Na kraju dvadesetog veka Sjedinjene Americke Drzave bile su, po sopstvenom priznanju funkcionera iz Vasingtona, istinska supersila i pravi vladar sveta. Njena dominacija ogledala se u ekonomskom, politickom i vojnom uticaju na one regione koje su SAD smatrale za vazne aktere u svetskim zbivanjima. A to su bili Evropa, Rusija, Kina i muslimanske zemlje. Negde u medjuprostoru ovih uticaja nalazila se i Srbija, odnosno Jugoslavija, koja je sa Amerikom zvanicno imala diplomatske odnose duze od jednog veka. Nezvanicno, medjutim, tim odnosi bili su sve do drugog svetskog rata sporadicni, a potom kontinuirani i cesto dramaticni. Sa americke strane, saradnja sa Beogradom, kraljom Petrom II, Titom i Milosevicem, kretala se ovih pet decenija, od Vilsonovog izolacionizma preko Ruzveltovog i Trumanovog saveznistva do otvorenog Reganovog antikomunizma i Klintonovog intervencionizma.

Strateska politika SAD prema Jugoslaviji, sve do pocetka osamdesetih godina, bila je prividno manje agresivna od spoljne politike SSSR-a kao druge supersile. Odnos SAD prema Jugoslaviji i prema Titu bio je tada uvek uslovljen, s jedne strane odnosima Vasingtona i Moskve, a s druge strane odnosima FNRJ tj. SFRJ i SSSR-a. Prihvatajuci Tita kao suigraca u igri protiv SSSR-a, SAD su u njemu videli "prosvecenog komunistu", koji moze da im bude od koristi, ali kome se nikada do kraja ne moze verovati. Vasington je vodio dvostruku politiku prema Josipu Brozu i SFRJ. Kad su im bili potrebni, pomagali su Jugoslaviju, a kad nisu, Vasington je zaboravljao na Beograd, tvrdi dr Ranko Petkovic. Amerikanci su se cetrdeset godina javno deklarisali za stabilnu i nezavisnu Jugoslaviju. Nasa zemlja je za SAD bila svojevrsna tampon zona izmedju dva bloka. Posle rusenja bipolarizma, tvrdi dr Ranko Petkovic, SAD su jasno stavile do znanja Beogradu da vise nemaju interes za Jugoslaviju, koje su imali u vreme hladnog rata. Interesantno je da su SAD cetrdeset godina pomagale Jugoslaviju, a posebno JNA, da bi je potom deset godina rusile. O tome profesor Mihajlo Mihajlov kaze:

- Ronald Regan je bio predsednik kada je Amerika od 1980. svake godine davala odredjenu pomoc JNA. Kako po americkim zakonima SAD ne smeju nikoga naoruzavati, niti pomagati tudje armije, narocito ne komunistima, predsednik Regan je morao da potpise poseban dokument o tome. Taj dokument je procitan na Kongresu i on glasi - Ovim garantujem kao predsednik SAD da Kongres moze pruziti vojnu podrsku Jugoslovenskoj narodnoj armiji, jer nikakve veze s komunizmom nema! To je bila prva godina posle Titove smrti i to je bila formula koju je Regan morao da zadovolji. Kada je, pak Klinton "objavljivao rat" Jugoslaviji, morao je da zadovolji jednu drugu formulu. Da naglasi kako postoji za to razlog, a on je - ugrozavanje bezbednosti Sjedinjenih Americkih Drzava. Bus je izbegavao da to formulu koristi, jer se bojao da na Balkanu ne izbije treci svetski rat. Klinton se tog rata nije bojao!

Kako tvrdi strucnjak za specijalni rat pukovnik Dusan Vilic u svojoj studiji "Obavestajne sluzbe protiv SFRJ", dosledno svom opstem ideolosko-politickom stavu prema socijalizmu i komunizmu, krajnji cilj SAD je ipak bio promena drustveno-politickog sistema u SFRJ. Preciznije - rusenje komunistickog sistema vladavine. Zbog toga je Zapad, a time i SAD kao vodeca sila, uvek insistirao na davanju direktne podrske nosiocima nacionalistickih, ali i reformistickih ideja u krilu maspoka i liberalizma, potom disidente i humaniste svih vrsta. A zatim albanskog secesionizma i slovenackog i hrvatskog republikanizma.

- Delatnost stranih obavestajnih sluzbi, pa time i CIA, uvek je - kaze Dusan Vilic - odraz nalicja zvanicne politike Amerike prema nasoj zemlji. Zato je nuzno bilo da aktivnost CIA prema SFRJ uvek bude i dobro prikrivena, odnosno i sto vise legalizovana. Glavni cilj je sagledavanje unutrasnje politicke situacije u SFRJ i medjunarodne pozicije Jugoslavije. A time i predvidjanje daljeg razvoja nase zemlje, kao i mogucnosti sto veceg uticaja SAD na te procese sa aspekta politickih, ekonomskih i vojnih intervencija i ciljeva Amerike. Sve drzave su diplomatska i konzularna predstavnistv koristile za spijunsku aktivnost u zavisnosti od trenutne organizovanosti obavestajne sluzbe. Kako je Amerika kao velika sila imala potrebu da "pokriva" citav svet, to je i CIA imala zadatak da u tome prva ucestvuje i to preko americkih ambasada i konzulata. To nisu spijunska gnezda, ali ako se zna da i ministarstva inostranih poslova, pa i SAD, imaju svoje obavestajce, sigurno je da diplomatija i nije tako cista i fina kako izgleda u fraku i belim rukavicama. U SAD, diplomatija je pod neposrednim uticajem CIA.