Sestu, mozda i najefikasniju agenturu u Bosni i Hercegovini, ali i sirom bivse Jugoslavije Amerikanci su imali u svojoj novinarskoj dopisnickoj mrezi. Novinare, a i ostale javne radnike, po patriotskoj duznosti u spijunazu uveo je jos pedesetih godina Alen Dals, direktor CIA. A te obaveze zvanicno ih je oslobodio direktor Dzon Dojc, koji je 1995. godine izjavio da vise "CIA nece koristiti usluge novinara i svestenika"!? Pojedini americki izvestaci sa jugoslovenskog podrucja, naravno ne svi, delovali su kao agenti najcesce u dva slucaja - kao izvor dezinformacija i kao lazni svedoci izmisljenih dogadjaja. Razloge za takvo ponasanje novinara objasnio mi je Tim Kuprisin, reporter "Milvoki zurnala" iz SAD :

- Sve do sredine 1994. godine i americki politicki vrh, a i sira javnost nisu imali jasan stav prema jugoslovenskoj krizi. Ko je tamo kome neprijatelj, ko koga podrzava. To vama izgleda pomalo cudno, ali ja vam otvoreno priznajem da je americka diplomatija najneorganizovaniji deo vlade. Kako ste vi Srbi, medjutim, nastavili da granatirate Sarajevo, pa ste zauzeli Srebrenicu i Zepu, osvojili sedamdeset odsto teritorije BiH, predsednik Bil Klinton je odlucio ne samo da podrzi slabiju stranu, Muslimane vec i da bombarduje srpske polozaje. Svi Amerikanci misle da je nesto u Bosni moralo da se uradi. I SAD su se umesale u bosanski rat, ne da bi Bil Klinton pridobio glasace na sledecim izborima, jer ih nije dobio ni posle intervencije na Haitiju. Vec zbog moralne i politicke odgovornosti koje SAD imaju kao vladar sveta i cuvar mira na zemlji ! Vi Srbi bili ste isuvise jaki. Drzali ste pola Hrvatske i sedamdeset odsto Bosne i Hercegovine. I niste pokazivali zelu ka miru. Na Palama se vodila pogresna politika. Najveci neuspeh Radovana Karadzica i Ratka Mladica bila je besomucna opsada Sarajeva, koje je zbog toga postalo sinonim muslimanskog stradanja u Bosni. A vrlo brzo taj se simbol pretocio i u ruznu pricu o Srbima. Kako su Srbi iz Bosne imali i los odnos prema stranim novinarima, i zapadni politicari i zapadni novinari su zakljucili da ste vi njihovi najveci neprijatelji. Iako su ponedjivali na bojnom polju, vodje Srba u Bosni i Krajini zbog poraza u medijskom ratu, izgubili su mnogo od svog autoriteta u glavama ljudi sa Zapada. To je i bio prvi i najveci srpski neuspeh u ovom ratu.

Strategija medijskog rata SAD protiv Srba smisljena je i vodjena u Stejt Departmentu i u direkciji CIA. Ta strategija je isla toliko daleko u zahtevima za informativnim pokrivanjem Balkana, a posebno Bosne, da je planirano da se osnuje radio "Slobodni Balkan", po uzoru na "Slobodnu Evropu", koja se decenijama nalazila pod patronatstvom CIA. Americki mediji, pre svega, CNN, koji je svet pretvorio u globalno video selo, ponasali su se, uglavnom, antisrpski. O tome govori i slucaj Roja Gatmana, dopisnika "Njusdeja". Kada su, naime, Srbi u februaru 1993. na Majevici zarobili britanskog placenika Alana Roberta Lofthausa, ovaj je srpskim kontraobavestajcima priznao da je svo vreme ratovanja bio u satelitskoj vezi sa jednim americkim novinarem. Bio je to Roj Gatman, nekadasnji beogradski izvestac "Rojtera", a potom zagrebacki i sarajevski dopisnik "Njusdeja". Po recima Lofthausa ovaj Amerikanac priznao mu je da je spijun CIA i da se vodi pod sifrom "2-IC". On se prvi put kao ratni izvestac javio 1991. godine. Tada je iz Herceg Novog izvestavao o, navodnom, srpskom bombardovanju Dubrovnika kao da se nalazi na licu mesta. A kasnije o srpskim masakrima i silovanjima u Bosni. Informacije o tim dogadjajima dobijao je od Islamske verske zajednide, Americko-turskog udruzenja zena, dr Arifa Tanovica, direktora tuzlanske televizije i placenika Alana Roberta Lofthausa.

Drugi uhapsenik, americki novinar Dejvid Roud, proteran je krajem 1995. iz Republike Srpske, jer je kao dopisnik "Kriscen sajens monitora" iz Bostona, koristio podatke CIA da bi dosao do mesta, gde su navodno, u Srebrenici pobijeni Muslimani. Roud je rodjen 7. avgusta 1967. godine u porodici Harvija i Kerol Roud u Hratfordu, drzava Kentaki. Uvek je bio tamo gde je "Amerika branila svoje nacionalne interese i na Kubi, i u Siriji, i u SSSR-u, i u Estoniji, i u Bosni", govorili su njegovi roditelji o Dejvidovom novinarskom poslu. U Republiku Srpsku americki izvestac je dosao iz Zagreba sa falsifikovanim dokumentima i bez akreditacije. Njegov prethodnik, dopsinik Dzonatan Landej je proteran sa Pala, jer je uhvacen da svoje informacije salje u CIA. Dejvid Roud je u Srebrenici nasao "krv po zidovima i rasuta dokumenta nestalih ljudi", ali ne i masovne grobnice, za kojima je, po nalogu oficira DIA, tragao. Kako je u SAD predstavljen kao srpska zrtva Dejvid Roud je za reportaze o nepronadjenim grobnicama u Srebrenici dobio Pulicerovu nagradu za 1995. godinu.

Americki potpukovnik Dzon E. Srej je u svom ratnom dnevniku zapisao da su i cuveni novinari Kristijan Amanpur i Piter Dzeniks prihvatali muslimansku propagandu kao jedinu istinu i objavljivali antisrpske izvestaje iz Bosne. Javljajuci se iz Gorazda, pise Sraj, i Amanpur i Dzeniks su izvestavali kao "Srbi razaraju grad kucu po kucu", namerno precutkujuci istinu da su Muslimani minirali grad, onda iz njega pobegli ostavljajuci svoje sunarodnike bez zastite i predajuci Gorazde bez borbe. Najvazniji posao u Bosni, po oceni potpukovnika Sraja obavili su ovi dopisnici CNN kada su krenuli u napad na generala Mjkla Rouza, kog su javno optuzili da " voli Srbe". I general Rouz je javno optuzen da je predao Gorazde Srbima, jer "nije hteo da brani muslimanski grad". Posle zestoke medijske kampanje britanski general je neslavno napustio Sarajevo.

- U poslednje tri godine, americki mediji su napravili izuzetan posao podrzavanjem negativnog imidza Srba i Srbije, i to do te mere da je u niz slucajeva to pomoglo da se dodje do politickih rezultata koji imaju ogromnu ulogu u nanosenju smrtnih rana Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji. Ukoliko se ta americka politika kaznjavanja Srba ne promeni, uspece u svom cilju da unisti jednu zemlju i demoralise jedan narod - napisala je 1995. doktor istorije Norma fon Ragenfeld Feldman za casopis "Unitdz Herald" SUC iz San Franciska - Oni bi

zastupali bi samog djavola, ako im se plati. Najnoviju priliku da osinu po Srbima mediji su nedavno dobili povodom zavrsetka misije generala Majkla Rouza kao komandanta Unprofora u Sarajevu, tako iskoristivsi jos jednu sansu da se zaloze za vojnu intervenciju u korist bosanskih Muslimana. Kao "nitkov" u bosanskom scenariju iz 1994. godine, general Rouz, za koga se kaze da je bio svim srcem uz Srbe, jedan je od onih koji su odbili da se privole politici "kaznjavanja Srba" toliko dragoj akterima americke spoljne politike, i koji su se prepirali sa Muslimanima verujuci da su i ovi podjednako odgovorni za haoticnu situaciju u Bosni. Kada je navodna naklonost generala Rouza prema Srbima pocela da navodi vodu na medijsku vodenicu od proleca 1994. godine, i kada su cinjenice i brojevi opet lazno predstavljani, menjani, tumbani i iskrivljavani, miru u Bosni je krajem godine zadat jos jedan tezak udarac. Verujem da slucaj generala Rouza igra narocito vaznu ulogu u svim medijskim kampanjama protiv Srba. Takvi mediji koji uporno favorizuju bosanske Muslimane i napadaju Srbe, osim toga gotovo neprestano ponavljaju pristrasni stav u pogledu na sadasnji sukob u Bosni, neizostavno ce ucvrstiti antisrpski stav nase americke vlade.

Mir je uvek krajnja zrtva ovog procesa. Dakle kakvu sliku misije generala Rouza nam daju mediji tokom 1994. godine - pitala se doktor istorije Norma fon Ragenfeld Feldman? General Rouz se, kako nas mediji neumorno izvestavaju, opirao svim pozivima na oruzanu intervenciju. Ocigledno zato sto je general "naginjao agresoru" (citaj: Srbima). Tako je Rouz, kao sto stampa u SAD istice u svom nemilosrdnom refrenu, sprecio NATO da izvede vazdusne napade ostrije nego sto je prvobitno predvidjao. U Gorazdu je potcenio destrukciju koju su Srbi navodno naneli gradu. U Bihacu tesko da je preduzeo ikakve mere da zastiti muslimansko civilno stanovnistvo od srpskog jurisa. Pokusavajuci da bude "nepristrasan", on je cak i razgovarao sa Srbima, ophodeci se prema njima sa duznim postovanjem i pokazujuæi dobru volju, dok su "britanski i francuski vojnici iz sastava snaga UN, prema piskavom glasu opet razbesnelog znalca Entoni Luisa iz "Nju Jork Tajmsa", "bili fakticki uzeti za taoce od strane bosanskih Srba koji su pretili da ce ih napasti ukoliko svet upotrebi ozbiljniju silu protiv njih". Interesantno je da je Entoni Luis bio "golub mira" u vijetnamskom ratu. Veoma dugo bio je protiv rata, a sada zauzima potpuno suprotnu poziciju u bosanskom ratu. On zastupa tezu da Amerika treba da upotrebi sve svoje snage. Ali, na veliku zalost americkih komentatora, Rouz je na ovu "pretecu situaciju" odgovorio ne bombardovanjem vec tako sto je "razgovarao sa liderima bosanskih Srba, zapravo preklinjuci ih da budu finiji". U najmanju ruku, dakle, americki mediji, zajedno sa jastrebovima iz Vasingtona, su bili i ostali, krajnje nezadovoljni prakticno od pocetka Rouzove misije. Do kaznjavanja Srba nije doslo. Cak ni kada su odbili "sve ili nista" ultimatum za mirovni plan koji je imao punu medjunarodnu potporu Kontakt grupe, Rouz nije podrzao zahtev za bombardovanje Srba.

Srecom, general Rouz ne prihvata neistine skrstenih ruku. Napadnut sa mnogo strana, a narocito od Muslimana, general je docekao novinare, posebno iz Sjedinjenih Drzava i izneo stvarne èinjenice. Na kraju su takozvane zrtve srpske agresije izgledale mnogo manje, na kraju je slika njihovog pravednog predstavnika Silajdzica izgledala mnogo mracnija. Jednostavno: u Bihacu nije bilo 70.000 zrtava kako su tvrdili bosanski Muslimani i za sta je Silajdzic optuzio generala Rouza i Jakusi Akasija; Ujedinjene nacije su procenile (verovatno) manje od 1.000 mrtvih, uglavnom vojnika, a muslimansko-bosanska vlada je, korigujuci Silajdziceve brojke, dosla - tipicno - do broja 16.000 zrtava. Srbi nisu unistili skoro citavo Gorazde. Razaranje u Gorazdu, kako je izjavio general Rouz, u stvari nije bilo delo Srba. Mnogo pre srpske opsade Sarajeva, bosanski Muslimani su sa svoje strane sproveli svoje etnicko ciscenje nad srpskim stanovnistvom Gorazda, izgnavsi na hiljade njih iz grada. Tako je i u ovom slucaju (kao i mnogim drugim) pokusano, na nagovor CIA, da se kamerom u sluzbi bosanskih Muslimana dobije rat na prevaru. Prizori koji su snimljeni kao foto svedocanstvo podmuklog zlodela, to jest unistavanja Gorazda od strane Srba u naletu navodnog etnickog ciscenja, kao i prizori koji su prikazani u americkim medijima da bi simpatije prema bosanskim Muslimanima pretvorili u konkretnu akciju, su bili u stvari fotografski zapisi destrukcije bosanskih Muslimana. Pa ipak, kao i ko zna koliko puta pre toga, mediji su "kupili" ovu vrstu dokaza kao istinu na osnovu koje Zapad treba da kazni Srbe.

"Srbi moraju biti kaznjeni", proneo se glas i mediji u SAD nisu propustili ni jednu priliku da podrze verodostojnost srpske krivice. Ovo narocito vazi za period posle aprila 1992. godine kada se rat prebacio u Bosnu i Hercegovinu. Sarajevo - za cije opisivanje pre srpske opsade su se koristili uglavnom sledeci epiteti: "grad koji cveta", "kosmopolitski", "multietnicki"; Sarajevo gde su se tri etnicke grupe, prema opet drugom mitu, uspesno integrisale ili vekovima zivele miroljubivo jedni pored drugih; to Sarajevo su opseli Srbi. Grad je krenuo u borbu protiv mnogo jaceg neprijatelja, protiv stalnog bombardovanja i snajperske vatre Srba sa polozaja oko grada. Nije li ovo jos jedan Lenjingrad? Stampa i americka televizija su pohitali da napravi ovo poredjenje i da konstatuje da bosanski Srbi, pomognuti od Srba iz Srbije (to jest vlade u Beogradu) krecu u uvecavanje teritorija. Optuzba da Srbi rade na stvaranju "Velike Srbije" opet se cula kad su mediji zapoceli da neumorno obavestavaju o "neprestanom" srpskom bombardovanju Sarajeva, o velikom broju zrtava bosanskih Muslimana, o njihovim patnjama i oskudicama jer Srbi (navodno) sprecavaju snabdevanje grada vodom i elktricnom strujom, blokiranju sarajevskog aerodroma, o rusenju skola i bolnica. Tesko da je bilo nedela za koje Srbi nisu bili optuzeni.

To je dovelo do toga da su mediji od pocetka rata u aprilu 1992. godine poceli da igraju glavnu ulogu: svi su zeleli da vide Srbe kaznjene. Jedan zaista uzasavajuæi dogadjaj koji se sredinom godine dogodio u Sarajevu doveo je do kazne koju su 27. maja nepopustljivo zagovarali americka vlada i mediji, eksplodirala je bomba tacno na mestu gde su ljudi cekali u redu za hleb, u ulici Vase Miskina, u samom centru Sarajeva, od koje je poginulo desetine ljudi a i ranjeno desetine drugih. Srbi su odmah bili optuceni - a igrom "namernog" slucaja kamere bosansko-muslimanske televizije su snimale ovaj krvavi dogadjaj i odmah ga prikazivali celom svetu. Cetiri dana kasnije, Ujedinjene nacije su nametnule sankcije do sada nezabelezenih razmera Srbiji. Pa cak i danas, dve i po godine posle ovog dogadjaja, jos se cuje sa mnogih strana, a narocito u SAD, da Srbe "treba kazniti". (Vidi clanak "Kaznjavanje Srbije" Holdinga Kartera u Foreign Policy, jesen 1994. god, strane 49 do 56.)

- Koliko dugo ce "Nju Jork Tajms", dajuci prostor i vaznost takvima kao sto su Antoni Luis, Viliam Safajr (koji zagovaraju nista drugo osim bombi protiv Srba), Madelin Olbrajt, Bob Dol, Voren Kristofer Dzin Kirkpatrik, Antoni Lejk i mnostvo drugih koji insistiraju na srpskoj krivici, bilo zbog toga sto imaju "takav osecaj" (Kristofer) o srpskoj odgovornosti ili zato sto je "veoma verovatno" (predsednik Klinton) da su Srbi izvrsili zlocin - pitala se dr Norma fon Ragenfeld Feldman. Mora da su se ipak veoma razocarali kada se krajem 1994. i pocetkom 1995. godine pokazalo da se americki narod, uprkos svemu, nije povio pred sveobuhvatnim zahtevom da se Srbi "zbrisu". Cak i na vrhuncu srpske kontraofanzive protiv Muslimana u Bihacu, ankete su pokazale da vecina (67 procenata) Amerikanaca nije bila za vojnu intervenciju. Takav stav je verovatno ohrabrujuci odjek izjave Abrahama Linkolna da "mozete citav narod varati neko vreme; mozete cak neke ljude varati sve vreme; ali nemoguce je varati sve ljude sve vreme".