Danas, kada je uticaj SAD na zbivanja na Balkanu postao direktan i otvoren, jasno je da je zvanicni Vasington i te kako brinuo ko ce doci na celo Jugoslavije i ko ce voditi proces, prvo spasavanja, a potom gasenja SFRJ. Zato su Amerikanci tipovali na Stipu Mesica, Antu Markovica i Janeza Drnovseka. O tome Voren Cimerman, poslednji americki ambasador u Beogradu u svojim memoarima, objavljenim prvo u Zagrebu, otvoreno govori o saradnji sa jugoslovenskim premijerom:

- U uzavrelom kotlu etnickih suparnistava, Jugoslavija je trebala vodju koji bi se nosio sa sve jacom gospodarskom krizom i istodobno pozvati Jugoslovene da ostanu skupa i izgrade demokratsko drustvo. Zacudo, covek koji je imao sve kvalitete postao je novi premijer Jugoslavije u martu 1989. Ante Markovic, covek velikih sposobnosti i odlucnosti, izabran je na to mesto od jugoslovenskog Parlamenta, s mandatom da obuzda ubrzanu inflaciju i uspostavi radikalne privredne reforme. Milovan Djilas, poznati disident i politicki prorok, nazvao ga je prvim jugoslovenskim modernim drzavnikom. Markovica je bilo nemoguce ne voleti. Zgodan srebrnokosi muskarac u srednjim sezdesetim, zracio je dobrim humorom i uzurbanoscu. Lako se mogao nasmejati - sto nije bila slovenacka, a sasvim sigurno ne jugoslovenska, crta jednog komuniste. Imao je stav onoga koji resava probleme i imao je neizmerno uverenje da moze savladati ono sto se danas opste zove "jugoslovenskom krizom". Nije to covek malog ega: video se kao mesiju Jugoslavije. Posto je postao jugoslovenskim premijerom, njegov dinamizam i vrhunsko samopouzdanje impresionirali su posetioce sa Zapada. Finansijer filantrop Djordj Soros, ostrouman procenitelj istocnoevropskih politicara, rekao mi je nakon posete Beogradu da je Markovic jedan od najimpresivnijih vodja koje je susreo.

Ono sto je Markovic zeleo vise od svega bila je potpora Zapada. Video je SAD kao kljucnu drzavu. Hteo je otici u Vasington i posetiti predsednika Busa. Zeleo je jasnu izjavu podrske od SAD za njegov program. I, vise od svega, zeleo je novac. Koliko? "Pa", rekao je uz zarazan osmeh: "Ja igram veliku igru, a to trazi mnogo novca. Mislim da bi cetiri milijarde dolara bile dobar pocetak za pomoc reformi koja ide dalje od icega u Istocnoj Evropi." Tesko gutajuci, rekao sam mu da cu proslediti zahtev u Vasington. Znao sam kakav ce odgovor biti. Americka je politika u Istocnoj Evropi bila vrlo usredotocena na Poljsku i Madjarsku, zemlje koje su se na putu reformi mnogo brze kretale od Jugoslavije i bez prtljage razornoga nacionalizma. Jugoslaviju su gledali kao bezvredan rizik, i stoga niskog prioriteta. Markovic je, napokon, otputovao u Vasington u novembru 1989. Tesko sam lobirao za taj poset - pise Cimerman. Uz pomoc Iglbergera i Evropskog ureda Ministarstva spoljnih poslova, Bela kuca pristala je da se Ante Markovic sretne s predsednikom Busom. Zatim smo dodali susrete s ministrom spoljnih poslova Bekerom, ministrom odbrane Cenijem, ministrom finansija Bradijem i ministrom spoljne trgovine Mosbaherom, kao i poseta Kongresu te poseta Njujorku radi rzagovora s bankarima i poslovnim ljudima. Ta mu je poseta barem jasno pokazala da Jugoslavija nije u sredistu vasingtonskog svemira. Nakon sastanka, ipak je poslana jasna javna poruka o politici SAD prema Jugoslaviji. Predsednik je ponovio svoju snaznu podrsku jugoslovenskoj nezavisnosti, jedinstvu i suverenitetu, te pozdravio Markovicevu odlucnost da sprovede reforme koje ce uspostaviti trzisnu ekonomiju i izgraditi demokratski pluralizam.