Sarajevska elita je vec zakljucila da ne postoji zamena za, niti bekstvo od borbe za islamisticku Bosnu. Preostalo je samo pitanje koja vrsta borbe ce biti nuzna i ko bi bili sudeonici. U leto 1996., tri kriticne tacke borbe istakle su se kao zizne tacke buduce erupcije. Varnice i katalizatori za obnovu vecih borbi sirom Bosne i Hercegovine i citavog Balkana su:

- 1. Islamizacija nekadasnjih srpskih predgrada Sarajeva;

- 2. Mostar kao katalizator za novi muslimansko-hrvatski rat; i

- 3. Koridor Brcko kao varnica za zapocinjanje rata protiv Srba i neposredno uplitanje IFOR-a u borbu.

Preobrazaj Sarajeva ukazuje na evoluciju pomenutih kriza. Vlada bosanskih muslimana se upustila u istrajnu politiku trazenja napustene imovine bosanskih Srba i preseljenja muslimana u nju. U skorije vreme, ta politika se izrodila u proterivanje "popularnom" prinudom "umerenih" bosanskih Srba koji su poverovali u garancije vlade i SAD/IFOR-a, pa nisu uzeli ucesca u egzodusu. Taj proces je vec nepovratno preobrazio demografsku sliku Sarajeva, uspostavljajuci nadmocnu muslimansku vecinu i efikasno sprecavajuci povratak bosanskih Srba cak i u kontekstu buduceg sporazuma.

Karakteristicno je da Sjedinjene Drzave cute u vezi s tim razvojem dogadaja, a zapadnoevropski kriticari su nemi. Sarajevo tako demonstrira i omalovazavanje medunarodne zajednice i svoju cvrstu resenost u nepovratnost razdvajanja, dogod je u pitanju teritorija koju drze muslimani. Dugorocni smisao islamizacije Sarajeva lezi u cinjenici da upravo u isto vreme Sjedinjene Drzave guraju medunarodnu zajednicu u primenu nadmocnog pritiska na vlasti bosanskih Srba da dopuste povratak "izbegliaca" bosanskih muslimana u strateska podrucja kao sto su Doboj i Brcko. Sjedinjene Drzave cak prete upotrebom IFOR-a da iznude zahtevanu "slobodu kretanja". Taj neprestani dvostruki standard uverava Sarajevo da moze da produzi sa svojim planovima o provokacijama. U isto vreme, polozaj bosanskih Srba se i dalje pogorsava, a osecaj neprijateljstva i sklonost ka sukobima pogodene populacije bosanskih Srba raste, stvarajuci tako plodne uslove za prokacije bosanskih muslimana.

Mostar - gde je novi muslimansko-hrvatski rat moguc u bilo koje vreme - treba da bude simbol odrzivosti "federacije" i iskrenog muslimansko-hrvatskog izmirenja i koegzistencije. Umesto toga, Mostar je postao izgovor i porpiste dubokih i nepomirljivih strateskih trendova. Sarajevo je reseno da demonstrira nespornu kontrolu bosanskih muslimana nad citavom Bosnom i Hercegovinom. Hrvati - i vodstvo Herceg-Bosne i Zagreb - ne bi zeleli nista od toga. Rat je bio takav kakav jeste verovanto zbog nespremnosti Sarajeva da se suoci sa stvarnoscu.

Dugorocna inherentna opasnost u egzistencijalnoj krizi "federacije" lezi u unutrasnjoj dinamici Sarajeva - u odjeku sarajevskog pristupa bavljenju krizom. Kljucni problem je preterana i forsirana islamizacija populacije bosanskih muslimana kao preduslov za efikasnu mobilizaciju za sveopsti sukob i sa Hrvatima i sa Srbima.

Pocetkom juna, Adil Zulfikarpasic, voda Muslimanske bosnjacke organizacije (MBO), razjasnio je problem. On je upozorio da je "novi rat izmedu (bosanskih) muslimana i Hrvata" moguc. Muslimansko-hrvatsko izmirenje nije bilo ostvareno dobrovoljno. Zulfakarpasic je smatrao da je muslimansko-hratska "federacija" bila "neodrziva" i, s obzirom na medusobni pritisak da se ona ocuva, novi rat je bio verovatniji. Svi pregovori su bili vodeni pod medunarodnom prinudom i "s nozem u jednom a motkom u drugoj ruci". Posto "nema vise odstupanja od celovite Bosne i Hercegovine", borba naroda ce provaliti onog trenutka kada bilo koja strana nadvlada svoj sadasnji strah od medunarodnih snaga.

Zulfikarpasic je izdvojio situaciju u muslimanskoj Bosni, nazvavsi je "nocnomornom". Ono sto najvise plasi MBO jeste sto Sarajevo, da bi nametnulo svoju vlast populaciji bosanskih muslimana, pojacava militantnost i stvara stalan sukob ostvarujuci to forsiranom islamizacijom. Sarajevo uvodi islamizam sa Bliskog Istoka koji je stran trdicionalnom nacinu zivota i nasledu bosanskih muslimana. Ovaj proces, upozorava zvanicnik MBO, preti da unisti zajednicu bosanskih muslimana vise nego i Hrvati i Srbi.

Zbog svog vitalnog strateskog znacaja za bosansake Srbe, Brcko je tempirana bomba. Ne postoji centar moci koji ne shvata da svako narusavanje srpskih komunikacija i transporta duz brcanskog koridora znaci smrt za zapadni deo Republike Srpske, pa tako predstavlja katalizator za erupciju. Zbog jos uvek neresenog krajnjeg statusa Brckog, Sarajevo smatra da mu kriza otvara legitimno pravo na provokacije i ostre zahteve koji se mogu izroditi u ultimatume i obnovu borbi. Sarajevo je potpuno svesno stalnog interesovanja Klintonove administracije za gusenje Banja Luke i za ukljucenost armije Sjedinjenih Drzava u obuku snaga bosanskih muslimana u Tuzli koje nadgledaju koridor. Zato je Srajevo sigurno u svoju moc da podstakne borbe u podrucju Brckog na nacin koji ce jednako naterati americki IFOR da za njih zgazi Srbe.

Za takvu krizu je najverovatnije da ce izbiti uz zestoke zahteve "izbeglica" bosanskih muslimana da se vrate u svoje rodno Brcko i podrsku IFOR-a (SAD) u zastiti takve "slobode kretanja". Neizbezan otpor bosanskih Srba takvom pohodu gurnuce ih u direktan sukob sa IFOR-om u americkom sektoru, mozda cak i upotrebu sile protiv njega: upravo ono sto bi i Izetbegovic i Klintonova administracija voleli da vide da se dogodi. U isto vreme, mada su i Pale i Beograd potpuno svesni stravicnih grananja sukoba s IFOR-om, oni ne mogu sebi da priuste gubitak brcanskog koridora. Na taj nacin, svaki sukob u podrucju Brckog moze da zapali vecu krizu.

Eksplozivni potencijal svake od ove tri krizne tacke lezi u njihovom koriscenju stvarne dinamike u Bosni i Hercegovini i nekadasnjoj Jugoslaviji u celini. Sustina od Sjedinjenih Drzava vodenog nadmetanja sporazuma Dejton-Pariz bila je da despotski zamrzne stratesku dinamiku. Upotreba sirove sile i verovatna pretnja daljom eskalacijom - moc SAD i NATO-a - vezana s iscrpljenjem kljucnih ratobornih frakcija sluzio je da se stvore sprovodivi uslovi za meduigru u obustavi krvoprolica.

Ali prinudno nametanje "procesa" Dejton-Pariz nije promenilo resenost grupacija lokalnih naroda i njihovih respektivnih voda da ostvare svoje manifestne sudbine. Mozda je jedini zajednicki imenitelj bosanskih muslimana, Hrvata i Srba taj sto njihove odgovarajuce manifestne sudbine ne ukljucuju od muslimana kontrolisanu, multietnicku i jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, upravo onaj tip drzave koji su sporazumi Dejton-Pariz zeleli da stvore.

Prema tome, bilo koja, ili sve zaracene frakcije ce se prvom prilikom podici da dovrse podelu Bosne i Hercegovine i ustanove nacin zivota kakav najvise vole. Sjedinjene Drzave mogu da nametnu svoju volju iscrpljenoj i istrosenoj Bosni i Hercegovini neko krace vreme, narocito kada u Bosni i Hercegovini bujaju antiamericka i antievropska osecanja, a u Americi raste politicki pritisak za povlacenje Sjedinjenih Drzava. Uz to, ukupni interesi i Rusije i Nemacke su sve ugrozeniji zbog tenzije koja traje u nekadasnjoj Jugoslaviji. I Moskva i Bon su reseni da njihovi sticenici razrese svoje istaknute razlike i ustanove odrziv, mada tanan, okvir za stabilnost u regionu. Tako se Evropa moze pokrenuti da zaustavi Sjedinjene Drzave dok lokalne sile ne popuste da ustanove odrziv aranzman, najverovatnije u novoj rundi zestokih borbi.