CIA je pocetkom pedesetih dobila i Sektor za neobavestajna dejstva, ciji je posao bio planiranje i izvodjenje subverzivnih akcija pod pokroviteljstvom, opet, Saveta za nacionalnu bezbednost. U tim akcijama, pored CIA, ukljucivale bi se i druge obavestajne agencije Amerike, pa i specijalizovane institucije za psiholosko-propagandni rad kao sto su bile radio stanice "Slobodna Evropa", "Sloboda" i "Glas Amerike". U njima je radilo na srpskohrvatskom programu i na jezicima ostalih jugoslovenskih naroda i manjina, dosta nasih iseljenika i emigranata, od kojih su neki bili agenti.

Cetnicki vojvoda Zvonko Vuckovice koji zivi u okolini Santa Barbare prvi je posumljao u patriotizam kralja Petra II Karadjordjevica. Kao penzioner Vuckovic se skrasio u Kaliforniji. Tu mu je kcerka udata i trebalo je neko da cuva dve unuke. Jedan sin mu je major americke armije. Deca su ga zauvek vezala za Ameriku. On je u SAD dosao 1944. kada je sa cetnickog aerodroma u selu Pranjani kod Gornjeg Milanovca, odleteo je sa americkim pilotima, koje su cetnici spasavali, prema Italiji. Nije uspeo da za Drazu Mihailovica kod saveznika odigra diplomatsku ulogu, otprilike onu koju je Velebit odigrao za Tita, tvrdi njegov biograf Milomir Maric. Uz pomoc pukovnika Alberta Sajca, koji je za vreme rata bio clan americke vojne misije u cetnickom stabu, uspeo da se domogne Amerike. Nije bio sposoban cak ni da prodaje polise osiguravajuceg drustva. U Filedalfiji je, recimo, farbao vunu. Radio je i u Detroitu i Cikagu. Posto je zavrsio godisnji vecernji kurs, dobio je zvanje mehanicara-dizajnera i inzenjera-projektanta. Kao predratni artiljerac, razumeo se prilicno u tehniku. Sve svoje patriotske i politicke iluzije izgubio je posle jednog susreta u Parizu i pokusaja da uspostavi saradnju sa kraljem Petrom II Karadjordjevicem. Tada je shvatio da je i kralj americki covek. Zajedno sa pukovnikom Naumovicem i djeneralstabnim majorom Radulovicem, trebalo je da bude sef kraljevskih komandosa, koji bi otisli u Grcku, a odatle pokusali da se 1946. prebace na teritoriju Jugoslavije. Tri-cetiri dana su slobodno sanjali snove i pravili paklene planove za obaranje Tita, da bi, posle izvesnog vremena, saznali da je kralj Petar celu dokumentaciju sjajno prodao agentima OSS, da bi platio hotelski racun i podmirio zaostale dugove. Tek tada je postalo jasno zasto je kralj od Zvonka trazio da se u poduhvat ukljuci i njegova supruga Anka, kao prevodilac za engleski jezik.

Kralj Petar II posetio je Ameriku prvi put kao zvanicni gost predsednika Ruzvelta krajem juna 1942. godine. Kralju je priredjena vecera u Beloj kuci, a sledeceg dana je posetio Kongres. Bio je gost na veceri kod ministra spoljnih poslova Kordela Hala. Posetio je i Vojnu akademiju u Vest Pointu. Pocetkom jula Kralj Petar II Karadjordjevic je krenuo na turneju po americkim gradovima. Pre odlaska za Kanadu predsednik Ruzvelt i Kralj Petar II su objavili saopstenje u kome je receno da je ova poseta "izraz prijateljstva americkog naroda prema narodu Jugoslavije". Obznanjeno je i da su dvojica vladara potpisali sporazum o uzajamnoj pomoci u vodjenju rata, koji je predvidjao snabdevanje vlade Kraljevine Jugoslavije obavestenjima, oruzjem i materijalima za odbranu, koje Predsednik SAD odobri. Vec u to vreme SAD su u stabu Draze Mihailovica imale svog obavestajca Bila Hadsona. Njega je krajem 1942. nasledio Vili S. Bejli, a njemu se pridruzio i pukovnik Mekdoval. Kada su, medjutim, Amerikanci poceli da dizu ruke od Kralja Petra II i Draze Mihailovica njihove vojne misije 1943. presle su kod Tita, a vlada u Londonu prepustena je Britancima. Do tog zaokreta je doslo i zbog projugoslovenskog delovanja knjizevnika Luja Adamica, violiniste Zlatka Balokovica, Teslinog rodjaka Save Kosanovica i drugih znamenitih iseljenika na americku vlast.

Obavestajna organizacija Kralja Petra II delovala je u Parizu pod nazivom "Sluzbeni servis". Njime je rukovodio u Francuskoj general Todor Milicevic. U saradnji sa dr Macekom, ta sluzba je posle rata formirala niz spijunskih centara prema Jugoslaviji, koji su 1948. pojacali saradnju sa obavestajcima sa Zapada. Jednom spijunskom mrezom rukovodio je pukovnik Dragutin Stencl, a drugom Dobrosav Jevdjevic. Taj "Sluzbeni servis" je ubacio u nasu zemlju 13 posebno obucenih spijuna i diverzanata sa 16 radio stanica. Svi su pohvatani i osudjeni u Vojnom sudu 1951. godine.

"Sef ovog centra bio je Miodrag Paunovic, major vojske Kraljevine Jugoslavije. Njegova centrala bila je smestena u mestu Dorobirn u francuskoj okupacionoj zoni. On je u prolece 1950. godine, pre ubacivanja diverzanata u nasu zemlju, emigrantima i spijunima podelio opstu instrukciju u kojoj je po nalogu zapadnih obavestajnih sluzbi postavio zadatke ove akcije. A to su bili: da organizuju glavni centar za vezu i propagandu, koji je dobio sifrovano ime "Kum", da hitno posalju sve raspolozive informacije o drumskim i zeleznickim komunikacijama, koje se "mogu uzeti u obzir za rusenje", da na svojim terenima prikupe podatke o dislokaciji jedinica JA, naoruzanja, borbenoj gotovosti i moralu pripadnika armije i da ispitaju mogucnosti desanta i prebacivanja ljudi avionima" - pise dr Milo Boskovic.

Miodrag Paunovic je bio major Jugoslovenske kraljevske vojske, koji je posle kapitulacije zarobljen i interniran u Nemacku. Posle oslobodjenja ostao je u emigraciji da se bavi spijunskim poslovima za Kralja Petra II. Zbog toga je odlikovan i unapredjen u pukovnika. Njegov nacelnik za spijunski centar u Trstu bio je Marko Ardalic, koji je nosio spijunsko ime "Agent 692". Bio je sed, nizak, pedantan i temeljan covek. Dobar organizator, jer je uspeo da stvori spijunsku mrezu i u Zagrebu, gde je imao radio-stanicu "Violina" i u Beogradu. Spijunski centar "Janko" u Zagrebu vodio je Ludvig Mekter. A glavni agent, nacelnik Spijunskog centra u Srbiji bio je Milorad Japaga, komandant bataljona kod Dragoslava Racica i clan Staba Dragoslava Draze Mihailovica. Japaga je usao u Jugoslaviju 1949. godine pod laznim imenom Milorad Kladara. Sa njim je bio i Danilo Cintor, kog je on imenovao za sefa Obavestajnog centra Vojvodina. Cintro je bio smesten u jednom salasu kod Novog Sada. Treci clan ove spijunske trojke bio je cetnik Milan Todorovic, bivsi nedicevac i oficir za vezu izmedju Mihailovica i Racica. On je sve do 1947. godine ilegalno ziveo u Vinkovcima, da bi 1948. emigrirao, ali ga je vec 1949. Milorad Japaga vratio natrag u Jugoslaviju. Sirfa kojom se Japaga javljao Marku Ardalicu preko radio stanice glasila je "Republika Srbija", a Cintor je koristio lozinku "Vojvodina je ravna".