SAD i njen odnos prema Jugoslaviji u sferi obavestajnog rata, moze se podeliti u tri perioda. Prvi, prema misljenju dr Obrena Djordjevica, autora "Leksikona bezbednosti", cini poratno vreme i karakterise ga otvoreno neprijateljstvo americke obavestajne sluzbe prema NOP-u. Shodno tome, i metodi rada americkih obavestajaca bili su slicni. Amerika je u vreme stvaranja Kraljevine Jugoslavije imala vrlo malo obavestajnog uticaja na Balkan i Jugoslaviju. Tek izbijanjem Drugog svetskog rata i ulaskom SAD u taj svetski oruzani sukob, poceo je da se pokazuje i americki vojni interes, a potom i politicki za Jugoslaviju. I to vise zbog toga da bi se smanjio uticaj Engleza i Francuza, a potom Italijana i Sovjeta, a manje da bi sama Amerika na Balkanu dominirala.

- Amerika je u pocetku rata pomagala cetnike Draze Mihailovica, ali i preduzimala neke aktivnosti koje su tada bile u suprotnosti sa osnovnom politikom SAD. Pregovori pukovniku Dovela, sefa americke vojne misije, sa cetnickim djeneralom, kao i kontakti sa odbeglim cetnicima u Srbiji posle rata, govore o nastojanjima americkih obavestajaca da pruze, po svaku cenu, podrsku antikomunistickim snagama, odnosno otpor novoj vlasti u Jugoslaviji - tvrdi dr Obren Djordjevic.

Istoricar dr Vojislav Pavlovic iz Beograda, proucavajuci istorijska tajna dokumenta otkrio je da su americke obavestajne sluzbe od jeseni 1943. uspostavile mrezu svojih obavestajaca, kako u Komandi Jugoslovenske kraljevske vojske, tako i u Glavnom stabu Jugoslovenske armije. Prvi americki obavestajac kod Tita 1943. godine, kako tvrdi dr Pavlovic, bio je oficir Robert Vejl. O partizanima obavestajac Vejl je pisao da je to "vojna formacija pod kontrolom komunista", dok je o cetnicima u sluzbenim izvestajima napisano da je rec o "antifasistickoj formaciji koja se septembra i decembra sukobljava sa okupatorima".

- Slobodne partizanske teritorije ne postoje, to je prostor koji nemacki okupator moze da zauzme kad zazeli. Partizani te teritorije ne brane utvrdjenim linijama fronta. Gerilski pokret se krece prema podrucjima za koji Nemci nemaju veliki interes. Primer je grad Drvar. Partizanski pokret ima jasne politicke ciljeve - a to je preuzimanje vlasti, sto podrazumeva unistenje suparnickog pokreta otpora, cetnika i kompromise sa zapadnim saveznicima u meri u kojoj je to neophodno za medjunarodnu podrsku - napisao je u svojoj obavestajnoj analizi obavestajac Robert Vejl.

Pri kraju rata obavestajni americki centri Odelenje za strateske usluge - OSS, tada smesteni u CIC-u, zapravo u kontraobavestajnim organizacijama za zastitu americkih trupa u Trstu i Austriji, poceli su da razvijaju zivu obavestajnu aktivnost ka FNRJ. Slicno je bilo ponasanje i americkih diplomata u Beogradu u to vreme, koji su saradjivali sa kolegama iz Italije i Austrije.

- Drugi period nastupa u vreme intenzivne kampanje 1948. godine SSSR-a protiv FNRJ - pise dr Djordjevic - Tada su SAD preko svojih agenata zelele, prvo, da utvrde da li se zaista radi o sukobu Titovih i Staljinovih komunista, a drugo, kada se uveravaju da taj sukob postoji, staju na stranu Jugoslavije. Zbog toga se i obavestajnom radu i same CIA napustaju grupe metode, tajne akcije i sve vise se deluje legalno, bilo preko ambsade ili naucne saradnje dve zemlje.

Treci period zapocinje posle Titove smrti, ali i u vreme raspada SSSR-a i Varsavskog pakta. Tada je SFRJ izgubila ulogu Trojanskog konja u istocnom bloku, odnosno tampon zone izmedju kapitalizma i komunizma. Amerika je prekosvojih diplomata i obavestajaca tada po prvi put napravila analiticku studiju i procenu "Kuda ide SFRJ posle Tita". O tome je ambasador Dzon Skenlan u svojoj depesi Vasingtonu napisao : "Nasa analiza predvidja da ce sistem rotirajuceg rukovodstva verovatno preziveti jos pet godina. Rusi ne planiraju invaziju na Jugoslaviji, niti ce u SFRJ u skorije vreme biti gradjanskog rata. Posle perioda od pet godina postace ocigledno da Jugoslavija nema drugog Tita i da zato sistem nece preziveti. Jugoslavija ulazi u fazu u kojoj ce se ocrtati sasvim novi odnosi izmedju republika. Mi ne mozemo da predvidimo sta ce sve dogoditi, ali ne bi trebalo da se mesamo, osim da trazimo od svih da sporove resavaju mirnim putem. Moramo biti veoma oprezni da ne stanemo ni na ciju stranu".

Kada su se krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih SAD suocile sa raspadom SFRJ, svoj stav su formulisale, prvo kao o krizi na tlu Evrope, koju Stari kontinent i treba da resi. A potom, kako pise dr Ranko Petkovic, kao demokratski proces, gde je interes Amerike da onemoguci delovanje JNA, instrumenta komunisticke vladavine i podrzi republike koje se izdvajaju iz SFRJ. Prema proceni JNA i generala Veljka Kadijevica, spoljne snage su zelele da sruse socijalizam u SFRJ, u dve varijante. Prvo, odmah, kao u Poljskoj i Madjarskoj, uz rizik da se raspadne i drzava Jugoslavija. Potom na dugi rok. Prodiranjem antisocijalisticke ideologije u zemlju, uz ocuvanje jedinstva drzave SFRJ. Kako tvrdi dr Borisav Jovic JNA je procenjivala krajem 1989. godine da ce Zapad, tacnije Amerika ici na drugu varijantu iz straha od Rusa, njihove podrske Srbiji sa ciljem da se Moskva docepa izlaza na Jadransko more. Svestan jakog uticaja stranih zemalja i njihovih tajnih sluzbi general Veljko Kadijevic je tada predlozio Borisavu Jovicu, prvom coveku Jugoslavije, da provedu akciju razotkrivanja uticaja CIA i BND na SFRJ. Pripreme za tu akciju izvrsene su u SSNO, SSUP-u i SMIP-u. Napravljena je grupa od sedam inspektora drzavne bezbednosti, ali su oni poceli da mudruju kako nemaju zakonsko pokrice za ovu akciju. I da nece protiv interesa svojih republika, jer su kontraobavestajci poceli da se ponasaju kao policijski delegati u Saveznom SUP-u. A nacelnik diplomatske obavestajne sluzbe Branko Tintor je jednostavno odgovorio da njegovi obavestajci iz SID-a nisu primetili u inostranstvu da se zapadne drzave dogovaraju oko raspada Jugoslavije.

U sirokoj lepezi pojava i dogadjaja u Jugoslaviji, strucnjaci CIA uvek su znali da razdvoje opste od posebnog i da svoje interesovanje precizno usmere na vise oblasti. U globalu, meta americkih obavestajaca bili su drustveno-politicki procesi i odnosi u SFRJ, medjunarodni odnosi Jugoslavije, stanje u nasoj privredi, pozicija SKJ, kao i novog politickog rukovodstva u SRJ, pitanja vezana za narodnu odbranu i srpsku vojnu pomoc Srbima u Bosni i Hrvatskoj. Agenti CIA u Jugoslaviji i oko nje stalno su istrazivali stanje u JNA, posebno vrednost komandnog i staresinskog kadra na svim nivoima, zatim borbenu gotovost i moral. Snimali su vojne lokacije, kvalitet naoruzanja i opreme, armijsku infrastrukturu i posebno standard oficira i staresina. Na meti obavestajaca iz Amerike bili su i svi medjunarodni poslovi JNA, od saradnje sa armijama nesvrstanih zemalja u trgovini naoruzanjem i opremom, pa i u obrazovanju oficira, do eventualne pomoci oslobodilackim pokretima, koji je CIA, a time i americka vlada, cenila kao podrsku drzavnim teroristima sa Bliskog Istoka. Snimali su formacije i lokacije Vojske Jugoslavije, brojali letove nadzvucnih aviona preko granice SRJ u BiH i Hrvatsku, pratili srpske komandante. Obavestajci CIA povremeno su se interesovali za savezni i republicke budzete, a kroz njihovu analizu i za vojni budzet i njegovu potrosnju. Agenti svih zemalja imaju jednu izreku koja im sluzi kao moto za dolazenje do objektivnih podataka i same slike stanja u nekoj drzavi. A to je: "Prati novac, pa ces znati ko sa kim i zasto posluje!" Jugoslavija je sedamdesetih i osamdesetih godina bila veliki proizvodjac vojne opreme i naoruzanja, a samim tim i veliki prodavac, ali i kupac. Amerikanci su zeleli da imaju jasnu sliku koje smo, mi avione kupili od SSSR-a i gde smo ih smestili. A posebno kakve imamo sovjetske rakete sisteme za odbranu mora, obale i same zemlje.

Agresivnost americkih tajnih sluzbi protiv Jugoslavije uvek je zavisila od agresivnosti spoljne politike Bele kuce. Koliko je Dzordz Bus, i sam nekada direktor CIA, bio nedosledan i neodlucan u svom stavu prema SFRJ da je treba ocuvati, toliko je Bil Klinton, zakleti protivnik CIA, bio za direktno ukljucivanje u resavanje krize na tlu bivse Jugoslavije. Prvo sto je Klinton 1994. godine preduzeo bilo je da za intervencionizam na Balkanu dobije otvorenu podrsku Evrope i Rusije, a potom da formira pregovaracki tim Ricarda Holbruka, koji je doveo sve tri zaracene strane na potpisivanje Dejtonskog sporazuma u decembru 1995. godine. Za Klintona americki ulazak na Balkan, tacnije u bivsu Jugoslaviju bio je, po proceni dr Ranka Petkovica, jos jedan diplomatsko-politicki poen pred nove predsednicke izbore u SAD. A zatim i odraz stvarne moci Amerike da vlada svetom.

Obavestajne sluzbe su u vreme medijskog rasta covecanstva postale "servis" bez koga se ne moze zamisliti funkcionisanje nijedne druge drzavne institucije. Njihov posao je da prikupljaju i obradjuju informacije i na osnovu toga donose zakljucke i procene koje sugerisu politickim liderima i vladama. Njihova je samo stvar da te informacije prihvate ili odbace i tu moc i nadleznost obavestajnih sluzbi prestaje. Ima diplomatskih analiticara koji tvrde da je upravo predsednik Bus svoj stav prema Jugoslaviji gradio na informacijama iz medija i iz CIA, po kojima su Srbi bili agresori, a Muslimani i Hrvati zrtve novog rata na Balkanu. Taj stav preuzeo je i diplomatiji nevican Bil Klinton, koji je Srbe i srpske drzave, na pragu dvadeset i prvog veka, spoljnim zidom sankcija drzao u politickoj i ekonomskoj izolaciji. Profesor Denison Rusinov iz Pitsburga, recenzent mnogih izvestaja CIA o Balkanu i Jugoslaviji, ciji se tekstovi nalaze u pres materijalima ove obavestajne sluzbe SAD, tvrdi da je CIA sam jedna od agencija i institucija koje uticu na oblikovanje sluzbenih, polusluzbene i nesluzbene americke politike, nikako ne i presudna. CIA kao velika institutcija ima potrebu zbog ogromnih sredstava kojima je placana, kaze profesor Rusinov, da "proizvodi zestoke konstatacije i predvidjanja, kao sto je i slucaj sa Izvestajem o raspadu SFRJ". Americki mediji imaju obicaj da takve izvestaje CIA i DIA demantuju stavovima Vlade SAD, koji su drugaciji, cime se pokazuje, zakljucuje profesor Deninson Rusinov, da ne treba prenaglasavati upliv jedne vladine organizacije, poput tajne sluzbe, na kreiranje drzavne politike.

"Stvarajuci potpuno novu spoljnopoliticku koncepciju i doktrinu posle rata, SAD su, bivajuci svesne realnih procesa u svetu, uvidele vaznost obavestajnih sluzbi kao faktora realizacije drzavnickih ciljeva - pise dr Milasinovic. - Bitno menjajuci politiku prema inostranstvu, SAD su svoju strategiju zasnivale na nacionalnoj politici koja pociva na tacnim informacijama i prognozama buducnosti medjunarodne zajednice. Dakle i materijali koje im je nudio razgranati obavestajni sistem postali su nuzno sastavni deo politickih odluka, cime posredno uticu na odredjivanje politickih tokova u Americi, ali i u svetu. zeleci da ostvare dominantan uticaj na zemlje socijalizma, a posebno na SSSR, Amerikanci su ulozili maksimalne napore. U tome je vaznu ulogu imala i CIA, koja je obimnom finansijskom pomoci obezbedjivala stranke, lidere, sindikate, omladince i druge grupe, a posebno emigrante sa istoka, da u zapadnoevropskim drzavama stite interese SAD. Ni zemlje razvijene Evrope nisu bile imune od takve "kontrole" CIA, bez obzira na njihove prijateljske odnose."

Politicki i obavestajni uticaj, Amerikanci su izveli na Jugoslaviju odmah posle Drugog svetskog rata. Poznato je da je u leto 1948. u Vatikanu odrzana tajna konferencija predstavnika Svete stolice i Amerike o realizaciji "Plana X" za suprostavljanje sirenju komunizma na Zapad. Na toj konferenciji sa vatikanske strane ucestvovao je papa Pije XII sa dvanaest kardinala, a sa americke kardinal Spelman, monsonjer Fultan Sin i Miron Tejlor, specijalni izaslanik Bele kuce. To se moze najbolje pokazati na primeru rusenja komunizma, koje je zapocelo krajem sedamdesetih godina u Poljskoj po vec oprobanom receptu politicke i spijunske saradnje Amerike i Vatikana. Kao stio su Vasington i Vatikan spasavali naciste od komunista, tako su spasavali i katolicke zemlje iz sovjetskog lagera.

Jos u prolece 1948. godine velika novinska agencija UPI objavila je postojanje "Plana X" za "pruzanje efikasne pomoci SAD podzemnim pokretima antikomunistickog karaktera u zemljama srednje i istocne Evrope". Taj plan je razmatran u Stejt Departmentu na predlog Stajlsa Bridzisa sa ciljem da se "razbije komunizam tamo gde je vec dosao na vlast!". A autor "Plana X" bio je Dzon Foster Dals, visoki funckioner CIA. On je predlozio americkoj vladi "da se svim sredstvima razviju spijunaza, organizacija politicke obavestajne sluzbe, vojne agenture, vrbovanje agenata, formiranje podzemnih politickih organizacija, terorizam i sabotaza, kao i koordinacija antikomunistickih delatnosti u zemljama komunizma. Razne kategorije izbeglica tzv. raseljena lica daju Stejt Departmentu mogucnosti za regrutaciju agenata i terorista za razorne akcije u istocnoj Evropi. Oni ce se obucavati u posebnim logorima stvorenim u Italiji, Austriji i Nemackoj". O tom planu Dals je javno govorio 6. maja 1948. godine u njurjoskom "Bond klubu" pred nekolicinom americkih biznismena, koji su prihvatili da finansiraju citav projekat CIA. Komunizam je "Planom X" oznacen kao bauk savremenog sveta protiv kog SAD odlucuju odlucno da se bore zajedno sa svojim ratnim saveznicima, pa i dojucerasnjim protivnicima. Naime, sredinom juna 1948. u Frankfurtu na Majni americki general Cembrlen, sef Biroa obavestajne sluzbe Glavnog staba u Petagonu, govorio je na konferenciji svojim britanskim i nemackim kolegama o potrebama realizacije "Plana X".

Americki intervencionizam je uvek bio posledica i obavestajnih i politickih procena o izbijanju kriza u pojedinim regionima sveta. Te procene ponekad su vrsene i u institucijama van obavestajne zajednice SAD, koje su kao vladine ustanove bile ovlascene za takve poslove. Onda kada je to bio interes Amerike takve studije su i stampane. Tako se, na primer, i dogodilo 1985. godine da je u SAD objavljena knjiga generala Dzona Haketa "Treci svetski rat". U njoj je nedvosmisleno napisano da su Balkan i Jugoslavija neuralgicne tacke sveta, na kojoj, opet, po treci put, moze da izbije treci svetski oruani sukob. I u knjizi "prljavi rat" Dzejmsa Daningena nasa zemlja je stavljena u prvi krug rizicnih drzava. ovog puta, medjutim, glavni uzrocnik moguceg rata, i po Haketu i po Daningenu, bila je Albanija, jer su bas u to vreme odnosi izmedju Beograda i Tirane bili dosta naruseni. A glavni protivnici u tom sukobu, ne bi bili Albanija i Jugoslavija, vec NATO i Varsavski pakt, odnosno Vasington i Moskva.

Jugoslavija sama po sebi nije dugo godina bila direkta meta interesovanja CIA, ali nakon razvoja separatistickog procesa na Kosovu i pojave nacionalizama u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, krajem osamdesetih godina, radjene su specijalne obavestajne studije i analize o situaciji u SFRJ. Jednu takvu studiju CIA list "Njujork Tajms" objavio je 1990. godine kao upozorenje americkoj, svetskoj, ali i jugoslovenskoj javnosti. U tom izvestaju CIA receno je da ce se SFRJ raspasti za osamnaest meseci : "Americka obavestajna sluzba predvidja raspad SFRJ, najverovatnije u sledecih osamnaest meseci i smatra veom mogucim gradjanski rat u ovoj visenacionalnoj balkanskoj zemlji. Jugoslovenski eksperiment je propao, zemlja se ekonomski raspada, sto ce biti propraceno i etnickim sukobima i nemirima, koji mogu da dovedu do gradjanskog rata. Formalni raspad ocekuje se 1991. godine, jer je vec doslo do ekonomske blokade Srbije prema robama iz drugih republika i do bojkota republika da placaju izdrzavanje federalne armije JNA." Ovaj izvestaj iz CIA u novinama potpisao je Dejvid Bajdner, izvestac iz Vasingtona, koji se kasnije u vreme rata i nasao u Jugoslaviji. Ovakav izvestaj sasvim jasno govori kolika je bila snaga i moc CIA da predvidi odredjene politicke dogadjaje i procese, bez obzira koliko je sama na njih imala uticaja. Otuda i opravdana primedba mnogih Jugoslovena da su SAD i CIA znali sve o novom ratu na Balkanu. Pitanje je samo bilo za koga ce SAD u tom sukobu navijati?

Americki novinar Karl Berstajn, koji se proslavio otkrivanjem afere "Votergejt" i smenjivanjem predsednika Niksona, napisao je sada sa svojim italijanskim kolegom Markom Politijem knjigu "Njegova Svetost", u kojoj na osnovu najpoverljivijih dokumenata CIA dokazuju da komunizam nije srusen slucajno, sam od sebe vec su to uradili papa Vojtila i Ronald Regan uz pomoc Leha Valense i CIA. Papa je bio korisnik nekih od americkih najpazljivije cuvanih tajni: informacija sa satelita i od obavestajnih agenata; elektronskog prisluskivanja; politickih rasprava u Beloj kuci i Ministarstvu inostranih poslova i CIA. Tokom njihovih cestih razgovora, Papa bi zauzvrat obavestavao direktora Kejsija o najsvezijim informacijama koje je on sakupio preko vatikanske obavestajne mreze u Poljskoj. Kejsi je shvatio da je Papa, preko svog svestenstva, znao sta " Solidarnost " radi i sta poljsko rukovodstvo misli. Komunisti su na ovu akciju Vasingtona i Vatikana odgovorili atentatima na Regana i Vojtilu. Direktor CIA Kejsi je znao da je Sovjetski Savez odgovoran za pokusaj atentata i bio je impresioniran izvestajem CIA.

Duh Jalte i hladnog rata oziveo je krajem osamdesetih u medjunarodnim odnosima. Rat u Jugoslaviji je zapravo bio obracun velikih sila oko svojih politickih sfera uticaja na Balkanu. Amerikanci su dosta lako 1993. i 1994. usli na Balkan, tako da 1996. i 1997. nisu zelele iz njega uopste i da izlaze, posebno od kako u Vasingtonu raste politicko uverenje da su SAD na izmaku dvadesetog veka jedini vladari sveta. Prodor na Balkan za Ameriku predstavljao je ulazak i u evropsku, a posebno moskovsku zonu uticaja, sto ne veseli ni Evropsku Uniju, a ni Rusiju .

- Ronald Regan i Dzordz Bus su Americi nametnuli ulogu vladara i zandara sveta. Njih dvojica su osamdesetih godina povratili SAD kaubojski duh Divljeg Zapada. Predsednici Regan i Bus su naucili Amerikance da mrze Evropu i Evropljane, jer nisu mogli da shvate zasto ih Stari kontinent ne prati u njihovoj ofanzivnoj politici stvaranja Novog svetskog poretka. Iskreno govoreci Amerika jos uvek ima kompleks Evrope. Vasington ne moze da podnese istorijsku, posebno duhovnu postojanost i nadmoc Starog kontinenta nad Novom zemljom. Zato se SAD ponasaju sovinisticki prema Evropi, ali i prema Aziji, Africi i citavom svetu. Vi ne mozete da zamislite sa kakvom su euforijom Amerikanci pratili americku vojnu invaziju na Irak. Javnost je u SAD prosto uzivala u bombardovanju vojnih, ali i civilnih objekata i smrti neduznih Iracana. Za nju je to bila samo jos jedna nova kompjuterska ratna igra, jos jedan dokaz da su Amerikanci pravi vladari sveta. To je ucinilo Amerikance i emotivno praznim, ravnodusnim za fizicka stradanja drugih naroda. Oni su takvi, uostalom, punih dve stotine godina od kada su iskorenili jadne Indijance - rekao mi je advokat Nikola Kostic u Milvokiju.

Jugoslavija je to osetila prvi put direktno sredinom novembra 1990. godine kada je jednim nediplomatskim cinom ambasador Voren Cimerman, zastupnik SAD u SFRJ upozorio Budimira Loncara, ministra spoljnih poslova da je CIA sacinila analizu sa cvrstim stavovm da ce "doci" do raspada Jugoslavije i do pokusaja njenog ocuvanja putem vojnog udara". Ovo je bila zapravo poruka za Predsednistvo SFRJ da Amerika zna sta se u Beogradu sprema, uz dodatnu laznu uzdrzanost Cimermana da se on i "Stejt Department ne slazu sa procenom CIA". Za Dan republike taj ambasador se kod Bore Jovica interesovao da li ce JNA intervenisati u Sloveniji ako pokusa da se odcepi. Kada je predsednik Predsednistva SFRJ odgovorio negativno, Cimerman je iste veceri poslao svoj izvestaj u CIA i u Belu kucu. Iste 1990. godine u Savetu bezbednosti OUN Lorens Iglberger je u ime SAD rekao Slovencima da mogu da se otcepe, jer su Amerikanci "vise zainteresovani za demokratizaciju, nego li za jedinstvo Jugoslavije". Kako tvrdi Voren Cimerman sekretar Iglberger u svojoj prvoj godini na polozaju prvog diplomate SAD se suzdrzao od izravnog mesanja u jugoslovenske probleme, postujuci neosnovanu zabrinutost senatora Dzesija Helmsa, predstavnika Severne Karoline, za svoj finansijski interes u Jugoslaviji. Zapravo, senator je bio clan upravnih odbora u nekoliko srpskih i slovenackih preduzeca. Iglberger je oklevao da se ponovo ukljuci u jugoslovenske probleme, ali njegovo znanje i ostroumnosti ipak su bili previse vazni da se ne bi iskoristili. Iglberger je istovremeno bio koordinator americke Vlade za pomoc Istocnoj Evropi, a u delokrug tog posla isla je i njegova licna procena jugoslovenskih potreba i sposobnosti.

Iglberger je stigao u Beograd 25. februara 1990, sreo se s premijerom Markovicem i izjavio stampi da je vrlo impresioniran Markovicevim programom reforme. Nakon povratka kuci, Iglberger je u Beloj kuci nasao saveznike koji su bili spremni da internacionalizuju jugoslovenski problem. Brent Sovkrov, nacionalni savetnik za drzavnu bezbednost predsednika Busa, bivsi general vazdusnih snaga, koji je kao americki vojni atase sluzbovao u Beogradu kasnih 60-ih, i dalje je zadrzao posebno interesovanje za jugoslovenske probleme. Dva clana osoblja Sovkrova Nacionalnog veca za bezbednost, David Gompert i Robert Hutcing, sastavili su poruku za americka predstavnistva u Zapadnoj i Istocnoj Evropi kojom su upoznali vlade domacine s americkom zabrinutoscu zbog sve vece napetosti u Jugoslaviji.

Cetvrtog decembra 1990. godine americki predstavnici i strucnjaci CIA i FBI sa Madjarima u Budimpesti dogovorili taktiku komsijske podrske onima koji se odcepljuju i taktiku napada i pritisaka na Beograd i Srbiju. Budimpesta je postala tada centar CIA i FBI za ilegalno naoruzavanje Hrvatske. U slucaju da se proces otcepljenja iskomplikuje Madjari su dobili zadatak da pobune svoju nacionalnu manjinu u Vojvodini, tek toliko da nanesu stetu Srbiji. Cekao se ishod prvih visestranackih izbora u Srbiji. Kada su u SAD stigle vesti o pobedi Slobodana Milosevica zvanicni Vasington se okrenuo protiv Srba i Srbije. U dokumentima CIA je zapisano : "Pobedom Milosevica ostvaruje se nas scenario o raspadu SFRJ i gradjanskom ratu u Jugoslaviji - koja vise ne postoji, nego sto postoji. Vise se ne postavlja pitanje da li treba spreciti raspad Jugoslavije, vec kako izbeci da to ne izazove veliku nestabilnost na Balkanu i u Evropi. Vreme je da se americka politika podrske jedinstvu i teritorijalnom integritetu SFRJ aktuelizuje, sto nije cinjeno od vremena hladnog rata. A to znaci, prevodi ovaj stav Borisav Jovic - da SAD javno saopste da je stvarna americka politika podrska raspadu SFRJ. A da je za to kriv narod koji je izabrao Milosevica ili Milosevic koji se uopste i kandidovao za predsednika Srbije. Amerikanci su dali podrsku tim novim demokratama, mada je CIA u svojim izvestajima i analizama jasno napisala da u bivsoj Jugoslaviji nema snage koja moze taj proces da izvede mirno i koja moze da porazi komuniste. Ta i tako podrzana "demokratizacija", koja je dovela do cepanja SFRJ otvorila je vrata ulasku SAD na Balkan i americkoj presiji na Srbe, koja je dosla najvise do izrazaja 1994. godine.