Tako je zapoceo cetvrti period najdirektnijeg mesanja CIA i DIA u unutrasnje politicke prilike na tlu bivse Jugoslavije. Muslimanski premijer Haris Silajdzic je cak i javno priznao da je simpatizer americke vlade, dok se hrvatski politicar Stipe Mesic svojevremeno hvalio da je sva dokumenta o JNA, koja su postojala u Zagrebu licno odneo u Pentagon i DIA. I Janez Drnovsek, bivsi predsednik SFRJ hvalio se da je imao tajne razgovore sa vasingtonskim emisarima. Ta i takva misija CIA i DIA danas je kulminirala zvanicnim ulaskom predstavnika ovih americkih tajnih sluzbi u Bosnu u svojstvu jos jednog medjunarodnog garanta mira sklopljenog u Dejtonu i Parizu. U Tuzli i sada postoji Stab civilnih i vojnih americkih obavestajaca, koji je fomiran pod patronatom CIA radi sprovodjenja programa za mir, sto je samo americki alibi za javno spijuniranje Srba, Hrvata i Muslimana. Pre Tuzle, Amerikanci su svoje spijunske centre prema Jugoslaviji formirali u Nemackoj (Frankfurtu), u Austriji ( Bec), u Sloveniji (Ljubljana), u Hrvatskoj (Brac, Vis i Split), u Albaniji ( Drac), u Bugarskoj (Sofija), u Makedoniji ( Skoplje, Krivolek), i u Madjarskoj (Budimpesta). U samoj Bosni obavestajni centri vec su postojali u Sarajevu, a napravljeni su u Kiseljaku i Tuzli. U Hrvatskoj glavni americki centar za spijunazu bio je Zagreb i Ambasada SAD. U tajnim operacijama SAD u Hrvatskoj, a i Bosni ucestvovao je licno i ambasador Piter Galbrajt. Formiranjem ovih centara rukovodio je Rodzer Dzordz, poverenik CIA za Evropu i penzionisani general Pentagona, dok ih je kontolisao licno tadasnji direktor Dzjems Vulsi. Italija je jedina od nasih suseda odbila CIA i DIA sa ponudom da sa njenih aerodroma podizu svoje "musice", spijunske bespilotne letilice i avione sa satelitskom opremom, kako bi CIA i DIA neometano pratili kretanje srpske, hrvatske, muslimanske i jugoslovenske armije na tlu bivse Jugoslavije. Gradjani Budve su krajem decembra 1992. bili vidno uzbudjeni primetivsi iznad svojih glava americke spijunske letilice.

Ulazak CIA i DIA u Bosnu, na Balkan izazvao je reakciju Zapadne Evrope, koja je odlucila da formira Obavestajnu sluzbu Evropske unije, ne bi li se i na taj nacin odbranili od americke dominacije na Starom kontinentu. SR Jugoslavija i Srbija, kao i Crna Gora i Republika Srpska, pa i srpsko rasejanje, medjutim, ostali su nezasticeni od SAD. I pored zvanicnog ukidanja sankcija OUN prema SRJ velike sile, a pre svega, SAD zadrzale su svoj "spoljni zid" embarga prema Srbiji i Crnoj Gori da bi na taj nacin kaznjavale i ucenjivale SRJ. O tome je na pocetku 1997. godine govorio javno usred Beograda otpravnik poslova Ricard Majls. On je naprosto izdiktirao sta SAD ocekuju da Jugoslavija treba da uradi da bi bila slobodna zemlja :

- Dokle god Savezna Republika Jugoslavija ne ispuni odredjene uslove, nece joj biti dozvoljeno sledece: - da ucestvuje u radu Ujedinjenih nacija i drugih medjunarodnih organizacija, - da se pridruzi MMF, Svetskoj banci ili drugim medjunarodnim finansijskim institucijama, - da normalizuje svoje bilateralne odnose sa Sjedinjenim Drzavama. Pre svega, trazimo poboljsanje situacije na Kosovu. Drugo, insistiramo na potpunoj saradnji srpske vlade u pronalazenju i hapsenju svih osumnjicenih za ratne zlocine da bi se ovi izveli na sud u Hagu. Dozvolite da primetimo da se cetiri osumnjicene osobe, ukljucujuci i takozvanu "vukovarsku trojku", koje su optuzene od strane Haskog suda, i danas nalaze na slobodi u Srbiji i Crnoj Gori. Trece, trazimo napredak u resavanju pitanja drzavnog nasledja sa drugim republikama bivse Jugoslavije. Ovo su komplikovana pitanja i preostaje jos mnogo posla. Taj posao se odvija veoma sporo. Osim resavanja ovih problema, Sjedinjene Drzave vrlo su zainteresovane za proces demokratizacije u ovoj zemlji, u sta spada i otvaranje medija. Ljudi u Evropi i Americi - ljudi celog sveta - posmatrali su na televizijskim ekranima kako se odvija izborna kriza. Videli smo teznju za demokratijom hiljada i hiljada mirnih demonstranata koji su izasli na ulice. Ogromna vecina gradjana Srbije nije imala mogucnost da vidi te scene na televiziji. To se mora izmeniti. Od sustinske je vaznosti da se preduzmu koraci za uklanjanje barijera koje su se isprecile u Saveznoj Republici Jugoslaviji pred slobodom govora i izrazavanja. To nece biti lako - narocito u ovoj vrlo ispolitizovanoj godini - ali moramo pokusati. Zbog velikog interesa koji je kriza u Srbiji izazvala u Sjedinjenim Drzavama i zbog toga sto verujemo da su demokratske promene u Srbiji u interesu stabilnosti u regionu, americka administracija i Kongres posebno su zainteresovani za razvoj demokratskih institucija u Srbiji i Crnoj Gori u toku sledecih meseci - rekao je na kraju Ricard Majls.

Po recima otpravnika poslova SAD u Beogradu ocigledno je da su u politickoj i diplomatskoj praksi Amerike koriscena sva sredstva, pa i CIA, DIA, FBI i NSA, da se pritisnu i nateraju na ustupke vlasti u RS, Srbiji i SRJ. Magistar Obrad Kesic je to tumacio na svoj prosrpski nacin kao pokusaj, ne samo Zapada vec i same Amerike da odvoji, relativno siromasnu i dramaticnu Srbiju i Jugoslaviju, od bogatije i sredjenije Evrope. Pritisci i dogovori bili su, smatra Kesic neophodni da bi se povukao "sanitarni koridor" izmedju bogatih i siromasnih. A taj se koridor nalazi bas na srpskoj zemlji, pa su zbog toga neminovno i Srbi i Srbija postali "neprijatelji" jakih i bogatih. A ko je Americi neprijatelj taj ne moze da ocekuje milost od ovog vladara sveta. O tome i sami Amerikanci cesto i rado javno govore. Drzavni sekretar Medlin Olbrajt je u Kongresu prilikom naimenovanja u jesen 1996. godine izgovorila sledece reci: "Za Ameriku bi se moglo reci da nema stalnih neprijatelja, ali da ima nepromenljive principe. Ti prinicipi zasnivaju se na zakonu, ljudskom dostojanstvu i slobodi ne samo za izvesne, vec za sve ljude." Medjutim, ko nije postovao te principe, postajao je neprijatelj SAD. SRJ je bila cak toliki neprijatelj da je, kako Bil Klinton rece "ugrozavala bezbednost" Amerike. Takvo ponasanje Amerikanaca u raspadu SFRJ i jugoslovenskom gradjanskom ratu razbilo je sve srpske iluzije o nekadasnjem saveznistvu, ali i o vecnom prijateljstvu. Srbi su dockan shvatili da u politici nema ljubavi i simpatija, jer postoje samo interesi. A interes SAD je uvek bio samo dominacija. To je Henri Kisindzer jednom prilikom definisao ovako : "Biti neprijatelj Amerike je opasno, ali biti prijatelj SAD je kobno!"