I kraljev kapetan, ratni zarobljenik Dragoslav Djordjevic iz Obrenovca radio je za Amerikance u vojnoj skoli u Kaliforniji gde je ucio americke oficire i diplomate srpsko-hrvatski jezik. Mnogi od njih kasnije su sluzbovali u Jugoslaviji i Beogradu, iz kog je profesor Djordjevic otisao jos 1941. godine. Ovo je deo njegove ispovesti koju sam pribelezio u jesen 1995. godine :

"... Moj otac Radisav bio je rodom iz Darosave kod Arandjelovca, iz imucne familije. Preselili smo se u Valjevo, gde sam ja i odrastao. Gimnazijske dane proveo sam u Cacku, Cupriji i Beogradu. Znam samo da sam bio dobar djak i da je majka uspela da nas vrati natrag u Valjevo 1927. godine, kada je doslo vreme da idem na studije. Odlucio sam se za Vojnu akademiju u Beogradu. Voleo sam vojsku, njen red i diciplinu, i jarko zeleo da jednog dana obucem uniformu srpskog oficira. Sluzeci u Beogradu upoznao sam sestru svog klasnog druga Dragicu Stefanovic i 1934. godine se ozenio sa njom. Kobnog sestog aprila 1941. jugoslovenska vlada je pobegla za Niksic, a odatle u inostranstvo. Generalstab se povukao na Pale. Tu su i mene Nemci zarobili i deportovali u logor iz kog su nas oslobodili Englezi 1944. godine. Ja sam tada odlucio da odem u Ameriku. Emigraciona komisija SAD u prvoj turi primila je 125.000 Jugoslovena i Srba. "Oni su dobri ljudi, vredni i obrazovani" - pisalo je u americkom izvestaju o useljenim Srbima. Novembra 1949. godine ukrcali smo se u americki vojni brod "Dzerald Makvejd" i krenuli za Njujork. Moj emigranstki sponzor bio je Nedeljko Plecas iz Cikaga, pa se njemu zurilo da me sto pre vidi u Cikagu. U Njujorku, medjutim, Mirko Bjelopetrovic mi je saopstio da mi je profesor Milorad Draskovic nasao novog sponzora Djordja Vujnovica iz Njujorka. On mi je obezbedio prenociste kod Mise Matejica, sina jednog srpskog bogatasa, koji je bio hotelijer u Njujorku. Tu me sacekao je poziv od majora ratnog vazduhoplovstva SAD Djordja Vujinovica da odmah dodjem u Monterej, Kalifornija i da preuzmem posao nastavnika srpskog jezika u vojnoj skoli "Prezidio". Dao mi je Djordje 250 dolara za avionsku kartu do Los Andjelosa i za voznu do Montereja. "Vratices mi kad budes mogao" - rekao mi je na ispracaju.

Ja sam vec podobro znao engleski, tako da sam sutradan na intervjuu kod majora None Sprinfild, dosta dobro odgovarao na pitanja. Pitala me je na kraju odakle sam. Rekoh : - Iz Valjeva, u Srbiji ? A gde je to, pokazite mi na krati Evrope ? Bila je iskrena. Bio sam i ja. To je bilo dovoljno da mi napise preporuku komandantu skole pukovniku Aleksandru Banvelu, starom iskusnom obavestajcu kod generala Makartura, da me primi za nastavnika srpskog jezika. Dekan je bio Din Hamilton. Katedra srpskog jezika u vojnoj skoli "Prezidio" aprila 1950. godine imala ja dvanaest srpskih nastavnika iz Jugoslavije i jos sezdesetak nasih Rusa. I sekretar skole Ana Ribina, Ruskinja bila je poreklom iz Jugoslavije.

Moj domacin u Montereju bio je Ognjen Lakic, nekada pitomac 66. klase Vojne akademije u Beogradu. On je rodjen u Americi, ali je dosao u Srbiju da sluzi vojsku i da studira. Bio je u Kraljevoj gardi, kad se zaratilo, krenuo je da se preko Turske vrati u SAD. U Istanbulu su ga regrutovali za ratnu avijaciju. Radio je kao fotograf, tacnije kao obavestajac. Srusen je iznad Bugarske, ali je kao ratni zarobljenik zamenjen i poslat u Ameriku. Imao je cin porucnika, a kako nije znao dobro engleski slabo je napredovao u armiji. Imao je zelju da bude sef katedre srpskog jezika u Montereju, ali mu ni to nije uspelo, pa je otisao u Koreju. Bavio se slikarstvom, jer je bio covek sirokog duha. Pored njega u ovoj vojnoj skoli sreo sam i Slobodana Ugrinovica tj. Majkla Menarda, koji mi je dao jedan koristan savet : - Budi prirodan, to Amerikanci vole ! Majkl Menard, je 1995. bio novi direktor Srpske kancelarije Kongresa srpskog ujedinjenja u glavnom gradu SAD. Ovaj sedamdesetogodisnji Beogradjanin radni vek je proveo, prvo u americkoj vojsci, a potom u americkoj administraciji. Nastavu na srpskom jeziku vodio je Marin Stude, cetnik kod vojvode Bircanina, Dalmatinac, splitski gimnazijalac i student, koji je voleo da radi. Pisao je skripte sa gramatikom, a ja sam za njih pisao dijaloge. Zbog njega je Ivan Suvalov, direktor divizije za nasu katedru govorio da je to "srpsko-dalmatinski departman". Bio je tu i Stiv Bojanic, Mile Drinjakovic, Miodrag Miki Vukovic, sin generala Vukovica, Branko Milinovic, koji je jedini imao auto, pa Sarajlija Jozef vesel. Milan Petrovic, rodjeni Amerikanac, svojevremeno advokat u Beogradu, stalno je bio u zavadi sa Studeom, pa ga je dekan otpustio iz skole. Petrovic je to pokusao da spreci preko svoje ljubavnice, ali je Stude, preko svoje svalerke, sefa katedre za svedski imao jacu vezu i dobio spor. Moja plata u ovoj vojnoj skoli za strane jezike bila je 204 dolara mesecno. Sobu za oficire sam placao sezdeset dolara, hranu u kantini 35 dolara i bioskopsku kartu pedeset centi.

Posao u "Prezidiu" je bio naporan. Sest casova srpskog dnevno: dijalog, gramatika, vezbe. Nasi ucenici su bili americki dobrovoljci, odnosno profesionalci, kojima je stalo da ne odu u korejski rat. Upravo tada smo obucavali generaciju oficira koja se spremala da ide na rad u prvu americku Vojnu misiju 1954. godine u Jugoslaviji. Za to smo spremali petoricu kandidata - dva pukovnika, dva potpukovnika i jednog majora. Mins Vili je bio u toj misiji, a kasnije je postao i vojni atase SAD u Beogradu. Ova vojna skola obucavala je americke oficire za znanje trideset i cetiri svetska jezika. Zato se u njoj mnogo radilo, cak i nocu. Kod nas je srpski ucio i major Dzim Keli, koji je, takodje, bio vojni atase i u Beogradu i u Zagrebu, pa izvesni Henrik i Milan Vuksic. Od svih pitomaca najbolji je bio Poljak Henri Stolc koji je srpski naucio savrseno za samo sest meseci. Meni je to odgovaralo, jer sam fakticki bio opet u vojsci i na poslu koji sam umeo da radim. Marin Stude je imao poverenje u mene. Kada je umro 1970. godine uprava je mene imenovala za sefa katedre za srpski jezik. Imao sam tada sedam nastavnika Dragomira Dimitrijevica, Dusana Jankovica, Nadu Markovic, Mihaila Radusinovica, Dragisu Ristica, Jovana Vukcevica, Stefana Tufegdzica i Rada Stojanovica. Amerika sedamdesetih nije imala velike interese prema SFRJ, pa je u nastavi bilo malo oficira. Uz to tehnika je toliko napredovala da su u americkoj armiji kompjuteri preuzeli poslove prevodjenja uhvacenih poruka na stranim jezicima.

Kada sam 1986. godine odlazio u penziju katedra za srpski jezik imala je samo pet nastavnika i petnaestak polaznika. U penziju sam otisao u 76-oj posto sam napuniio 35 godina sluzbe. Bilo mi je vec dosadilo da se bavim ovim poslom. Bas sam ispracao jedan bracni par za Beograd, majoru sam predao diplomu o polozenom srpskom jeziku, pozeleo im srecan put i onako uzgred rekao: - I ja odlazim, ali u penziju ! Svi su bili iznenadjeni. Posle mog odlaska srpska katedra je ugasena, odnosno pripojena je bugarskoj. Srpski jezik je nastavio da predaje Jovo Vukcevic. Sada je to samo kurs za srpski, koji zbog rata u Bosni, trenutno pohadja pedesetak americkih oficira. Zbog toga je Jova Vukcevic morao da zaposli jos desetak nastavnika srpskog jezika. Dok sam radio u americkoj vojnoj skoli "Prezidio", meni je kao i ostalim srpskim oficirima i nastavnicima, bilo strogo zabranjeno da se bavimo politikom i da srbujemo. Bio sam clan Srpske narodne odbrane kod Milutina Bajcetica i clan Srpskog kulturnog kluba Sveti Sava kada ga je vodio Slobodan Draskovic. Neko od Srba me je zbog toga cinkario u FBI i armiji , pa sam morao godinu dana duze od ostalih da cekam na americko drzavljanstvo. Vojska je, verovatno procenila da nisam dovoljno disciplinovan i lojalan. Pokusavao sam u FBI da dobijem taj dokument od meni, odnosno dosije, ali mi ga nisu dali. CIA i FBI su pratili rad srpskih organizacija i gusili nas tajno..."

I pukovnik dr Milos Kostic prosao je slicnim stazama, ali dvanaestak godina kasnije. Njegov otac Branko Kostic, predratni artiljerisjki pukovnik bio je 1953. emigrant i poslovni covek u Becu. Milos je u Beogradu studirao masinsku tehniku i boksovao u "Crvenoj Zvezdi". Prvom prilikom kada je ovaj bokserski klub gostovao u Austriji mladi Kostic se odvazio i zauvek ostao u Becu. Kod oca je proveo naredne tri godine, da bi zavrsio studije masinstva, a onda je 1956. otputovao za Ameriku. Kako je u Salcbrugu vec postojao centar americkih okupacionih snaga Milos Kostic se sam prijavio da sluzi armiji SAD. Narednih sest godina, cim je u Njujorku polozio ispit za americko drzavljanstvo, Beogradjanin Milos Kostic bio je profesionalni vojnik. Vojska mu je bila dobro utociste za dalje skolovanje, prvo na Vojnoj akademiji, a potom na Univerzitetu Cikago, gde je zavrsio studije biznisa i finansija.

Tako, vec skolovan iskusan oficir Kostic prihvata poziv i odlazi u Vijetnam kao specijalac DIA za posebne akcije. Iz vijetnamskog rata Milos Kostic se vraca sa cinom majora i ogromnim iskustvom vojnog specijalca. Pentagon je to iskustvo umeo da iskoristi, pa je Kostic angazovan u SAD na obuci regularnih jedinica i specijalne policije za gerilski rat na Jugoistoku Azije. Tokom sezdesetih Milos Kostic je jos jednom sluzbovao u Vijetnamu. Ucestvovao je u cuvenoj Tet - ofanzivi. U Ameriku se vraca 1968. godine sa cinom pukovnika i odlazi u penziju. Ozenio se u medjuvremenu sa Ren Lin, Kineskinjom koju je preveo u pravoslavnu veru i prektstio u Svetlana Kostic. Imaju cetvoro dece i dve kuce, jednu u Vasingtonu, a drugu na Markovom ostrvu u Meksickom zalivu. To, medjutim, nije bio kraj Kosticevih aktivnosti. Kada je kod slavnog nobelovca profesora Hajeka doktorirao na tezi o strateskim ekonomskim i medjunarodnim odnosima Milos Kostic je postao trazeni predavac u Americi, Juznoj Africi i Evropi. Predavao je na Unverzitetu za nacionalnu odbranu u Vasingtonu, u Generalstabnoj skoli na Tajvanu, Generalstabnom univerzitetu u Johanezburgu i Ciriskom univerzitetu.

Politicka aktivnost u Republikanskoj stranci omogucila je dr Kosticu da udje u americki Senat kao clan Komiteta za upravljanje i Odbora za bankarstvo. Krajem 1976. imenovan je i za direktora Instituta za strateska ekonomska istrazivanja u Vasingtonu. Dolaskom Ronalda Regana u Belu kucu i jacanjem dominacije republikanaca dr Milos Kostic postaje 1980. godine savetnik Odbora za drzavnu bezbednost, mada je istovremeno kao direktor radio volonterski i za Pentagon. Kad mu se otac Branko tesko razboleo dr Kostic je 1986. ostavio sluzbu u Vasingtonu i otisao u Austriju. Prilika da se vidi sa ocem bila je i sansa da u Evropi oseti svu zestinu srpskog problema, pa se Milos Kostic angazovao preko organizacije Srb net da pomaze svojoj otadzbini.