnog oruzja moraju uslediti posle neophodnih priprema za brojne sukobe i ratove koji ce se verovatno dogoditi u neposrednoj buducnosti. Hrvatska i Jugoslavija koje su apsorbovale delove Bosne i Hercegovine konacno bi izronile kao dominantne sile prethodne Jugoslavije. Doslo bi do krhke koegzistencije izmedu ovih sila. Zbog toga, u odnosu "produzenog zakljucenja mira u oblasti", prvi izazov s kojim ce se suociti Zagreb bio bi "neka vrsta trke u naoruzanju izmedu takozvane Jugoslavije i Hrvatske", da bi se uspostavilo stabilno stratesko okruzenje i smanjio rizik od ratova. U tu svrhu, Zagreb je nagovestio "pokusaje i Jugoslavije i Hrvatske da uvedu rakete zemlja-zemlja sa dometom do 400 km, opremljene konvencionalnim glavama, sa mogucnoscu da nose hemijska oruzja, u svoje arsenale". Uz to, strateski arsenali obe strane bili bi ojacani nabavkom savremenih borbenih aviona i zestokom municijom, kao i savremenom dalekometnom artiljerijom. Studija isto tako ne iskljucuje da ce i Hrvatska i Jugoslavija morati konacno da se ukljuce u vojni nuklearni program.

Hrvatska je brzo pocela da izvrsava preporuke iz ove studije. U drugoj polovini decembra 1995., posle potpisivanja sporazuma Dejton-Pariz, Zagreb i Teheran su potpisali tajni sporazum o opseznoj i mnogostranoj vojnoj saradnji. Bolji deo tog sporazuma bila je izrazena dobra volja Teherana da Zagrebu isporuci dalekometne balisticke projektile. Ranije tokom rata, Teheran je vise puta nudio da snabde i Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu balistickim raketama koje mogu da dosegnu Beograd. Zagreb je izglasao odbijanje iranskog nastojanja, plaseci se grananja takvog strateskog oruzja u rukama Sarajeva.

Dogovor iz decembra 1995. bio je samo izmedu Teherana i Zagreba i nije obuhvatao Sarajevo. Dogovor je, zapravo, bio izmedu Beidinga i Zagreba sa Teheranom koji je sluzio kao posrednik kao i "fiktivni" krajnji korisnik za isporuku ZZR. Dogovor je zahtevao od Hrvatske da uzme i M-11 rakete dometa 300 km i M-9 dometa 600 km. Obe ZZR je trebalo da budu u izvoznoj verziji koja je pogodna samo za nenuklearne bojeve glave. ZZR ce biti isporucene sa svojim specijalnim transportnim i lansirnim vozilima, sto omoguacva veoma dobre manevarske sposobnosti. Za uzvrat sto se istura za NR Kinu, Iran je od Hrvatske dobio dozvolu za trajno ucvrscenje islamskog prisustva u Bosni i Hercegovini uprkos ogranicenjima sporazuma Dejton-Pariz i sve vecim hrvatskim strahovanjima od islamistickog terorizma i diverzija. Krajem decembra 1995., u Teheranu, kineski i iranski vojni eksperti su zakljucili ugovor za isporuku balistickih raketa sa Hrvatskom.

Jedan od razloga sto je Beiding izabrao Teheran da se izlozi bio je istovremeni kineski napor da ojaca privrednu saradnju s novom Jugoslavijom. NR Kina je veoma zainteresovana da ostvari pristup jugoslovenskoj vojnoj tehnologiji da bi osavremenila starije kineske sisteme naoruzanja, kao i da osvoji bolji deo civilnog obnovljenog trzista za kineske proizvode. Napori da se takav sporazum postigne dostigli su vrhunac sredinom decembra 1995., kada je jugoslovenski predsednik Zoran Lilic bio u zvanicnoj poseti Kini kao gost kineskog predsednika Šiang Cemina. Šiang je izjavio da "Kina pridaje veliku vaznost razvoju dugorocnog i stabilnog prijateljstva i saradnje sa Federativnom Republikom Jugoslavijom na bazi uzajamnog postovanja, jednakosti i uzajamne dobrobiti". Premijer Li Peng je dodao da se NR Kina "iskreno nada da ce mirovni sproazum biti primenjen u praksi kako bi narodi iz doticnih zemalja mogli da zalece rane od rata zbog kog su tako dugo patili i da obnove svoje privrede".

Tripartitni sporazum Hrvatske-NR Kine-Irana, ipak, nije dugo opstao. Pocetkom 1996., Zagreb je poceo da vrsi pritisak na Beiding da preobrati ugovor u bilateralni sporazum. Hrvatski izgovor je bilo izrazeno strahovanje da bi Sjedinjene Drzave mogle da intervenisu i sprece dogovor zbog centralne uloge Irana. Beiding je izneo tu opciju s Teheranom krajem januara 1996. u Teheranu. Ovaj razgovor je bio deo tekuce strateske saradnje i kordinacije u odnosu na Transazijsku Osovinu. Kineski ambasador Sidi Vang urucio je poruku prvog zamenika predsednika Irana, Hasana Habibija, koja je obuhvatala pitanje ZZR kao i mnoga druga pitanja od zajednickog interesa. Teheran se saglasio. Habibi je zakljucio razgovore isticuci da "zajednicka gledista dve zemlje u odnosu na mnoge regionalne i medunarodne teme jesu valjan razlog da dve zemlje mogu dalje da sire svoje odnose".

Prakticno odmah, Zagreb se pokrenuo da poboljsa vlastite formalne odnose s NR Kinom. Mate Granic, pomocnik premijera i ministar inostranih poslova Hrvatske, stigao je u Beiding pocetkom februara 1996. da dovrsi posao s raketama. On je bio prvi hrvatski zvanicnik u zvanicnoj poseti Beidingu. Granic je posetio industrijski grad Sangaj, ukljucujuci i proizvodne pogone mnogih kineskih oruzja visoke tehnologije. Na sastanku s Granicem koji je usledio, kineski vicepremijer i ministar inostranih poslova Kian Kicen istakao je sve vece zanimanje NR Kine za situaciju u nekadasnjoj Jugoslaviji i bliske odnose sa Hrvatskom. On je istakao da je "Kina dosledno podrzavala nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet Hrvatske".

Stratesko pristajanje Beidinga uz Hrvatsku nije ga odvratilo od toga da nastavi da prati jugoslovensku vojnu tehnologiju. Sredinom marta 1996., Beiding je ugostio Pavla Bulatovica, ministra narodne odbrane Jugoslavije, u zvanicnoj poseti. Ci Hoatian, potpredsednik kineske Centralne vojne komisije, pozdraivo je vaznost posete. Ci je Bulatovicevu posetu nazvao "simbolom obnove i razvoja razmene na najvisem nivou izmedu dve oruzane snage", pa je dodao da ce to "pomoci da se unaprede dobri odnosi izmedu dve zemlje". Pozivajuci se na zahteve NOA za vojnom tehnologijom iz Jugoslavije, Ci je objasnio da ce Bulatoviceva poseta "postaviti cvrste temelje odlicnom, trajnom i stabilnom poboljsanju njihovih (NOA-JA) veza". Bulatovic je izrazio nadu za "jacanjem sveopste saradnje" izmedu NR Kine i Jugoslavije, kao i jugoslovensku "spremnost da saraduje s Kinom na raznim poljima".

Jugoslovensko-kineski bezbednosni odnosi nisu odvratili Beiding od preuzimanja posla s hrvatskim raketama. Pocetkom maja 1996., hrvatski vojni izvori su istakli "da je Iran istupio iz citavog posla kao posrednik i da ce Hrvatska nabaviti neophodne rakete direktno od Kine". Oni ocekuju da prve ZZR budu isporucene uskoro.

Zagreb je javno ismejao podsecanja da bi uvodenje novih balistickih raketa promenilo regionalnu stratesku ravnotezu. "Tvrdnja da bi nabavka ovakvih raketa zapretila miru u regionu posto Hrvatska stice mogucnost da izvede raketni napad na Beograd ne stoji i mogao je izreci samo neko ko ne poznaje situaciju u regionu". Hrvatski eksperti su priznali "da je Hrvatska armija imala raketne sisteme koji mogu da dosegnu Beograd kao i druge gradove u Srbiji vec izvesno vreme". Te rakete - zastareli SKAD-ovi - bili su nabavljeni u Istocnoj Evropi i isporuceni preko Madarske. Njihova borbena efikasnost, operativna pouzdanost i preciznost bili su potpuno nepouzdani. Zbog toga, upotrebljivost ovih nekoliko starijih SKAD-ova nikada nije zaista strateski uzimana u obzir tokom rata u Bosni i Hercegovini. Nabavka preciznih i vrlo efikasnih M-9 i M-11 drasticno bi promenilo strateski polozaj.

U meduvremenu, Zagreb je nastavio da posvecuje pomnu paznju konvencionalnim vojnim aktivnostima. Prema strateskoj studiji s pocetka oktobra 1995., Zagreb je predvideo vecu promenu u prirodi vojne dinamike koja ce zahvatiti Hrvatsku. "Osnovna karakteristika rata koji je dosad voden na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine (izuzev NATO vazdusnih napada) jeste da je to bio sukob niskog tehnoloskog nivoa, uz primenu arhaicnih taktika, ukljucujuci takode stavljanje gradova pod opsadu". Hrvatski eksperti nisu bili uvereni da ce buduci regionalni pozar brzo eskalirati u konvencionalniji mobilni rat koji zahteva siroku skalu upotrebe artiljerije velikog dometa, vazdusnu moc, pa cak i razlicite rakete. Zadovoljavanje potreba za ovakvim ratom sada je dominiralo hrvatskim ubrzanim vojnim razvojem, narocito nabavka savremenih aviona.

U tu svrhu, Hrvatska je krajem 1995. nabavila mali broj lovaca MIG-29S. Oni su bili neznatno korisceni - sa oko 200h letenja - ali ih je Ruska avijacija temeljno remontovalo. Nabavljeni su preko posrednika iz Srednje Evrope. Prva dva MIG-a 29S bila su isporucena sa najnovijim tipom elektronskih uredaja. Uz to, Hrvati su nabavili R-73 (VV-11) VVR-e (i R-73A i R-73M) koje bi takode bile instalirane sa MIG-ovima 21 bis iz bivse DDR (Istocna Nemacka), kao i R-27 (VV-10) VVR velikog dometa. Ipak, pocetkom 1996., obuka pilota je bila toliko zaostala da je pogubno uticala na operativnu upotrebu lovaca MIG 29S i MIG 21 bis.

Uz to, Hrvatska je obnovila svoja nastojanja da aktivira eskadrilu Su-25 nabavljenu 1993. (s iranskim fondovima i da bi ih takode koristile i muslimanske snage). Ovi borbeni avioni su jos uvek bili u sanducima zbog nedostatka tehnickog osoblja i pilota. Do sada, Teheran je bio odustao od prebacivanja ovih aviona Bosni i Hercegovini, pa je Zagreb bio uveren da moze da dode u posed svih njih. Postojao je osecaj zurbe kad su u pitanju Su-25 zato sto bi oni bili najkorisniji za precizne napade na kljucne mostove na Dunavu u ofanzivi u Istocnoj Slavoniji. Takvi napadi mogli bi da zaustave nalet jugoslovenskog pojacanja.

Pocetkom 1996., Zagreb je dosao do zakljucka da njegovi Su-25 ne bi bili operativni u februaru, za kad je planirana njegova ofanziva na Istocnu Slavoniju. Umesto toga, glavni zadaci za napade na zemlji bili su dodeljeni Mi-24 borbenim helikopterima. Hrvatska je nabavila jos nekoliko helikoptera iz Ukrajine da bi popunila gubitke nastale tokom rata pa cak i uvecala svoj arsenal.

Drugi hrvatski strateski napor bio je da uveca svoju pomorsku snagu da bi vodila opercije izvan priobalne odbrane i u centralnom Mediteranu. S tim ciljem, Zagreb je dogovorio s Lvivom nabavku, i od Rusije i od Ukrajine, viska brodova Crnomorske flote. Zagreb je isto tako razgovarao o nabavci nohau proizvodnje iz ukrajinskih vojnih brodogradilista za modernizaciju vlastitih progrma brodogradnje vecih bojnih brodova.

Nabavka oruzja je bila samo deo vecih i ambicioznijih vojnih planova Zagreba. Pocetkom decembra 1995., hrvatsko Vrhovno zapovednistvo podnelo je i dobilo odobrenje za izrazitu modernizaciju ukupnog odbrambenog sistema. Pre svega, Zagreb je odlucio da usvoji strukturu americkog stila. Generalstab sovjetskog stila trebalo je da bude zamenjen novim operativnim telom zvanim Zdruzena komanda. Poput svog amrickog duplikata, nova Zdruzena komanda se sastoji od tri zapovednika: pesadije, avijacije i mornarice. Zapovednici su podredeni predsedniku. Za razliku od Sjedinjenih Drzava, ipak, u Zagrebu je predsednik sam Vrhovni Komandant: predsednik Franjo Tudman. Ovaj raspored dovodi Tudmana u stalnu i direktnu operativnu kontrolu vojnog sistema, tako ga dalje politizujuci. Zagreb istice da je novi sistem glavne komande bio zasnovan na "zamasnoj pomoci americkih vojnih eksperata", uz podrsku i odobravanje Vasingtona.

Drugi vazniji razvoj u hrvatskoj vojsci je reoranizacija vecih kopnenih jedinica da bi se uhvatile u kostac sa sve vecim naletom novih sistema oruzja. Hrvatski vojni eksperti su ukazali da ce s brzim dobijanjem i apsorpcijom teskog naoruzanja, glavna jedinica Hrvatske armije postati divizija, pre nego sadasnja brigada. Ove nove divizije su "obucene da preduzmu mnogo slozenije napade ili odbrambene operacije na mnogo prostranijem podrucju i u stanju su da koncentrisu poprilicne snage na glavnim pravcima napada". Hrvatski eksperti su nagovestili da ce u slucaju borbe preduzete u leto 1996., Hrvatska armija vec biti u stanju da razmesti svoje novokombinovane vojne divizije u jezgru svake ofanzive.

Od pocetka 1996., zagrebacke procene pretnje smatraju da je obnova vecih borbi sve verovatnija. A uprkos uzagrenih prica i rasporeda snaga protiv Srba u Istocnoj Slavoniji, visi vojni eksperti u Zagrebu sada smatraju da ce najverovatnije Bosna i Hercegovina biti popriste buduceg rata. Ovakav strateski razvoj ponovo potvrduje cisto vojnu procenu koja je preovladavala od jeseni 1995. ali je potisnuta u stranu zbog politickih razloga.

Zaista, hrvatska strateska studija s pocetka oktobra 1995., izricito je ustanovila da ce prvenstveno sediste glavne buduce hrvatsko-jugoslovenske borbe biti "podrucje Bosne i Hercegovine... koje je zaposeo srpski entitet (i koristio) kao moguci teren za vojnu obuku za neke nove pretnje Hrvatskoj". Sto je karakteristicno, ovaj scenario buduceg rata potice iz pozara duz te jugoslovensko-hrvatske granice. U ovoj novoj hrvatskoj strateskoj studiji nema bosnjackog entiteta.

U razvijanju ove strateske postavke, Zagreb je bio motivisan vojno-geografskim prilikama u regiji. Krajem oktobra 1995., dopunska strateska studija je istakla iskrsle hitne prioritete. Zagrebacke analize promenljive regionalne vojne ravnoteze, uzimajuci u obzir tada jos nerazvijen Dejtonski proces, samo dalje istice vaznost hrvatske kontrole nad vecim delom Bosne i Hercegovine. Ne bi moglo biti zamene za hrvatsku dominaciju nad vecim delom Bosne i Hercegovine, predvida studija, zato sto je pristup vezama izmedu tih teritorija, ukljucujuci one u Bosni i Hercegovini, neizbezan zato sto teritorije Bosne i Hercegovine i Hrvatske predstavljaju celovit vojno-geografski i komunikacioni entitet, dok njegov polozaj i oblik predstavljaju istaknutu operativnu bazu za potencijalne napade na teritoriju Hrvatske. Prava linija koja povezuje najsevernije i najjuznije tacke u Hrvatskoj, duga 490 km, obuhvata 68% Bosne i Hercegovine... To su samo neki od kvantitativnih i kvalitativnih pokazatelja koji, sa stanovista moguce pretnje hrvatskoj teritoriji, pokazuju uzajamnu zavisnost teritorija Hrvatske i Bosne i Hercegovine".

Kasniji razvoji u Bosni i Hercegovini, posebno u vezi sa sprovodenjem sporazuma Dejton-Pariz, samo su ojacali uverenje Zagreba da je buduci rat koji bi se zavrsio podelom Bosne i Hercegovine izmedu Hrvatske i Jugoslvije bio prakticno neizbezan.

Poblize ispitivanje regionalne dinamike pocetkom proleca 1996., narocito intenziviranje islamizacije Bosne i Hercegovine i americko tolerisanje flagrantnog krsenja klauzule o mudzahedinima u sporazumima Dejton-Pariz, probudio je u Zagrebu ocajnicku zelju da izade iz "federacije". Ta beznadeznost se najbolje ogledala u rastucoj hrvatsko-muslimanskoj napetosti u Mostaru.

U januaru i februaru 1996., tenzije izmedu Hrvata i Bosanskih muslimana, narocito oko Mostara, dostigle su takav intenzitet da su visi oficiri IFOR-a na terenu strahovali od neposredne obnove rata. U januaru, snage HVO (Hrvatsko vece odbrane iz Herceg-Bosne), ukljucujuci i "prekomandovane" hrvatske "dobrovoljce" (iz same Hrvatske), cak su se rasporedile na isturene polozaje spremne da jurnu i zauzmu istocni Mostar koji drze Muslimani. Samo je intenzivni pritisak Sjedinjenih Drzava sprecio Tudmana da naredi ofanzivu. Otvoren kompromis prividno postignut za vreme samita u Rimu sredinom februara prakticno nije imao uticaja na napetosti na terenu.

Mostar je simbol za nepomirljiv jaz izmedu istinskih teznji Hrvata i njihove deklarativne politike usvojene da bi ugodili Vasingtonu. Vodstvo Herceg-Bosne nastavlja da insistira na tome da je prvenstveno deo Hrvatske pre nego integralan deo "ujedinjene" bosanske komponente "federacije". Bosanski Hrvati prete da ce upotrebiti silu ako Sarajevo pokusa da rasporedi muslimanske snage u oblasti koju oni drze. Uostalom, jedinice HV (Hrvatske vojske) sa tog podrucja, jos uvek u Bosni i Hercegovini iako su trebale ranije da se povuku, tesno saraduju sa svojim HVO replikama protiv sarajevskih snaga.

Krajem aprila, tenzije ponovo rastu posto su i bosansko-muslimanske i hrvatske snage odbile da se nagode oko sudbine Mostara. Umesto toga, sa snaznom podrskom iz Zagreba, vodstvo Herceg-Bosne je od Mostara napravilo test za opstanak i odrzivost "federacije". Dragan Gasic, iz grupe Evropske uprave u Mostaru, istakao je vaznost mostarskog presedana: "Ako Mostar propadne, propasce i Federacija. A ako propadne Federacija, propasce i Dejton".

I upravo iz tog razloga, Zagreb je ohrabrio svoje sticenike iz Bosne i Hercegovine da se suprotstave svakom kompromisu oko Mostara prakticno po svaku cenu. Pocetkom maja 1996., intenzivan evropski i americki pritrisak nekako je smanjio pretnju od neposrednog pozara. Vojnoj opciji, medutim, koja bi neizbezno vodila u propast "federacije", Zagreb jos uvek tezi. Hrvatski razvoj nastavlja se u istocnoj Hrvatskoj u podrucjima koja omogucuju brzo pojacanje Herceg-Bosne. Hrvatski vojni eksperti priznaju zagrebacko predvidanje ozivljavanja borbi: izgovora za dovrsenje hrvatske okupacije delova Bosne i Hercegovine koji zahteva Hrvatska.

U maju 1996., ukupna politicka dinamika sirom prethodne Jugoslavije uverila je Zagreb da ce se njena vlastita scenarija za najgori slucaj intenzivnog regionalnog rata najverovatnije dogoditi. Zagreb je najvise uzbunjen velicinom americke podrske Sarajevu uprkos zaostajanju problema mudzahedina, dokazane podrske Sarajeva medunarodnom terorizmu i sve vecoj ratobornosti Izetbegovica i njegovih najblizih pomocnika. Zagrebu nije promaklo da je, cak i kad je politicki pritisak u Vasingtonu sprecio Klintonovu administraciju da pristupi brzom sprovodenju naoruzavanja snaga bosanskih Muslimana, administracija izvrsila silan pritisak na Tursku i druge muslimanske zemlje da izvrse zadatak. Ta dinamika je uverila Zagreb da je jedini put mimo ucvrscenja muslimanske Bosne vezane za nju u pripremama "federacije" u raspaljivanju topova. U meduvremenu, Zagreb je sve vise zazirao od vojnog ozdravljenja Jugoslavije uz pomoc iz Rusije i njenih poboljsanih privrednih kapaciteta. Hrvatska analiza neosporne vojne nadmoci nad Jugoslavijom morace da se preispita.

Uzeti zajedno, ovi razvoji navode Zagreb da zakljuci da, ako regionalni rat mora da se vodi, to treba da se dogodi uskoro. Sadasnji strateski i vojni uslovi su najpovoljniji i najrprimereniji za Hrvatsku da ucvrsti svoj polozaj kao i regionalnu moc upotrebom sile. Osim toga, s obzirom na sve vece nespokojstvo u Vasingtonu - od rastuce iransko-bosanske krize do ugrejane predizborne kampanje - za Hrvatsku je bio imperativ da udari dok je jos mogla da racuna na odlucnu podrsku Klintonove administracije kao sto se pokazalo u ofanzivama iz 1995.

JUGOSLAVIJA

U ostroj suprotnosti sa sigurnom Hrvatskom armijom, nekada dicna Jugoslovenska armija je u uzasnom stanju. Arsenal i borbeni poredak su jos uvek izvanredni. Ipak, naslede dugotrajnog embarga i politicka klima su uzeli svoj danak. Dva glavna problema koja nepovoljno pogadaju opste jugoslovenske vojne sposobnosti jesu akumulirajuci uticaj nestasica rezervnih delova i opreme i nagomilan uticaj problema ocuvanja ljudstva izazvan opstim razornim ekonomskim uslovima.

Jugoslovenski odbrambeni establisment je, 1996., bio sasvim na putu da otkloni tehnicke probleme. Oslonivsi se na svoju odbrambenu industriju i tajne uvoze iz Rusije i drugih krajeva Istocne Evrope, Jugoslavija je bila u stanju da nadvlada neke od najakutnijih problema tokom ranih devedesetih godina. Bilo je potrebno izvesno vreme da preustroji odbrambeni industrijski sistem - nekada razasut sirom prethodne Jugoslavije i u stalnom dodiru s drugim odbrambenim proizvodnim preduzecima sirom sveta - do granica nove Jugoslavije i politicke izolacije. Ali kada je prestrojavanje zavrseno, Jugoslavija je krocila na siguran i cvrst put obnove kad su u pitanju vojne tehnoloske sposobnosti. Uklanjanjem embarga i raspolozivost cvrstim deviznim fondovima pomoglo je dalje pozurivanje resavanja ovih problema.

Ipak, sporazumi Dejton-Pariz takode nastoje da ogranice pa cak i eliminisu jugoslovenske vojne industrijske sposobnosti; sto ce reci, sposobnost zemlje da se uhvati u kostac s nacionalnom opasnoscu kroz mobilizaciju i nacionalnu proizvodnju. Prema sporazumu Dejton-Pariz, Jugoslaviji nije dopusteno da proizvodi oruzje kalibra veceg od 30 mm, sto znaci zrtvovanje svoje ukupne samodovoljnosti u tenkovskim i artiljerijskim snagama. Zavisnost od inostranih snabdevaca, bez obzira kako resenih, glavni je razlog za nacionalno donosenje odluka s obzirom na to da inostranom snabdevacu nikada ne moze da se veruje u potpunosti. Poucena lekcijama nedavnog embarga, medunarodna zajednica ce najverovatnije spreciti da isporuke stignu u Jugoslaviju u svakom slucaju.

Medutim, u leto 1996., Jugoslavija je radila na ucvrscenju svoje strateske saradnje s Rusijom. Taj proces se zaleteo sredinom juna kada je Rusija objavila svoju dobru volju i nameru da obnovi vojnu i tehnolosku sardadnju s Jugoslavijom. Takva saradnja ne bi samo kratkorocno snabdela Jugoslovensku Armiju s neophodnim rezervnim delovima, vec bi takode dala poleta odbrambenoj industriji koja je blizu kolapsa (iz ekonomskih razloga) zbog embarga i sporazuma Dejton-Pariz. Rusi traze saradnju u zajednickim programima s ciljem da izvuku korist na izvoznim trzistima koje je nekada drzala Jugoslavija a koje Beograd vise ne moze da opsluzuje. Takva saradnja bi doprinela ocuvanju sposobnosti i strucnosti cak i ako sadasnje proizvodne linije ostanu paralizovane.

Problem ljudstva, medutim, daleko je od toga da bude resen. Kriza u ljudstvu je, 1994-95., vec dosegla tacku nagomilanog uticaja na operativne sposobnosti vojnog sistema u celosti. S poboljsanjem ekonomske situacije, olaksanje problema je vec otpocelo. Ali daleko je od toga da je ublazeno, a kamoli reseno.

Armijski problem osoblja je slozen i mnogostran. Kad su u pitanju ratno-borbene sposobnosti, najozbiljniji problem je zadrzavanje kvalitetnog osoblja, narocito veterana podoficira i tehnicara kao i mladih oficira s potencijalom da dugo sluzbuju i napreduju u vise cinove. Dugorocno gledano, nekako je utesno za Beograd sto je glavni razlog za napustanje sluzbe kod tih ljudi ekonomske prirode: naime, pad zivotnog standarda i vojnih plata, nemoc armije da obezbedi osnovne zivotne uslove, narocito stambeni prostor i temeljne usluge. To znaci da ne postoji ozbiljno otudenje izmedu tih slojeva i vojnog sistema. Zbog toga, kad se jednom obnove ekonomski podsticaji, s pravom se moze pretpostaviti da ce se profesionalna i tehnicki sposobna populacija koja je obezbedivala pouzdane i visokokvalitetne kadrove vratiti u sluzbu.

Zaista, ukupan jugoslovenski ljudski sistem je ostao zdrav. Ne postoji ozbiljan raskid izmedu civilnog i vojnog sistema uprkos ekonomskim nevoljama. Tokom devedesetih, procenat ljudi koji su ispunjavali svoje obaveze pri odazivanju na vojne vezbe ostao je stabilan i vrlo visok. Populacija je ostala patriotski raspolozena a neposredan kontakt izmedu civila i "njihove" armije je ostao odrziv. Jedini nedostatak je potencijalni dugorocni uticaj migracije mladih da bi izbegli vojnu obavezu. Mada je zasad broj mladih koji beze od te obaveze vrlo mali, fenomen je ipak zabrinjavajuci kao primer trenda u pozadini, ozakonjenja izbegavanja regrutacije i vojne obaveze.

Prema tome, pocetkom 1996., sredisni i sustinski problem s kojim se suocila Jugoslovenska armija bile su finansije. Ipak, lose finansijsko stanje bilo je toliko akutno kao, po recima kriticnih vojnih analiticara u Beogradu, "pitanje elementarnog opstanka Armije". Kako je Milosevicev Beograd nastavio da se odvaja od kriza i umesanosti koje bi mogle da eskaliraju u upotrebi sile, znacaj Vrhovne Komande i njenog uticaja na politicke centre moci bio je u "stalnom uzmaku". Shodno tome, primecuje analiticar, vojni budzet za 1996. "sluzio je za puki opstanak", sto je opasna situacija imajuci u vidu neprestano zanimanje Zagreba za opciju regionalnog rata.

U meduvremenu, cak i bez ma kakvog veceg rata, budzet jugoslovenske odbrane ne dopusta da se sacuvaju sadasnji kadrovi, a kamoli profesionalizaciju armijske strukture i druge kadrovske reforme toliko vazne i za vecu efikasnost i dalju demokratizaciju nekada komunistickog sistema. Armija Jugoslavije posle reformi treba da bude jacine 100.000 do 120.000 ljudi. Oko polovina toga treba da se sastoji od profesionalnih vojnika, oficira, podoficira, civila zaposlenih kod vojske i vojnika pod ugovorom. Sadasnji problem odrzanja ima direktan uticaj na sposobnost Jugoslavije da se suoci s nacionalnom krizom. U vremenima nacionalne neophodnosti, profesionalna komponenta bi trebalo da posluzi kao jezgro oko kog je izgradena golema armija sastavljena pretezno od rezervista. Zbog toga, erozija sposobnosti profesionalnog jezgra takode svodi ukupne sposobnosti citavog vojnog sistema.

Blize ispitivanje jugoslovenskog budzeta odbrane ukazalo je na znacajne budzetske manjkove u 13 vaznih oblasti: plate, sluzba snabdevanja i zdravlja, obuka i obrazovanje, remont i odrzavanje tehnicke opreme, odrzavnje nekretnina, socijalni program unutar Armije, sluzbeni izdaci, masovno naoruzanje i snabdevanje vojnom opremom, transformacija vojnih objekata u objekte za smestaj, rezerve ratnog materijala, gradnja i opremanje oficirskih stanova, nabavka neophodnih sredstava za opstu upotrebu i neplanirani izdaci. Ti manjkovi ne obuhvataju fondove potrebne za zamenu vec zastarelih sistema naoruzanja i troskova nastalih s novijom opremom zbog nedostatka rezervnih delova.

Ipak, suocen s rastucom tenzijom sirom prethodne Jugoslavije i potpuno svestan velikih planova Zagreba i Sarajeva, Beograd nije mogao da dopusti da ne preduzme odreden stepen modernizacije i razvoja uprkos trenutnoj ekonomskoj situaciji. Rusija se pokazala kao odan i velikodusan pokrovitelj. Cim je skinut embargo, Rusija je cekala da snabde Jugoslaviju velikim kolicinama sofisticiranog oruzja, ukljucujuci dodatne letilice, uglavnom MIG-ove 29 i druge savremene avione. Ruske oruzane snage bi pomogle sa zalihom rezervnih delova i tehnickom ekspertizom da bi brzo podigli upotrebljivost postojecih sistema naoruzanja. Rusija bi takode doprinela modernizaciji jugoslovenske avionske odbrane, obezbedujuci mnostvo sistema od S-300 i S-300V SAM-ove/ATBM-e do veoma smrtonosnih bojevih 2S6 Tanguska. Moskva se slozila da razmotri odobrenje licenci za proizvodnju aviona i helikoptera. Jugoslavija je takode stekla nekoliko T-72 da bi odrzala velicinu svojih veoma kvalitetnih tenkovskih jedinica uprkos stalnom trosenju zbog teskoca u odrzavanju.

Jedan od razloga za beogradsko osecanje zurbe u ostvarenju modernizacije jugoslovenskih oruzanih snaga jeste grananje regionalnih sporazuma o razoruzanju u okviru sporazuma Dejton-Pariz. Znajuci da su Zagreb i Sarajevo u potpunosti krsili legalnost nabavke oruzja u proslosti, Beograd je shvatio da ce Hrvatska i Izetbegoviceve snage u Bosni i Hercegovini nastaviti s tom praksom. Isto tako, Beograd je svestan ranjivosti Jugoslavije na vojnu intervenciju NATO i narocito Sjedinjenih Drzava. S obzirom na stalno ponavljane pretnje Klintonove administracije "da ce bombardovati Beograd" (citaj: jugoslovenske Srbe) ako bosanski Srbi nisu odustali od ma kog od brojnih temeljnih pitanja tokom rata, stalan strah od vojnih intervencija pod vodstvom Sjedinjenih Drzava je razumljiv.

Becki razgovori su nastojali dalje da ogranice velicinu oruzanih snaga prethodne Jugoslavije, stvarajuci neodrzivu ravnotezu snaga za koju je Beograd strahovao da ce stvoriti izazove kojima drugi nece odoleti. Zaista, ukazuju jugoslovenski analiticari, visi oficiri imaju zle slutnje u vezi ishoda beckih pregovora o "smanjenju vojnog potencijala, saradnji sa zapadnom vojnom alijansom i prihvatanjem inostrane kontrole nad njihovom efektivom, itd.". Kao profesionalci, oni slusaju Miloseviceva naredenja. Ali sve veci broj visih oficira danas brine zbog dugorocnog negativnog uticaja na "ulogu Srba na geopolitickoj karti Evrope".

Sredinom juna 1996., jugoslovensko Vrhovno zapovednistvo je bilo reseno da rekonstruise oruzane snage uprkos nepovoljnoj strateskoj klimi. General Momcilo Perisic, komandant Vrhovnog zapovednistva jugoslovenskih oruzanih snaga potpuno je svestan opasnog strateskog okruzenja zemlje. "SRJ je okruzena s nekih 2,5 miliona vojnika u borbenim oruzanim snagama, u regionu koji je jos uvek izlozen protivrecnim i nesigurnim procesima. Upravo zato svi oni koji zapadaju u dileme kao sto je da li da imaju i razvijaju modernu armiju, ili da uopste nemaju armiju u potpunosti grese. Istorijsko iskustvo nam govori da su u ovom regionu krajnje jake i dobro opremljene oruzane snage neophodne u sva vremena, snage koje ce biti pripremljene da podnesu velike zrtve."

General Perisic je optimista kada su u pitanju jugoslovenske oruzane snage. Beograd "ojacava Jugoslovensku armiju kao srce odbrane, slobode i nezavisnosti SRJ, koja ce u slucaju vojne agresije biti prva da povede i poslednja da se zaustavi u odbrani voje zemlje". Poslednjih godina oruzane snage su, naglasava general Perisic, sprecile da se rat prosiri na novu Jugoslaviju, podrzale "nas narod" i stvorile zastrasujuci stav koji je uticao na ukupan ishod regionalnih politickih pregovora, smanjujuci cenu koju Jugoslavija mora da plati. Oruzane snage su bile "stabilizujuci cinilac u zemlji".

Ali, sa strateskim okruzenjem koje se razvija, oruzane snage se suocavaju sa novim izazovima. General Perisic objasnjava:"Pripadnici Jugoslovenske armije ulazu ogromne napore da stvore modernu i dobro naoruzanu snagu u skladu s potrebama odbrane zemlje i njenim finansijskim mogucnostima". Glavni napor je usmeren na preinacenje problema osoblja i na resenje krize u njegovom zarzavanju. Jedno resenje je konsolidacija manje ali snaznije profesionalne armije kao jezgra narodne odbrane u vremena koja ne zahtevaju punu mobilizaciju naroda. Prema tom konceptu, kaze general Perisic, "Jugoslovenska armija ce se razviti kao moderna armija, organizovana, opremljena i uvezbana na savremen nacin, ali takode kao brojcano manja i delimicno profesionalizovana oruzana snaga. Njene manevarske sposobnosti i vatrena moc ce se uvecati, ali sa snagom da ce u mirnodopskom sastavu biti u stanju da spreci svaki oblik agresije protiv SRJ i da stvori uslove za uspesnu kampanju u nekom nametnutom ratu, cak i pod najnepovoljnijim okolnostima". General Perisic je prizano da, imajuci na umu stratesku i regionalnu dinamiku, Beograd ima vrlo malo vremena da dovrsi vojne reforme, obnavljajuci vlastiti strateski polozaj.

Pocetkom leta 1996., Beograd se suocio sa dve glavne nacionalne bezbednosne pretnje, od kojih je svaka lako mogla da eskalira u veci regionalni rat. Tenzija s Hrvatskom se nastavila kao neposredna posledica resenosti Zagreba da nametne razaranje i podelu Bosne i Hercegovine cak i po cenu regionalnog rata. U meduvremenu, sve ocajnije i radikalnije Sarajevo razmislja o strateskom napadu na bosanske Srbe s ciljem da konacno natera Sjedinjene Drzave, i NATO, da napadnu Jugoslaviju. Sarajevo zna da cak ni posledejtonski Beograd ne bi bio u stanju da prihvati potpuno unistenje bosankih Srba, pa bi morao da se umesa na njihovoj strani, dajuci tako Sarajevu i Vasingtonu izgovor na koji su cekali. Nijedna od ovih erupcija nije neizbezna. Ipak, njihova verovatnoca raste zbog politicko-vojne dinamike u Beogradu.

Prema svim regionalnim standardima, Jugoslvija je jos uek izvanredna vojna sila. Glavni problem je sto su i politicka i vojna elita u Beogradu pasivne i malodusne. One su preokupirane obnovom i rekonstrukcijom jugoslovenske privrede i vojne infrastrukture, kao sto bi i trebalo, ali do mere koja je razumljiva regionu oko njih. Cini se da je beogradska elita nesposobna da preuzme inicijativu i bori se za vlastitu buducnost. Ovaj utisak, daleko vise nego ma kakva cinjenicna analiza jugoslovenskog vojnog polozaja i moci, stvara osecaj ranjivosti cijem koriscenju Sarajevo sve manje moze da odoli. Prema tome, zbog vlastite pasivnosti, Jugosloveni mogu da postanu zrtve okolnosti i zavera oko njih. Za Sarajevo, ovaj proces se pokazuje kao srz za dramaticnu provalu koja se trazi.