1.

Blizi mi se,Velecasni, posliednja ura. I ja, da bih pred Gospodina nasega Isusa Krista cist izisao, hocu da zapisem, ne tajeci niti najsitniju podrobnost, kako je ono sa iztriebljenjem grko-iztocnjaka oko Banja Luke bilo. Prisezem pred Vama i Gospodinom da cu izkazati samo podpunu istinu! Vi ,nadam se, znadete da nikada i nikoja moja dielatnost nije bila uzsmierena na osobne probitke, niti sam ikada sa uma smetnuo ono sto bi moglo da bude u protimbi s promicanjem zasada nase Nezavisne Drzave Hrvatske, kao i zapoviedi nasega Poglavnika. Dapace sam uviek zdusno, i s najvecim marom, u dubokoj vieri da nas, ustase, i cieli hrvatski narod, vodi Njegova Providnost, radio u sukladnosti sa Statutom Ustaske Hrvatske Revolucionarne Organizacije - UHRO - i nalozima svojih zapoviednika. A nasa poviestna zadaca, kako je Vama, Velecasni, bilo sasma poznato, bila je sazeta u tri kljucne tocke: srusiti krvavu jugo-srbsku tiraniju, odcistiti hrvatske poviestne i narodnostne prostore od grko-iztocnjaka, potom, unatoc svim zapriekama, uzpostaviti neodvisnu i samovlastnu drzavu Hrvatsku. Pri tomu, nikoji obziri niti izlike niesu se smieli izprieciti na putu ka takovomu uzvisenomu cilju. Glede toga, mi smo izistinski, uz svrhovitu podporu nase Majke Crkve i nasih vrlih saveznika - Velikoga Niemackoga Reicha i Duceova Talijanskoga Imperija - dielovali koli ucinkovito, toli bez svakoga obzira spram nasemu visestoljetnomu srbskomu neprijatelju.

Nu, ovomu narastaju Hrvatstva, kako u jedinoj nam domovini Hrvatskoj tako i u razsianju diljem cieloga svieta, nije bilo dosudjeno da odkoncamo tu nasu zavietnu misao i poslanje, vec je jamacno Providnost radost takovoga najvisega dosega hrvatske misli i diela dojdujucim bojovnicima u zalogu odstavila. I sami ste odsviedoceni da smo, zaliboze, sa nasega svetoga hrvatskoga tla, do dalekoga austrianskoga grada Filaha gdje, kroz tezke rane iztice moja posliednja snaga, silom iztierani.

Ne pisem Vam, Velecasni Vili, da bih Vas podsietio, jos manje e da bih Vas poducio, vec da se bezprieporno uvierite da sam i danas, dok Vam ove redke drhtavom rukom izpisujem isti onaj carkar, dorojnik, rojnik, dovodnik, vodnik, zastavnik, doporucnik, porucnik i, napokon, nadporucnik, kakav sam bio na Liparima i Bresi u Italiji, na Janka- Pusti u Madzarskoj, potom u nasim velikim podhvatima unictenja grko- iztocnjaka u Glini, Bihacu, Krupi, Livnu, Glamocu, a posebice oko Banja Luke, jedinoga miesta nase uzvisene dielatnosti, u kojemu nas Vasa bezpogriesiva ruka pravoga hrvatskoga ustase i narodna svecenika nije vodila.

Zato si, kako rekoh, uzimljem veliku slobodu da Vas, u zadnjoj uri svojega ovozemaljskoga zivota samo podnizno, u najdubljoj vieri u Isusa Krista, Spasitelja nasega, umolim za posliednju pomast i posliednji oprost od sviju grieha, unatoc cinjenici sto je nasa Uzvisena Crkva, kako ste nam u svim prigodama izticali, sve griehe pred razpetim Isusom Kristom, oko uzpostave Nezavisne Drzave Hrvatske, na sebe si preuzela.

Vi s nama, poradi vaznijih zadaca pri nasemu dicnomu Poglavniku, tielesno jedino niste bili kada smo, po Poglavnikovoj osobnoj dozvolbi, dakle, iztriebljivali grko-iztocnjake u Drakulicu, Motikama, Sargovcu i rudokopu Rakovac kod Banja Luke. Glede toga Vam, dok tielesnih sila makar malo imadem, taj izistinski veliki dan moje Druge Bojne Poglavnikova Tielesnoga sdruga, zelim vrlo vierno obpisati. Jer, moje su rane, znadem, neprebolne. I ja, evo, cistoga srdca krecem u susret Gospodinu. On Vas blagoslovio!

Iz priestolnoga grada Zagreba u Banja Luku stigosmo 6. siecnja te, 1942. godine, na grko-iztocne Badnjice. Desetak dana ranije, brzoglasom me pozva zapoviednik Ustaske Redarstvene Sluzbe, Eugen Dido Kvaternik, a po nalogu svojega otca, zapoviednika Cielokupne Oruzane Sile NDH, Slavka Viteza Kvaternika.

- Vama, gospodine nadporucnice, povieravamo zadacu od najvecega znacaja za probitak i promicbu ustaskoga poredka u Bosni ovoga trena. Bivsi likvidator Vrbaske Banovine, potonji stozernik i Veliki zupan Velike Zupe Sana i Luka u Banja Luci, zapravo sadasnji Veliki zupan pri Ministarstvu unutarnjih poslova, Dr. Viktor Gutic, izhodio je kod Poglavnika da se jedna bojna iz sklopa Poglavnikova Tielesnoga sdruga odputi u Banja Luku. Poglavnik se, glede velikoga povierenja u dosadasnju bezprijeporno ucinkovitu dielatnost gospodina Gutica, zapravo, dao uvieriti da takovu zadacu jedino izvrsiti mogu stare ustase, zaprisegnute svojedobno u Italiji, Madzarskoj, Belgiji i Juznoj Americi, u koje, gospodine nadporucnice, i Vi pripadate...

- A koja je to zadaca, gospodine Zapoviednice? - ne izdrzah da ne zapitam, dok su mi kraljeznicu podilazili vruci srsi.

- Odmah cu Vam priobciti... - kaza mi on mirno, nudeci me kapljicom. Sazet cu taj dio razgovora, koji je sadrzavao sliedece: da se u obkolici Banja Luke, unatoc predanomu radu monsinjora Joze Garica, biskupa banjaluckoga, i velecasnoga zupnika Dr. Nikole Bilogrivica, kao i inih svecenika, jos tri sela sa grko-iztocnim pucanstvom u nasu Svetu Vieru niesu dala predvesti. S takovim porivom je g. Gutic, znan sa svojega gorljiva ustaskoga rada jos iz prijeratnoga razdoblja, zatrazio da se taj gnjojni cir iz nasega cistoga hrvatskoga tiela odstrani. Da se to odstvari, dodao je Zapoviednik, valja sve uraditi vrlo zurno. I vrlo tajno, bez obaviescivanja miestnih vlasti i najvisih duznostnika. Stoga, ustase iz Bojne, sa izuzecem castnika Stozera, do samoga dana provedbe zapoviedi g. viteza Kvaternika, niti naslutiti ne smiju kakova im dielatnost predstoji.

- A Veliki zupan g. Ladislav vitez Aleman? A ravnatelj Redarstvene Sluzbe u Banja Luci, g. Ozren Kvaternik, zar ni on - pitah iznenadjeno - nece zadobiti potrebite obaviesti? Potom, zapoviednik nase Divizije, pukovnik Lulic, zapoviednik nase Trece oruznicke pukovnije, Novak, pouzdanik Ustaske Nadzorne Sluzbe, Alija Kurt...

Vojskovodja me, podigavsi ruku u znak nestpljivosti , upozori da prekinem, rekavsi:

- To vec, nadporucnice, vise nije vasa briga. O svemu ce skrbiti g. Gutic, koji vas zeljno izcekuje u Banja Luci. On imade podpunoma razradjen plan, oddobren sa najvisega miesta. Zelim Vam, uz pripomoc Gospodinovu, uzpiesno izpunjenje zadace. Za dom spremni!

- Za dom spremni! - uzkliknuh i ja, dajuci se podstaviti u stav pozor, docim sam jedva cekao da odstupim i krenem u Banja Luku, glede izpunjenja te svoje izistinske zadace zivota.

Odsiecam, evo, iznova da mi tielesne sile za ovo pismo uzmanjkava, ali sam predhodno, za slucaj skrajnje nemoci, jednome mladome ustasi, izobrazenu i darovitu momku, sve ono o pokolju grko-iztocnjaka kod Banja Luke izpripoviedao. Ako, dakle, ja ne uzspiem, on ce, nadam se, dokoncati ovo moje pismo, onako kako sam mu dao izdiktirati. A ukoliko se vise ne vidimo na ovome, srest cemo se, uz Boziju pomoc, na onomu svietu. Ne mogu dalje... Momak ce ovo pismo nastaviti, Velecasni Vili...

Mecava, vec danima, uporno zavijava banjalucke ulice. Ponekad, posebice nocu, kada se dade uzzeci munjevna razsvieta, izgleda da pahulje, poput razbiesnjelih osica, izviru i nasrcu sa sviju strana. Cak i odozdola, iz zemlje. A hladnoca je nezapamcena: ledi sve zivo i mrtvo. Mrtvi vrabci, sto se kaze, iz neba padaju! Jutros je Sredisnja vriemenska sluzba Nezavisne Drzave Hrvatske krugovalno izviestila da je na ozemlju Hrvatske Krajine ubiljezeno 25 stupnjeva Celzievih izpod nistice. Pocetak je siecnja, eto, a ni prosinac nije bio mnogo topliji. Kakva li ce tek veljaca biti? Ne valja, to nikako ne valja! Niemacke cete, koje su tako pobiedno, tiekom bojevih diejstava u 1941. godini nastupale diljem Europe, posebice u tzv. SSSR, sada su se zaglavile u ruskim prostranstvima i neprohodima. Kao sto su se, primierice, zaglavile nadmocne cete Napoleona Bonaparte, 1812. pod Moskvom. Moze li se zdogoditi da, iznova, pobiedi ruski general - zima? Ne, kako ruski poviestnicari pisu, vojskovodja Mihail Ilarionovic Kutuzov, taj polusliepi starac, vec prokleta ruska zima. Ne vriedi, ovo nikako ne vriedi...

Zaobkupljen tim sumornim mislima, stiteci si uha od promrzavanja visoko uzdignutim okovratnikom svog toplog castnickog ogrtaca, nadporucnik Misolov pristize do ulaza u Zapoviednictvo Ustaske Nadzorne Sluzbe u Banja Luci. Tim visokim okovratnikom, koji doseze do ociju, on istodobno cuva nos i usta. Uvieren je zapravo da bi mu se, bez tog okovratnika, i dah zaledio. I da bi mu, bez njega, kao rila kod mravojeda, ledenica oko nosa izrasta.

- Za dom spremni! - odglasi se iz polumraka strazar, pokusavajuci da, cupkanjem podpetica i digavsi desnu ruku uvis, pozdravi nepoznata castnika.

- Spremni! - uzvrati nevoljko krupni castnik. On, u hipu, cekajuci da sluzbujuci munjozvonom pozove sluzbujuceg iznutra, baci prezrivi pogled na skvocanjenoga strazara, pak nastavi da stresa velike naslage sniega sa svoje odore. Cinilo se, prema izgledu njegova tmurna oblicja, da ce toga nevoljnika izpitati temeljne clanke iz Viezbovnika, potom ga, glede izkazane nedostatne stege, propisno izribati. Nu, u tom trenu sluzbujuci otvori vrata, pa mrgodni castnik zamace u preddvorje Ravnateljstva, zurno se udaljujuci prema uredu zapoviednika. Iznutra se je jasno culo pitanje:

- Da li je gospodin Gutic vec pristigao?

- Da, gospodine nadporucnice! On vas izcekuje, sam. Dozvolite da podjem izpred vas... - odgovarao je sluzbujuci.

Jos su se stanovito vrieme culi koraci nadporucnika i sluzbujuceg, iza toga otvaranje i zatvaranje vrata. Iznova zurni koraci sluzbujuceg, pak se sve utisa.

- Za dom spremni, gospodine nadporucnice! Veliki zupan pri Ministarstvu unutarnjih poslova Viktor Gutic, na vasoj sluzbi... - graktao je uzsluzno onizak i zdepast cetrdesetogodisnjak. Ukrutivsi se u stavu pozor, nastojao je da nekako smanji i uvuce svoj loptasti trbuh, poput burenceta, ali je to, izgleda, bilo jedno uzaludno nadstojanje.

- Za dom spremni, doktore Guticu! O vama znadem sve, ili skoro sve. Posebice o vasoj hvalevriednoj dielat... - pokusavao je nadporucnik da bude skrajnje ugladjen, pako je iz svakoga pokreta njegove nadnaravno krupne osobe izbijala snaga i cvrstoca prekaljenoga ustaskoga castnika.

Dok je nadporucnik skidao ogrtac, i kapu sa velikim bliestecim slovom U, Gutic je bio osupnut orijaskom tielesnom gradjom svojega gosta. Posebice su se jako doimali njegova cekinjasta prosieda kosa, debele obrve, nizko celo i izturena cetvrtasta brada, koja je oddavala osobu iznimno jake volje i prieke naravi. I ovu podrobnost je Dr. Gutic, kao izkusni prieratni odvietnik i coviek vican prosudbi ljudi, odmah zamietio: nadporucnikove sitne ocice, duboko usadjene u svoje supljine, nemirno su zmirkale, kao da su stalno nesto okolo sebe pretrazivale. Stiecao se, eto, dojam da on nikomu, pa ni samomu svojemu domacinu, podpuno ne vieruje, premda, ocevidno, to nicim nije zelio da izkaze.

- Recite, molim vas, sto biste zeljeli popiti: nasu domacu sljivovicu iz Motika, niemacki "mozel", kojega takodjer za takova gosta moramo da imademo, hercegovacku zilavku, dalmatinsku grozdo-vacu... Zapoviedajte! Za takova gosta, rekoh, unatoc ratnoj nestasici, uviek ponesta mora da se nadje. Zapoviedajte... - nastavlja Gutic s punom uzsrdnoscu.

- Sto bi, Isukrsta van, jedan Hercegovac uze' prije grozdovace! Ja sam, znate, Hercegovac, oni pravi. Dugo san van, gospodine doture, bija zeljan cut' ric Hercegovina, dok san se tolika duga lita, s nasin dicnin Poglavnikon, mora' prebijat' po 'Taliji, mater in zabarsku. O nasin lipin piciman i iciman, da i ne govorin. Vidite, moj doture da nisan zaboravija nas lipi hercegovacki govor. N'janci jednu ric. A u 'Taliju san proveja puni' devet godin'... E, pa, u nase zdrav'je. I sricu nase lipe domovine, dobri moj doture! - nazdravlja nadporucnik, izkapljujuci veliku casu dodna, socno, pri tomu, mljackajuci jezikom.

- Bog vas cuo, nadporucnice Misolov, svaku vam riec nas Gospodin uzslisio. I da nasu veliku zadacu, na diku i ponos nasega Poglavnika, ovdje izvrsimo. A hocemo, uvieren sam cvrsto, uz podporu Providnosti sa neba i blagoslov nasega svecenstva sa zemlje, tu grko-iztocnu gamad iztriebiti. U slavu nasega razpetoga Isusa Krista, i nasega bogomdanoga Poglavnika, zivieli! - uzvraca Gutic zustro, sa vidnim zadovoljstvom izkapljujuci staklenku.

- Vasa pregnuca za jedinu nam domovinu su, gospodine zupane, obcepoznata. Pitao bih vas, ako dopustate, da li ste ikako bili u inozemstvu, kada i gdje ste prisegnuli ustaskom pokretu? Jer, takova priljeznost i predanost nasoj zajednickoj stvari...

- Dajte, dicni moj Hercegovce, ako smiem da vas tako odslovim, da popijemo jos po jednu. Na dvije smo dosli, tako se u nas kaze. Zivieli, gospodine natporucnice! Da se kucnemo. Tako... Glede inozemstva, ako mislite na ustaske postrojbe, tamo nisam bio. A prisegnuo sam jos 1935. u Banja Luci. Malo iza toga i moj brat Blaz. Ne znam da li ste za njega culi?

- Oh, dakako da sam cuo! I sve pododrobnosti, o svima vama, temeljno proucio. Recite...

- Bio sam vam, kao i ostale ustase u domovini, na neizrecivim mukama: uhicenja, torture, sudjenja, utamnicenja. Ja sam vam, visokocienjeni moj gospo...

- Znadem, sve znadem, sto mi hocete reci. Znadem, tu vam stojim dobar. Bili ste, nije li tako, odmah u ozujku 1941. mobilizirani u tu njihovu vojsku, s udielbom u Bihac. I to u cinu pricuvnoga nadporucnika. Odmah ste si dali ztrgnuti njihove epoletuske, odsnovati prvi ustaski stozer u Bihacu, potom redom: u Krupi, Sanskom Mostu, Novom, Priedoru, Banja Luci. . . A tamo gdje je ustaski stozer, znade se, tu je i ustaska vlast. Uzpostavili ste ustasku vlast u cieloj bivsoj Vrbaskoj banovini, ili cieloj Hrvatskoj Krajini, prije nego sto su vam to nas Poglavnik i zapoviednik Cielokupne Oruzane Sile Nezavisne Drzave Hrvatske, Slavko vitez Kvaternik, zapoviedili. Na tome su vam, ne samo njih dvojica, osobno, i to krugovalom, cestitali. Istodobno vas imenovali stozernikom Hrvatske Krajine. A dok ste vi bili u Bihacu, zamienjivao vas je vas brat Blaz. Nije li tako bilo?

- Jeste, doista, tako je bilo. Hvala vam sto izticete i mojega brata Blaza. Ali. . .

- Ja, gospodine veliki zupane, naizust znadem i vase plamene poklice, proti tim grko-iztocnjacima, izgovorene u Varcar-Vakufu, Sanskom Mostu, Banja Luci, Prnjavoru... 'Srbske krpuse i dotepance - kazali ste u Vracar-Vakufu, prigodom rusenja spomenika takozvanog Kralja Petra. Osloboditelju - mi moramo zeljeznom metlom pomesti sa nase svete hrvatske zemlje. Sve do jednoga, da im niti traga ne odstane...' Mene su se, kao i svakoga hrvatskoga domoljuba, osobito dojmile vase slikovite uzporedbe u Sanskom Mostu: 'Nema vise srbijanskih gedza, nasih krvopija, nema njihove srboslavije! Drumovi ce pozeljet' Srbalja, al' Srbalja nigdje biti nece. ' Pa i one u Banja Luci: 'Zadobio sam posebni blagoslov od nasega Poglavnika. Od sutra cu pritegnuti. Pucat ce srbska kicma! Nema milosrdja za hrvatske protivnike. I ja kazem: Neka mi ni jedan ne dolazi moliti za nase dusmane. Ja opetujem: ja cu biti jaka gvozdena metla ovdje...

Gutic, sav zajapuren sa popijena pica, i uzbudjenja sa liepih pohvalnih rieci, samo zadovoljno zmirka. Kroz njegove naocale zrcali se nepojamna radost, pak pridodaje:

- Znadete li sto sam im porucio lanjskoga 9. lipnja iz Prnjavora? 'U ovome kotaru - kazao sam - postoje tri crkve otete hrvatskome narodu. Sutra ih zauzmite i na njima napisite: Hrvatski dom! Ovome srbskome gniezdu u Prnjavoru porucujem da cu ja uzeti 24 sata da to srbsko gniezdo unictim. Ja cu ih ubijati, a vi cete za mnom... '

- A jeste li si sami te divotne govore pripravljali ili... ?

- Dakako! Kao kada sam bio odvietnik: podstavim se pred zrcalo, uzmem tekst i deklamiram, podvisujuci i snizujuci glas, praveci stanovite stanke, cineci pripadajuce geste glavom, oblicjem, tielom, rukama, pak i nogama... Mnogo bih rieci pridodavao, ovistno od prigode...

- Vrlo, vrlo zanimljivo... - slozi se nadporucnik.

- Doista sam dirnut vasim divnim riecima, ali bih, ako dopustite, imao nesta pripomenuti. Ja jesam, u nasim katolickom samostanu Petricevac, prisegnuo prvu grupu od 70 banjaluckih ustasa. To je fakt! Ali, meni su u tome zdusno pripomogli i, dapace, na svakoj uzsluzi stajali, nasi vrli svecenici i redovnici iz tog samostana, kao i ini. Tako je, primierice, fra-Alojzije Cosic iz Pavlovca, u tamosnjoj crkvi, odprilike, izkazao: 'Evo, braco Hrvati, imade dvadeset godina kako nosimo tezki srbski jaram za vratom. Dao je Gospod da smo ga skinuli. Zato srbsku lozu treba da za sva vremena iskorieniti... ' Nas svecenik Petar Pajic nije bio niti malo blazi: 'Do sada je Bog govorio savietima, papinskim enciklikama, nebrojenim propoviedima u krscanskom tisku, misijama, junackim primierima svetaca... Od sada je Gospodin odlucio primieniti druge metode. Drzati ih se nece samo svecenici, vec i vojskovodje, na celu sa Hitlerom i nasim vrlim Poglavnikom. Propoviedi ce se vrlo dobro cuti - spomocu topnictva, tankova i bombardera... '

- To su van, moj doture, lipi izvadci. Lipo su to nasi svecenici izkazali... Da, da. Spomocu topnictva, tankova, bombardera... Nasi Dalmatinci bi, doture, rekli: kaluna, tenkova i eroplana. Bi, Isukrsta mi i Prisvitle Divice. Je, tako bi rekli - upada nadporucnik, dobrano nakicen picem, grokotom se smijuci. Nu, ne budite preskromni, gospodine. Kazao sam na pocetku da o vama znadem sve: da ste jos 1921. pristupili Hrvatskoj Seljackoj Stranci, zajedno sa nasim premudrim Poglavnikom, Dr. Milom Budakom i Dr. Mladenom Lorkovicem. Potom, da ste vec 1930. po prvi puta uhiceni, zbog razturanja ustaskih letaka u Banja Luci, Kotor-Varosi, Gradiski na Savi, Jajcu i drugamo. Onda ste, 1932, od ciganskoga suda njihova kralja Aleksandra Karadjordjevica, odsudjeni na trideset mieseci tezke tamnice... De, sada recite: znadem li, ili ne znadem? A jos, niti iz daleka, niesam sve rekao. Evo... ' - navaljuje on, sam dolievajuci case lozovacom.

- Ne zdvojim da znadete, Boze sacuvaj! To mene, medjutim, ne prieci da vam jos govorim o nasem banjaluckom svecenstvu. Pa i svecenstvu Hrvatske Krajine, u cielosti. Uzmite, recimo, nasega biskupa banjaluckoga, uzoritoga Jozu Garica. On nam je, uviek i u svakoj prigodi, pruzao svoju podpunu podporu. I onda, dapace, kada nije htio da se javno eksponira, ja sam tocno znao koje naputke, glede obcih probitaka nase ustaske stvari, nizemu svecenstvu on daje. Za gvardijana ovdasnjega, Dr. Nikolu Bilogrivica, ja samo mogu da kazem da je moja desna ruka i bridka sablja. Pa, nema, gospodine nadporucnice, toga ustaskoga skupa i dielatnosti, u kojima on uz mene nije bio. Ne samo bio, vec je u svojim javnim izstupima ustasku stvar promicao. Da i ne govorim o fra-Miroslavu Filipovicu, zupniku pri samostanu Petricevac, kojega sam, medju prvima, za ustaski pokret zaprisegnuo. On je, napokon, danas ustaski castnik. Njemu sam, upravo zbog toga, u nasoj predstojecoj zadaci iztriebljenja grko-iztocnjaka u Drakulicu, Sargovcu, Motikama i rudokopu Rakovac, najodlucniju i najvecu zadacu namienio...

- Bezprieporno je, gospodine moj, da je katolicko svecenstvo, diljem Nezavisne Drzave Hrvatske pa i ovdje, uz nas. Moram vas, unatoc tome, podsietiti da imade i drukcijih primiera. Njih ste, moram zamietiti, presutieli. Evo... - uzvraca Misolov s vidnim naporom, zaplicuci jezikom.

- Molio bih vas da, glede toga, budete sasma izravni. Recite, molim! - brani se Gutic, takodjer podobro smalaksao od pica i duga razgovora.

- Tko vam je, recimo, fra-Zeljko Dzaja? Kakav vam je katolicki svecenik fra-Niko Kaic? Necete mi, nadam se, reci da za njih niste culi! - uporan je nadporucnik.

- Ne, necu. Obojica pripadaju ovoj Velikoj zupi. Dzaja je zupnik u Dobraticima kod Skender-Vakufa, a Kaic u Varcar-Vakufu. Sto jos o njima treba da znadem? - pomalo zacikava Gutic, odjednom podigavsi glas.

- Treba, gospodine, da znadete da oni i nisu izistinski katolicki svecenici i zupnici. Prvi se izpriecio proti pokolju grko-iztocnjaka u susiednim srbskim selima, govorio ruzno o ustaskome pokretu. Odvracao, sto vise, mladce od stupanja u ustaske postrojbe, propoviedao s oltara mir sa bracom u Kristu... O tome imadem podatke s najvisega miesta, iz Glavnoga Stozera Ustaske Nadzorne Sluzbe, UNS-a...

- A o fra-Kaicu?

- Manje losega, ali dostatno losega. Izdavao je grko-iztocnjacima sviedocbe o prelazku u rimo-katolicku vieru, govoreci im: 'Ti si jednoc vec krsten i to je dosta. Kriz na kriz ne moze, pa se ti, diete moje, krsti kako si se i do sada krstio. Kriz je isti, i to zapamti. I Premilostivi Bog isti. A ovaj papir ponesi kuci. Cuvaj ga i pokazi, za slucaj da te za vieru ustase upitaju...' Tako im je govorio. Vidite li da sve znadem, mnogo vise nego sto moram da znadem. Slicno je, do skrajnosti lose obnasajuci svoju svecenicku duznost, podstupao i neki svecenik Prpic, ovdje, u Banja Luci...

- Ja sam, kako vam je znano, nakon sukoba sa niemackim generalom Fortnerom, pomaknut u Zagreb. Stoga, mozda, ne znam bas sve. To priznajem, kao sto cete i vi priznati da moramo uvazavati iznimke. Ali, sami cete se odsviedociti koliko vriedi nase svecenstvo, kada zapocnemo ciscenje ovih grko-iztocnih gadova u Drakulicu, Sargovcu i Motikama. Vidiet cete, ako Bog dadne, moga fra-Filipovica kako ih samo mlati i kolje, nista manje fra-Zvonko Brekalo, vierujem i fra-Kruno Brkic. Svi su oni sa uzhitom prihvatili rusenje ove srbske vragomolje "Svete Trojice" u sredistu grada, izvedeno po strojiteljima izgradbe Suljagi Salihagicu i sinu mu. I tim nacinom sam postigao da se muslimanci i grko-iztocnjaci jos vecma razzeste jedni spram drugima. Ma, pustite, molim vas! Sa Filipovicem sam...

- Sto ste s fra-Filipovicem?

- S njim sam, sto vise, konstruirao osobitu napravu za umlacivanje Srba. Nazvali smo jusrbomlat...

- E, pa vi ste, doture moj, pravi pravcati djava u ljuckomu oblicju! Srbomlat, kazete. Koji van je to necastivi dosapnija tak'o ime - srbomlat! Ajme meni, bidnome, umricu od smija - uzstaje nadporucnik sa stolca, drzeci se rukama za trbuh.

- Tocno tako se zove, srbomlat. To vam je - pocinje i Gutic da se neobuzdano smije, vadeci napravu iz stola - ovo. Pogledajte: gore nazubljena zeljezna kugla, dolje drzka od drveta. Prosto, vrlo prosto, a ucinkovito. Vec smo je izkusali, na jednoj konjskoj lubanji. Samo je-dan zamah, lubanja puca! Kao da je od stakla. Evo, pogledajte... - govori Gutic, i sam se zacenuvsi od smieha.

- Ajme, lipe naprave, judi moji! I velite mi: 'Lubanja puca, ka' da je od cakla... ' E, doture moj lipi, ako tako bude ucinkovit ovi vas srbomlat, pridlozi' cu da se prid njim ustasi prisezu. Do sade se, ka' sto znadete, prisezalo uz dvi' svice, raspelo Kristovo, samokries, bodez i Bibliju. Sada, lipo triba jos pridodat' ovizi vas - srbomlat. Za oti krasni izum, Poglavnik bi van da' Velered krune kralja Zvonimira. Srice mi, bi... - uvierava nadporucnik svojega domacina, dolievajuci iznova pice. Iza toga, odjenoc se uozbiljivsi, rece:

- Pri' vengo san emigrira' u 'Taliju, slicnon san napravicon puknija prvega cas'nika stroja na vaporu, Srbendu, po timenu. Ali je tizi cas'nik jema tvrdu glavurdu. Ne pade vengo poce kricat' , ka' pobisnija. Omar san mora' bizat'. Bilo je to, lipoto moja, 1932. u Ankonu. Eto, dobri moj doture, da znadete kada san posta' ustasa. Poslin san, u toj 'Taliji, isa' od mista do mista: Bresa, Lipari, Sakro... Uvik uz nasega Poglavnika. Bija san van i na Janka-Pusti, u Madzarsku. Tamo nan je zapovidnik bija Antun Percec, sa onon svojon kurvon, Jelkom Podgorelec. Mi zagorili, zeljni pizde ka' gladan covik marende, a on... Po vascilu noc prci, krevet skripi, puca...

- To ste, doista, slikovito obpisali, kao na slikopisu! - podstice ga domacin zazagrenih ociju.

- Poslin' nas je ta njegova kurva, zvali smo ju Jelka Pogorelka, izdala jugo-policiji... Zapovida' je i dopukovnik Antun Percevic. Zna' je samo za vojnicku stegu, stegu i - stegu. Po cili bi dan vizbali sa oruzjen, trcali, puzali ka' misi. Nije nan se mililo, mladoga mi Isusa, n'janci ist' . Daj nan, gospodine, jos po jednu, pa 'aj'mo ca. Jos cemo pripovidat', misec dana priprave je skoro prid nama... - zavrsi nadporucnik, uzstajuci.

- Da, slazem se s vama. Previse je to, pa niti ne znam kako cu docekati taj, od Gospodina odredjeni, dan nase velike zadace. Jer, znadete... - pokusa Gutic, iako se jedva drzao na nogama, da nastavi razgovor, ali ga nadporucnik naglo prekide.

- Kazite mi na kraju, gospodine, tko ovdje ureduje oko razporeda straza. Pa, taj vas strazar ne umije niti da zauzme stav "pozor". Da oda pocasti castniku, da ga pozdravi. Da li je netko ovdasnje ustase poducio kako se pozdravlja: desna ruka uzdignuta pod kutom od 45 stupnjeva, tielo ukruceno, pogled usmieren u castnika, mimohod ili vojni pokop. Tocno onako kako to cine nasi veli saveznici, Niemci. Nas vrli Poglavnik je posvema prihvatio krutu niemacku, pravu fasisticku, stegu. Za najsitniji neposluh, jaka stegovna miera, za izdajstvo ustaske prisege, pobunu ili odmetanje od pokreta, hitac u celo! Sto kazete na to? - pita nadporucnik promuklo, ali cvrsto, s velikim naporom navlaceci si svoj ogrtac.

- A da li je takovih primiera bilo? - zainteresira se Dr. Gutic.

- O, dakako, da je bilo! U tvrdji zvanoj Castello, koja potiece jos iz vriemena Rimskoga imperija, na otoku Lipari, Poglavnik je za takove namah dao uzstrojiti "la casa del tormenti", kucu mucenja. Dostatno je pripomenuti da je, uz ine najpogibeljnije miere, dao dotuci okolo 100 zaprisegnutih ustasa. Cak je i Dr. Branimira Jelica, jednoga velikoga ustaskoga bojovnika, glede neposluha, kanio ustrieliti. Na smrt je bio odsudjen i jedan Turcin iz Foce, zvani Kasap, pak je on, uz uviet vrsenja egzekucija nad odsudjenima, odslobodjen. Sada je on najbolji koljac u nasoj Drugoj bojni. O tome cemo, mozda, jos, u nekoj drugoj prigodi...

- Da, da, u drugoj prigodi... Nu, mene izistinski zanima glede cega je Dr. Jelic bio odsudjen? - navaljuje domacin, tezko uzpievajuci da ustane.

- Kazao sam: glede neposluha! Prigovorio je Poglavniku da nije, cak ni u promicbenome pogledu, uputno tolike mlade ustase, izistinske hrvatske nacionaliste, smicati. Na to mu je Poglavnik uzvratio: "Jelicu, svi moraju da se pripravljaju za nasu buducu zadacu iztriebljenja Srba, Zidova i Cigana u dojdujucoj neodvisnoj Hrvatskoj. A mi cemo smicati sve koji ne stuju ustasku prisegu. Neka se, dakle, vec od sada viezbaju u uzsmrcivanju i mucenju nepocudnih elemenata, bilo to i iz nasih redova. I vi ste, vidim, nepocudni i treba da znadete sto vas odcekuje..." Iza toga su intervenirali nekoji Poglavnikovi blizki ljudi iz Glavnoga Ustaskoga Stana, GUS-a, pak je tako Dr. Jelic prezivio. A sada: Za dom spremni! - uzkliknu nadporucnik dajuci se podstaviti u stav pozor, u sukladnosti s Viezbovnikom.

Za dom spremni! - uzvrati nezgrapno, obponasajuci svojega gosta, Dr. Viktor Gutic.

Biblioteka | Sledece: Glava 2

Copyright © 1998 Jovan Babic
Copyright © 1998 Zaduzbina Petar Kocic, Banja Luka - Beograd