Sadasnji opsti polozaj i interna dinamika kljucnih igraca jeste nastavak hajke za vitalnim interesima koji su ih motivisali da raskomadaju staru Jugoslaviju i izdrze vise godina bratoubilackih borbi i surovosti. Sproazumi Djeton-Pariz su propustili da pripreme, a kamoli razrese, ma koje od ovih pitanja. Uz to, meduigra u nasilju je stvorila period promisljanja i priprema za dalje teznje tradicionalnim ciljevima. Ako nista drugo, postoji obnovljena resenost da se ostvare odgovarajuci nacionalni planovi.

Srbi su u novoj Jugoslaviji i Bosni i Hercegovini utonuli u unutrasnju raspravu u vezi svoje sudbine. Srbi se ipak oporavljaju od svog soka. Promisljaju kako da se pomire s iznenadnim porazom koji su im nanele Sjedinjene Drzave i njihova neprestana demonizacija, cak i posto su istinite cinjenice postale poznate. Polozaj Srba je iskomplikovan njihovim stalnim ekonomskim krizama: skidanje sankcija nije ucinilo mnogo da se problem ublazi zbog sprecavanja inostrane pomoci i investiranja. U isto vreme, javljaju se pocetni znaci ponovnog budenja "realisticnog" ili "pragmaticnog" srpskog nacionalizma. Ovaj razvoj je ohrabren kontaktima sa Rusima. Taj ozivljeni srpski nacionalizam se gradi na svesti o srpskom istorijskom i regionalnom znacaju mada bez agresivne militantnosti nekih od paravojnih privatnih ratnih snaga. Kada jednom ovaj trend postane politicki povrediv, on se moze preobratiti u pokretacku snagu demokratije, obnove i ucvrscivanja uranvotezenog strateskog polozaja s Hrvatskom.

Hrvati su zaokupljeni iznalazenjem nacina da sacuvaju svoje sovinisticko odusevljenje kao politicki posed i temelj Tudmanove administracije. Zagreb smatra da njegoa regionalna moc izbija i kao strateski imperativ i izvor narodnog divljenja prema Tudmanovom vodstvu. Vracanje Istocne Slavonije (preteranom) silom jeste primamljiva opcija kojoj Tudmanov Zagreb nece biti u stanju da odoli. U meduvremenu, sve veci strah od dugotrajnog prisustva Izetbegoviceve administracije u Sarajevu, i posledicno sve veca pretnja od islamistickog terorizma u Hrvatskoj, cine od Bosne i Hercegovine hitan, stvaran odbrambeni izazov. Zaista, Bosna i Hercegovina se sada otvroeno poredi sa Iranom i Libijom kao teroristicka drzava i izvor regionalne destabilizacije. Ipak veci strah americkog kaznjavanja i pritisaka ako Hrvatska rasturi "federaciju" sprecava Zagreb da resi bosanski problem kako bi najvise volela. Strahujuci od dugotrajnog grananja svakog odlaganja u sprecavanju sirenja militantnog Islama, Zagreb zudno trazi svaki izgovor - lokalni pozar - da posluzi kao varnica za stratesku erupciju.

Izetbegovicevo Sarajevo je potpuno svesno gradenja pritisaka od strane svojih neprijatelja i njihove odlucnosti. Radije nego da se suoci sa stvarnoscu, islamisticko vodstvo usvaja iranske zaverenicke teorije koje objasnjavaju krizu pojmovima neprestanog neprijateljstva Zapada prema Islamu. Zato je Sarajevo diglo ruke od Zapada, narocito Sjedinjih Drzava, kao izvora dugotrajne podrske. Umesto toga, Sarajevo se spremalo da sklizne u osvetu i beznade. U isto vreme, koristeci izdaju Klintonove administracije, vodstvo Izetbegovicevog Sarajeva nije spremno da ostavi snage Sjedinjenih Drzava na miru. Radije, gen. Delic je jednako resen da podstakne provokaciju koja ce navesti IFOR koji vode Sjedinjene Drzave da napadne bosanske Srbe i Hrvate.

Pocetkom juna 1996., obracajuci se arapskoj publici, bosanski potpredsednik Ejup Ganic je najavio mogucnost novih sukoba ako IFOR ne nametne sprovodenje sporazuma Dejton-Pariz kako ih je protumacilo Sarajevo. "Dogod postoje prepreke sprovodenju, opasnost (od obnavljanja borbi) je stalno prisutna", izjavio je. Ovaj rat, upozorio je, "protegao bi se na citav region".

Dosledno, Vasington je ulozio napor da sakrije i obustavi izvestaje i da spreci objavljivanja koja bi mogla da ospore potvrdivanja da su uslovi bili zreli za izbore. Evropski zvanicnici su se zalili na "snazan pritisak" iz Vasingtona da potvrde da postoje preduslovi za izbore. Americki voda bosanske misije OSCE, Robert H. Frovik, cak je uputio osoblje da se vise usredsredi na pozitivna kretanja nego da izvestavaju o sumornim uslovima i mracnim izgledima za izbore. Pritisak da se izvestavanje prilagodi dosegao je tu tacku da se Frovikov sef osoblja, takode drzavljanin Sjedinjenih Drzava, povukao uz protest. Jedan evropski posmatrac je Frovikove instrukcije nazvao "cinicnim potezom, koji ima iskljucivo za cilj da potvrdi ono sto ce verovatno biti farsa".

Flavio Koti, svajcarski ministar inostranih poslova zaduzen da utvrdi da li su uslovi zreli za izbore, nastavio je da odoleva snaznom pritisku Klintonove administracije, ukljucujuci i americkog drzavnog sekretara Vorena Kristofera licno, da izjavi da bi se izbori mogli odrzati na vreme. "Ako se nisu stekli cak ni minimalni uslovi, onda verujem da bi bilo bolje da se izbori odloze", rekao je Koti Njujork Tajmsu. "Ako se ovi izbori izrode u farsu i dramu, onda ce se to negativno odraziti na sve strane koje su umesane."

Uprkos tome, Kristofer je pocetkom juna izjavio da ce se izbori odrzati u septembru 1996. uprkos svim problemima. Zvanicnici Sjedinjenih Drzava su utvrdili prisustvo "ratnih zlocinaca", radije nego polarizaciju naroda i rastuce unutrasnje napetosti, kao glavnu prepreku uspesnom dovrsenju izbora. Prema tome, americke snage IFOR-a, a u manjoj meri i druge, rasporedice vidljivije i aktivnije patrole sirom zemlje, "narocito na teritorijji koju drze Srbi, da bi uhvatile ratne zlocince i pomogli da se uspostavi sloboda kretanja. Zvanicnici Sjedinjenih Drzava su priznali da je glavni razlog za zurbu Sjedinjenih Drzava da obezbede da se izbori sprovedu na vreme sve veci strah Vasingtona od neprilika i poteskoca za Klintonovu administraciju u predstojecim americkim predsednickim izborima.

Ako nije bilo potrebe za primerom kakvi ce bosanski izbori zapravo biti, 1. jula 1996., izbori u gradu Mostaru su osigurali takav presedan. Tehnicki, izbori su bili sasvim uspesni, jer nije bilo nasilja i odziv glasaca je bio velik. Ipak, stvaran ishod glasanja u Mostaru, objasnio je lokalni zvanicnik Evropske zajednice (EZ), "po svoj prilici ce podstaci (dalju) podelu". Izetbegoviceva Stranka demokratske akcije (SDA) je osvojila 48 % glasova, sve njih u muslimanskom istocnom, severnom i starom delu Mostara, a Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) je osvojila 45 % glasova, sve njih u Hrvatima nastanjenom zapadnom, jugozapadnom i juznom Mostaru.

Mada su izbori bili za jedinstveno gradsko vece, rezultati su pokazali jasnu podelu glasova duz gradskih linija. "Rezultat je opravdao predvidanja da izbori nece promeniti sadasnju ravnotezu moci", rekao je jedan nezavisni zapadni posmatrac Rojteru. Predstavnik EZ Dragan Gasic je takode predvideo funkcionalnu koegzistenciju u najboljem slucaju. "Procena je da ovde nece biti klasicnog odnosa vecina-opozicija. To ne bi bilo politicki izvodivo u gradu gde je glasacko telo fizicki pdoeljeno po etnickim linijama", objasnio je Gasic. "SDA i HDZ ce najverovatnije biti prisiljene da obrazuju veliku koaliciju i saraduju na pitanjima od zajednickog interesa." Ne ocekuje se jedinstvena gradska vlada, a kamoli funkcionalno jedinstvo.

Ipak, pocetkom jula, Klintonova administracija je izvela silan pritisak na EZ i OSCE da potvrde da su uslovi sazreli za sprovodenje opstih izbora u septembru 1996. Po prvi put, izvestavalo se o glasovima u dotad jedinstvenom i izricitom evropskom stavu protiv ovih izbora.

Ali Sjedinjene Drzave su nastavile da pritiskaju evropske saveznike da zadrze snage u Bosni i Hercegovini u okviru IFOR-a i u 1997., dok bi se snage Sjedinjenih Drzava povukle da bi omogucile predsedniku Klintonu da odrzi svoje obecanje pre izbora. Ipak, da bi zaobisli i samo obecanje Vasingtona, snage Sjedinjeinh Drzava bi ustanovile nove baze u juznoj Madarskoj, nadomak hrvatske granice, a prikupile bi vrlo velike i "nadmocne" snage za brzo dejstvo podrzavajuci evropski IFOR koji je ostao u Bosni i Hercegovini. U leto 1996., sa situacijom u Bosni i Hercegovini koja se pogorsavala, rastao je pritisak Sjedinjeih Drzava na Evropljane da zadrze veci IFOR na terenu u 1997. i posle. Izricit mandat ovih IFOR-u slicnih snaga, prema Klintonovoj administraciji, bio bi da nametnu jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu u interesu Sarajeva.

A u leto 1996., prvobitni mandat IFOR-a bio je stigao tek do polovine. Uprkos pritisku Sjedinjenih Drzava na Evropljane da produze svoj ostanak u Bosni i Hercegovini, regionalne vode su se izmedu ostalog sve vise bavile "danom posle". Ne bi trebalo sumnjati da su prakticno sve vode i pretendenti sve tri zaracene strane bili reseni da aktivno krenu u ostvarivnje svojih vitalnih nacionalnih ciljeva, ako bude neophodno i upotrebom sile. U tom kontekstu, javile su se dve grupe mogucih scenarija:

1. Onog trenutka kada se IFOR povuce, Hrvatska podstice regionalnu krizu koja bi mogla da eskalira u rat, da bi nametnula podelu Bosne i Hercegovine izmedu Zagreba i Beograda. Ako Zagreb oseti da je ugrozen ili siguran da okolnosti posle IFOR-a nece omoguciti eskalaciju u Bosni i Hercegovini, Hrvati ce podstaci svoj regionalni rat napadajuci Istocnu Slavoniju i uvlaceci novu Jugoslaviju u njega. Nece trebati mnogo da se taj rat prosiri na jug u Bosnu i Hercegovinu.

Zagreb je ubeden, a ne bez razloga i sigurnosti, da bi, ako Sjedinjene Drzave pokusaju direktno da intervenisu da bi spasili vlasti u Sarajevu, rat eskalirao u evropski a moguce i u svetski rat. Medutim, plaseci se takve eskalacije, i Bon i Moskva bi skupa nastojali da sprece spoljnu intervenciju u bosanskom ratu. Sa zapadnim Evropljanima vec odbojnim prema tome da urade "nesto" za islamisticku vlast u Sarajevu, takav pokret i u sustini bio antiamericki.

2. Izetbegovicevo Sarajevo je potpuno svesno gornjeg scenarija. Kao rezultat toga, elita bosanskih muslimana radi na tome da preduhitri Hrvate podbadajuci regionalni rat dok je jos IFOR predvoden od Sjedinjenih Drzava u Bosni i Hercegovini. Sarajevo je uvereno da bi, kad ima pravo "opravdanje", IFOR napao Srbe sa svom zestinom koju supersila moze da okupi, odvracajuci tako takode Hrvate od izazivanja Sarajeva. Ako Hrvati intervenisu, IFOR bi morao i njih da napadne. Onda bi, na pepelu Bosne i Hercegovine, Izetbegovic bio u stanju da utanovi vlastitu islamisticku drzavu.

Takva preventivna provala, narocito ako je od amerike predvoden IFOR spor u eskaliranju rata, verovatnije da ce voditi svestranom nastojanju i Srba i Hrvata da brzo uniste Sarajevo, prakticno po svaku cenu. I Zagreb i Beograd znaju da bi se, pod tim uslovima, njihovi respektivni pokrovitelji - Nemacka i Rusija - kao i Zapadna Evropa ujedinili da sprece Sjedinjene Drzave da unesu razdor u novi bosanski rat. Buduci svedok iz prve ruke cinizma i oportunizma bosanske politike Klintonove administracije, Evropa je resena da obezbedi da dugorocna dinamika u Evropi ne bude izgubljena, a kamoli zrtvovana na oltaru zavedene i iracionalne politike Sjedinjenih Drzava.

Kako stvari stoje dok ovo pisem, u leto 1996., klizanje prema ostvarenju druge grupe ovih scenarija se ubrzava.

Najdelotvornija je eskalacija islamistickih specijalnih operacija, terorizma i diverzija. Sto je karakteristicno, ove operacije su nekaznjene. IFOR je potpuno svestan da su sarajevske specijalne snage, ukljucujuci mudzahedine, "izvodile operacije" iza linija bosanskih Srba, uglavnom u sektoru Sjedinjenih Drzava, a nije preduzeto nista u vezi s tim. Ne cudi onda sto je ohrabreno Sarajevo eskaliralo drskost, ucestalost i smrtonosnost napada.

Specijalne snage bosanskih muslimana su postepeno eskalirale svoje napade od uznemiravanja do sadasnjih specijalnih operacija, kao sto je dizanje u vazduh mosta kod Bijeljine. Ubrzan razvoj specijalnih i teroristickih snaga bosanskih muslimana ukazuje na nameru Sarajeva da eskalira pokretanje vise operacija od strateskog znacaja.