Agresivna spoljna politika SAD prema Jugoslaviji, odnosno Bila Klintona prema Balkanu i Jugoslaviji tokom 1994. bila je posledica pocetka predizborne kampanje u Americi. Bitka za Belu kucu, vodila se, na zalost, na ledjima srpskog naroda. Klinton je, uvodjenjem Hrvata u rat zeleo da ubrza resavanje jugoslovenske krize, da je privede kraju, makar silom, a da istovremeno istisne Boba Dola sa kongresnih govornica i tv ekrana. Bil Klinton je zeleo, kako mi je pricao Nikola Kostic, advokat iz Milvokija, da se americkoj javnosti i posebno biracima, shodno njegovoj biografiji, predstavi kao mirotvorac, ne bi li Dola prikazao kao ratnog huskasa. Odobrivsi Hrvatima pravo na vojnu invaziju ka Republici Srpskoj Krajini, ali i vecim gradovima u Republici Srpskoj predsednik Klinton je Dolov predlog o skidanju embarga na uvoz oruzja ucinio besmislenim. To potpirivanje rata na Balkanu od strane Vasingtona izvedeno je na sumnjivo legalan nacin, za sta su Amerikanci specijalisti, tako da istovremeno lici na drskost i neposlusnost Zagreba. Time je Klintonu ostavljena mogucnost da javno kritikuje generala Franju Tudjmana i da se, opet, javno pred celim svetom zalaze za mir. Sve je to bila i posledica agresivne americke politike dominacije u mudjunarodnim odnosima, koju je Dragos Kalajic jednom nazvao prosto - americko zlo.

Henri Kisindzer i Zbignjev Bzezinski, bili su tvorci americke diplomatske, bezbednosne i spijunske strategije SAD. Kisindzer je bio i predavac na seminarima CIA. Punih sedamnaest godina, od 1952. pa sve do 1969. Henri Kisinedzer je na Harvardu drzao predavanja obavestajcima i zainteresovanim intelektualcima o znacaju tajnih informacija za politicko odlucivanje. Doktor Kisindzer je karijeru strucnjaka za bezbednost i zapoceo kao vojnik u obavestajnoj sluzbi SAD u Nemackoj. Zato i ima cin obavestajnog kapetana u Pentagonu. Bzezinski je, bas na osnovu podataka tajnih sluzbi, pre svega CIA, najjasnije iskazao svoj i americki stav prema srpskom pitanju. Bzezinski je smatrao da je samoupravljanje "sistem nerada"; da je sprega kapitalistickog profita i komunisticke ideologije u SFRJ pokazala slabe rezultate; da u zemlji nema slobodne stampe iako su slobode vece nego drugde; da u drustvu vlada monopol SKJ - politicke organizacije koja je izgubila udarnu snagu; da je Armija pouzdana odbrana samo od spoljne agresije, ali da je opstenarodna odbrana mac sa dve ostrice koji moze biti opasan u slucaju "unutrasnjeg napada"; da je Armija kao i SKJ pouzdana samo dok je Tito ziv. Bzezinski je naveo da je neizvesno ko ce naslediti Tita i da su dogadjaji pokazali da na scenu dolaze uglavnom nepoznate licnosti: "Ako za jugoslovenski razvoj bude dominantan politicki stil koji vec sada prevladava u Hrvatskoj i Sloveniji, moze se biti optimist u pogledu kretanja prema postkomunistickom pluralizmu. Ali ako prevlada ono sto je evidentno u Srbiji, verovatniji je komunisticki autoritarizam. Predlozio bih americkom predsedniku da bombardujemo Srbiju"!

Jugoslovenski primer, medjutim, nije jedini primer znalackog predvidjanja dogadjaja od strane nekadasnjeg Karterovog savetnika. U svojoj analizi mogucnosti i perspektiva nekadasnjih socijalistickih zemalja, Bzezinski nikad nije davao velike sanse Srbiji. Napominjuci da, kada je komunisticka transformacija u pitanju, istorija jos ima otvoren kraj, bivse socijalisticke zemlje deli u cetiri grupe. Dobre perspektive po njemu imaju Poljska, Ceska, Madjarska, Slovenija i Estonija. One su u prvoj kategoriji. U drugoj grupi - Slovacka, Hrvatska (ako ne pocne novi rat sa Srbijom), Bugarska, Rumunija, Litvanija, Latvija, Kirgizija i Turkmenistan. U trecoj su zemlje za koje nema ekonomskih resenja u ovoj deceniji: Rusija, Ukrajina, Belorusija, Gruzija, Jermenija, Azerbejdzan, Kazahstan i Uzbekistan.

U cetvrtoj grupi su zemlje cija buducnost "izgleda dosta sivo": Srbija, Albanija, Makedonija, Bosna, Moldavija i Tadzikistan. Zivot je, na zalost, surovo pokazao da je Bzezinski bio u pravu. Pocetkom 1990. general Veljko Kadijevic preneo je Borisavu Jovicu procenu JNA da su SAD posle poste Lorensa Iglbergera Jugoslaviji konacno odlucile da sruse srpsko rukovodstvo, kao po proceni CIA, jedino komunisticko u Jugoslaviji. Kriticna tacka preko koje je trebalo rusiti srpsko rukovodstvo i Srbiju je u analizama CIA bilo Kosovo, ljudska prava albanskih manjina i krsenje gradjanskih prava u republici. Time su i CIA i zvanicni Vasington, po proceni JNA, davali prednost rusenju komunisticke vlasti u SFRJ nad pitanjem integriteta Jugoslavije. To je i odredilo strategiju CIA - ako SAD ne uspeju da sruse komunizam integralno, ici ce se na razbijanje SFRJ "osvajanjem" dela po deo. Ovakav zaokret u odnosu na jedinstvo Jugoslavije nacinjen je u Americi, ceni Kadijevic, na osnovu zakljucka da je smanjena opasnost od Rusije i njenog interesa da izadje na Jadransko more i da zbog toga zastiti Srbe. Da bi se ova strategija Vasingtona ostvarila CIA je infiltrirana, procenio je KOS JNA, u svim znacajnim jugoslovenskim institucijama, "ukljucujuci i SDB SSUP-a i samo Predsednistvo SFRJ".

SAD su se pocetkom devedesetih odlucile da jos jednom podrze politicke struje i pokrete unutar Jugoslavije, a protiv vladajuce stranke SPS i same postojece drzave SRJ, odnosno vise Srbije, a manje Crne Gore. Dajuci svoju procenu tih unutrasnjih faktora general Marko Negovanovic, nacelnik KOS JNA je na Predsednistvu SFRJ pocetkom 1990. godine rekao da su svi ti politicki pokreti i stranke - antijugoslovenski i antikomunisticki, podrazumevaju u svojim programima razbijanje Jugoslavije i permanentne sukobe na tlu SFRJ, saradjuju sa delovima neprijateljske emigracije u inostranstvu i sa stranim obavestajnim sluzbama. Gledano tako usko strucno sa bezbednosnog aspekta vidi se ogromna slicnost, tacnije identicnost politickih opredeljenja i ciljeva jugoslovenske opozicije i SAD tj. CIA.

U medjuvremenu Amerika postaje prvi policajac sveta i kada se njena politika dominacije pretvara u politiku vladanja svetom. Neometana Amerika, a i CIA, opet, zapocinju direktnu infiltraciju unutar SFRJ. U pocetku su SAD pomagale politicke struje koje su se borile za ocuvanje Jugoslavije, ali kada je to postalo iluzorno, Amerika i CIA su se okrenule separatistima i novim nacionalnim drzavama. O tome je sam Henri Kisindzer pisao:

- U raspravi o nasim politickim ciljevima preovladavala su dva pristupa. Prvi vidi u Bosni zrtvu srpske agresije i zahteva kolektivni odgovor svetske zajednice, NATO-a ili SAD - u ovom pitanju ne vlada jednodusnost. Buduci da je uverena da Srbi treba da budu kaznjeni, ovaj pristup pozdravio bi ako bi se bosanskim Muslimanima pomoglo americkim oruzjem, instruktorima, pa cak i americkom vazdusnom podrskom da bi se odbranili od svojih neprijatelja i vaspostavili jedinstvenu, multinacionalnu bosansku drzavu. Za pristalice ovakvog pristupa, primirje je ravno dogovoru sa agresorima. Oni se slazu sa stacioniranjem americkih mirovnih snaga u Bosni samo ako bi se time stvorili sigurni temelji pomocu kojih bi se otpadnicki Srbi i Hrvati prinudili na vracanje u ponovo ujedinjenu Bosnu. Drugi pristup smatra rat u Bosni etnickim sukobom koji je izazvan nepromisljenom odlukom Evropske zajednice iz 1991. godine da tretira Bosnu kao jedinstvenu drzavu - sto nije danas, niti je ikada bila. Etnicke grupe Hrvata, Srba i Muslimana koje konstituisu novu drzavu bile su jedinstvene samo u resenosti da nikada nece dopustiti da njima vlada jedna od druge dve grupe.

Glavni politicki i vojni kisobran americkih inicijativa na Balkanu bio je NATO, kome su SAD komandovale vec punih dvadeset godina. Zapadna vojna alijansa je sredinom 1991. kada je JNA krenula da intervenise u Sloveniji, zakljucila da je "Jugoslavija jedno od kljucnih zarista rata u Evropi i da je zato SFRJ problem Starog kontinenta, a ne samo Balkana." Zato je odluceno da se spreci svaka aktivnost JNA, da NATO spreci razbuktavanje jugoslovenske krize i da treba "preduzeti politicko-ekonomske mere da se ta kriza ublazi". Taj ko bi trebalo te mere da preduzme bio je Ante Markovic, jugoslovenski premijer, koji je, takodje, smatrao da u SFRJ nema mesta intervenciji JNA i da se jugoslovenska armija ne sme angazovati ni u kom slucaju, jer "ce uvek biti na necijoj strani". A to je u tumacenju Borisava Jovica, predsednika Jugoslavije, kako je rekao Slobodanu Milosevicu u leto 1991. znacilo da Ante Markovic nece uz pomoc JNA sacuvati SFRJ nego uz pomoc snaga NATO. A nasa armija ce biti stavljena u kasarne, jer je ona komunisticka i jer se protiv nje mora delovati. Pokazalo se tako da je jugoslovenski premijer Ante Markovic 1991. zastupao stavove SAD i NATO, a ne Jugoslavije.

O tome je vec pocetkom 1992. godine Borisav Jovic razgovarao sa Lorensom Iglbergerom, bivsim americkim ambasadorom i drzavnim sekretarom SAD u Vasingtonu. Tada je Iglberger diplomatski prevario Jovica i jugoslovensku javnost, jer je izjavio da Amerika nece podrzati otcepljenje Slovenije i Hrvatske, i naglasio da se SAD nece ni u kom slucaju direktno angazovati u resavanje jugoslovenske krize. Americki mediji su na takvu izjavu odgovorili karikaturom u kojoj se Lorens Iglberger predstavljao kao podmiceni politicar, koji radi za Srbe, jer su mu platili da zastupa projekat "Dzugo Amerika". Kasnije je Igelberger povukao deo svoje izjave i rekao Jovicu da ne zna kakav ce biti definitivan stav SAD prema priznavanju pojedinih jugoslovenskih republika. Taj stav, naravno, pozurile su na svoj nacin montirana bombardovanja Dubrovnika, borbe oko Vukovara, i prosirivanje rata na Bosnu i Hercegovinu. Nemoguce je da Bela kuca i CIA o tome nisu nista znali. Iscenirani masakri u Sarajevu nad muslimanskim civilima definitivno su bili povod da Amerika udje u rat protiv Jugoslavije i Srba na Balkanu, tvrdi americki profesor Ronald Hatcet.

- Amerika, odnosno CIA i DIA se znacajnije ukljucuju u jugoslovensku krizu tek 1994. godine. Rec je, po mom misljenju o protivustavnoj objavi rata SAD protiv Srba, o ilegalnom ratu, koji Bil Klinton vodi na Balkanu, iako ga javno nije objavio. Americka javnost o tom nezvanicnom ulasku SAD u rat u Bosni malo zna, jer mi Amerikanci tamo nismo do danas imali nikakve ljudske gubitke, koji bi uznemirili americko javno mnjenje. SAD su usle u Bosnu onog trenutka kada su 1994. godine shvatile da Alija Izetbegovic i muslimanska vlada sami ne mogu da dobiju taj rat. Vasington je tada odlucio da preko CIA i DIA, ilegalno naoruza muslimansku i hrvatsku vojsku, obuci njihove oficire i jedinice za borbu protiv armije generala Ratka Mladica. Citavu tu tajnu operaciju placao je islamski svet. U CIA danas, na primer, postoje dokazi da su Amerikanci obucavali muslimanske snajperiste kako da gadjaju i ubijaju vlastiti narod, a da potom za to okrive Srbe. Uostalom, takvu obuku sprovodio je general Lori Fridman, oficir jedinice za specijalne namene, sa vojskom u Somaliji. CIA i DIA su vladina profesionalna tajna sluzba koja radi ono sto joj predsednik SAD naredi. Kada sam ja radio pre nekoliko godina u americkoj vladi, na Baliskom istoku 1991. godine, secam se da smo mi iz DIA davali Iracanima nase tajne podatke o Iranu, kako bi se rat neko vreme odvijao u korist Iraka. Tako sam sada siguran da smo u bivsoj Jugoslaviji radili slicne stvari u korist Muslimana i Hrvata. Sami Hrvati su mi priznali da je kod njih u Zagrebu bilo oko dve hiljade americkih savetnika. I ja sam davne 1976. sluzbovao u Zagrebu, pa su mi Hrvati koji me znaju 1995. godine ponudili da radim kao vojni savetnik. Nudili su mi platu od 100.000 dolara za sest meseci rada sa hrvatskim i muslimanskim oficirima. Ja sam tu ponudu odbio, jer nisam zeleo da ucestvujem u jos jednom tajnom americkom ratu - rekao mi je dr Ronald Hatcet, direktor Centra za medjunarodne studije Univerziteta Sveti Tomas u Hjustonu i bivsi oficir americke vojne bezbednosti.