Da Klintonova administracija prizna istinu, i zaista odustane od nametanja svog tumacenja sporazuma Dejton-Pariz, to bi se izrodilo u priznanje promasenosti cnjene politike u Bosni. Po svim merilima, tesko je za bilo koju supersilu da to uradi, narocito u zestokom nadmetanju izborne godine. Prema tome, radije nego da prizna cinjenice na Balkanu i uvidi vitalne interese najblizih saveznika Sjedinjenih Drzava, Klintonova administracija je odabrala da nastavi s nametanjem procesa Dejton-Pariz i, shodno tome, eskalira umesanost Sjedinjenih Drzava. Upravo zbog te duboke protivrecnosti - izmedu stvarnosti u regionu i opsteg kursa politike Sjedinjenih Drzava - to stalno nametanje sporazuma Dejton-Pariz od strane Amerike postaje kamen temeljac s dugorocnim uticajem koji seze daleko izvan Balkana.

Klintonova administracija nastavlja u 1996. sa svojim krstaskim ratom protiv Srba, samo da bi opravdala minule akcije. Insistiranje Sjedinjenih Drzava da se izbori u Bosni odrze u septembru 1996, uprkos stalnom pogorsanju situacije u Bosni i Hercegovini - i organizovanom nasilju protiv kandidata, kao sto je napad na nekadasnjeg premijera Harisa Silajdzica sredinom juna 1996. - indikativno je za ovaj trend. Zaista, evropski zvanicnici isticu da je Klintonova administracija insistirala na odrzavanju izbora prvenstveno zato sto bi se njihovo neodrzavanje negativno odrazilo na postignuca administracije na americkim predsednickim izborima.

Slicno tome, ukupna balkanska politika Klintonove administracije se rukovodila domacim interesima, narocito izbornom godinom. Sustina politike Klintonove administracije bila je, sve vise, da zadrzi podrsku probosanskog lobija u Sjedinjenim Drzavama, prvenstveno arabista. Dakle, s propadanjem sporazuma Dejton-Pariz samih od sebe, Klintonova administracija je pokusavala da ozivi pitanje Kosova kao sledece sporne tacke sa Srbima.

Mesto gde bi ocita srpska ranjivost i nedostatak resenja mogli efikasno da se iskoriste jeste Kosovo. Do nedavno, zaostao strah od neizbezne i nemilosrdne srpske reakcije na ma kakvo prisvajanje njene posvecene zemlje na Kosovu posluzio je kao obuzdavajuci cinilac za sve islamisticke frakcije koje se bore da oslobode kosovske Albance, a kamoli da izvuku korist iz svog loseg stanja da bi eskalirali i prosirili rat sa Srbima.

Zasad, medutim, samo postojanje Kosova kao potencijalnog neresenog pitanja sluzi kao katalizator za rastucu krizu koja prozdire citavu albansku populaciju na Balkanu. To, za uzvrat, povecava mogucnost da se militantni islamizam iskoristi protiv ne samo Jugoslavije vec takode i sekularne i sve vise prozapadne Albanije, kao i Makedonije. Zbog prisustva americkih civila i americkih snaga, destabilizacija Albanije od strane islamista pokazuje se kao idealan put da se Sjedinjene Drzave uvuku u aktivno sudelovanje u balkanskim ratovima, cak i ako se bosansko-hercegovackaa kriza resi ili se ne bude smatrala za verodostojno medunarodno politicko opravdanje za takvu intervenciju.

Od pocetka 1996. doslo je do citave bujice teroristickih napada na Kosovu. Vecinu napada su izveli albanski separatisti.

Sredinom februara 1996. nekoliko bombi je eksplodiralo na Kosovu u vise prebivalista izbeglica iz Srpske Krajine. Eksplozije nisu izazvale zrtve ili vecu stetu. U Pristini, "Oslobodilacka armija Kosova" je prihvatila odgovornost za te napade. "11. februara 1996., gerilci Oslobodilacke armije Kosova izveli su oruzane napade u 1. operativnoj zoni. U napadima na izbeglicke logore u Pristini, Mitrovici, Peci, Podujevu, Suvoj Reci i Vucitrnu koriscene su rucne bombe." Saopstenje je odredilo ciljeve organizacije. "U interesu mira na Balkanu, i srpskog i albanskog naroda, zahtevamo kraj kolonizacije, terora i okupacije Kosova, kao i migracije kosovskih Albanaca."

U meduvremenu, u Albaniji, predstavnik Nacionalnog pokreta za oslobodenje Kosova takode je prisvojio odgovornost: "Bacili smo bombe na Kosovu, a to je samo pocetak." "Oslobodilacka armija Kosova" je odmah reagovala, objavivsi jos jedno saopstenje koje je iznova uveravalo u njenu odgovornost. Ovo saopstenje je istaklo da su nedavni bombaski napadi bili samo pocetak teroristicke kampanje. U izjavi stoji: "...za ljubav mira na Balkanu, stavili smo do znanja Beogradu da su dosadasnje akcije bile samo najava novih bombaskih napada i u isto vreme poziv na hitan dijalog o povlacenju vojske i policijskih snaga iz Republike Kosovo. "Oslobodilacka armija Kosova" takode hitno poziva Sjedinjene Drzave i druge svetske sile da priznaju nezavisnost Kosova, "zato sto je u suprotnom rat u ovom regionu neizbezan".

Krajem aprila 1996. albanski teroristi su ponovo demonstrirali svoju teznju i sposobnost da deluju. 22. aprila, bujica pucnjave u provincijskim gradovima Stimlje, Pec, Decani, a u Kosovskoj Mitrovici na putu Rozaj-Pristina napadnuti su i civili i policija. U jednom napadu, teroristi su otvorili automatsku vatru i bacili rucne bombe u srpsku kafanu u Decanima ubivsi petoro gostiju i ranivsi jos nekolicinu. Ubrzo potom automatskom vatrom napadnuta su dvojica policajaca u patroli i oba su bila ranjena. Onda je kod Brusa iz zasede napadnut policijski automobil uz jednu zrtvu. Jos jedan policijski automobil je napadnut iz zasede na obliznjem putu, s jos jednom zrtvom i jednim ranjenim. Nedelju dana kasnije, doslo je do pokusaja dizanja u vazduh kuce komandira policijske stanice u Dusanovu. Bomba je izazvala rusenje dela zgrade, ali nije bilo povredenih.

Ovoga puta bilo je samo nesluzbenih tvrdnji o "Oslobodilackoj armiji Kosova", prvenstveno objasnjenja tri stranke u Albaniji, Turskoj i na Bliskom Istoku da je Armija ponovo odgovorna za napade. Vazniji je bio pokusaj procelja "vlasti" - Demokratske Lige Kosova (DLK) - da osigura politicki uticaj terorizma. DLK je poricala bilo kakvu vezu sa terorizmom. Ipak, krajem aprila, vode su upozorile da ce, dogod Kosovo ne stekne nezavisnost, biti znacajne eskalacije albanskog terorizma. U saopstenju, DLK je upozorila na "dalju radikalizaciju" u regionu zato sto je "albansko strpljenje" isticalo.

Otad se nastavilo uznemiravanje jugoslovenskih vlasti terorizmom slabog intenziteta. Pocetkom maja, "oslobodilacka armija Kosova" objavila je saopstenje da ce se "oruzani sukob na Kosovu i Metohiji obnoviti i da ce se prosiriti na citav Balkan". Zaista, sredinom juna, bilo je vise oruzanih incidenata u Podujevu i Mitrovici, u kojima je ubijen jedan policajac, a dva druga ranjena. Ovi napadi u Pristini i Tirani odmah su pripisani albanskim separatistima. Ubrzo zatim, "Oslobodilacka armija Kosova" je istakla odgovornost za te napade. Stavise, u Tirani, Informativni centar Kosova (ICK) ukazao je da "novi talas drzavnog nasilja i terora na Kosovu iskusava mogucnosti nastojanja da se izazovu velike nevolje u vreme kada je pitanje Kosova postalo istaknuto za medunarodnu zajednicu".

Nalet terorizma nije dosao kao iznenadenje. Od pocetka devedesetih godina, Sarajevo i njegovi islamisticki pokrovitelji aktivno su se pripremali za sledecu rundu napada na Srbe: ovoga puta preko Kosova.

Sredinom 1993. Sarajevo i njegovi saveznici su se vec spremali da pokrenu operacije u strateskoj pozadini Jugoslavije. Kljucni deo plana je bio da se potkopa Kosovo i brzo eskalira oruzana borba protiv Beograda iz baza u Albaniji. U junu, vlada Saudijske Arabije je darovala milion dolara da se sagradi "izbeglicki logor" za bosanske muslimane u Albaniji. Sredinom jula, medutim, visoki bosanski zvanicnik u Sarajevu poverio je novinaru BiBiSi-ja, Misi Gleniju, "da je bosanska vlada imala nameru da bazu iskoristi za gerilce da bi ih slala na Kosovo. Srbi ne bi bili u stanju da razlikuju (bosanske) gerilce, lingvisticki ili etnicki, od lokalnih Srba". Ti bosanski operativci bili bi u stanju da izvedu serije teroristickih operacija koje bi mogle biti pripisane organizaciji kosovskih Albanaca, podsticuci tako zestoku reakciju srpskih snaga bezbednosti i, otud, ciklus nasilja. Rasprostranjeno nasilje na Kosovu koje bi usledilo, veruje Sarajevo, onda bi posluzilo da se uvede zapadna vojna intervencija protiv same Jugoslavije.

U meduvremenu, Sarajevo i islamisti zapocinju pripreme i obuku albanskih kadrova za buducu eskalaciju islamisticke borbe na Kosovu. Sredinom 1993. Sarajevo je ozivelo Handzar diviziju sa svom njenom fasistickom kulturom i uzivljenoscu u ulogu dostojnih naslednika svojih SS prethodnika. Prvenstvena uloga Handzar divizije jeste da bude pretorijanska garda predsednika Alije Izetbegovica i drugih visokih voda u Sarajevu. Handzar divizija se sastoji od 2.500 do 3.000 elitnih vojnika rasporedenih u Sarajevu i 6.000 do 7.500 jakih snaga za dopunu u Fojnici.

Vazno je reci da vecina vojnika u Handzar diviziji nisu bosanski muslimani. Umesto toga, oni poticu iz oblasti drugih muslimanskih manjina, prvenstveno Albanaca, a vode ih eksperti, veterani iz Pakistana i Avganistana. "Iznenadujuce je da izgleda da samo nekolicina onih koji vode Handzarce u Fojnici dobro govore srpskohrvatski. Vecina njih su Albanci, bilo sa Kosova ili iz same Albanije", objasnili su oficiri UN u Fojnici. "Handzarce obucavaju i vode veterani iz Avganistana i Pakistana. Veliko prisustvo rodenih Albanaca je zloslutan znak. Moze biti da se izvori rata pruzaju na jug, preko Kosova i Albanije, a otud do Albanaca u Makedoniji." Ova zapazanja, sacinjena krajem 1993., pokazala su se tacna.

Do 1995. Handzar divizija je transformisana u specijalne snage fanatika iskusanih u borbi. U mnogim slucajevima, narocito u borbama u zapadnoj Bosni i Hercegovini u leto-jesen 1995., oni su dejstvovali u tesnoj saradnji sa jedinicama mudzahedina. Rasporedivanje albanskih veterana i pozadinskih kadrova mudzahedina u Albaniji otpocelo je u jesen 1995. U meduvremenu, medunarodno islamisticko vodstvo je zavrsilo pripreme za eskalaciju teroristicke kampanje na Kosovu. Pri kraju, establisment novih islamistickih stabova u Teheranu i Karaciju bio je odreden u toku PAIK (Pan-arapska islamisticka konferencija) koja se sastala u Kartumu prvih dana aprila 1995. Novi regionalni centar u Karaciju je odgovoran za islamisticke aktivnosti u Albaniji, ukljucujuci i Kosovo. Prema tome, krajem 1995., i komandni eseloni i operativni kadrovi bili su spremni za eskalaciju islamistickih borbi na Kosovu. Zaista, kao sto je gore receno, nasilje je provalilo pocetkom 1996.

Obnovljeni terorizam na Kosovu je dograbila Klintonova administracija kao izgovor za izrazito povecanje americkog uplitanja na Kosovu u prilog "ugnjetavanih Albanaca". Ovo mesanje je simbolizovano otvaranjem americkog Informativnog centra i diplomatskog ureda u Pristini 5. juna 1996. Nimalo slucajno, sef pregovarackog tima Sjedinjenih Drzava za nekadasnju Jugoslaviju, Dzon Kornblum, bio je taj koji je otvorio Informativni centar u Pristini, isticuci tako politicki znacaj ovog dogadaja. U svom obracanju javnosti, Kornblum je rekao da je otvaranje centra jos jedan "dokaz stalnog zanimanja Sjedinjenih Drzava i brige za ljude ovog regiona".

Albanske vode su brzo istakle politicki aspekt ovog dogadaja i svoja ocekivanja od Klintonove administracije. Na svecanosti otvaranja, Ibrahim Rugova je rekao da je to bio "istorijski dan za Kosovo i ljude koji tu zive". On se zahvalio predsedniku Bilu Klintonu i svim drugim americkim politicarima koji su doprineli osnivanju centra na Kosovu. Dzemal Mustafa, Rugovin savetnik za informacije, dodao je da je osnivanje americkog centra posluzilo kao "snazna potvrda priznanja i internacionalizacije kosovskog pitanja. Cinjenica da Sjedinjene Drzave otvaraju svoj prvi ured u Pristini svedoci da su americko bavljenje, pomoc i zanimanje za Kosovo vec postali prepoznatljivi i imaju karakter ozbiljnog i obecavjuceg institucionalizovanja". Edita Tahiri, predstavnik DLK za inostrane poslove, takode je rekla da je "pitanje Kosova i Albanije priznato od vlasti Sjedinjenih Drzava".

Kako stvari stoje, kosovski Albanci su pridali previse paznje odvaznom manevru balkanskog aspekta americke izborne politike Klintonove administracije. Ona ne brine o Albancima na Kosovu. Klintonova vlast je uznemirena zbog predsednika Milosevica koji je u sustini postupio po prakticno svim nalozima sporazuma Dejton-Pariz i ugovorima sa Sjedinjenim Drzavama. Buduci da je demonizacija Srba posluzila kao opravdanje za americko prisustvo u Bosni i Hercegovini, javlja se hitna potreba u Beloj kuci da se pronade neki drugi razlog da se nastavi demonizacija Srba i sukob sa novom Jugoslavijom: osuditi lose stanje kosovskih Albanaca.

Ipak, ovi dogadaji su drukcije iscitani na Balkanu. Zaista, Klintonova administracija je vec stvorila ocekivanja medu albanskim vodstvom za krupnom intervencijom da se osigura nezavisnost Kosova. Zvanicnici u Makedoniji su vec upozorili da kosovski Albanci "iscekuju novi Dejton". Kad oni shvate da se to nece dogoditi, bice to jos jedna pobeda islamista i podsticaj za terorizam.

U meduvremenu, regionalna politika Sjedinjenih Drzava je usredsredena na demonizaciju Srba jer je to moralom opterecena tema koja, posto je negativna (buduci protiv Srba), ne zahteva od administracije da se s njom suoci i objasnjava cinjenice. Uz to, stalna demonizacija Srba obezbeduje populisticko objasnjenje jer Klintonova administracija ne zivi prema obavezama nalozenim u kontekstu sporazuma Dejton-Pariz.

Za Evropljane, koji slede vlastite vitalne i dugorocne interese, bosanska politika Klintonove administracije vec se pokazuje kao sasvim podla lekcija. Evropljani su danas sve uvereniji da price o saveznistvu i partnerstvu ne opstaju, da Sjedinjene Drzave nece oklevati da se ogluse ili naruse evropske vitalne interese ako se oni na bilo koji nacin budu kosili sa probitacnoscu Klintonove izborne kampanje.

Uprkos dugorocnom stetnom uticaju Klintonove administracije na americko-zapadnoevropsko saveznistvo zbog vodenja prosarajevske politike, muslimanski svet nastavlja uporno da tvrdi da sta god da urade Sjedinjene Drzave to nije dovoljno. Za Sjedinjene Drzave je prakticno nemoguce da smire muslimanski svet zato sto je islamisticko budenje vere bitno antiamericko i zahteva uspostavljanje muslimanskog politickog poretka koji je u nepomirljivoj protivrecnosti s poretkom zapadnog sveta, ukljucujuci i nacela sporazuma Dejton-Pariz. Takvi izgledi ne odvracaju Klintonovu administraciju od intenziviranja nastojanja da nametne prosarajevska resenja u Bosni i Hercegovini. Njenom politikom dominiraju domaci politicki motivi izborne godine. Dakle, neprakticnost i lukavost bosanske politike ne zanimaju Klintonovu Belu kucu.

Druge svetske sile takode izbliza motre zaokrete i obrte Klintonove administracije kao nagovestaje najskrovitijih karakternih crta americke politike. Spremno uocen nesklad izmedu deklarisane americke politike i stvarnih akcija Klintonove administracije u Bosni igra glavnu ulogu u tome kako vlade sirom sveta temelje svoju politiku i diplomatiju naspram Sjedinjenih Drzava.

U globalnim razmerama, najvaznija je evolucija glavne strategije Moskve. Posle drugog i konacnog kruga ruskih predsednickih izbora, pocetkom jula 1996., vlada predsednika Jeljcina ce pojacati svoje aktivno pracenje i odbranu tradicionalnih i strateskih interesa Rusije. Jeljcinov izbor generala Aleksandra Lebeda za svog vrhovnog zapovednika nacionalne bezbednosti pokazuje sve vece zanimanje Moskve za globalna i bezbednosna pitanja. Formulacija novog poretka u Evropi, a narocito grananje pomeranja NATO-a na istok, jedno je od najvisih prioriteta s kojim se suocava tim Jeljcin-Lebed. Moskva smatra skorasnje razvoje na Balkanu za primer americkih aspiracija u Evropi: nastupajuci trendovi koji se smatraju nacionalnom pretnjom za Rusku Federaciju. Aleksej Bogaturov i Viktor Kremenik, iz instituta Sjedinjenih Drzava i Kanade Ruske akademije nauka, objasnjavaju zabrinutost Moskve:

"Sustina nije u tome da li se zapadnoatlantska alijansa ustremila protiv Rusije politicki ili pravno, vec sto strukturno i geopoliticki njeno sirenje nosi logiku razlaganja na etnicke drzave prema zapadnom modelu - sto je vrlo razorno po Rusiju - sto se vec pokazalo na Jugoslaviji, Cehoslovackoj i nekadasnjem Sovjetskom Savezu. Komicna - a u isto vreme i tragicna - manifestacija ove logike jesu muslimansko-hrvatska i/ili srpska formacija u Bosni, cija je drzavnost beznadezno unistena."

Ruska nacionalna bezbednosna elita je resena da obnovi neospornu rusku hegemoniju nad prakticno citavim nekadasnjim Sovjetskim Savezom, i preko spleta ekonomskih odnosa i preko vojne moci. Tim Jeljcin-Lebed smatra uspon militantnog radikalnog Islama velikom dugorocnom pretnjom po Rusiju. Odraz islamistickog uspona u Bosni i Hercegovini, narocito upliv "Balkanaca" u Ceceniju i posledicna islamizacija pobune, smatraju se pretnjom za rusku dugorocnu nacionalnu bezbednosnu postavku koju Moskva smatra da je sve teze tolerisati, a kamoli se s njom nagoditi. Prema tome, sledeci vlastite nacionalne bezbednosne interese, Moskva ce zaostriti svoj stav u pronalazenju "mirovnog resenja" za bosansko-hercegovacku krizu.

Zapravo, Rusija je tako zakljucila da vise ne moze verovati uveravanjima Klintonove administracije da sirenje NATO-a na istok i negovanje nekadasnjih sovjetskih republika (narocito Ukrajine) nemaju za cilj da obuzdaju i destabilizuju Rusiju. Zbog toga, Moskva se oseca prisiljenom da se usredsredi na suprotstavljanje usponu "pretnje" sa Zapada po cenu drugih prioriteta i obzira. Svesna islamisticke eskalacije u ratu u Ceceniji, koriscenjem bosanskih efektiva i uspona islamistickog bloka pod vodstvom Teherana, Rusija sklapa pakt s davolom da bi oslobodila stratesku paznju Moskve da se pozabavi s evropskim izazovom. Strateski sporazum s Narodnom Republikom Kinom (NRK), sklopljen za vreme posete ruskog predsednika Borisa Jeljcina Beidingu aprila 1996., najvazniji je rezultat ove ruske politike. Moskva se sprema bilo da pobedi, bilo da izazove veliki sukob s usponom Islama u srcu Azije i jugozapadne Azije. U svakom slucaju, posledicna konsolidacija ruske hegemonije na ovim vitalnim podrucjima Azije postace strateska nevolja za Zapad.

U meduvremenu, Beiding i njegovi najblizi saveznici, narocito kljucni clanovi Transazijske osovine, osecaju slabost i ranjivost Sjedinjenih Drzava. U ocekivanju sve vece upletenosti Amerike i njenog tonjenja u bosansko blato, opake zemlje su zudne i resene da iskoriste tu zaokupljenost Sjedinjenih Drzava da bi poboljsale svoj strateski polozaj. Jos jednom ce uspon Transazijske osovine pod vodstvom Beidinga opustositi ekonomske odnose Sjedinjenih Drzava sa ekonomskim silama pacifickog ruba i ugroziti americki pristup naftnim rezervama Persijskog zaliva i Centralne Azije. Privreda Sjedinjenih Drzava, s kraja devedesetih, ne moze da apsorbuje ni jedno od ovih ocekivanja, a kamoli kombinaciju oba.

Tako je dugorocni rezultat bosanske politike Klintonove administracije, a narocito nametanja sporazuma Dejton-Pariz, narusavanje vitalnih i dugorocnih interesa Vasingtona. Bez ikakvog opipljivog strateskog postignuca, Klintonova administracija se vec otudila i narusila odnose sa svojim najblizim saveznicima i prijateljima. Istovremeno, Klintonova administracija nastavlja da pomaze i podupire neke od najgorih americkih neprijatelja. Sve u ime domace politike u godini izbora: davanje prioriteta koje nije izgubljeno u velikom broju svetskih prestonica.

A sta moze da pokaze Klintonova administracija predvidivom glasackom telu za tako veliku stratesku cenu?

Poslednja runda americke diplomatije samo je pogorsala situaciju. Posle susreta, 2. juna 1996., predsednika Tudmana, Izetbegovica i Milosevica s drzavnim sekretarom Sjedinjenih Drzava Vorenom Kristoferom u Zenevi, Zagreb je jedino mogao da odustane od odrzivosti koegzistencije s Izetbegovicevim Sarajevom, a kamoli stalnog postojanja njihove "federacije".

Hrvatski zvanicnici su zakljucili da nema logike u stalnom naporu "da se ubrzava sprovodenje civilnog dela Dejtonskog sporazuma, koji se, uprkos nastojanjima medunarodne zajednice, suocava s propascu. Zvanicni Zagreb je ocajavao sto Klintonova administracija dosledno odbija da se suoci sa stvarnoscu u nekadasnjoj Jugoslaviji i umesto toga nastavlja svoju nesmanjenu kampanju demonizovanja Srba i progona "ratnih zlocinaca".

Sredinom juna, ljudi iz Zagreba su otvoreno osporavali od Sjedinjenih Drzava predvodeno medunarodno pripisivanje propasti sporazuma Dejton-Pariz nezavrsenom "lovu" na srpske "ratne zlocince", narocito Radovana Karadzica. Ljudi iz Zagreba sada otvoreno iznose da je pitanje Karadzica uvek bilo alibi Klintonove administracije za propast njene bosanske politike. Dobro etablirani Goran Rosic objasnjava:

"Svako je - od medunarodne zajednice, preko Sjedinjenih Drzava i Karla Bilta, do zvanicnog Sarajeva - spreman da nade opravdanje za situaciju u Bosni i Hercegovini u cinjenici da Radovan Karadzic ostaje u vlasti, odnosno u apsolutnoj vlasti u Republici Srpskoj. To, medutim, nije cela istina. Od pre izvesnog vremena neki procesi su postali jasniji, a oni nas vode do zakljucka da je svaka strana nastojala da sve otvorenije izrazi svoje nezadovoljstvo mirovnim sporazumom i nekim od njegovih klauzula, otvoreno postavljajuci prepreke na putu implementacije."

Zaista, propast procesa Dejton-Pariz posledica je duboke pojave: ucvrscivanja samospoznaje tri glavna naroda koji zive u Bosni i Hercegovini. U leto 1996. nije bilo nikakve sumnje u resenost Sarajeva da se Bosna i Hercegovina islamizuje. U junu, Ejup Ganic je istaakao islamisticki karakter nove Bosne i Hercegovine kao kljuc za njenu jedinstvenu ulogu predstavnika muslimanskog sveta u Evropi. "Mi smo deo Evrope i u njenom smo srcu. Nase prisustvo ovde bice pokazatelj kakva je interakcija Evrope sa muslimanskim svetom," objasnio je on. Konacno, dodao je, Bosanci "su takode reseni da zadrze svoj islamski identitet, a mi cemo nastojati da ojacamo taj identitet sveobuhvatno uvodeci arapski u nase poslove. Isto tako cemo poducavati o srpskim surovostima i masovnim istrebljenjima".

Ljudi iz Zagreba vide u tom trendu glavni cinilac propasti procesa Dejton-Pariz zbog montiranja otudenja izmedu bosanskih muslimana i hrvatskih katolika. Oni pripisuju sve vecu nepopustljivost Sarajeva "cinjenici da se islamizacija Bosne i Hercegovine sve otvorenije dogada". Pojacavanje procesa islamizacije jeste glavni cinilac za destabilizaciju Bosne i Hercegovine zbog njoj svojstvenog neprijateljstva i suprotstavljenih odnosa izmedu sarajevske islamisticke doktrine i hriscanstva.

Izrazavajuci stav zagrebacke elite, Goran Rosic najvise strahuje od sarajevskog hvatanja u kostac sa razvijenom stvarnoscu u Bosni i Hercegovini. On zapaza da "bosnjacko-muslimansko vodstvo postepeno shvata da citava Bosna i Hercegovina postoji jos samo na papiru". Za domace potrebe, Sarajevo "podesava svoju politiku sve otvorenije prema ideji o cistoj bosnjackoj drzavi na teritoriji pod kontrolom Bosne i Hercegovine". U tome lezi potencijalni izvor erupcije sukoba.

Rosic objasnjava da Sarajevo jos nije odustalo od svoje zelje da podstakne veci vojni sukob izmedu IFOR-a, bosanskih Srba, pa cak i bosanskih Hrvata. "Alija Izetbegovic i njegovi saradnici su uveli novinu po kojoj oni izvrse pritisak na srpski entitet (tu taktiku su koristili i u Stocu, isto tako) i povecaju napetost. Na organizovan nacin onda salju pripadnike svoje nacije u srpski entitet (Doboj, Prijedor, Brcko) i tako provociraju Srbe. U isto vreme oni testiraju odlucnost IFOR-a da stiti civile. Ti pokusaji su se do sada pokazali neuspesni. Njihova ucestalost ukazuje da se mogu dogoditi i gori incidenti, sto je verovatno i cilj takve 'politike'. Na isti nacin, oni vrse pritisak na medunarodnu zajednicu da omoguci masovan povratak u domovinu onih bosanskih muslimana koji su izbegli sirom sveta. Njihov povratak bi mogao da stvori kriticnu masu beskucnika i nezadovoljnika koja bi mogla da se izrodi u nove krize, kako u odnosima bosnjackih muslimana sa Republikom Srpskom, tako i sa njihovim (hrvatskim) partnerima unutar Federacije Bosne i Hercegovine." Skoro da je neizbezna posledicna navala islamistickog terorizma i diverzija sirom Bosne i Hercegovine.

Goran Rosic, prenoseci stav zvanicnog Zagreba, nema nimalo vedar pogled na Bosnu i Hercegovinu. "Imajuci sve to na umu, covek moze da zakljuci da takav pristup medunarodne zajednice Bosni i Hercegovini, i ponasanje bosnjacko-muslimanske i srpske strane, ukazuje da se Bosna i Hercegovina nalazi u ovom trenutku izmedu mira i rata. Ni jedno vitalno pitanje nije reseno, a iz dana u dan obnova borbi postaje sve izvesnija i izvesnija." Zagreb gubi nadu u medunarodnu zajednicu pod vodstvom Sjedinjenih Drzava, zakljucivsi da IFOR nije vise takva garancija mira kao sto je bila pre tri ili cetiri meseca i da se njegova uloga sve vise dovodi u sumnju". Ako su septembarske izbore nametnule Sjedinjene Drzave, one ce "cementirati podelu Bosne i Hercegovine".

Prema tome, Izetbegovicevo Sarajevo ce morati da se suoci sa protivrecnoscu izmedu stvarnosti male islamske zemlje neprijateljske i prema Hrvatima i Srbima, i iskrene i obnarodovane resenosti da ucvrsti, i silom ako bude neophodno, islamisticku kontrolu nad citavom Bosnom i Hercegovinom. Zagreb je uveren, ne bez valjanog razloga, da ce Izetbegovicevo Sarajevo izvesti ocajnicki pokusaj da "oslobodi" ostatak Bosne i Hercegovine pre nego prihvati stvarnost. Buduci rat ce se najverovatnije pretvoriti u regionalni rat kao sto je prorekao Delic. Beograd je saglasan s tom procenom.

Zaista, u vreme kad ovo pisem, u leto 1996., Izetbegovicevo Sarajevo pojacava svoj napor da ucvrsti kontrolu nad citavom Bosnom i Hercegovinom svim sredstvima. Suoceno s izgledima od Sjedinjenih Drzava nametnutih izbora, Sarajevo pokusava da ukloni sa scene potencijalne protivnike Izetbegovica, kao sto se pokazalo u pokusajima ubistva Abdica i Silajdzica. Uz to, Sarajevo ne iskljucuje upotrebu sile da bi obezbedilo da Izetbegovic zadrzi vlast nad citavom Bosnom i Hercegovinom. "Ni jedan castan covek ne moze ostati nenaoruzan," nedavno je Izetbegovic rekao gradanima u Gorazdu. Razlog za ovu militarizaciju jeste da obezbedi da "jednog dana, citava Bosna bude oslobodena". To nije prazna prica. Od aprila 1996. general Delic i Vrhovno zapovednistvo bosanskih muslimana pripremaju se za takav rat, rat koji ukljucuje napad na americki kontingent IFOR-a da bi izazvao brzo povlacenje Sjedinjenih Drzava koje bi za sobom ostavile hrpu najsavremenijeg teskog naoruzanja americkih snaga.

Istovremeno, suocen s ostvarenjem cvrste resenosti Sjedinjenih Drzava da omoguce opstanak i sticanje vojnog primata Sarajeva, kao sto se videlo u iransko-bosanskom skandalu, Zagreb je resen da preokrene te trendove. Predsednik Tudman i njegovi najblizi saveznici su ocajni zbog strateskog rata koji nece biti voden protiv Hrvatske. Zagreb uvida da ce provokacija koja ce udaljiti Sjedinjene Drzave od Sarajeva, dok ce krivica biti pripisana muslimanima i/ili Srbima, ishoditi u pristanak Zapada na hrvatsko uzdizanje do regionalnog vode. Posledicno komadanje Bosne i Hercegovine izmedu Hrvatske i nove Jugoslavije jeste strateski imperativ za Zagreb. Stoga, mogucnost iznenadnog uspona u konvencionalnim vojnim mocima Bosne i Hercegovine nocna je mora za Zagreb: potencijalni izazov za njegove dugorocne planove i strategiju. Brzo ostvarenje vojnog razvoja bosanskih muslimana moglo bi da gurne Zagreb u preuranjeno i ishitreno sprovodenje njegovog plana za najgori slucaj: podsticanje regionalnog rata s uvlacenjem nove Jugoslavije. Ako se ne spreci, takav rat bi verovatno eskalirao i pretvorio se u evropski ili cak svetski rat.

U meduvremenu, Klintonova administracija nastavlja da insistira na nametanju Izetbegoviceve vlasti nad citavom Bosnom i Hercegovinom i, narocito, bosanskim Srbima. U svojim neprestanim nastojanjima da podupru Sarajevo da zadrzi celovitu Bosnu i Hercegovinu putem demonizacije i unistenja bosanskih Srba, Klintonova administracija ostaje zaboravna ne samo prema kompleksnoj stvarnosti prethodne Jugoslavije iz sredine devedesetih godina, vec isto tako i prema istorijskoj verodostojnosti i lekcijama. U svom remek-delu iz 1941., Crno jagnje i sivi soko, napisanom posle njenih putovanja po Jugoslaviji 1937., Rebeka Vest je prepoznala odnose izmedu Srba i muslimana u Sarajevu kao odraz vaznije dinamike u Bosni: "Ovaj divni grad stalno govori o zaokupljenosti jednog drugim, o tome sta je Sloven, koji se nije dao nicim potkupiti, uzeo od Turcina, a ipak nikad nije bio pobeden, o neutazenoj gladi s kojom je Turcin zudeo kroz vekove da sebi potcini Slovena, iako Sloven nikada nije potcinjen, cak ni samom sebi."