Posle dvogodisnjeg pomena Ani, u stanu Mladica, za okruglim stolom u trpezariji sedimo nas petoro-sestoro.

U bivsoj Bosni traje ubrzana, pojacana nesreca: iseljavaju se preostali Srbi iz dotadasnjih srpskih delova Sarajeva. Tragicne sudbine i scene nesrece tek slutim na osnovu pokoje price koja stigne od preostalih ratnih reportera iz Srbije, a koje vec vise u Srbiji niko ne zeli da objavljuje u informativnim medijima. Ponesto probije i kroz strane TV storije.

Kazem Mladicu da je pre mesec dana trebalo da dodjem do Grbavice. Saznala sam da Komesarijat za izbeglice sprema dva autobusa Srba da ih vrati tamo pre nego sto se primeni dejtonska presuda da Sarajevo postane, u stvari, muslimanska teritorija. Htela sam da podjem sa ovim Srbima da vidim kome ce ih Bratislava Morina tamo ostaviti. Onda javise da je mecava nastupila i da se tim putem ne moze ici. Onda je nastala mecava i bezanija Srba pred dejtonskom pravdom. Obeznanjeni domacini palili su svoje kuce, stanove i isli u zbegove... Za njima su nadolazili i ucvrscivali se talasi zamene transferzale. Srbe su grdili predstavnici medjunarodne pravde sto beze od lepote koja ih ocekuje u multietnickom Sarajevu... A Srbi se onda odlucili da definitivno pokazu koliko veruju toj svetloj buducnosti i zadihanim sandzaklijama: iz groblja su poceli da vade i sobom nose sveze kosti svojih sinova, svojih oceva, brace...

Mladicu kao da se izmicu takve teme. Seca se davnih dozivljaja, dok je putovao po svetu. Bosa kaze da se uvek tako razgovori kada se opusti i dobro oseca medju ljudima... Ali, na moju pricu o propalom dolasku, on se zaustavi. Stiste usta i kao kroz neki celoviti trzaj potece secanje na danas, na juce... Pamtim ovako:

"Pre neki dan vozim auto, vozac mi otisao da obidje roditelje, nije odavno, a svet kulja iz pravca Sarajeva. Prepoznah jednu staricu i zastanem. Izadjem iz kola, pridjem joj onako pogurenoj, nosi neke zavezljaje. Zagrlih je, njoj pune oci suza: A ti si to, sine. Pitam je kako je, a ne pitam kud je krenula, jer je jasno. Evo, sine, dobro sam, kako se mora. Napustismo sve sto imadosmo, a ti znas sta sam sve izgubila. No se jos u tebe uzdam, veli starica, a sva drhti. I dodaje, vec hoce da nastavi put: "Nosim ovoga moga ratnika sa sobom. Necu da mu kosti pogane i razgrcu kojekakvi razbojnici... A ti se cuvaj, majka se jos samo u tebe uzda". I dotace me onom slobodnom rukom a ja tek tada vidim da u najlon kesi majka nosi zemne ostatke svoga sina, moga borca, vojnika..."

I pune mu oci suza, koje se i meni, evo, slivaju po rukama nad starom pisacom masinom, po prigusenom jecanju nad sudbinom srpskog naroda...