"Prilikom razbijanja Jugoslavije, pocev od 1989. godine, glavni uzrok dva gradjanska rata u Hrvatskoj i u Bosni, bice sudbina namenjena srpskim manjinama. U oba slucaja rec je o odbijanju Srba, prisutnih vekovima u ovim dvema republikama i ,konstitutivnog naroda, ove dve republike, da postanu manjine u svojoj sopstvenoj zemlji Jugoslaviji i da budu pod rezimima koje smatraju neprihvatljivim. To je slucaj u Hrvatskoj, zbog genocida od 1941-1945. i otvorenog antisrpskog stava vlade predsednika Franje Tudjmana; i u Bosni i Hercegovini u kojoj predsednik Izetbegovic zeli da osnuje fundamentalisticku islamsku republiku, sto bi dovelo Srbe i Hrvate na isti status hriscanskih manjina koji su imali i protiv koga su se borili vekovima pod Otomanskim carstvom."

"... Srbi nikada nisu bili rasisti ili antisemiti... srpska nacionalna ideja pociva fundamentalno na pojmu naroda i to bas zbog migracija, na koje je istorija primorala Srbe...

"Hrvatski istoricar Ante Starcevic (1823-1896) je otac hrvatske nacije. On je tvorac hrvatske nacionalne doktrine i sna o stvaranju Hrvatske najmocnije drzave na Balkanu. Ova hrvatska drzava trebalo je da se zasniva na dva glavna principa: na savezu sa Austro-Ugarskom i na antisrpskom rasizmu...

Starcevicu dugujemo tezu, u najmanju ruku fantasticnu, prema kojoj bi Hrvati bili iranskog porekla, dakle "arijevci". On je prvi napisao da je jedini lek protiv Srba "sekira za vrat" i da je za "tu necistu rasu svako sudija i egzekutor, kao za besnog psa".

Bosanski muslimanski nacionalizam

"Ustase Ante Pavelica usvojile su tezu, prema kojoj su muslimani iz Bosne najcistiji deo hrvatske nacije: ,Oni su hrvatske rase, oni su najstariji i najcistiji deo plemstva Evrope,. Najveci deo pristalica nasli su medju bosanskim muslimanima, od kojih su stvorili udarne trupe rezima, specijalnu cuvenu SS diviziju evocirajuceg naziva ,Handzar, (bodez na srpskom), koja se odlikovala strasnim masakrima, pocinjenim nad srpskim stanovnistvom u Bosni i Hercegovini.

(Ko su, u stvari, muslimani? Pravoslavci, koji su presli u muslimansku veru, primili islam. Prim. Lj.B.)

Muslimanski nacionalizam u Bosni pojavljuje se u separatistickom obliku tek od 1962. godine, kada je Tito odlucio da muslimani postanu Muslimani sa velikim M i od kada se mogu izjasniti kao nacionalnost ,Musliman,. To je prvi put u istoriji da neka religija (Srbi i Hrvati muslimanske vere u Bosni) postaje narod (bosanski Muslimani)..."

Komunisticka Jugoslavija (1945-1989)

"Druga Jugoslavija, stvorena na rusevinama koje su se jos dimile,zemlja opustosena stranim gradjanskim ratom, genocidom nad Srbima, masakrima i narocito izravnavanjem racuna za oslobodjenje, bila je prvo Drzava-Partija, kojom je rukovodila jugoslovenska komunisticka partija, u kojoj je Tito stalno umanjivao i slabio Srbiju i Srbe, ovaj ,istorijsko-hegemonisticki, narod.

Jugoslavija je postala federativna drzava, sastavljena od republika, sa granicama utvrdjenim 1943, a administrativno sudbinski potvrdjena od strane Politbiroa Centralnog komiteta KPJ; to su granice proizvoljno obelezene, uslovne, privremene, ciji je jedini cilj bio da se srpsko stanovnistvo rasturi u okviru sest republika, kojima se 1974. pridodaju dve autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina..."

"Nakon Titove smrti 1980. zemljom se postepeno ne moze vladati. Ne samo svaka od sest republika moze da koristi pravo veta, nego se ovo pravo daje takodje "autonomnim pokrajinama" Srbije: Vojvodini i Kosovu...

Zelja za nezavisnoscu Hrvata i Slovenaca nije bila nova. Ona se nije mogla ispoljiti sa formalnim zahtevima posle Titove smrti, zbog situacije u Evropi, koja je nepromenjena od 1945. Ali, posle osamdesetih godina, sve postaje mogucno.

Pad Berlinskog zida, raspad Sovjetskog Saveza i kraj hladnog rata, omogucavaju ponovno ujedinjenje dve Nemacke 1990. Skoro u isto vreme 1991. svedoci smo cepanja jugoslovenske federacije na vise drzava, cije su unutrasnje granice priznate kao "medjunarodne granice", cime se postavlja "srpsko pitanje", odnosno pravo srpskog naroda da zajedno zivi unutar zajednicke drzave. Medjunarodna zajednica uporno odbija da ovo pitanje uzme u razmatranje, pitanje koje je prvi izvor sukoba u bivsoj Jugoslaviji, koji ce se nastaviti sve dok ono ne bude razmatrano ili srpski narod unisten...

"...Jugoslavija je mrtva, jer vise nicemu nije sluzila. Stvorena 1918. da bi se Nemackoj suprotstavila, ona je dobro odigrala svoju ulogu od 1941. do 1945, zadrzavajuci specijalno u Bosni, dvanaest do petnaest nemackih divizija daleko od ruskog fronta. Od 1945. do 1989. bila je miljenik Amerikanaca pred Sovjetskim Savezom. Posto vise nije bilo motiva, Jugoslavija ali i Cehoslovacka, bile su osudjene...

"... Pjer Tire je napisao: ...,Nezavisnost Hrvatske nece resiti problem Hrvata koji zive u Bosni i Hercegovini, a koji ce uskoro takodje zeleti da se pridruze svojoj novoj matici zemlji... Oni koji danas lupaju nogama, uzvikujuci ,Nezavisnost! Nezavisnost!, snosice mozda sutra strasnu odgovornost: odgovornost da su celu jednu zemlju gurnuli u gradjanski rat.,

Prorocanske reci, na zalost! Odlikovanje za nesavesnost i neodgovornost moci ce, bez ikakve sumnje, da se dodeli ucesnicima 14. konferencije Evropske demokratske unije, koja je okupila sefove demohriscanskih partija, liberalnih i konzervativnih evropskih partija, predsednike vlada, ministre i predstavnike Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine u Parizu, avgusta 1991. godine, koji su se bez oklevanja izjasnili za nezavisnost ove tri jugoslovenske republike (bosanska nezavisnost usledice tek aprila 1992)..."

U SFRJ "sukob je poceo juna 1991. u Sloveniji. Slovenacka vlada je naredila svojoj vojsci da okupira granicne prelaze i blokira kasarne federalne armije na svojoj teritoriji. Federalna armija salje nekoliko hiljada ljudi da se sukobe sa 30.000 slovenackih pripadnika teritorijalne odbrane i potucena je na terenu. Borbe se obustavljaju, jer slovenacka nezavisnost ne postavlja etnicki problem: stanovnistvo je homogeno sa vise od 90%...

Secesija u Hrvatskoj osporila je pravo srpskog naroda da raspolaze samim sobom. Kao konstitutivan narod Jugoslavije, srpski narod u Hrvatskoj uzivao je ista prava kao drugih pet suverenih naroda federacije. Srbi su izrazili svoju cvrstu resenost da ostanu u okviru federacije, putem referenduma 19. avgusta 1990. Novi ustav Hrvatske, proklamovan posle izbora g. Tudjmana, osnovao je Hrvatsku kao drzavu hrvatske nacije, ostavljajuci Srbima status etnicke manjine bez posebnih prava. Za Srbe, prisutne vekovima u Hrvatskoj, koji su preziveli ustaski genocid, postati manjina, a bili su punopravna nacija, bilo je neprihvatljivo. Sukob nije, prema tome, u pocetku bio sukob izmedju Hrvatske i Srbije, nego izmedju hrvatske narodne vojske (tzv. teritorijalne odbrane i paravojnih jedinica prim. Lj.B.) i srpske manjine...

Vlada Srbije nije se protivila nezavisnosti Hrvatske, samo je trazila garancije za Srbe u Hrvatskoj i/ili njihovo pravo na samoopredeljenje.

"U Mastrihtu, 9. i 10. decembra ,91. sefovi drzava i vlada dvanaest zemalja EEZ razmatraju jugoslovenski problem... Jugosloveni su zrtvovani na oltaru evropskog jedinstva... G. Badinter i njegove kolege smatraju da se sadasnje demarkacije izmedju Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine mogu menjati samo sporazumom ,slobodnim i uzajamnim,. U nedostatku jednog takvog sporazuma, ranije granice (koje je olako utvrdio Politbiro CK KPJ prim Lj.B.) dobile su karakter granica ,zasticenih medjunarodnim pravom,... Lord Karington, bivsi pregovarac morao je da prizna da je bila velika greska Evropske zajednice priznavanje Slovenije, Hrvatske i narocito Bosne i Hercegovine, koja je prakticno gurnuta od strane Badinterove komisije na put secesije, uprkos protivljenju Srba i zadnjih misli Hrvata."

Ah ta naknadna priznanja greha! A zrtve nebrojane. I krivci su sasvim neki drugi: oni koji su priznali greske obelezavaju neduzne kao ratne zlocince!

Fransoa Miteran:

"... Stav koji sam branio u Luksemburgu u junu 1991. kada smo se po prvi put prihvatili tog posla, bio je da odgodimo priznavanje republika koje su nastale iz nekadasnje Jugoslavije, dok se ne utvrde prava manjina, od strane Medjunarodne zajednice. Smatram da je najveca greska pocinjena nekoliko meseci kasnije pod pritiskom dogadjaja. Priznati nezavisnost i suverenitet novih drzava a da nisu dobijene galrancije koje sam trazio, znacilo je izloziti se drami koja je sledila. Ovaj predmet lose je vodjen od strane Zajednice i Ujedinjenih nacija." 22. januara 1993.

Voren Kristofer, novi americki drzavni sekretar 4. februara ,93. morao je da izjavi:

"Nasledili smo u Bosni najtezi diplomatski problem koji sam ikada sreo!"

Bosanski lonac

"... Na izborima 1990. Muslimani su glasali za Stranku demokratske akcije (pod rukovodstvom A. Izetbegovica), Srbi za Demokratsku stranku (Radovan Karadzic), a Hrvati za Hrvatsku demokratsku zajednicu, pod rukovodstvom Stjepana Kljujica), odnosno za isti politicki oblik kojim rukovodi Tudjman u Hrvatskoj. Tako se, zbog rastuce napetosti u Jugoslaviji, svako izjasnio prema svojoj "nacionalnosti"... Stvoreno je kolektivno predsednistvo po dva predstavnika za svaku grupu, plus jedan "Jugosloven" a Alija Izetbegovic je postao predsednik Republike.

"...Stvari su pocele da se pogorsavaju odlukom dvanaestorice da ponude nezavisnost svakoj republici u decembru 1991... Badinterova komisija je izjavila 11. januara 1992.:

"Arbitrazna komisija je misljenja da izrazavanje volje naroda Bosne i Hercegovine da konstituise SRBH u nezavisnu i suverenu drzavu ne moze biti uzeto kao potpuno utvrdjeno. Ova procena bi mogla biti izmenjena ako bi bile date garancije u tom smislu od strane Republike, koja je formulisala zahtev za priznavanje, eventualno putem referenduma, na koji bi bili pozvani da uzmu ucesca svi gradjani SRBH, bez ikakve razlike i pod medjunarodnom kontrolom."

Ali, na referendumu 29. februara 1992, Srbi koji su bili protiv nezavisne Bosne, bojkotovali su izjasnjavanje. Tako je nezavisnost izglasana samo od Hrvata i Muslimana (62,78%). Bilo je ocigledno da ce nezavisnost postati prethodnica gradjanskog rata. Ta nezavisnost je priznata 6. aprila (EZZ) i 7. aprila (SAD). Na dan 8. aprila proglaseno je vanredno stanje i borbe su pocele. Stvari su se mogle predvideti i ja spadam medju one koji su videli propast u koju je nesloga dvanaest zemalja EZZ gurala bosanske narode. U clanku objavljenom 24. marta najavio sam gradjanski rat, stvaranje srpske republike i hrvatske drzave u Bosni i Hercegovini; i skrenuo sam paznju javnog mnjenja na verski karakter rezima koji g. Izetbegovic namerava da uspostavi:

,Neuskladjeno je zeleti mir u Hrvatskoj, poslati tamo 14.000 plavih slemova i istovremeno objaviti da ce se priznati nezavisnost Bosne i Hercegovine i Makedonije. BiH je bure baruta u kome zivi 44% muslimana, 17% Hrvata, 32% Srba i 7% Jugoslovena. Nezavisnost koju zele muslimani moze samo da zastrasi Hrvate i Srbe. U stvari, muslimani nisu potomci Turaka, nego Srba i Hrvata koji su islamizirani... Bosna i Hercegovina ce biti muslimanska drzava. To je slobodan izbor i slobodno pravo muslimana. Ali, zar se zaista veruje da ce katolicki Hrvat ili pravoslavni Srbin hteti da tamo zivi?... Muslimanska drzava nije po definiciji i po vokaciji svetovna... Sa Alijom Izetbegovicem... imamo posla sa fundamentalistickim piscem... I Zavrsio sam ovako: ,Realnost stvari u Bosni i Hercegovini je da nikada Hrvati i Srbi nece prihvatiti da zive u islamskoj drzavi i da ce se podela na tri dela te republike na kraju dogoditi.,

Hrvatski stav o Bosni i Hercegovini

Hrvatski stav sastoji se u tome da takticki vodi dvostruku igru, da bi se doslo do strateskog cilja, koji je konacno ujedinjenje sa Hrvatima. "Da" na referendumu je bilo cisto takticko. Znajuci unapred da ce Srbi odbiti nezavisnost, manevar se sastojao u tome da se izigraju zakoni i da se ostavi Srbima odgovornost za pojavu nove republike, da se podrzi vlada Izetbegovica, a istovremeno da se potpomognu borbe i diplomatska konfuzija, da se stvori ,sopstvena teritorija,, oformi nezavisna drzava Herceg-Bosna (,oslobodjena teritorija,) sto ce se desiti 5. jula 1992. Njena prestonica je Mostar, grad koji je potpuno presao pod kontrolu Hrvata posle dva meseca zestokih sukoba sa srpskom vojskom. U maju 1993. nove borbe, ovog puta sa muslimanskim snagama, dovode do potpunog zauzimanja ovog grada od strane Hrvata, grada koji je ranije imao srpskih i muslimanskih stanovnika koliko i hrvatskih..."

"... Od leta 1992. zapadna Hercegovina zivi pod hrvatskom zastavom, primenjuje hrvatske zakone, priznaje hrvatske zakone itd. To je prva etapa pre aneksije Hrvatskoj. Uostalom, mapa koju su predlozili g. Oven i g. Vens u Zenevi januara 1993. potvrdjuje to stanje stvari", a Franjo Tudjman u izjavi za "Figaro" januara 1993. upozorava na opasnosti od stvaranja muslimanske fundamentalisticke drzave u Bosni:

... Pitanje: U vasoj borbi protiv Srbije, da li se osecate solidarni sa muslimanima?

Tudjman: Kada su Srbi napali Hrvate, ovi su mogli da se organizuju zahvaljujuci pomoci iz Hrvatske... Danas se osecaju ugrozeni muslimanskim aspiracijama da stvore islamsku drzavu... Danas su muslimanske islamske aspiracije za islamizacijom stvorile konflikt.

Pitanje: Fundamentalisticka Bosna?

Tudjman: Bosanci nisu fundamentalisti u smislu Siita. Ali propovedaju Bosnu koja bi bila svetovna i islamska sa muslimanskom vecinom.

Pitanje: Na osnovu kojih elemenata to tvrdite?

Tudjman: Ima oko hiljadu mudzahedina koji dolaze iz Pakistana, Irana, Sudana ili Libije. Sve te zemlje pomazu Bosnu finansijski i isporukama oruzja. Mi smo zaustavili iranske avione koji su pod vidom humanitarne organizacije, pokusali da unesu oruzje u Bosnu..."

Srpski stav:

"... Srbi u Bosni odbijaju da zive kao manjina izvan Jugoslavije. Srbi tokom vekova na toj teritoriji gde su bili vecina i koju su oslobodili 1918. i 1945. godine, zele da ostanu Jugosloveni ili da imaju neku formu autonomije. To je razlog sto su prihvatili predlog o kantonizaciji koji je podnela Evropska zajednica u Lisabonu 18. marta 1992. Oni su dali saglasnost za nezavisnu i teritorijalno jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, pod samo jednim uslovom: vlast ce se sprovoditi na bazi teritorijalnog principa (taj princip ce kasnije biti osnova Vens-Ovenovog plana).

18. marta 1992, sve tri strane su prihvatile princip kantonizacije. Naravno, predlozene mape od strane tri zajednice bile su razlicite, ali dogovor je postojao. Tako se izbegavao rat... Ali od 20. marta g. Izetbegovic ponistava taj sporazum (a velika medjunarodna stampa se ponasala kao da on nikada nije ni bio potpisan, ona je ,zaboravila, jasno i prosto)."

Muslimanski stav je izlozen u Islamskoj deklaraciji Alije Izetbegovica. Muslimani zele nezavisnu islamsku Bosnu i Hercegovinu, u kojoj ce vremenom, s obzirom na stopu nataliteta, biti vecina. Ne zadovoljavaju se podelom zemlje, jer prema katastrima od pre rata 64% zemlje je pripadalo Srbima. Izetbegovic se inspirise pakistanskim modelom, jedine islamske nearapske zemlje.