Ilegalni uvoz oruzja u Hrvatsku i naoruzavanje paravojnih formacija po obimu je prevazisao ono sto je vidjeno u Sloveniji. Posle pobede na visestranackim izborima u prolece 1990. godine, rukovodstvo HDZ je preko spoljnotrgovinskog preduzeca "Astra", "Ina", "Vocar" i drugih privrednih predstavnistva u svetu pocelo kupovinu naoruzanja za paravojne formacije. Madjarska je posle povlacenja sovjetskih trupa iskoristila priliku da se domogne deviza izvozom automatskih pusaka AK-47 "kalasnjikova", sredstava za protivoklopnu i protivtenkovsku borbu RPG-7, municije i druge opreme (36.000 pusaka).

Organi bezbednosti JNA, primenom svojih metoda i sredstava prema Martinu Spegelju, otkrili su i nepobidno utvrdili da je hrvatsko vrhovnistvo najneposrednije umesano u nabavku naoruzanja u inostranstvu i ilegalan uvoz iz Madjarske i drugih zemalja, kao i da su navodno zvanicnici SAD obecali da ce naoruzati oruzane formacije Hrvatske od 100.000 ljudi raznovrsnom i borbenom tehnikom i oruzjem. U samoj Americi taj posao su pokusali da zavrse Ivan Kapetanovic, Marko Belinic i Zeljko Vusir. Japanski dnevnik "Mainici" pisao je jos 1991. godine da su SAD prodale Hrvatskoj oruzje u vrednosti od 540 miliona dolara. Oruzje transportovano brodom iz libanske luke Junija do Rijeke. Taj posao za Hrvatsku vodili su americki ljudi Gojko Susak, Branko Salaj i Martin Spegelj.

Poznato je da su Susak i Salaj bili emigranti, strani spijuni koji su kod Franje Tudjmana dobili stolice ministara za emigraciju i odbranu. Branko Salaj je pobegao iz Jugoslavije 1952. u Svedsku, gde se i ozenio cerkom jednog generala. Desetak godina kasnije, nakon sto je u Svajvcarskoj zavrsio kurs CIA za specijalne ilegalne organizacije formirao je tzv. Hrvatski savez. Zajedno sa dr Matom Mestorvicem bio je vodja saveza koji je okupljao sedam ustaskih drustava sa tri hiljade clanova u SAD i Evropi. Kao lider takvog saveza Branko Salaj se pojavio 1991. godine u Hrvatskoj i podrzao Franju Tudjmana. Gojko Susak je emigrirao u Kanadu, gde je ziveo dvadeset godina kao uspesan poslovni covek i hrvatski nacionalista. Organizovao je demonstracije protiv SFRJ. Prilikom dolaska u Zagreb doneo je Tudjmanu veliku kolicinu oruzja sa americkim preporukama, zbog cega je i dobio polozaj ministra odbrane.

Otkrivanje i dokumentovano prezentiranje cinjenice iz ove afere nije izazvalo ozbiljnije reagovanje na Zapadu, niti osudu medjunarodne javnosti i zajednice, sto je dokaz vise da se radilo o dobro razradjenom scenariju i "medjunarodnom komplotu" protiv Jugoslavije, kako su to tvrdili francuski novinari. Ista reagovanja i minimiziranje ilegalnog uvoza oruzja u Hrvatsku dozivele su i ostale afere kao sto su: (1) zarobljavanje ugantskog aviona "boing-707" (Kongo) sa 19 tona oruzja, kaa je lisen slobode kanadski i jugoslovenski drzavljanin ing. Anton Kikas, (2) hapsenje tri grupe trgovaca naoruzanja u SAD koji su tokom 1991. uhvaceni na delu nedozvoljene kupovine naoruzanja u nameri da ga izvezu u Hrvatsku, (3) otkrivanje kupovine naoruzanja u preko 16 zemalja i pokusaja ilegalnog izvoza u Hrvatsku, (4) nastojanje da se kupe borbeni helikopteri sovjetske proizvodnje koji se nalaze u Madjarskoj.

Neefikasnost preduzetih mera organa bezbednosti u zemlji posledica je izdaje i sabotiranja u primeni donetih odluka na saveznom nivou. Savezna vlada je vec bila razbijena i nije znala sto se radi u republikama. Savezna uprava carina je sabotirala odluke jer je na njenom celu stajao Zvonko Poscic vise od 10 godina, koji je promenio vise saveznih premijera (Milku Planinc, Branka Mikulica, Ante Markovica) i defakto bio covek secesionistickog rukovodstva u tom organu federacije. On je formalno naredio kontrolu indiciranih kamiona i slepera, ali je pre toga upozorio republicko rukovodstvo Hrvatske sa saznanjima organa bezbednosti tako da kontrola nije pronasla ilegalno uvezeno oruzje. Inace, Poscic je jos 1971. godine kao upravnik carinarnice u Rijeci bio kompromitovan zbog nezakonitosti u radu i aktivnog pripadanja tzv. maspoku.

Najvecu enigmu u ovom biznisu svakako je novac kojim se kupuje naoruzanje. Vrhovnistvo Hrvatske uporno istice da novac za kupovinu naoruzanja redovno pristize od bogate hrvatske emigracije na Zapadu. Ima i drugacijih misljenja, ukljucujuci osnovnu sumnju da je rec o "pranom novcu" koji CIA zaradjuje na prodaji droge ili cak dobija iz sumnjivih izvora kao sto je "crna mreza" jedne banke iz Abu Dabija i preko tzv. vatikanske veze koju odrzava Stjepan Mesic preko tajnih kanala u Parizu. Posle objavljivanja dokumenata u stampi da je Vatikan obecao pomoc Republici Hrvatskoj u visini od cetiri milijarde dolara, doslo je do demntija te vesti od strane Svete stolice. No, ne smemo zaboraviti da se nakon toga u Pecuju, prilikom posete Madjarskoj, ponovo oglasio papa Ivan Pavle II "pozivajuci Hrvate na borbu za samostalnu drzavu" i da je strana stampa ("Gardijan") pisala da ce Hrvatska iz Francuske uvesti znatnu kolicinu naoruzanja - 2000 PTR "milan", 1000 PAR "mistral" i 100.000 automatskih pusaka, sto ce biti naplaceno preko vatikanske veze u Parizu.

Isplate naoruzanja kupljenog u inostranstvu najcesce su isle preko sledecih banaka ili njihovih ovlascenih ljudi: "Dojce bank" u kojoj vlada Hrvatska ima deponovano 80 miliona nemackih maraka; Banke "Die Kartner Sparcasse" Klagenfurtu Austrija, u kojoj je vlada Hrvatske deponovala novac za nabavku oruzja u Junoafrickoj Republici zaplenjeno na aerodromu Zagreb septembra 1991

Hrvatsko-nemacka banka u Zagrebu koja preko italijanske "Banco Populare di Verona" i italijanskog drzavljanina AlbertaMarehetia obavljaju "pranje novca" dobijenog svercom droge i drugih transakcija. Druge banke su se povremeno pojavljivale utim transakcijama. "Drezdener Bank", Darmistat: "Deutsch bank", Nemacka; Banka u Lihtenstajnu; vise banaka u svajcarskoj i "Ljubljanske banke" u Hamburgu.

Na osnovu dosadasnjih rezultata istrage kriminalnih aktivnosti te banke utvrdjeno je da ona ima filijale u 70 zemalja i da su poslovi iz sektora "crne mreze" (sediste u Karaciju, Pakistan) najveca zagonetka u njenom poslovanju jer su u to upleteni CIA, DIA (Obavestajna sluzba Pentagona), NSC (Savet za nacionalnu bezbednost SAD), Prva americka deonicarska banka iz Vasingona, na cijem je celu Klark Kliford, bivsi ministar odbrane SAD, i Nacionalna banka Dzordzije i Nezavizna banka Kalifornije "Encino".

Namece se pitanje da li neko iz Jugoslavije ima finansijske transakcije posredstvom te banke. A simptomaticno je da je Jugoslavija tek 1990. godine otvorila ambasadu u Abu Dabiju i da je na duznosti ambasadora u toj zemlji Vanja Kalodjera, blizak prijatelj i kum Ante Markovica, bivseg saveznog premijera.

Postoje indicije da su sedam stranih brodova, koji su svojevremenob ili ukotvljeni u luci Bar radi istovara naoruzanja i vojne opreme, imali neke veze sa aktivnostima te banke. Iako je rec o reeksportu naoruzanja i vojne opreme u nepoznatu zemlju, imajuci u vidu aktivnosti banke, ne treba biti iznenadjen ako se to oruzje ponovo vrati iz neke zemlje radi naoruzavanja paravojnih formacija u Jugoslaviji ili nekih buducih republickih armija koje vode gradjanski rat i rat protiv Vojske Jugoslavije. Zbog isplate tri miliona dolara luci Bar mozda se upalo u zamku da se kompromituje jedno principijelno republicko rukovodstvo i svi koji su dali saglasnost za "tranzit" te opreme preko jugoslovenske teritorije. Stoga je u sadasnjoj situaciji nuzno obelodaniti relevantne pojedinosti o tranzitu 30.000 tona tog oruzja i vojne opreme i pratiti da li ce ono tajnim kanalima ponovo doci u Jugoslaviju. Simptomaticno je to sto je Ante Markovic nakon ostavke boravio u Abu Dabiju i sto je isporuka jugoslovenskih tenkova Kuvajtu naplacena preko te banke. Takodje, je sumnjivo da su se posle ovog prljavog posla u Austriju sklonili i bivsi jugoslovenski premijer Ante Markovic i bivsi jugoslovenski general Martin Spegelj, obojica americki saradnici.