Mnogo je Amerikanaca srpskog porekla vojevalo za SAD na evropskim prostorima u Prvom, a posebno u Drugom svetskom ratu. Neki su bili na znacajnim i poverljivim duznostima. U ratnom vazduhoplovstvu SAD bilo je oko 40 detasiranih jugoslovenskih vojnika. Kraljev oficir Nikola Stepanovic iz Cikaga bio najuspesniji Srbin u americkoj vojsci.

- Stepanovic je 1941. pozvan u vojsku. Buduci da je, pored engleskog, tecno govorio i francuski, bude odredjen u Sluzbu za specijalne zadatke. Posto je presao u Vasington, Stepanovic je unapredjen u cin kapetana i rasporedjen u duznost rukovodioca Sekcije agenta subverzivnih delatnosti, u Departmanu za rat. Nije dugo cekao ni unapredjenje u cin majora - tvrdi dr Vladimir Grecic, ekspert za Srbe u rasejanju.

Neposredno pre nego sto su SAD usle u rat, Amerikanci su formirali jaku sluzbu za tajne vojne operacije, u kojoj je radio i major Stepanovic. Ona je najpre nosila ime Sluzba za koordiniranje informacija (S.O.I. - Office of Coordinator of Information), a od jula 1942. godine Sluzba za strateske poslove (O.S.S. - Office of Strategic Services). Okupljala je muskarce i zene svih zanimanja, a bila je znacajno orudje za borbu protiv sila osovine. Stepanovic je angazovao vise americkih Srba za rad u toj sluzbi, preko 30 ljudi. Uslov je bio da su fizicki sposobni za rad u neprijateljskoj pozadini. Mnoge je poznavao iz Srpskog narodnog saveza, a o nekima je saznao iz amerikanskog "Srbobrana". U toj grupi su se nasli George Gov Musulin iz Pitsburga, Eli Popovic iz juznog Cikaga, zatim Nik Lalic, Mirko Rajacic, George Vujnovic, Stiv Bizic, Nik Dragas, Dzon Milodragovic, Dzo Veselinovic iz Sent Luisa i drugi. Radeci "iza scene", Stepanovic je dao veliki doprinos americkoj vojsci. Kada je 1942. godine kralj Petar II posetio SAD, dobio je zaduzenje da prati kralja. To poznanstvo ce u potonjim dogadjajima biti od velike vaznosti.

- U leto 1943. godine - kaze dr Grecic - major Stepanovic je premesten u ambasadu SAD u Londonu, u svojstvu vojnog atasea zaduzenog za vezu sa jugoslovenskom vladom u egzilu. Pored ostalog, bio je zaduzen i za informisanje za Jugoslaviju, informisanje jugoslovenske vlade o saveznickim operacijama koje su bile vezane za Jugoslaviju i za informisanje komande americke armije o akcijama koje je jugoslovenska vlada preduzimala u Jugoslaviji. Major Stepanovic je posle premesten u ambasadu SAD u Kairu gde je radio cetiri meseca.

U to vreme komanda saveznickih snaga za Mediteran nalazila se u Alziru. Major Stepanovic tada dosta putuje, posebno u vec oslobodjenu Italiju, u Bari i Kazertu. On je premesten u Italiju u leto 1944. godine i postavljen za stabnog oficira generala Vilsona, a kasnije sluzi njegovim naslednicima; feldmarsalu ser aleksanderu i generalu Narneju. Tada je unapredjen u cin potpukovnika. Obavljao je duznost oficira saveznicke obavestajne sluzbe za Mediteran. U to vreme je mnogo putovao po Severnoj Africi, Sardiniji, Korzici, Svajcarskoj i Francuskoj. Jednom je leteo cak i u Sovjetski Savez. U Italiji, s njim su radili Nik Lalic, Mirko Rajacic i Dzo Veselinovic. Oni su, po Stepanovicevom naredjenju u leto 1945. posetili logore za raseljena lica u Italiji u kojima su bili i Srbi da bi dobili podatke o tome ko je i zasto napustio Jugoslaviju. Potom se potpukovnik Stepanovic pridruzio generalu Vilijamu Morganu u Trstu, da generalu sluzi i kao prevodilac. Stepanovic se septembra 1945. vratio u Vasington, u Departman za rat. Proveo je u vojsci 54 meseca, od kojih 34 u Evropi, Vojnu karijeru je zavrsio kao pukovnik.

Za vojne zasluge dobio je brojna priznanja. Od SAD je dobio "Legion of Merit" za zasluge u obavestajnoj sluzbi saveznickih snaga kao "ekspert za Jugoslaviju i Balkan". Feldmarsal Aleksander ga je licno odlikovao "Ordenom britanske imperije" za njegovo priznavanje Balkana i njegove briljantne organizacione sposobnosti. Dobio je odlikovanja i od Francuske, Grcke, Italije i Malte. Kralj Petar II ga je odlikovao Ordenom belog orla V reda, za pomoc u vreme kraljeve posete SAD 1942. godine i Ordenom belog orla, III reda sa macevima za pomoc kralju u Kairu. Kad je otisao u penziju Nikola Stepanovic aktivno je radio kao advokat Srpske pravoslavne crkve u Americi. Zajedno sa vladikom Dionisijem formulisao je "Slobodnu srpsku pravoslavnu eparhiju za Ameriku i Kanadu". Nik Stepanovic je bio i jedan od retkih ljudi koji je video poslednje dane zivota Kralja Petra II. O tome je svedocio cuveni srpski biznismen Petar Salata iz Cikaga. Ovo svedocanstvo Petra Salate nalazi ze u arhivama FBI i CIA : "...Oko 18. februara 1970. godine kralj Petar Drugi je stupio u bolnicu Sen Kler u Njujorku. Za vreme svoga boravka u bolnici Kralju su predlagali da predje u Cikago radi daljeg lecenja. On nije pristao ali je izrazio zelju da ode u Kaliforniju. Pripreme oko prebacivanja Kralja iz Njujorka u Los Andjelos izvrsili su kraljev adjutant Jovan Obradovic i otac Vasilije Vejnovic iz nase crkve "Sv. Sava". To je bilo 16. marta 1970. Na aerodromu ga je pozdravila njegova prijateljica Mici Lou. Ona je bila potresena kad je videla Kralja u takvom stanju i pohitala je da pozove svoga supruga dr Franka Lou. Dr Lou je rekao svojoj zeni da Kralj umire "i prema svom sadasnjem izgledu nece ziveti duze od nekoliko dana". U tom trenutku obavesten je dr Uros Seferovic u Cikagu o dolasku Kraljevom i njegovom zdravlju i bio je umoljen da dodje sto pre u Kaliforniju. Ocigledno to mu nije bilo moguce.

Pre no sto je Kralj bio prebacen u bolnicu, telefonirao sam njegovom bratu Tomislavu i izvestio o ozbiljnom stanju Kraljevog zdravlja. Tomislav je u pocetku bio protiv dolaska u Ameriku ali je, posle jaceg insistiranja, pristao. On i prestolonaslednik Aleksandar stigli su iz Londona te srede u noc. Za nas je poseta Tomislava i prestolonaslednika Aleksandra Americi bila veliko razocarenje, obeshrabrujuca i, stvarno, nije nicem posluzila, ni nama ni Kralju koji je, u to vreme, bio veoma, veoma bolestan. Nas odbor, na poslednjem sastanku s Tomislavom, nije zeleo nista da preduzima u pogledu sahrane. Sve sto smo mi dotle predlagali Tomislavu, on je odbijao, zbog cega smo prestali da s njim o tome dalje raspravljamo. U medjuvremenu, Kralj se u toku nekoliko nedelja malo oporavio.

Episkop Irinej posecivao je Kralja. Obavestio je monarha da je njegovo ime bilo upotrebljeno pred sudom u Vokigenu, Ilinois, prilikom svedocenja vojvode Momcila Djujica. Kralj je izrazio svoje nezadovoljstvo i rekao da optuzbe koje je vojvoda Djujic izneo nisu istinite. Docnije je episkop g. Irinej razgovarao s nasim advokatima u Vokigenu koji su izrazili zelju da Kralj iznese pod zakletvom izvesne cinjenice koje su mu bile poznate. Episkop Irinej je upitao odbor u Los Andjelosu da li je Kralj dovoljno zdrav da po prednjem postupi. Kad je princ Tomislav saznao o ovom, odmah je telefonirao doktoru Lou i trazio da se ni pod kojim uslovom Kralj ne moze da podvrgne svedocenju takve vrste. U to vreme, takodje, Luka Pecelj saopstio je gospodji Lou da mi ne bismo smeli da to ucinimo i da se Kralj nalazi u vrlo teskom stanju. Princ Tomislav i Luka Pecelj nisu se nijednom zainteresovali za stanje Kraljevog zdravlja po njegovom napustanju bolnice Dzon Vesli i, sledstveno tome, nisu mogli znati kako se Kralj u to vreme osecao. Opozicija je cinila sve da spreci Kraljevo svedocenje, ali bez uspeha. Dr Lou je prisustvovao svedocenju prateci veoma pazljivo ceo tok i brizljivo motreci na samog Kralja. Kad je dr Lou primetio da advokati suprotne strane postaju sve ostriji u njihovom postavljanju unakrsnih pitanja, on je odmah zahtevao da se prekine rad. Kad je ovaj proces bio zavrsen, Kralj je bio ocigledno srecan sto je doprineo nesto nasoj strani u sudskom sporu. On je to zeleo da ucini, rekao je, iako nije uvek u najprisnijim odnosima s episkopom g. Dionisijem.

Na dan 6. septembra 1970. Kralj je proslavio svoj cetrdeset sedmi rodjendan u bolnici za rekonvalescente. Stanje Kraljevog zdravlja bilo je stabilno za sve to vreme ili do 23. septembra kada se, neocekivano, okrenulo nagore zbog priliva krvi u pluca. Gospodja Lou se uplasila i uredila da se Kralj smesta prenese u bolnicu. Kralj je ponovo pao u agoniju. Sedmog oktobra ujutru izvestila me gospodja Lou da je u bolnici bila obavestena od strane univerzitetske bolnice drzave Kolorado u Denveru kao i od dr Stargla da se nasao jedan darodavac jetre. U pitanju je bila petnaestogodisnja devojcica koja je bila na samrti usled saobracajne nesrece. Nas su zvanicno obavestili iz Denvera da je izmedju cetiri osobe izabran nas Kralj kao primalac presadjivanja jetre pod uslovom da se omoguci dolazak Kralja u Denver pre ponoci istog dana. Gospodja Lou me upitala sta da radi. Odgovorio sam joj da moramo iskoristiti tu poslednju sansu da spasemo Kraljev zivot. Ona se s tim saglasila. Tog dana nama je receno da ce Kralj ziveti samo dan ili tako nesto. Ja sam rekao gospodji Lou da se obrati Kraljici za njen pristanak za presadjivanje jetre, sem toga da zatrazi od Nika Stepanovica iz CIA pravni savet i da ga upozna sa celom situacijom. Nik je bio jedina licnost izvan naseg odbora koji je znao sta radimo.

Najpre je Kraljica izrazila strepnju. Ali je potom, posle razgovora s dr Redekerom, koji se o tome starao, dala svoj pristanak preko telefona kome je sledio i telegram. Kraljici je receno da je jedina sansa za Kraljev zivot presadjivanje jetre. Dok je gospodja Lou bila u vezi s Kraljicom, ja sam stupio u dodir sa Nikom Stepanovicem. On mi je rekao da mozemo postupiti kako smo zamislili s obzirom na to da smo dobili Kraljicin pristanak. Upitao sam Stepanovica da li bi se mogao dobiti neki vojni avion. Po njemu, kratkoca vremena to nije dopustala i savetovao je da se zakupi specijalan avion sto smo i ucinili. Let je stajao 2700 dolara. Tako je sve bilo uredjeno i Kralj je bio u Denveru istog dana u osam casova uvece. Operacija je trajala sest casova. Nama je odmah dr Stargl rekao da je sve islo vrlo dobro ali cemo morati pricekati jos dvadeset cetiri casa da bismo saznali nesto vise o stanju Kraljevog zdravlja. Posle nekoliko dana receno nam je da Kraljevo telo nije odbacilo novu jetru. Kraljevo stanje ostalo je isto punih dvadeset pet dana, kada je, neocekivano, pogorsalo zbog teskoce disanja. Umro je dva dana docnije, 3. novembra 1970. godine. Dok se Kralj nalazio u Denverskoj bolnici kraj njegove bolesnicke postelje nalazili smo se gospodja Lou i ja. Posto je izvrsena autopsija lesa, Kraljevi posmrtni ostaci vraceni su u Los Andjelos.

Umrlicu je izdalo jedno denversko pogrebno preduzece koje nije raspolagalo potrebnim podacima o kralju Petru Drugom. Otuda i mnoge netacnosti u umrlici. O tome je druga strana u crkvenom sporu mnogo pisala i govorila prebacujuci nasem odboru da nije dovoljno poznavao Kralja i njegov zivot. Kraljeva smrt objavljena je 4. novembra 1970. zbog izvesnih mera predostroznosti. Mi smo znali da su Luka Pecelj i princ Tomislav ocekivali taj trenutak da bi trazili prenosenje Kraljevih posmrtnih ostataka u London. Nama su bili poznati koraci koji su bili pripremani od druge strane da dodju do Kraljevog tela i prenosenja u London.

Episkop g. Irinej dosao je u to vreme u Kaliforniju i primio na sebe svu brigu, koja nije bila mala, oko sahrane. On je taj posao izvrsio kako treba. Pored clanova odbora samo su dva coveka znala za nas rad. To su bili episkop g. Irinej i advokat Nik Stepanovic. Oni su nam bili od velike pomoci svojim savetima i ohrabrenjem. S obzirom na to da se radilo o zivotu jednog coveka, nama su bili potrebni takvi intelektualci kao sto su episkop g. Irinej i Nik Stepanovic..."