Sarajevo i Teheran su nastavili u leto 1996. izrazito da sire svoje islamisticke teroristicke snage u efektivu, od zamasne infrastrukture za obuku na Bliskom Istoku i u Juznoj Aziji do naprednih operativnih baza na Balkanu. Sto je znacajno, teroristicka infrastruktura u Bosni i Hercegovini je pod neposrednom kontrolom iranskog VEVAK-a i Izetbegovicevog AID-a, prema tome ona je instrument dve vlade. To je zato sto je islamisticki terorizam od strateskog znacaja u eventualnim planovima Sarajeva i Teherana. Te aktivnosti su odredene za spektakularne teroristicke operacije i na Balkanu i sirom Evrope.

Najvaznija, ipak, jeste predvidena uloga za islamisticki terorizam u kontekstu ucvrscenja islamisticke vlasti u Sarajevu. Ako i kada Evropljani odbiju da podrze i ucestvuju u nametanju Izetbegovicevog Sarajeva citavoj Bosni i Hercegovini, od Irana predvodeni islamisti ce napasti, pustajuci intifadah na muslimansku populaciju u Zapadnoj Evropi, kao i bujicu spektakularnog terorizma u Evropi i samim Sjedinjenim Drzavama. Posle toga, ove teroristicke pripreme i razvoj doprinece eskalaciji islamistickog dihada u srcu Zapada, sto je davnasnji cilj militantnog islama predvodenog Iranom.

Kljucna komponenta/aspekt nove teroristicke infrastrukture u i izvan Bosne i Hercegovine jeste uspon "Balkana". "Balkan" je sada ime koje je dato islamistickim veteranima borbi u Bosni - mudzahedinima - i bosanskim islamistima koji su stupili u njihove redove buduci obuceni u Bosni i Hercegovini, Avganistanu, Pakistanu, Iranu i Sudanu. Danas, "Balkan" ne samo da se koncentrisao u nekadasnjoj Jugoslaviji, vec sve vise doprinosi i drugim "borbenim frontovima" u medunarodnom islamistickom dihadu. Oni su izgradili infrastrukturu i poredak koji su ustanovili njihovi "Avganistanski" prethodnici: oni gerilski borci koji su se dokazali u ratu protiv Sovjeta u Avganistanu.

Nekoliko visih arapskih bezbednosnih zvanicnika naglasilo je, ipak, da su "Balkanci" opasniji od "Avganistanaca".

Glavna razlika izmedu "Balkanaca" i "Avganistanaca" seze iznad poboljsanja u vojnim i tajnim sposobnostima izmedu dve generacije islamistickih mudzahedina. Kljuc lezi u evoluciji duha dihada od onog "Avganistanca" do onog "Balkanca". Obe grupe mudzahedina su posledica ideoloskih i teoloskih okolnosti osobenog dihada koji se razvio u tim respektivnim pokretima, kao i istovremenog sveopsteg preobrazaja islamistickog trenda. Karakteristicno je da je islamisticki svet devedesetih daleko tesnje povezan nego onaj iz osamdesetih godina. Postoji i solidarnost u odlukama i radno operativno zapovednistvo i kontrola izmedu Teherana, Kartuma i brojnih sunitskih islamistickih ucenih glava.

Ova solidarnost uzdize temeljnu razliku izmedu avganistanskog dihada i bosanskog dihada. U Avganistanu osamdesetih godina, muslimanski svet je bio u defanzivi, boreci se da oslobodi muslimansku zemlju koju su upravo okupirali komunisti (i Sovjeti i Avganistanci). Nasuprot tome, nikad nije postojala nezavisna muslimanska Bosna. Ona se najblize primakla tome da bude muslimanska zemlja kada je bila predstraza Otomanskog Carstva. Danas, muslimanski svet se udruzio da podrzi nalet Islama: ofanzivu, ekspanzionisticki nalet Islama na Hriscansku Evropu. Za njih, borba za Izetbegovicevo Sarajevo pocetak je obnovljenog pohoda Islama na Evropu. Islamisti smatraju da je bosanski dihad prvi korak ka ponistenju istorijskog poraza turske vojske pred kapijama Beca 1683.

Jasan izraz vaznosti ovog trenda moze se pronaci u Turskim oruzanim snagama, najciscoj sekularnoj i zapadnjacki ustrojenoj sili. Ova dinamika je vlastiti izraz, u snagama bezbednosti, obnove panturcizma i turskog sovinizma u najsiroj javnosti u Turskoj. Turski bezbednosni establisment smatra svoju sve vecu upletenost u podrsku snagama bosanskih muslimana manifestacijom obnove i nastavljanja stare turske slave. To je i institucionalni i individualni fenomen. Turski oficiri s ponosom ukazuju na bosansku upotrebu oznaka istorijskih jedinica, kao sto su "Janicari", koje poticu iz vremena bosanskog doprinosa Otomanskom Carstvu. U susretima sa bosanskim i americkim vojnim osobljem, turski oficiri se s ponosom prisecaju vlastitih predaka koji su ucestvovali u turskom osvajanju Balkana, ili koji su ucestvovali u kasnijim ratovima na Balkanu, ili koji imaju, isto tako, predacke korene u Bosni. Mnogi su isticali da smatraju svoju danasnju podrsku obuci snaga bosanskih muslimana direktnim nastavkom doprinosa njihovih predaka Otomanskom Carstvu.

Sve vece naginjanje ka panturskim osecanjima u bezbednosnom establismentu odrazava opsti javni trend koji je jednako povratak islamskom samoprepoznavanju kao i turskom samoprepoznavanju. Medu turskim intelektualcima, uglavnom obrazovanim na Zapadu, javlja se sve veca zamagljenost izmedu turskog sovinizma i pomaka prema islamizmu. Narocito medu civilima, postoje takode sve vece islamisticke konotacije koje su koliko zelja za antizapadnim izrazom toliko i religijska zelja za povratak politizovanom Islamu. Ovaj slozen pristup savremenom islamizmu kao politicko i ekonomsko pitanje, pre nego pitanje ispovedanja religije, pokazao se u raznolikosti populacije koja je u Turskoj glasala za Islamisticku Refah (Napredak) partiju na nedavnim izborima, na kojima su vecinu dobili islamisti.

Cak i ako su vlastiti motivi i pokretacka snaga Ankare u ozivljavanju panturcizma ponajvise nacionalisticki i ekonomski, Ankara je morala da se veze za islamisticko ozivljavanje vere da bi ostvarila svoju politiku, od nekadasnje Sovjetske Centralne Azije, do Cecenije i dalje do Balkana. Pa cak i u vlastitom Kurdistanu, kao i u obliznjem Iraku i Siriji, Turska je morala da se veze za militantne islamiste, ukljucujuci veterane "Balkance", da bi izvela svoje odvaznije tajne operacije. Bliska saradnja izmedu sekularnog turskog establismenta odbrane i raznih islamistickih elemenata u Bosni iskusala je glavna sredstva u turskoj potrazi za slavnom prosloscu: od predaje Bosni i Hercegovini i Kosovu, do sve vece umesanosti u Ceceniji i Kavkazu u celini. U tom pogledu, rastuce veze izmedu turskih specijalnih snaga stacioniranih u Bosni i razlicitih specijalnih snaga bosanskih Muslimana i mudzahedinskih jedinica obezbedile su instrumente za regrutovanje islamista.

Pocevsi od zime 1995., nekoliko stotina "Balkanaca" - i mudzahedina i bosanskih islamista - prebaceno je u Tursku za zajednicku operaciju turske MIT (Obavestajna sluzba) i Refah partije. Posle kratkog perioda obuke u Istambulu, oni su prebaceni u bazu MIT-a na Severnom Kipru radi moderne obuke. Otud, vecina ovih "Balkanaca" je bila rasporedena u Ceceniji, Avganistanu, radi operacija na Kasmiru, i u istocnu Tursku radi poricanih operacija protiv Kurda u Turskoj i severnom Iraku. Postoje nepotvrdeni izvestaji da su ti MIT "Balkanci" bili umesani u nedavnu poplavu bombaskih napada u Siriji. U meduvremenu, nekolicina najboljih "Balkanaca", uglavnom arapskih mudzahedina, neposredno je regrutovala turska obavestajna sluzba i uputila ih na sofisticiranu obavestajnu obuku (spijunaza, regrutovanje agenata, sifriranje, itd.) da bi ih zbrinula turska mornaricka obavestajna sluzba u severnoj Turskoj. Ovi "Balkanci" su odredeni kao jezgro dugorocnog prodora i operacije sirom Bliskog Istoka i Centralne Azije.

Nepovoljan potencijalni uticaj ovih novih uloga "Balkanaca" nije promakao mnogim zapadnoevropskim zemljama. Zaista, pocev od proleca 1996., vise evropskih nadlestava za bezbednost pokrenulo je to pitanje kod Ankare. Prema evropskim zvanicnicima, kao odgovor, njihovi turski partneri su aludirali da Ankara ne bi preduzela nista od toga bez blagoslova i podrske Klintonove administracije. Turski zvanicnici nisu ponudili nikakve dokaze za svoju tvrdnju, niti za to postoji ikakva nezavisna potvrda. Ipak, ako je to slucaj, i ako je Klintonova administracija makar precutno pristala na "reciklazu" "Balkanaca", onda je to cak gore od postignuca Sjedinjenih Drzava u Avganistanu. Sjedinjene Drzave su se, od kraja avganistanskog rata, zestoko opekle sa "Avganistancima", koje je prvobitno naoruzala, obucila i podrzala Centralna Obavestajna Sluzba (CIA), kao rezultat njenog "trazenja drugog puta". Ljudi su podrzani, obuceni, naoruzani, da bi se kasnije premetnuli i vratili da bi poveli islamisticki dihad protiv Zapada. Vasington bi trebalo da ume bolje od "trazenja drugog puta" sa "Balkancima".

Turska upotreba "Balkanaca" - i zbog njihovog profesionalizma i islamistickog revolucionarnog zara - samo je jedan slucaj u sve vecem broju islamistickih "procesa" u kojima "Balkanci" dopunjavaju "Avganistance" kao standardne nosioce posla. Na primer, cetvorica izvrsilaca bombaskog napada u Rijadu, u Saudijskoj Arabiji, iz novembra 1995., bili su saudijski "Balkanci" i trojica saudijskih "Avganistanaca". Njihovu mrezu i napad su sponzorisali Sudan i Iran.

Obim integrisanosti "Balkanaca", ukljucujuci i bosanske islamiste, u teroristicku elitu postao je vidljiv posle otkrivanja mreze za teroristicku podrsku u Zapadnoj Evropi. Ove mreze su krijumcarile oruzje, eksploziv i osoblje za alzirsku GIA i druge severnoafricke islamisticke grupe. Ove mereze su se potcinjavale vrhovnom zapovednistvu u Kartumu. Vazno je da su kljucni clanovi i operativci ovih mreza bili alzirski "Balkanci" i bosanski muslimani. Da nisu otkriveni na vreme, ove mreze bi izvele talas spektakularnih teroristickih napada u Francuskoj, Belgiji i drugim zapadnoevropskim zemljama. Drugi arapski teroristi su bili nedavno uhvaceni sirom Evrope posto su putovali sa bosanskim dokumentima.

Postoji dalekosezno globalno stratesko grananje od uspona i sirenja "Balkanaca". Vec je, sto je vazno za rani stadijum pojave "Balkanaca", uticaj veterana mudzahedina koji su sluzili u Bosni i Hercegovini u razlicitim islamistickim diverzijama i terorizmu sirom sveta velik. "Balkanci" su otkrivani na istaknutim polozajima od Sjedinjenih Drzava do Zapadne Evrope, od Severne Afrike do Bliskog Istoka, i od Cecenije do Kasmira i Malezije. Mada su oni jos uvek vrlo mali po broju u poredenju sa "Avganistancima", njihov uticaj je veci. Motivisani svojim izricitim islamistickim zarom, "Balkanci" i njihove pokroviteljske drzave vode vrlo agresivan i ofanzivni dihad koji istice pohod Islama i osvajanje novih prostora za islamisticku stvar.

Kao posledica toga, islamisticki pokret kroz citavo srediste Islama je preobrazen. Do nedavno, radikalni Sunitski Islam bio je pretezno lokalizovan pokret: islamisti koji su se borili da transformisu vlastite zemlje ili zajednice u islamisticke entitete. "Avganistanci" su bili vojnici islamisticke solidarnosti, koji su pomagali bratskim islamistima da obrazuju islamisticke vlade u svojim mestima. Posle toga, sunitski islamisticki pokret je transformisan u pokrete koji su se sirili i napredovali nastojeci da prosire Islamisticku Revoluciju na strane zemlje. "Balkanci" su standardni nosioci i misonari nove Islamisticke Revolucije. U sustini "Homeinizacija" sunitskog islamistickog pokreta prakticno je dovrsena s pojavom i usponom nadmoci "Balkanaca".

Mesto gde je transformacija presudna i dugorocno stratesko grananje presudno jeste Cecenija. Cecenija je velika kriza koja jos uvek preti stabilnosti ruske vlade i sposobnosti ruskog predsednika da ostvari reforme i poveca ekonomske slobode. Svako usporavanje u drustvenoj i privrednoj dinamici preti da izazove uzasne posledice na odnose Rusije sa Zapadom. Imajuci na umu ogroman strateski znacaj Rusije, Zapad ne moze da dopusti takve nepovoljne razvoje.

Evolucija cecenske krize moze se pratiti sve do uticaja stranaca. "Avganistanci", uz sponzorstvo i snaznu podrsku iranske, pakistanske i turske obavestajne sluzbe sproveli su islamizaciju onog sto je zapocelo kao nacionalni oslobodilacki pokret. Glavni aspekt ove faze bilo je usvajanje terorizma - i duboko unutar Rusije i izvan zemlje - kao glavnog instrumenta cecenske pobune. Dolazak "Balkanaca", koje su takode sponzorisale i podrzavale ove tri obavestajne sluzbe, olaksao je pocetak jos jedne duboke promene u cecenskoj pobuni. Ovoga puta, postojao je postepen pomak do strateske ofanzive sa panturskim i panislamskim karakterom. Ceceni i njihovi islamisticki saveznici pruzali su se put drugih muslimanskih naroda na Kavkazu u nastojanju da organizuju islamisticki ustanak u citavom regionu, kao i da zajedno napreduju u Rusiji i Ukrajini. "Balkanci" koji su delovali izvan Cecenije ostvarili su kontakte cak i sa islamistickim elementima medu krimskim Tatarima, nagovarajuci ih da se pridruze regionalnom dihadu.

Ne bi se moglo ocekivati ni od jedne vlade u Moskvi da tolerise takvu stratesku pretnju. Ako bi se dihadu pokrenutom u Ceceniji dozvolilo da napreduje, Moskva konacno ne bi imala alternative sem da napadne izvore sponzorstva Cecena i njihovih saveznika. Strateska grananja ovakvog ruskog popustanja bila bi duboka, barem zato sto je Turska clanica NATO-a a rusko prisustvo na obalama Indijskog Okeana i Persijskog Zaliva bi drasticno promenilo globalan strateski polozaj. Zapad ne moze da dozvoli takve strateske promene.

Ipak, u isto vreme, Klintonova administracija nastavlja da prikriva sve vecu umesanost Irana u AID i druge bezbednosne aktivnosti Sarajeva. Sjedinjene Drzave su cak zavarale svoje najblize saveznike u nastojanju da sakriju obim islamistickog prisustva u Bosni i Hercegovini. General Majkl Voker, na primer, zapovednik pesadijskih snaga IFOR-a, pozalio se u maju-junu 1996. da je obavestajni podatak dobijen od Sjedinjenih Drzava o prisustvu mudzahedina u Bosni i Hercegovini bio uglavnom netacan. U jednoj oblasti, gde su Sjedinjene Drzave navodile da ima cetiri Iranca, obavestajna informacija IFOR-a je ukazivala na prisustvo izmedu 100 i 200 iranskih mudzahedina.

Konacno, jula 1996., posle vise meseci namernog laganja o broju mudzahedina u Bosni i Hercegovini, visoki americki zvanicnik Klintonove administracije poceo je da potvrduje da su mudzahedini boravili u zemlji u daleko vecem broju nego sto su Sjedinjene Drzave do tada priznavale. Mnoge zapadne i istocne evropske obavestajne sluzbe su zasnovale svoje procene o situaciji u Bosni i Hercegovini na podacima amricke obavestajne sluzbe. Poverenje Evropljana u verodostojnost americkih obavestajnih tvrdnji je odbaceno, posebno medu istocnoevropskim drzavama, sto je novost u ophodenju s CIA-om i Odbrambenom Obavestajnom Agencijom (DIA).

Klintonova administracija je, u meduvremenu, takode ulozila velike napore da sakrije nalet militantnog Islama u Evropi iz Bosne i Hercegovine isticuci "ublazenu" sliku o sarajevskoj vlasti i predstavljajuci cesta otkrica o umesanosti AID-a u medunarodni terorizam kao nebitna i izolovana skretanja. Klintonova adminstracija nastoji da skrene paznju s tih razvoja zaokupljajuci evropske vlade, medunarodne organizacije i zapadno javno mnenje sa hapsenjima srpskih "ratnih zlocinaca" i sa odrzavanjem izbora na vreme kao glavnim izvorima pretnji koje dolaze iz Bosne i Hercegovine.

Sredinom juna 1996., Klintonova adminstracija je pritiskala da se izbori odrze u septembru cak i ako se Bosna i Hercegovina raspadne. Cak je i Izetbegovic potvrdio da vreme nije sazrelo. Uz podrsku Sjedinjenih Drzava, Izetbegovic je sada zahtevao da IFOR stvori primerene uslove okupljanja koji vode odrzavanju izbora; odnosno da IFOR savlada i bosanske Srbe i Hrvate.