Novi vojni faktor je izronio na povrsinu u prolece 1996., "divlja karta" u regionalnoj ravnotezi moci. To je reorganizovana Armija Bosne i Hercegovine. U skladu s odredbama sporazuma Dejton-Pariz, Armija Bosne i Hercegovine trebala je da se transformise u Armiju Federacije, obuhvatajuci i snage bosanskih muslimana i snage bosanskih Hrvata (HVO). Zamasna vojna pomoc iz Sjedinjenih Drzava i od njenih NATO saveznika (ugalvnom Turske), ukljucujuci obuku i indoktrinaciju, trebalo je da preobrazi ove vojne snage u zdruzene "multietnicke" oruzane snage zaklete na odbranu Bosne i Hercegovine. Nastala Armija Bosne i Hercegovine, medutim, zapravo je muslimanski entitet zaklet na ostvarenje maksimalnih ciljeva Sarajeva, sa ili bez obecane pomoci Sjedinjenih Drzava. Upravo zbog tog stvarnog karaktera Armije Bosne i Hercegovine ona predstavlja potencijalnu varnicu za regionalni pozar.

Pocetkom leta 1996., pre nego je nagovesteni veliki razvoj otpoceo, bosanski Muslimani su vec imali izvanrednu snagu, veoma pogodnu za operacije na planinskom terenu Bosne i Hercegovine.

Posle pocetne demobilizacije koju su zahtevali sporazumi Dejton-Pariz, Armija Bosne i Hercegovine je jos uvek imala oko 120.000 ljudi. Glavna regionalna podela je strukture korpusa: 1. korpus sa stabom u Sarajevu, 2. korpus u Tuzli, 3. korpus u Zenici, 4. korpus u Mostaru i Konjicu, 5. korpus u Bihacu i 7. korpus u Travniku. Same trupe su izdeljene u 78 pesadijskih brigada, 13 planinskih brigada, devet motorizovanih brigada, dve artiljerijske brigade, pet teritorijalnih brigada, jednu dalekoseznu izvidacku brigadu i jednu brigadu specijalnih snaga, kao i dva puka protivavionske odbrane. Armija Bosne i Hercegovine takode ima tri divizijska staba koja su tokom rata koriscena da vode i upravljaju glavnim ofanzivama. Njihov status u vreme mira tek treba da bude odreden.

Dok po broju tenkova i teskih borbenih vozila Armija Bosne i Hercegovine zaostaje za snagama bosanskih Srba i bosanskih Hrvata, njene artiljerijske i raketne snage su barem jednake. Uprkos embargu, Armija Bosne i Hercegovine je uspela da nakupi razlicite snage teske artiljerije i dalekometnih visecevnih raketnih lansera dovoljnih za vodenje vecih ofanziva. Uz to, arsenal visenamenskih automatskih topova, merzera i narocito lakih raketa - i ATM-a (protivtenkovskih raketa na navodenje) i SFSAM-a (sa ramena ispaljujucih raketa zemlja-vazduh) - koje su sve optimalne za planinske terene i superiorne u odnosu na stvarne i uocene neprijatlje Sarajeva. Uz to, flota jurisnih helikoptera i lakih aviona Armije Bosne i Hercegovine brzo se uvecva posto je njihov dugo porican arsenal sada javno priznat.

Ove snage i arsenal ne obuhvataju izvanredne HVO - snage bosanskih Hrvata - posto ni Zagreb ni Mostar, samoproglasena prestonica Herceg-Bosne, ne pokazuju nikakvu sklonost da ih integrisu u vojnu snagu koju kontrolise i kojom dominira Izetbegovicevo Sarajevo.

U meduvremenu, motivisane vlatitim politickim razlozima, Sjedijene Drzave i nekoliko muslimanskih zemalja vec su poceli ponovo u prolece 1996. da snabdevaju oruzjem i obucavaju Armiju Bosne i Hercegovine. Sjedinjene Drzave su zapocele program iako pitanja mudzahedina i iranskog prisustva nisu bila resena. Da se istakne resenost Vasingtona, prva otprema ponajvise lakog naoruzanja i vojne opreme potvrdena je 14. marta, onog dana kada je uklonjen embargo UN na lako naoruzanje. U narednih nekoliko nedelja, Avijacija Sjedinjenih Drzava je isporucila nekih 49.000 pusaka M-16, masinki i velik asortiman vojne komunikacione opreme. Zvanicnici Armije Bosne i Hercegovine u Zenici i Tuzli potvrdili su prispece americkih pusaka. Oni su se pozalili da su samo male kolicine pusaka i nekoliko komunikacionih sistema bili zapravo isporuceni bosanskim snagama. Dok je prva otprema vojne opreme Sjedinjeih Drzava stizala u Bosnu i Hercegovinu, nesto bosanskih vojnika je poslato u Nemacku i Tursku zbog obuke. Sredinom maja, vise od 200 bosanskih vojnika je pristupilo obuci na novim tenkovima NATO-a i artiljerijskim orudima u Turskoj. General Enver Hadzihasanovic ocekuje da se jedna grupa pilota ubrzo u Turskoj obuci na novim helikopterima americke izrade.

Od vece strateske vaznosti je bila objava Sacirbeja da Sarajevo dogovara "veci ugovor da se poboljsa armijsko zapovednistvo federacije" sa americkom konsalting firmom Vojna Profesionalna Sredstva. On je istakao raniji uspeh ove firme u pripremi Hrvatske armije za njene ofanzive iz 1995. u Krajini i zapadnoj Bosni i Hercegovini.

Vec u svojoj ranoj fazi program "Opremi i obuci" izazvao je neslogu izmedu Sjedinjenih Drzava i njenih evropskih saveznika. Britanski i francuski visi oficiri s IFOR-om otvoreno su izjavili da su njihove vlade odlucno napale planove ponovnog naoruzavanja Bosne i Hercegovine od strane Vasingtona. Ako se u potpunosti sprovedu, ti programi bi samo uveli vise teskog naoruzanja - narocito tenkova i artiljerije - u zapaljiv region koji je vec jako nervozan.

Glavni regionalni strateski razvoj jeste ocekivanje Sarajeva od, i planovi za, vojnu pomoc pod vodstvom Sjedinjenih Drzava. NATO izvori su izvestili da se ocekuje da 12. juna Sjedinjene Drzave odobre ocekivanu drugu kolicinu teskog naoruzanja. IFOR veruje da taj tovar obuhvata oko 40 tenkova M-1 i M-60, oko 100 oklopnih transportera, merzere, protivtenkovske raketne sisteme i takticka vozila. Pod pretpostavkom da je uspesno zavrsena obuka pilota u Turskoj, Sjednjene Drzave ce takode isporuciti 30 Apac, Kobra i Crni Soko helikoptera izmedu jula i septembra 1996. Prema izvorima Armije Bosne i Hercegovine, sto je potvrdeno i od jugoslovensko-srpskih i hrvatskih vojnih izvora, americka ukljucenost u program "Opremi i obuci" obuhvata i zalihu od 40 tenkova, 80 oklopnih transportera osoblja, 2.250 kamiona, 144 artiljerijskih oruda s kalibrom u rasponu od 75 mm do 155 mm, 318 protivtenkovskih oruzja, 30 helikoptera, 170 raketnih sistema zemlja-vazduh, kao i velike kolicine lakog oruzja i drugog pesadijskog naoruzanja i sistema za vezu. Te kolicine ce biti dovoljne da se naoruza nekoliko vrlo kvalitetnih kombinovanih oruzanih jedinica. Organizacionu podrsku i obuku ce obezbediti prvenstveno americko i tursko osoblje.

Mada bi Sarajevo volelo da je dobilo vece kolicine oruzanih sistema, kolicine oruzja koje su obecale Sjedinjene Drzave ne predstavljaju veci problem za Vrhovno zapovednistvo Bosne i Hercegovine. Planovi glavnog staba zahtevaju ustanovljenje "profesionalne armije, brojcano manje, ali odlicno naoruzane i obucene. Njena kicma bi bili najbolji vojnici nase vojske, sazreli u bitkama sirom Bosne i Hercegovine".

Sarajevo ima silne probleme sa ciljevima americkog programa vojne pomoci. To je saznanje Sarajeva da bi Vasington voleo da Bosna i Hercegovina "obrazuje vrlo uglednu defanzivnu vojnu snagu koja bi bila u stanju da potisne vakog potencijalnog agresora sa svoje teritorije". Za sarajevski glavni stab, sustina americke pomoci Sjedinjenim Drzavama za Armiju Bosne i Hercegovine znaci "stvaranje armije koja ne predstavlja pretnju ni za koga, kao i stvaranje formacija koje ne bi porazile armiju srpskog entiteta". Vasington je zainteresovan za ranvotezu moci koja bi sprecila bilo koju stranu da preduzme odlucan vojni pokret kao komponente za ucvrscenje trajnog mira. Reseno da ucvrsti kontrolu nad citavom teritorijom Bosne i Hercegovine, Izetbegovicevo Sarajevo ne bi htelo nista od toga.

Uz to, Bosna i Hercegovina je odlucila da se osloni na muslimanski svet da bi izgradila daleko jacu armiju iz vlastitih pobuda. Ne obaziruci se na obecanja Sjedinjenih Drzava, glavni stab veruje da ce najveca pomoc za nabavku oruzja, vojne opreme i obuku doci od onih koji su tokom rata najvise pomogli Bosni i Hercegovini: od islamskih zemalja, narocito Irana, Pakistana, Saudijske Arabije i Kuvajta, kao i od Turske, Malezije, Indonezije i Egipta. Sarajevo je puno optimizma u vezi s mogucnoscu da se taj plan sprovede zato sto Sjedinjene Drzave vec nameravaju da prenesu veci deo odgovornosti za obuku i opremanje na Tursku. Iako je Ankara obecala Vasingtonu da ce se drzati smernica NATO-a i da se nece udaljavati od odgovornosti kako su odredene sporazumom Dejton-Pariz, i Ankara i Sarajevo umeju bolje. Turska vojna delegacija koja je posetila Bosnu i Hercegovinu pocetkom 1996. ispitala je situaciju i pozitivno odgovorila na sve bosanske zahteve. Imajuci u vidu tursku pomoc tokom rata, Sarajevo moze samo da bude ohrabreno.

Odluka Sarajeva da zade Vasingtonu iza leda u potrazi za vojnim sposobnostima odraz je ukupnog preispitvanja od strane glavnog staba Bosne i Hercegovine prikladnosti citavog procesa dobijanja vojne pomoci od Sjedinjenih Drzava. Sredinom marta, bosanski glavni stab se upoznao sa hrvatskom vojnom analizom najavljenih americkih isporuka oruzja Bosni za snage HVO. Hrvatski glavni stab je predvideo probleme zbog kvaliteta oruzja predlozenog od Sjedinjenih Drzava u poredenju s preporukom HVO. Hrvatski vojni ekspert je zakljucio da ce "Armiji Bosne i Hercegovine i HVO-u biti dato oruzje iz Vijetnama!"

Zagrebacka analiza je profesionalno uradena. Hrvatski vojni eksperti su shvatili da posle politickih uslovljavanja, ukljucujuci i otpor Sarajeva da odobri autonomiju za HVO i nesklonost da dopusti stvaran odlazak mudzahedina, prvenstven izazov s kojim su se suocile i Armija Bosne i Hercegovine i HVO bio da "reorganizacija armija mora da se zasnuje na potpuno novom konceptu, ratnoj doktrini i vojnoj strategiji i operativnim taktikama". Stisnut kratkim rokovima za opremanje armija kao sto je odredeno sporazumom Dejton-Pariz i raspolozivim budzetima, Vasington ce ograniciti kvalitet i sofisticiranost isporucenog oruzja. Najverovatnije, Sjedinjene Drzave ce isporuciti polovno oruzje iz postojecih rezervi u Nemackoj. Hrvatski vojni analiticari su navodno "jednoglasni" u svom zakljucku da je "najnovija generacija opreme iskljucena, ali da to moze biti oprema iz Vijetnamskog rata ili neki primerci iz rata Zapada protiv Iraka". U isto vreme, hrvatski vojni eksperti insistiraju da Armija Bosne i Hercegovine ne bi trebala da odbacuje to oruzje jer ono jos uvek moze biti korisno protiv srpskog arsenala. Ostalo je neiskazano olaksanje Zagreba zato sto ce to oruzje takode biti inferiorno u odnosu na HV-ov rastuci arsenal.

Glavni stab bosanskih muslimana nije bio iznenaden hrvatskim analizama. Iran, Pakistan i druge muslimanske drzave godinama su dokazivale da Sjedinjene Drzave nikada nece dopustiti da muslimanska drzava u Evropi stekne verodostojne vojne sposobnosti. Nova hrvatska analiza pokazuje da su bili u pravu. Uz to, Sarajevo nije zaboravilo sve veci kriticizam medu kljucnim evropskim clanicama IFOR-a na racun namera Vasingtona da naoruza jedinice bosanskih muslimana kada americki pripadnici IFOR-a napuste Bosnu i Hercegovinu. Evropljani su plan Sjedinjenih Drzava nazvali formulom "naoruzaj i bezi".

Sarajevo je takode raspolagalo savetima Irana u vezi s osobenostima izborne godine Sjedinjenih Drzava i njenim posledicama na Bosnu i Hercegovinu. Prisiljena da izabere izmedu politicke podrske Evropljana, koji se suprotstavljaju planovima da se naoruza Armija Bosne i Hercegovine, i sprovodenja razvoja ove armije, Klintonova adminsitracija ce se pridruziti Evropljanima da bi ostvarila vremenski odlazak americkog kontigenta IFOR-a pre americkih izbora. Dakle, zakljucilo je Sarajevo, bila je mala verovatnoca da se ostvari potpun program vojne pomoci od Sjedinjenih Drzava, kako je obecano. Prema tome, u martu, sarajevski glavni stab je smislio dva ravnopravna programa: (1) da nabavi oruzje i druge vojne potrebe iz alternativnih izvora koji nisu optereceni nadzorom Sjedinjenih Drzava; i (2) da razvije strelovit program za hitru nabavku teskog naoruzanja i srodnih vojnih potreba pod kriticnim uslovima.

Za prvi program, Sarajevo je ulozilo napor da ozivi programe muslimanske vojne podrske koji su postojali tokom rata. Teheran, Islamabad, Ankara i Kuala Lumpur su se slozili da obezbede i tesko naoruzanje i ekspertizu svojih tekucih isporuka. Saudijska Arabija i druge zemlje Persijskog Zaliva prilozile su velike sume novca za nabavku raspolozivih sistema naoruzanja od NR Kine, nekadasnjeg Sovjetskog Saveza i iz Istocne Evrope.

Pocetkom maja, prve posiljke oruzja su bile spremne za isporuku. Hasan Cengic, pomocnik ministra odbrane Bosne i Hercegovine, priznao je da Bosna i Hercegovina "ima oruzje napolju" koje ce "ubrzo doci u prave ruke". Prvenstvena poteskoca za isporuku ovog oruzja bilo je protivljenje Zagreba da se ono isporuci preko Hrvatske. Ipak, Cengic je bio optimista u vezi sa prispecem ovog oruzja. "Mi napolju imamo oruzje, kupljeno ili darovano od prijateljskih naroda, a ono ce uskoro biti isporuceno Armiji Republike Bosne i Hercegovine", tvrdio je on. Tokom rata, Cengic je bio zaduzen da organizuje i vodi glavne programe za snabdevanje Bosne i Hercegovine oruzjem, tesno saradujuci s iranskom obavestajnom sluzbom.

Drugi program, skovan uz iransku pomoc jos pocetkom maja, mnogo je zlokobniji. Vrhovno zapovednistvo Bosne i Hercegovine je shvatilo da je nesto od najboljih sistema naoruzanja u arsenalu Sjedinjenih Drzava vec bilo na bosanskom tlu: oprema IFOR-a. To je najnaprednija oprema koja pripada najboljim jedinicama Armije Sjedinjenih Drzava u Nemackoj. To predstavlja kvalitativni skok u odnosu na bilo sta cim raspolazu druge dve armije na Balkanu. Najpre, Sarajevo je pokusalo da postigne politicki dogovor ne bi li Vasington resio da ostavi to oruzje za sobom kao visak kad se IFOR povuce. Rijad je cak stupio u pregovore i pokusao da utice na Klintonovu administraciju da postupi po tom planu i obecao finansijsku nadoknadu za ostavljenu opremu.

Ipak, krajem marta, Sarjevo je bilo sumnjicavo u vezi s izgledima za takav dogovor. Spor tempo americkih isporuka lakog naoruzanja i zaostali problemi s Vasingtonom u vezi s islamistickim prisustvom i zahtevi Sjedinjenih Drzava da se spoje u zajednicku "bosnjacko"-hrvatsku armiju, uverili su Sarajevo da se Sjedinjenim Drzavama ne moze verovati da ce ispuniti program vojne pomoci zbog sumnji u odrzivost resenosti Sjedinjenih Drzava. Odavanje procene obavestajne sluzbe Pentagona koja je upozoravala da se Bosna i Hercegovina deli i da ce se verovatno vratiti borbama onog trenutka kada se IFOR povuce, u najuzim krugovima u Sarajevu se smatralo kao dokaz dvolicosti Vasingtona i postojanog antiislamistickog stava.

Prema tome, Vrhovno zapovednistvo Bosne i Hercegovine zapocelo je ozbiljno da razmatra ono sto su Iranci zvali "lekcijom iz Bejruta". Eksperti VEVAK-a su vec neko vreme uveravali da su Sjedinjene Drzave nesposobne da se nose sa velikim brojem gubitaka, narocito kada su naneti iznenada. Kao sto se pokazalo u Bejrutu i Mogadisu, suocene sa iznenadnim naletom nesreca, Sjedinjene Drzave ce odustati od sledenja strateskih interesa i brzo se povuci. Dakle, uveravali su Iranci, bilo kakva spektakularna teroristicka operacija koja bi nanela teske gubitke trupama Sjedinjenih Drzava, narocito ako se uzme u obzir godina izbora, primorala bi Vasington da brzo povuce trupe na sigurno. Bilo bi vrlo verovatno da bi hrpa americkog teskog naoruzanja i opreme bilo ostavljeno, narocito ako se izvrsi pritisak na Sjedinjene Drzave. Prema jugoslovenskim vojnim i obavestajnim izvorima, general Delic je izneo tu ideju sredinom marta.

Pripreme su odmah zapocete u posvecenoj celiji unutar redova I Bosnjacke brigade "Nocne Ptice". I brigada je jedinica koja bi poduprla, operativno podrzala i asistirala u teroristickim operacijama protiv IFOR-a. Pripreme je opsluzivao mali sastav iranskih visih obavestajnih oficira i nekoliko eksperata terorista odnekud drugo sa Bliskog Istoka. Njih je podrzala grupa specijalista i eksperata iz Turske, Egipta, Avganistana, Pakistana i Libana, ukljucujuci i veterane, eksperte za automobile-bombe iz Libana.

Stavise, upozorenje IFOR-u koje je pocetkom maja objavio egipatski islamisticki "Salim al-Kursani" trebalo bi razmatrati u kontekstu ovih priprema. Imena dve organizacije koja je pomenuo Al-Kursani - "Islamisticka grupa - Vojni ogranak u Bosni" i Bosanski islamisticki dihad - otad su pominjali i drugi izvori u kontekstu aktivnih priprema za od Sarajeva podupirane napade na americki kontigent IFOR-a.

Promisljajuci pokretanje teroristickih operacija protiv IFOR-a, Sarajevo nije sumnjalo da bi bilo kakva upotreba sile neizbezno vodila u obnovu borbi i sa Hrvatima i sa Srbima. Do tada, Sarajevo je bilo preplavljeno glasinama o zajednickim zaverama izmedu Zagreba i Beograda da se Bosna i Hercegovina podeli cim se IFOR povuce, i, ponavljajuci Teheransku tezu, o globalnoj zaveri s ciljem da se spreci uspon muslimanske drzave u Bosni i Hercegovini. U prolece 1996., Sarajevo je sve vise guralo sebe u obnovu borbi.

Vise od svega drugog, sama probitacnost takve opcije da se brzo ojaca arsenal Bosne i Hercegovine, cak i drasticnim merama, podupirala je samopouzdanje Sarajeva. Politicko i vojno vodstvo je zakljucilo da bi ponovo moglo da pokrene maksimalisticki program bez straha da ce se ostati bez neophodnog oruzja i vojnih zaliha.

Sredinom marta 1996., glavni stab Bosne i Hercegovine je zapoceo aktivne pripreme za obnovu borbi. Brigadni general Enver Hadzihasanovic, zapovednik glavnog staba Armije Bosne i Hercegovine, priznao je da su aktivnosti vojske sada bile usredsredene na planiranje sledeceg rata. Hadzihasanovic je objasnio da njegove snage vec rade na "odrzavanju... visoke borbene gotovosti Armije Bosne i Hercegovine, za slucaj da druga strana ponovo odabere ratnu opciju. Upravo zato su promene u armiji bile sprovedene na taj nacin a ne da uticu na glavne zadatke".

Izricitost Sarajeva jasno se odrazila na Dan oruzanih snaga, 16. aprila 1996. U svom obracanju, general Delic je istakao novu eru reorganizacije Armije Bosne i Hercegovine. "Mir je postavio nove zadatke pred politicko i vojno vodstvo Bosne i Hercegovine, koji se moraju ostvariti na planiran, valjan i odgovoran nacin. To prvenstveno ukljucuje transformaciju armije u mirnodopsku vojnu formaciju koja je sposobna da brani Bosnu i Hercegovinu i mir u njoj".

U svom obracanju, Ejup Ganic je naglasio nadmoc bosanskih muslimana u osetno multietnickoj armiji. "U ovom delu Evrope, Armija Bosne i Hercegovine novi je faktor mira, odbrane i stabilnosti. Program armije je bio i ostace bosanski, bez obzira na cinjenicu da Bosnjaci, proporcionalno govoreci, predstavljaju vecinu. U armiji ima isto tako i Hrvata, ima i Srba i Jevreja".

Najodlucniji iskaz cilja Sarajeva zbio se 21. aprila 1996., od samog predsednika Izetbegovica. Izetbegovic je posetio Bihac da bi prisustvovao velikoj paradi jedinica 5. korpusa. Jedinstven znacaj posete je demonstriran prisustvom na tribini potpredsednika Ejupa Ganica, premijera Hasana Muratovica, generala Rasima Delica, divizionog generala Atifa Dudakovica, zapovednika 5. korpusa, delegacije bosansko-hercegovacke vlade, kao i predstavnika diplomatskog kora vecinom iz muslimanskih zemalja i inostranih vojnih atasea. Velika parada je obuhvatila pripadnike 501., 502., 503., 505., 506., 507., 509., 511. i 517. brigade, Vazduhoplovne grupe, Ministarstva unutrasnjih poslova, vojne policije, 510. mehanizovane brigade, 5. kombinovane artiljerijske jeidnice, 5. protivavionske divizije lake artiljerije, 5. inzenjerijskog bataljona i drugih jedinica.

Izetbegovic je vojnicima odrzao kratak govor. Parada 5. korpusa je, objasnio je on, bila "poruka i za prijatelja i za neprijatelja; prijatelja da obraduje a neprijatelja da upozori da nikada vise ne digne prst protiv naseg naroda". Izetbegovic je istakao izazove s kojima se suocava Bosna i Hercegovina. "Ja sam ovde da kazem vaznu stvar... da vam kazem da borba za Bosnu i Hercegovinu jos nije zavrsena, da se ona nastavlja i da vam pozelim uspeh na tom dugom teskom i casnom putu prema slobodnoj i demokratskoj Bosni." Na politickom skupu koji je usledio kasnije toga dana, Izetbegovic je bio cak jos izricitiji. Izjavio je da ce se "borba nastaviti sve dok Bosna ne bude jedinstvena i demokratska".

Jugoslovenski i hrvatski izvori su bili uznemireni pokazivanjem militantnosti u Bihacu. I Beograd i Zagreb su zabrinuti u vezi obnove rata u Bosni i Hercegovini zbog sarajevskog sve jaceg jurisnog mentaliteta i militantnosti. Upuceni Hrvati sada ocekuju obnovu rata s bosanskim muslimanima. Zagreb primecuje da ce se takva erupcija dogoditi u vreme kada supersile nateraju Hrvatsku da se razoruza i demobilise. Takav razvoj samo ohrabruje Sarajevo da napadne. Zbog toga, insistiraju upuceni Hrvati, obnova rata u Bosni i Hercegovini "postaje stvarnost i nocna mora od koje je tesko pobeci, uprkos garancijama iz Sjedinjenih Drzava".

Jugoslovenski i hrvatski izvori objasnjavaju da Izetbegoviceve pretnje u Bihacu nisu bile upucene samo Zagrebu, vec prvenstveno Klintonovoj administraciji. Izetbegovic je poslao zajednicku poruku Vasingtonu - i od bosanskih muslimana i od Iranaca - da je cilj Sarajeva "jedinstvena Bosna" pod vlascu muslimana i bez prisustva Sjedinjeih Drzava. Izetbegovic je uveren da moze da trijumfuje uz iransku i muslimansku pomoc bez Zapada/Sjedinjenih Drzava. Sve sto njemu treba jeste da ga Sjedinjene Drzave ostave na miru i konacno prestanu da pomazu Hrvatskoj. Teheran ostaje uveren da cin spektakularnog terorizma bejrutskog tipa moze da obezbedi takav ishod.

Sve vece vojne tenzije takode su izrazene u cvrstim polozajima koje zauzima vojna elita Sarajeva, kao da namerno nastoji da izazove krize sa svojim hrvatskim parnjacima. 21. maja, na primer, general Rasim Delic je zahtevao da glavnokomandujuci u federalnoj vojsci bude Bosnjak. Armija Bosne i Hercegovine moze da osigura "zastitu drzavnog integriteta i suvereniteta i teritorijalne granice Bosne i Hercegovine" jedino ako "tu ulogu obavlja Alija Izetbegovic, predsednik Predsednistva Bosne i Hercegovine".

Sledeceg dana, brigadni general Salko Begic, zapovednik bosansko-hercegovacke avijacije i protivavionske odbrane, istakao je ratne opasnosti pretresajuci svoje planove za buducnost. "Nas je cilj da stvorimo avijaciju koja ce, uz kvalifikovan kadar i tehnicku opremu, biti znacajan cinilac u sprecavanju svake vrste agresije protiv nase zemlje. Nas cilj je da izgradimo defanzivnu avijaciju. Ako bude neophodno, ipak, ona ce biti sposobna za ofanzivne operacije," objasnio je Begic, "Nama je potreban visenamenski aion koji ce uspesno ispunjavati sve zadatke savremenih lovaca, bombardera i izvidackih aviona. Dominantna snaga ce se sastojati od vojnih helikoptera, koji su izvanredno pogodni za borbu na ovim terenima. Citav sistem ce biti pojacan s letilicom bez ljudske posade, koja se efikasno moze koristiti za izvidanje. Potrebe transporta se u potpunosti mogu zadovoljiti sa sadasnjom opremom".

Krajem maja, visi oficiri Bosne i Hercegovine su otvoreno priznali da su njihovi problemi sa Sjedinjenim Drzavama bili nesavladivi. Sjedinjene Drzave su zaista zadrzavale masu vojne pomoci zbog svog straha od rasta muslimanske militantnosti u Bosni i Hercegovini. Sarajevo je bilo sve uverenije da je od Irana nadahnut scenario o erupciji borbi koje bi zapalili bosanski muslimani (provokacijama i terorizmom) mozda neizbezan i neminovan. "Ja se ozbiljno spremam za sledeci rat", izjavio je general Atif Dudakovic, zapovednik 5. korpusa. "Mi vidimo da sve strane nastoje da miniraju sporazum (Dejton-Pariz)."

To nisu zaludne pretnje. Erupcija borbi oko podrucja Brckog vec se nagovestava. Sve strane pokazuju sve vise odbojnosti prema resavanju rasprave oko granica u kriticnoj zoni Brckog - delu severne Bosne koji vezuje istocnu i zapadnu oblast pod kontrolom Srba - pregovorima. Prema sporazumu Dejton-Pariz, strane su trebale da imenuju posrednike do 14. juna 1996., pa da bezuslovno sprovedu njihovu odluku do kraja godine. Ipak, svi pokazatelji nagovestavaju da je Sarajevo reseno da izazove prekid koridora po svaku cenu. "U Brckom su se ponovo stekla sva pitanja koja su prouzrokovala sukob", upozorio je Karl Bilt, medunarodni posrednik zaduzen za kordinaciju civilnih nastojanja da se sprovede mirovni sporazum. "Oblast je pre rata bila 52% muslimanska, ali je srpsko etnicko ciscenje bilo surovo, pa predsednik Alija Izetbegovic insistira da se njegova granica prosiri kroz srpsku teritoriju sve do reke Save. To ni priblizno nije izvodljivo."

Potpuno svesno regionalnog i globalnog strateskog znacaja svakog pokusajsa da se presece koridor Brckog, Sarajevo je reseno da uplete Sjedinjene Drzave u svoje vojno talasanje. Zaista, Sjedinjene Drzave su vec direktno uticale na potencijalnu obnovu borbi i eskalaciju. Obucavajuci i pripremajuci 2. korpus, Sjedinjene Drzave su pospesile i pomogle pripreme za napad bosanskih muslimana na koridor Brckog. Ono sto najvise uznemirava jeste americka obuka elitnih jedinica koje su prozete bosanskim islamistima i inostranim mudzahedinima. Krajem aprila 1996., izvori bosanskih Srba opisuju napore americke obuke koja traje: "Muslimani dobijaju najvecu podrsku za svoje teroristicko-diverzantske akcije od Sjedinjenih Drzava. Americki instruktori obezbeduju intenzivnu obuku za izvidacko-diverzantske jedinice u nastojanju da zamene iranske instruktore. U svetlu te politike, Sjedinjene Drzave su vec snabdele Alijinu armiju oruzjem. Glavni logor za obuku ljudi iz 28. muslimanske divizije nalazi se na podrucju sela Vukovije, severno od aerodroma Dubrava kraj Tuzle".

Krajem maja, bosanska armija je ubrzala odredivanje strateskog poprista za obnovu borbi. Specijalne snage Armije Bosne i Hercegovine, ukljucujuci i mudzahedine, "izvodili su operacije" iza polozaja bosanskizh Srba kroz severoistocnu Bosnu. U noci izmedu 29-30. maja 1996., na primer, specijalne snage bosanskih muslimana su digle u vazduh most u Krstacu na reci Janji, blizu Bijeljine. Iako je most bio na samoj granici izmedu "federacije" i Republike Srpske, njegovo razaranje je od daleko veceg znacaja. Ova opercija je bila strateski potez s namerom da se spreci srpski protivnapad na Tuzlu s boka u slucaju vece ofanzive 2. korpusa na Brcko. Nastojanja IFOR-a da dalje istrazi eksploziju sprecile su lokalne vlasti bosanskih muslimana.

Pocetkom juna 1996., vojno obavestajne sluzbe i u Beogradu i na Palama postale su zabrinute zbog zdruzenih priprema americkih delova IFOR-a i Sarajeva vezanih za koridor Brckog. Prema obavestajnim informacijama, Sjedinjene Drzave i Nemacka su odlucile da priguse zapadne delove Bosne i Hercegovine koje drze Srbi odsecanjem vitalnog koridora Brckog. Specijalne namenske snage "federacije" koje obuhvataju i bosansko-muslimanske i hrvatske vojnike obucene u Sjedinjenim Drzavam pokusale bi da vrate Brcko u ime "etnicki ociscenih" izbeglica bosanskih Muslimana. Specijalni bataljon IFOR-a, navodno sastavljen od americkih i skandinavskih vojnika, sa zvanicnim zadatkom da "stite" bosanske vojnike i civile, zapravo bi preuzeo grad od posade lokalnih bosanskih Srba. Plaseci se "eskalacije", IFOR bi onda insistirao na prestanku neprijateljstava, stvarajuci tako situaciju na terenu koja bi obezbedila da se Brcko preda Sarajevu preko medunarodnih posrednika.

U meduvremenu, veruje vojna obavestajna sluzba i u Beogradu i na Palama, IFOR bi pomogao vojnicima Bosne i Hercegovine da prekinu srpsku trgovinu preko tog vitalnog koridora. Ako se dopusti da opstane, takva blokada bi dovela do propasti zapadnih delova Republike Srpske. Svaki srpski pokusaj da se koridor ponovo otvori silom neizbezno bi vodio u obnovu borbi s IFOR-om koji bi podrzavao Armiju Bosne i Hercegovine. Ne cudi mnogo sto se prica da raspolozenje u regionu Banja Luke podseca na Republiku Srpsku Krajinu neposredno pre pada Knina.