Jos dok je Stane Dolanc bio ministar jugoslovenske policije, pocetkom osamdesetih, ova trojica diplomata i Budimir Loncar, i Josip Vrhovec, i Zdenko Svete su praceni i prisluskivani od strane radnika SDB SSUP-a. Ali, kako krajem osamdesetih protiv njih zvanicno nije ucinjeno nista na kontraobavestajnom i politickom planu, bilo je lako samo konstatovati da su rukovodioci SSIP-a bili, zapravo, dvostruki spijuni. Jedan od njih Josip Vrhovec je zbog toga cak i javno prozivan u Beogradu, ali i u Puli i Zagrebu. O tim sumnjama bivsi inspektor SSUP-a, danas advokat Nebojsa Pavlovic kaze :

- Kao sluzbenik SSUP-a 1981. godine upoznao sam jednog naseg strucnjaka, koji je radio u Nemackoj, u "Nekermanu". To je razvojni centar Nemacke obavestajne sluzbe, nesto kao nas Institut bezbednosti. Taj strucnjak je 1979. godine dobio od svog kolege Nemca dvadeset strana materijala na srpskom jeziku sa potpunim opisom stanja svakog agenta JNA. Nemac ga je zamolio da mu prevede nekih tridesetak reci, kumivsi ga da o tome nikome nista ne kaze. U jednoj fusnoti je pisalo da je materijal za BND iz CIA prosledio Josip Vrhovec. Prirodno nas covek je taj materijal fotokopirao i tek dve godine kasnije, usudio se da ga iznese iz Nemacke. Ja sam taj materijal dobio i povezao se sa Nedeljkom Boskovicem, tada nacelnikom jednog sektora vojne bezbednosti JNA. Kada je on to pregledao rekao mi je : - Ovako nesto se dobija jednom u pedeset godina. Materijal je prosledjen hrvatskom ministru policije Pavlu Gaziju, jednom postenom coveku i komunisti, koji je bio spremen da hapsi Josipa Vrhovca. Nekako je, medjutim, glas o tome stigao do Ante Markovica, tada premijera Hrvatske i Gazi je smenjen. Kasnije je taj slucaj opet ozivljen u Beogradu, ali je Zdravko Mustac zataskao izdaju Josipa Vrhovca. Ja verujem da su tada u Beogradu postojali jaki repovi hrvatskog lobija, koji je imao veliku ulogu u dezintegraciji ovih jugoslovenskih prostora.

Pavlovic ne govori, medjutim, nista o akciji SDB Jugoslavije koja je tih godina uz pomoc grupe beogradskih majstora za otvaranje stanova i kasa, dosla do dva kofera poverljivih dokumenata Josipa Vrhovca. Dokumenta su uzeta tajno iz Vrhovcevog stana u Zagrebu i donesena u Beograd. Iz dokumenata se videlo ne samo da je Josip Vrhovec bio agent CIA vec i daje bio aktivan ucesnik mnogih dogovora u Zagrebu, Ljubljani, Bonu i Vasingtonu o rusenju SFRJ. Grupa specijalno angazovanih momaka iz Beograda za ovaj posao, koje je vodio Steva Bradac, prilikom povrataka u glavni grad Jugoslavije avionom iz Zagreba, uhapsena je na aerodromu Surcin, jer se neko iz politickog vrha drzave predomislio i zeleo da spreci otvaranje dosijea Josip Vrhovec. Kako su, medjutim, tajna dokumenta iz Vrhovcevog stana bila dopremljena u Beograd automobilom, hapsenjem provalnika jugoslovenska policija i celnici nisu dosli do tog materijala, koji je kasnije sam SDB Jugoslavije prosledio Predsednistvu SFRJ na cuvanje.

Josip Vrhovec je bio obrazovan covek. Zavrsio je u Zagrebu studije na Ekonomskom fakultetu i u Beogradu na Institutu za drustvene nauke. Dugo je radio kao novinar i urednik, a potom i glavni urednik "Vjesnika", ciji je dopisnik bio u Velikoj Britaniji i SAD. Hvalio se da je u Ameriku otisao po specijalnom zadatku dr Vladimira Bakarica, najaceg hrvatskog politicara tada u Jugoslaviji. Taj Bakaricev zaklon bio je dovoljan Vrhovcu da napravi politicku i diplomatsku karijeru. U vreme maspoka bio je u Ideoloskoj komisiji CK SK Hrvatske, preziveo je cistku i stigao do Beograda i CK SKJ. Na Dedinju je stanovao u "hrvatskoj vili", u komsiluku Edvarda Kardelja, kome je, kako svedoci dr Ranko Petkovic, cesto u satima odmora prevodio americke filmove. Licno drug Bevca ga je Titu preporucio za ministra spoljnih poslova Jugoslavije. Tu duznost Vrhovec je preuzeo 16. maja 1978. a sa nje otisao 15. maja 1982. U SSIP je dosao posle Milosa Minica. Time je Josip Vrhovec kao Hrvat prekinuo lanac srpskih ministara jugoslovenske diplomatije koji se protezao od Koce Popovica, Marka Nikezica i Mirka Tepavca do Milosa Minica.

U ministarsku fotelju Vrhovec je usao u vreme krize u odnosima izmedju SAD i SSSR-a zbog rata u Avganistanu, i u trenutku kada se u pokretu nesvrstanih pojavila radikalna frakcija, na celu sa Kubom. Vrhovec se trudio da osudi SSSR zbog intevencije u Avganistanu, ne znajuci da ima nesvrstanih koji tako ne misle. Zeleo je i da organizuje posebnu konferenciju o Avganistanu, ne znajuci, tvrdi dr Ranko Petkovic, da na nju mora da pozove i Indiju. Kako je Havana bila odredjena za novi samit nesvrstanih ministar Josip Vrhovec je za Tita i u ime Tita ugovorio posetu Josipa Broza predsedniku Fidelu Kastru i Kubi. Odatle se Tito, a i Vrhovec vracaju kao pobednici, jer su radikali pobedjeni, a pokret spasen od novih politickih lomova. Sledeci samit je trebalo da se odrzi u Bagdadu. Vrhovec se zalagao za to, iako je dobijao jasne signale da arapski svet ne zeli da ide u Irak zbog toga sto je napao Iran. Kada je Jospi Broz umro Josip Vrhovec je pozeleo da bude Tito u jugoslovenskoj diplomatiji. Ponasao se, medjutim, kao diktator, nabusito, netoleranrtno, cak bahato i oholo. Nimalo politicki, nimalo diplomatski, pa ga je sve to kvalifikovalo da, po oceni dr Petkovica, bude najlosiji ministar spoljnih poslova Jugoslavije svih vremena. Jugoslovenska javnost je misljenja da je Vrhovec bio i najlosiji hrvatski politicar.

Dvojica beogradskih advokata Ljubomir Gomilanovic i Svetozar Vujacic su cak 1991. godine podneli krivicnu prijavu protiv Vrhovca za pocinjeno delo spijunaze jer je jednom prilikom javno izjavio da "SFRJ ne treba braniti " i da je sezdesetih godina u "SAD radio, ne kao dopisnik kuce "Vjesnik" vec kao spijun, prvo KGB-a i Steve Krajacica, a potom CIA". Ta sumnja je tada potkrepljena cinjenicom da je Josip Vrhovec jos 1969. otisao u Ameriku, ali punih sest meseci nije se javljao kao izvestac i dopisnik, jer je "bio na kursu CIA". Taj svoj nerad Vrhovec je objasnio rukovodstvu "Vjesnika" kao bolovanje posle lakse operacije. Kasnije, kada je postao ministar, Josip Vrhovec je odlazio na nekoliko nedelja i u Vasington da bi referisao o stanju u Jugoslaviji, a posebno na Kosovu i Metohiji. Vladimir Dedijer, najveci jugoslovenski publicista okrivio je Vrhovca za upad agenata hrvatske tajne policije u njegovu kucu u Istri i kradju arhive, cime je spreceno objavljivanje podataka o ovom jugoslovenskom ministru i agentu. Josip Vrhovec je u pismu Tajnugu, u prolece 1990. demantovao Dedijerove tvrdnje da poseduje dokumenta KOS JNA o njegovog spijunskoj aktivnosti, ali to jugoslovensku javnost nije uverilo u njegovu nevinost. Naprotiv, SDB SSUP-a je tada pustila u javnost, preko beogradske stanpe, pricu o tome kako je Josip Vrhovec intervenisao, dok je bio ministar, da se ne uhapse i ne sude Leka Ljuljdjuraj i pukovnik Toma Berisa, saradnici CIA, koji su u SFRJ, tacnije Crnoj Gori bili zastupnici albanskog lobija iz Amerike.

Pocetkom devedesetih najvise primedbi na javni mesetarski rad jugoslovenska javnost je imala za Janeza Drnovseka, najmladjeg predsednika Predsednistva SFRJ. Naime, u Beogradu se sumnjalo da Drnovsek radi za Amerikance, jer je u vreme svog predsednikovanja imao i previse za prvog coveka jedne drzave, zvanicnih i privatnih susreta za americkim diplomatama i izaslanicima. Slicna sumnja bila je vezana i za Dimitrija Rupela, koji je jednom prilikom cak javno i priznao da je u Atini imao razgovore sa sefovima CIA. Kao i za Jozu Smolea, predsednika SSRN Slovenije i saveznog funkcionera, koji je za CIA poceo da radi jos u Indiji, dok je bio atase za stampu u Ambasadi Jugoslavije. Taj podatak je otkrio Josip Kopinic svom biografu Vjekoslavu Cencicu. Za tajnu saradnju sa Amerikancima u samoj Ljubljani slovenacki mediji prozivali su i Zlatka Sagaja, Vladimira Sajnovica, Huberta Pozarnika, Rajka Pirnata, Jozu Urankara, a ponajvise ministra spoljnih poslova. Rupelov zadatak je bio da u svetu internacionalizuje pitanje odvajanja Slovenije i njene samostalnosti, i da za takvu ideju nadje sto vise saveznika. Prema podacima SDB Jugoslavije dr Janez Drnovsek je prvi kontak sa Amerikancima imao jos 1987. godine kada je bio na prijemu kod tadasnjeg ambasadora Dzona Skenlona. Naredne godine vec saradjuje sa Lojdom Dzordzom, ekonomskim savetnikom Ambasade SAD u Beogradu, koji mu postaje i kucni i predsednicki prijatelj. Preko njega upoznaje i savetnike Bena Flojda i Dzozefa Preslija, a potom, neminovno i novog ambasadora Vorena Cimermana. KOS JNA pratio je Janeza Drnovseka preko jedne pevacice, koja je bila njegova kucna prijateljica. Njen prevashodni zadatak je bio da popravi imidz prvog coveka Jugoslavije, za koga se sumnjalo da ima homoseksualne sklonosti, pa mu je bila potrebna devojka radi dokaza njegovog heteroseksualnog zivota. Medju informacijama koje je dao Amerikancima nalazio se i podatak da JNA namerava da oduzme naoruzanje TO Slovenije, da bi se izbeglo naoruzavanje Slovenaca i eventualni oruzani sukob sa armijom. Shodno sugestijama SAD i samog Drnovseka ta odluka seveznog rukovodstva nije obavezivala Ljubljanu i ona je naoruzala svoje gradjane.

Vrhunac agenturnog delovanja Janeza Drnovseka, a potom i Ante Markovica bilo je sprecavanje vojne intervencije JNA, odnosno slanje jugoslovenske armije u Sloveniju bez municije i metka u cevi. Posle 1981. i dogadjaja na Kosovu, kada je vojska, takodje, intervenisala bez bojeve municije, ovo je bio drugi slucaj manipulacije sa armijom, koja je izgubila cetrdeset regruta i vojnika i koja se oktobra 1991. povukla porazena iz Slovenija. O tome Voren Cimerman kaze :

- Rat u Sloveniji, kao sto sam rekao, ne drzim ozbiljnim sukobom. Bio je to novinski rat koji su Slovenci izazvali, umesno vodili i dobili. I dalje tvrdim da je jedina svrha tog rata bila - uz veliku buku proliti malo krvi, da bi se na taj nacin psiholoski povukla crta izmedju Slovenije i ostatka Jugoslavije. Slovenija i Kucan su doista tezili demokratiji zapadnog tipa, ali za mene to im ne moze biti izvinjenje za nacin na koji su minirali Markovica i doneli sebicnu odluku da, bez obzira na to sto ce biti s drugima, napuste Jugoslaviju. Mislim da su Kucan, a posebno Drnovsek, bili svesni kakvu tragediju moze izazvati jednostrano otcepljenje Slovenije i imam razloga da verujem da su tragali za kompromisnim resenjem - privremenim odlaganjem te odluke. Drugi unutar slovenskog rukovodstva, a posebno Janez Jansa, nisu zeleli nikakvo odlaganje otcepljenja, bez obzira na strasnu cenu koju ce ostali platiti. Oni su zapravo zeleli konfrontaciju s JNA, hteli su jedan mali public relation rat, jer su znali da ce ga lako dobiti i tako brzo ubrzati tok otcepljenja.

U to vreme u Ljubljani je bilo sedamdesetak americkih oficira DIA i agenata CIA, vecinom pokriveni diplomatskim statusom i novinarskim legitimacijama. Janez Drnovsek je u Sloveniji postao premijer, ali je ostao americki covek, jer je za sve svoje kljucne odluke trazio blagoslov Vasingtona. Prva odluka koju je doneo jeste pristanak Slovenije da udje u Partnerstvo za mir i NATO. A druga je saglasnost da se 1997. formira nova slovenacka vlada po modelu koji je odobren u samom Vasingtonu.