Jos kada je izbio rat u Bosni, americki obavestajci i navigatori su u nju usli preko staba NATO u Kiseljaku. Novinski izvestaci se danas secaju da se tada u Bosni pojavio i Ricard Holbruk, danas zastupnik americke buldozer-demokratije, ali prikriven legitimacijom Medjunarodnog crvenog krsta. Kako se to dogodilo pise sam Ricard Holbruk u svojim biografskim analima :

- Kada sam prvi put posetio Sarajevo, stao sam za trenutak na tragove stopala utisnute u betonski plocnik na mestu gde je Gavrilo Princip stajao kada je ispalio hice koji su usmrtili nadvojvodu Franca Ferdinanda i bili povod za pocetak Prvog svetskog rata. To je bilo u leto 1960. Putovao sam Jugoslavijom autostopom s jos jednim prijateljem. Bilo mi je devetnaest godina. Pojavio se nekakav vodic i ponudio da nam prevede reci na srpskom urezane na zidu iznad otisaka Principovih stopala. Jos se secam svog zaprepascenja: bio je to moj prvi susret s razlicitim znacenjima koja istorija moze imati za razlicite ljude. "Ovde, na ovom istorijskom mestu", pisalo je na ploci, "Gavrilo Princip bio je zacetnik slobode... 28. juna 1914."

Secanje na to prvo suocavanje sa ekstremnim nacionalizmom ozivelo je u meni kada se Jugoslavija raspala pocetkom devedesetih godina. Kada sam ponovo video Sarajevo trideset dve godine docnije, Bosna i Hercegovina vec je bila mesto velikog neuspeha zapadnih sila u njihovim naporima da zaustave unistavanje muslimanskog naroda od strane njihovih komsija Srba u okrutnom ratu koji je u jezik uneo jedan novi, zastrasujuci izraz: "etnicko ciscenje".

Godine 1992, kada je Bosna bila na ivici propasti, posetio sam ovo podrucje u dva maha kao privatno lice za racun Medjunarodnog komiteta spasa - pise Holbruk. Na svom drugom putovanju, u decembru, vratio sam se u Sarajevo presavsi srpske linije u danskom oklopnom vozilu. Sarajevo, koje vise nije bilo zadivljujuca mesavina muslimanske, katolicke i pravoslavne kulture, pretvorilo se u pravi pakao. Kada sam napokon stigao u grad, naleteo sam na starog prijatelja, Dzona. F. Bernsa iz "Njujork Tajmsa", i upitao ga da li bismo mogli da posetimo otiske Principovih stopala na plocniku. Nemoguce, rekao je uz smeh: unistili su ih bosanski Muslimani i Hrvati. Medjutim, duh fanaticnog srpskog nacionalizma koji je lezao iza tih otisaka stopala i natpisa na zidu jos je bio ziv - i to ubilacki ziv.

Proveo sam bio godinu dana kao ambasador u Nemackoj, kada su me u leto 1994. predsednik Klinton i drzavni sekretar Voren Kristofer zamolili da se vratim u Vasington kako bih postao pomocnik dræavnog sekretara za Evropu i Kanadu. Zamenik drzavnog sekretara Strob Talbot predocio mi je da su teskoce s nasom situacijom u Bosni dovele do ove promene u zaduzenjima. Prvih deset meseci koje sam proveo u Vasingtonu bili su ispunjeni novim katastrofama na bosanskom frontu - ocenjuje zlobno Ricard Holbruk.

Clanovi Holbrukovog tima bila su cetvorica ljudi koji su predstavljali razlicite delove administracije nacionalne bezbednosti. Bob Frejzer je bio prvi americki ambasador u Estoniji, pedesettrogodisnjak grubog lica, cinicni profesionalni diplomata koji je voleo svoj posao iako je stalno gundjao protiv njega. Pred kraj 1994, drzavni sekretar Voren Kristofer, koji je visoko cenio Frejzerovu neobicnu kombinaciju hladne distanciranosti i vatrene odanosti, dao mu je jos jednu duznost imenujuci ga glavnim pregovaracem za Bosnu. Bob je imao neverovatnu energiju kao i dobar osecaj za strategiju. Njegovi izvestaji o pregovorima s Slobodanom Milosevicem, pise sam Holbruk, bili su omiljeno stivo zbog svoje sazetosti i humora. Dzo Kruzel, pedesetogodisnjak, bio je poznat po svojoj sposobnosti da spaja teoretsko i prakticno. Studentske dane proveo je na Akademiji Vazduhoplostva SAD, a doktorsku titulu dobio je na Harvardu. General potpukovnik Vezli Klark, koji je predstavljao Vrhovnu komandu, imao je komplikovano mesto u Holbrukovom timu. Nekadasnji pitomac vojne akademije Vest Point, Roudsov stipendista iz Arkanzasa i odlikovani veteran vijetnamskog rata, bio je jedan od oficira u americkoj armiji cija se karijera najbrze kretala uzlaznom linijom. U pedesetoj godini æivota, s tri zvezdice na ramenima, Klark se nalazio na prekretnici u karijeri: ovaj zadatak u Bosni trebalo je da mu donese cetvrtu zvezdicu, koju je na kraju mandata i dobio. Samjuel Nelson Dru, cetrdesetsedmogodisnji pukovnik avijacije, clan Saveta za nacionalnu bezbednost, bio je covek koji je odavao utisak ozbiljnosti. Bez uniforme uopste nije licio na vojno lice. U sustini, kaze Ricard Holbruk za njega, Dru je bio impresivan intelektualac koji se slucajno specijalizovao za vojnoobavestajne aktivnosti. Tokom prethodne cetiri godine radio je u stabu NATO-a prvenstveno na Bosni, ali ovo mu je bila prva poseta ovom regionu.

Holbruk nije imao srece sa ovim svojim obavestajnim timom, jer je Frejzer poginuo u saobracajnoj nesreci. Voren Kristofer je posle toga odredio drugi tim NSA I DIA za Ricarda Holbruka. U njemu su, po Holbrukovom kazivanju bili Kristofer Hil, funkcioner Stejt Dipartmenta zaduzen za Balkan, strastven i sklon raspravama; brigadni general Donald Kerik, uvek pribrani obavestajni oficir koji je predstavljao Nacionalni savet za bezbednost; Dzejms Pardju, sef Pentagonove radne grupe za Balkan, koji je unosio vredan skepticizam u svaku neispitanu pretpostavku; i Roberts Oven, uvazeni vasingtonski advokat.

Krajem 1993. godine Pentagon je muslimanskoj armiji poslao specijalnog vojnog izaslanika generala Dzona Sevala. Tada je po funkciji ovaj general bio samo zamenik direktora americkog Instituta za strateske studije. Pre toga je u americkoj armiji aktivno proveo trideset i tri godine i ucestvovao u intervencijima u Panami i Iranu. U Vijentamu je general Seval komandovao Devetom pesadijskom divizijom, a u Nemackoj Trecom oklopnom divizijom, koja je dosla u Bosnu. Zadatak generala Dzona Sevala je bio da reorganizuje vojsku muslimansko-hrvatske Federacije BiH i time da je pripremi za konacni obracun sa Srbima.

Glavni agitatori sa angazovanje penzionisanih oficira SAD bili su Dzejms Perdju, predstavnik Pentagona na pregovorima u Dejtonu, koji je putovao u Sarajevo da bi podstakao bosansku vladu da angazuje MPRI i Ricard Holbruk, pomocnik drzavnog sekretara, koji je bio glavni posrednik u postizanju sporazuma iz Dejtona. Zato se americka administracija obratila ovoj kompaniji za pomoc u Bosni.

- U skladu sa Dejtonskim ugovorom mi necemo moci da napustimo Bosnu, ukoliko bosanska armija ne bude naoruzana i spremna da se brani - rekao je tim povodom senator Dzozef Biden, demokrata iz Delevera - Time se obezbedjuje

Amerikancima karta za povratak u kuci. Problem je u bosanskim Srbima. Oni se suprotstavljaju nameri da SAD - koje bi u skladu sa sporazumom trebalo da budu neutralna strana - ucine bilo kakav korak u pravcu jacanja bosanske armije. Zato SAD strahuju da bi Srbi mogli da napadnu njene trupe, ukoliko one budu obucavale i naoruzavale Muslimane. Klintonova administracija obavezala se da americke trupe nece igrati nikakvu aktivnu ulogu u donaoruzavanju Muslimana.

U tajnom izvestaju Pentagona iz 1995. godine Generalstab americke armije je naveo sve ono sto je potrebno bosanskoj vladi. U studiji se zakljucuje da bi se prednost koju imaju bosanski Srbi mogla ukloniti ako se muslimansko-hrvatska federacija snabde sa oko 50 tenkova i otprilike isto tolikim brojem artiljerijskog oruzja i oklopnih vozila - tvrdili su funkcioneri DIA iz Pentagona koji su upoznati sa ovim projektom. Sem toga, Muslimanima je bilo potrebno antitenkovsko i antiminobacacko oruzje, zatim lako naoruzanje i osnovna oprema kao sto su cizme i municija. U izvestaju se kaze da je bosanskim snagama vise potrebna obuka nego naoruzanje, narocito kada je rec o taktickim borbama jedinica srednje velicine koje broje vise stotina vojnika. Alija Izetbegovic je tako dobio oruzje od Pentagona u vrednosti od 100 miliona dolara kao i opremu za Sarajevo predvidjenu Zakonom o izdacima za 1996. godinu. Neki americki funkcioneri kazu da ce biti potrebna visestruko veca suma da bi se uspostavila vojna ravnoteza. Pretpostavlja se da ce se i od drugih zemalja, kao sto su Turska, Egipat i Pakistan, traziti da obezbede oruzje i finansijska sredstva. Te zemlje, koje od SAD ocekuju pomoc u visini od skoro 3 milijarde dolara, tesko da ce moci da odbiju ovaj zahtev.