Glavni grad Francuske bio je ratna luka srpskih emigranata, kao i Petra i Pavla Karadjordjevica, kojima se Andra Loncaric uvek nalazio na usluzi. Pocetkom jeseni 1947. kako tvrdi mr Radovan Kalabic, Loncaric je po nalogu Kralja isao na vezu Ljubisi Visackom u Spaniju i otuda se vratio sa nekoliko diplomatskih pasosa namenjenih srpskim prvacima. Godinu dana kasnije Kralj Petar II poslao je Loncarica na tajni zadatak izvidjanja situacije u FNRJ. Prva stanica na granici bio je Trst, u kome je Loncarica sacekao americki obavestajac Dragoljub Vurdelja. Uz pomoc slovenackog vodica Andra Loncaric je kod Dravograda usao u Jugoslaviju i stigao do Beograda. Uspeo je samo da se javi Kralju kada je uhapsen u jednog beogradskoj garazi. Posle toga uhapseno je jos jedanaest srpskih komandosa, za koje se u emigraciji sumnjalo da ih je izdao udbin agent Dragoljub Vurdelja. O tome je u istrazi sam Loncaric govorio :

- Kratko vreme posle proglasenja Jugoslavije republikom, Kralj je prihvatio moj plan i odobrio mi ilegalan odlazak u zemlju. Iz Londona sam dobio tri pisma - kraljevo, Slobodana Jovanovica i Milana Gavrilovica. Sva tri bila su namenjena Drazi Mihailovicu. Odmah sa otputovao za Italiju u Eboli i potrazio generala Damjanovica. On je bio jedini nadlezan za izdavanje viza cetnickim emigrantima za odlazak u Trst. Pruzajuci mi potrebne papire, Damjanovic me uputio na nekadasnjeg sreskog nacelnika i ljoticevca Vuredlju. Vurdelja je prilicno odugovlacio moje ubacivanje u zemlju. Stvarao je brojne planove i cesto ih menjao. Poslednji mu je bio da se ukrcam na neki italijanski ribarski camac i da, toboze, krenem na ribolov, a zatim se, u toku noci prebacim do jugoslovenske obale i iskrcam negde oko Crkvenice. Odatle da produzim put kako znam i umem. Prihvatio sam i ovu kombinaciju. Vurdelja je pronasao neke ribare koji su pristali da me prebace. Dali smo im oko stotinu hiljada lira akontaciju za predstojeci posao. Medjutim, pocetkom aprila 1946. dobili smo depesu da je Draza Mihailovic uhapsen. Ovo mi je potvrdio i sam Vurdelja. On mi je rekao da je bolje da sacekam dve zene, njegove kurire, i da one odnesu pisma u Jugoslaviju. Nisam hteo to da ucinim. Kraljevo pismo sam unistio. Dobro sam uradio, jer su sa kuririma dosli i britanski policajci. Puna tri meseca su me saslusavali. Na kraju su mi rekli : - Za vas mnogo pricaju da radite za britansju obavestajnu sluzbu. Takva saznanja trecih lica nisu pozeljna ni za vas, ni za nas. Bilo je normalno da to demantujemo ovih hapsenjem. Nama vise niste potrebni!

Posle ovog saslusanja Andrija Loncaric se vratio u Pariz, gde ga je Kralj angazovao da sa Miomirom Radovanovicem ide na tajni zadatak u Spaniju. Jednog dana, u jesen 1947. Kralj je u prisustvu primio nekolicinu funkcionera americke ambasade u Parizu. Do te posete Kralj se nije slagao sa Loncaricevim novim planom o odlasku u Jugoslaviju. Posle razgovora sa Amerikancima, kaze sam Andrija Loncaric, Kralj je pristao. Ali, prvo da Loncaric sa generalom Urosom Tesanovicem i pukovnikom Brankom Naumovicem "snima" Jugoslaviju iz Grcke. A naredne godine iz Austrije i Italije, dok se ne izgradi americka obavestajna mreza u Francuskoj i Nemackoj. Polovinom januara 1948. Loncaric je us pomoc Vurdelje, koji je ovog puta svoj obavestajni centar imao u Milanu, krenuo sa tajnim vodicem Jankom u Jugoslaviju. Uhapsen je 25. marta 1948. godine.

Loncaric je rodjen 1911. u Obrenovcu i kao komsija Aleksandra Rankovica imao je srecu da ne bude streljan u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Medjutim, njegovo pomilovanje 29. novembra 1962. je bilo posledica intervencija Francuske i SAD, pa je Andra Loncaric 1962. ilegalno vracen u Trst. Odatle je 1963. presao u Francusku, pa u Ameriku, gde je formirao tajnu diverzantsku organizaciju SOPO. U tome su mu pomogli vladika Dionisije, dr Uros Seferovic, lider SNO, kao i njegov prijatelj Dragisa Kasikovic. Obavestajac Loncaric bio je i glavni instruktor za rukovanje oruzjem i eksplozivom. Tokom 1967. i 1968. SOPO je izvrsio tri teroristicke akcije, pa je jugoslovenska tajna policija donela odluku da ga likvidira. Posle atentata za vodju SOPO postavljen je pop Stojiljko Kajevic. Prema nekim podacima Kajevica je tajna sluzba SFRJ uspela da zavrbuje, sto se osetilo u njegovom antikomunistickom radu, pa se po svojoj aktivnosti u Cikagu nametnuo Dragisa Kasikovic, urednik lista "Sloboda".

Sluzba drzavne bezbednosti Jugoslavije je i Dragisu Kasikovica, kao sledbenika i naslednika Loncarica registrovala kao "agent CIA". Rodjen je 9. avgusta 1932. u Hadzicima, u porodici Branka i Nevenke Kasikovic, dicnih Hercegovaca iz Trebinja. Bila je to imucna porodica sa kucama u Beogradu, Sarajevu i Dubrovniku. Dolaskom NDH na vlast Kasikovici, koji su imali pilanu i crkvu beze u Srbiju i nastanjuju se u Beogradu. Dragisa je u glavnom gradu studirao prava i pisao knjige za decu. Sredinom pedesetih pobegao je iz FNRJ preko austrijske granice. Sa sedam dolara u dzepu i bez znanja engleskog ulazi u SAD 1957. godine. Bio je to covek koji je digao srpsku emigraciju na noge i antikomunizam isturio kao politicku platformu okupljanja Srba u SAD. Organizovao je demonstracije prilikom Titove poseti Americi. Pripremao je atentat na Josipa Broza, kog je pratio na putovanju po Meksiku. Kada su i 1967. u gradovima SAD i Kanade odjeknule eksplozije pred jugoslovenskim predstavnistvima uhapseno je deset Srba. Dr Uros Seferovic je odbio da finansira te akcije Dragise Kasikovica. Koliko je u tome imao podrsku CIA ne zna se, ali zvanicni Beograd tvrdi da je iza njega stajala americka tajna policija. Dragisa Kasikovic je ubijen dvadeset godina kasnije 19. juna 1977. Za njegovog ubicu se tvrdi da se zove Bogoja Panajotovic i da je poreklom iz Nisa. U Cikagu se predstavljao kao Zoran. Sumnja se da je on ubio i Andru Loncarica. Plan o ovim likvidacijama otkrio je u FBI prebegli vojni policajac Nemanja Jelenic iz Beograda, koji je u SAD zatrazio politicki azil. Inspektor Alan King iz FBI je javno potvrdio da mu je Jelenic rekao da ce Kasikovic biti ubijen. Kao coveka koji je vodio ekgekutore Jelenic je imenovao Branka Lakica, jugoslovenskog vicekonzula u Cikagu. Tom prilikom Nemanja Jelenic je rekao da je imao zadatak da upozori Stojiljka Kajevica da se on cuva likvidacije.

Dr Milo Boskovic u svojoj studiji o emigraciji pominje tako ustaskog emigrantskog lidera dr Branka Jelica, koji je, izgleda, radio kako za KGB, tako i za BND, ali i za CIA. Jelic je sve do 1928. ziveo u Jugoslaviji, kada je emigrirao u Nemacku. Odatle je deset godina kasnije poslat kao ustasa u Ameriku u spijunsku misiju, ali je na brodu uhvacen pod laznim imenom dr Feliks Orozovic. Vracen je u Nemacku, gde je proveo rat. Posle 1945. kao veliki prijatelj Franca Jozefa Strausa doktor Branko Jelic je postao vodja ustaske emigracije. I tada je ilegalno boravio u SAD, pod imenom dr Johan Miler, sa zadatkom da ujedini ustasku emigraciju. Pri tom je dosao u kontakte sa CIA i taj posao obavio uz njenu pomoc. Doduse, dr Jelic je bio hvalisavac, ali su emigranti uvek bili spremni za saradnju kad je u pitanju bila njihova antijugoslovenska aktivnost. Ne treba zaboraviti, medjutim, i na cinjenicu da su mnogi od tih emigranata radili istovremeno i za Udbu. Za mnoge je to bio nacin da prezive u SAD, jer nisu zeleli da rade po rudnicima ili da peru sudove po restoranima. Zbog toga su se emigrantski lideri izmedju sebe optuzivali.

U izvestajina SDB Jugoslavije kao americki agenti pominje se najcesce Nikola Stepanovic, clan Centralne uprave SNO ("Srpska narodna odbrana"), koji je bio izaslanik kraljevske vlade u Kairu, ali i rezervni pukovnik americke armije i obavestajac. Kasnije je postao i savetnik u Stejt departmentu za emigraciju u vreme vladavine Dvajta Ajzenhauera. Nesumnjiva je bila, po SDB SSUP-a i saradnja dr Urosa Seferovica, Vojislava Popovica, brace Slobodana i Milorada Draskovica, Zivka Kajevica, dr Nikole Naumovica, Vlade Zecevica, Dragise Kasikovica i drugih srpskih uglednih emigranata sa obavestajnim sluzbama. Kao srpski lider dr Uros Seferovic se najduze nalazio na celu Srpske narodne odbrane. Rodjen 1913. u Morinju kod Kotora, vlasnik privatne klinike u cikagu. On je bio inicijator objedinjavanja svih emigrantskih srpsko-crnogorskih organizacija i njihovog ukljucivanja u antikomunisticku borbu. Bio je clan Nacionalnog komiteta za Slobodnu Evropu. Na tom planu je saradjivao sa CIA, pise dr Milo Boskovic, analiticar jugoslovenske tajne policije. Doktor Uros Seferovic bio je predsednik SNO od 1966. do 1984. godine, kada je smenjen, sto zbog starosti i neagilnosti, sto zbog razlika u pogledima koje su sve otvorenije iskazivali mladji ljudi: braca Stoiljko i Zivko Kajevic, braca Branislav i Momir Stanisic, braca Rados i Sreten Stevlic, Zivko Savic, Nikola Kavaja, Miodrag Zaric, Bosko Radonjic, Nikola Zivkovic..."Vasington post" je 1967. pisao kako je CIA finansirala srpsku emigraciju, tacnije put Kajeviceve grupe od Njujorka do Vasingtona da bi organizovala demonstracije protiv Tita 1963. godine. Jugoslovenska tajna policija registrovala je kontakte dr Urosa Seferovica ne samo sa ljudima iz CIA vec i sa senatorima Dervinskim i Perslom, koji su se javno zahvalili lideru SNO za "pomoc u predizbornoj kampanji". U Udbi, odnosno SDB je kao greh doktoru Seferovicu bilo zapisano da je redovno bio pozivan na inauguracije americkih predsednika od Niksona preko Forda do Regana. Braca dr Milorad i dr Slobodan Draskovic, kao i Uros Seferovic, imali su svoje katedre, a i mnoge licne prijatelje medju americkim senatorima i kongresmenima, pa su i bili korisceni od strane vlade kao eksperti za jugoslovenska pitanja.

Unutar srpske emigracije bilo je i sporova zbog liderskih ambicija. U tome su svojevremeno glavni protivnici Urosa Seferovica i bili Momcilo Djujic, vodja srpskih cetnika "Ravna gora", i dr Slobodan Draskovic, lider Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava". Ta raskolnicka faza danas je prevazidjena. Jer, svojevremeno, glavni uzrok te borbe bilo je raskolnistvo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja ima veliki uticaj na jedinstvo srpsko-crnogorskih emigranata. Prema nekim saznanjima iz redova srpsko-crnogorske emigracije, sa CIA i FBI bili su bliski U. Sefereovic, D. Kasikovic, braca Kajevic i advokat Celovic. Interesantno je navesti da je osamdesetih godina primljena informacija da su nezadovoljnici sa programom SNO, braca Kajevici i Stevlici sa Zivotom Ivkovicem i Branislavom Staniscem, tadasnjim generalnim sekretarom SNO, formirali "Srpski demokratski pokret" (SDP) i da je, navodno, iza toga stajala CIA kojoj su trebale mladje snage za vodjenje tajnih akcija prema Jugoslaviji. Poznato je da je SDP pruzio podrsku princu Aleksandru Karadjordjevicu, prestolonasledniku, pomazuci mu u poslovnim i propagandnim misijama u SAD, Kanadi i Australiji i u Velikoj Britaniji, gde se nastanio. cinjenica je da je SDP odigrao znacajnu ulogu u prevazilazenju raskolnistva u SPC boreci se za njeno jedinstvo. Posle smrti Draskovica i Seferovica, SDP je preuzeo vodecu ulogu u emigraciji i ima veliki uticaj na srpske radnike u zapadnoevropskim zemljama.