Ravanica . MileÅ¡eva . Manasija . Studenica . GraÄanica . St. Peter's Church . Pillars of St. George . Sopoćani
| history | language | art | library |
|
3. Odieknu potmuo pucanj. Zatim jos jedan, malo rezkiji. Onda se razlieze cieli rafal. Ali i njega prigusi i odnese snazan vietar, sto vec danima, s miesta na miesto, prenasa hrpe sniega. Kao sto, recimo, pustinjske oluje u Sahari premiestaju goleme naslage pieska, tvoreci piescane stozce, zvane dine. Stoga je i Ulica Poglavnika Dr. Ante Pavelica, glavna u Banja Luci i jedina koja se redovito grnovima cisti, veceras pretvorena u snieznu pustinju, izpunjenu bielim stozcima i doljama. Njome se, obpustielom zbog redarstvenoga sata, jedino gibaju ustase iz Prve satnije Druge bojne Poglavnikova Tielesnoga sdruga. Oni su veceras bili na predstavi, datoj u njihovu cast, u banjaluckom Hrvatskom kazalistu. Tamo su se, pricaju ljutito, u tom kazalistu, promatrajuci "Ognjiste" Doglavnika Dr. Mile Budaka, samo dosadjivali. Sada, pak, idu u svoju vojarnu, na drugome kraju grada, u tvrdju Kastel. Nekoji i u bivsi Sokolski dom. Da bi po njih izpalo sve neprijatnije, ravnatelj kazalista ih je, vele, visekratno upozoravao na pozornost spram tom kreveljenju glumaca. I na cudorednost spram toj predstavi. Stoga, onako razdrazeni i kivni na sve oko sebe, momci si dadose odduska svracanjem u "Hrvatski orac", onkraj kazalista, i , naravski, revnostnom izkapljivanju dobre lozovace. - Kako rekose da se zove ona volusina, onaj ravnatelj kazalista? Znade li on, mater mu u pizdu jebem, da smo mi ustase. I to ne bilo koje ustase, vec stare ustase, iz Poglavnikova Tielesnoga sdruga. Znade li on da su vrhunaravna uljudba svakoga staroga ustase bodez, bomba i samokries, a ne neka tamo kazalisna govna? - pita Jurlina svoga nekadasnjega susieda iz sela, Simuna Vrdoljaka, zurno izpijajuci novu casicu. Pa iako se Jurlina izderava iz sveg glasa, Simun mu rieci ne razaznaje. Njih, poput silnoga vihora, zapravo uzsisava i odnasa sveobca vreva i dovikivanje podnapitih ljudi. Zato Jurlina, jednako tako grlatoo, uzvraca Simunu, kojega su u dietinjstvu zvali Reponjom: - Nista te, Reponja, ono nisan cuja. sto si reka'? - Sto san, pitas me, reka'? - ponavlja Jurlina jos grlatije. 'Nije ni bitno sto san reka', vengo da smo onoga kenjca, koji je na nas vika' u kazalistu, trebali ustriliti ka' jednega bisnega pasa. Eno, oni sto su malopri' pucali u zrak, tribali su lipo svo ono olovo sasut' u njega. Eto... ' Reponja iznova mase glavom, dajuci znaka da opet nije razumio, pa ga Jurlina iz sredista gostionice gura u sami kraj. - Sa' mi ponovi ono sto si malopri' reka' - zahtieva Reponja, gledajuci druga zacakljenim ocima. - Reka' san ti da smo tribali omar ustriliti onega kenjca, ravnatelja kazalista, sto nas je 'nakin riciman grdija i idija se. Jos nas je, Isukrsta ti, moga' lipo i kastigat'... Kako on ono rekose da se zove? - Bice da se seronja zove Dzaja, Mate Dzaja, profesur. Neki mi je 'amo reka' da mu je zena Srpkinja. I da je, ka' tizi ravnatelj banjalucke Gimnazije, uvik popriko gleda' na Ustasku mladez, tamo, u ton svon zavodu... - Eto vidis, da ja jeman prav' : tribalo ga je omar ustriliti! More bit' da bi, iza toga, niki malo ka' prigovara', a poslin bi Dzajinu lisinu i 'nako bacili u skovacu, di joj je i misto... A veceras bi jemali najlipsu ustasku predstavu. Ono sto si kaza' da mu je zena Srpkinja, triba' se rijet: Srbkinja. Nije ni to, vengo, kako je Poglavnik zapovidija: grko-iztocnjakinja. A sa' mi reci: je li se ono, kada niki u kazalistu pogine, oli umre, zove tragedija? - Ne znan ti ja to, a bice da se tako zove... - Mogli smo ti, vidis, ucinit' pravu pravcatu tragediju. I ismijat' se, ka' pravi 'judi. Mores li to zamislit': razglavi on usta, pocne nas nabidjivat', iditi se, a ondar netko saspe rafal? E... - Ajme meni, Jurlina, sto si to lipo kaza'! Di si to naucija, vraze jedan? De, reci, di! - navaljuje Reponja, laktom lieve ruke udarajuci druga u rebra, dok desnicom dize casicu na "kuc". Ciela gostionica vri od izmiesanih pijanih poklica, koje nadjaca jedan prodoran glas, otegnuto zapocinjuci gangu:
Vlak prilazi priko dvije stange, Mada neujednaceno i neslozno, ganganje prihvatise svi, docim se zastavnik Mioc, klateci se na nogama, izpe na jedan stol u sredistu gostionice pa zapoviedi, masuci objema rukama nanize, kao da im zeli reci da siednu: - 'Aj'mo sade onu "Mars Srbine priko Drine"!
Mars Srbine priko Drine, Kada se ganganje malo uztisa, zastavnik pievace grlato pohvali: - Bravo, bravo ustase! Tako se to piva. I uziva. A sada van sviman zapovidan: Pokret! Svi za mnon. Veceras je nasa vecer. Neka cuju i znaju ove banjalucke babe od ustasa tko ovod zapovida. Zapovida zastavnik Mioc, jedan izmedju najstari' zaprisegnutije ustasa sa Lipara. Pokret, pokret, pokret! Svi vanka, da vidimo kako se stuje redarstveni sat, kako se zamracuju kuce, kako funkcioniraju ove nji'ove obhodnje... I da, Gospe mi prilipe, jos koju salijemo niz grlo. Nije li tako! E, Boga ti... - zapetljava on oddebljalim jezikom. Momke napolju doceka jos zesca mecava. Pomalo obvlazeni snieg nosi razpomamljeni vietar, tako da se Ulica Poglavnika Pavelica, najdulja i najliepsa u gradu, moze da razpozna samo po glasovitim drvoredima s obje njene strane. Nu, razpolozenim ustasama niti to nije nikakova zaprieka. Jednako tako, ni redarstveni sat, koji je miesecima na snazi, oni ne moraju da stuju. Jamacno bi i morali, ali nece. Nisu oni, napokon, iz kojega mu drago, vec izravno iz Poglavnikova Tielesnoga sdruga! Oni su, protivno zapoviedima miestnih vlasti, nalozili podpuno zamracivanje svih nastanbi. I tko bi se jos uzsudio da glede toga prosvieduje? Nitko! Prolazeci mimo goleme zgrade nekadasnje Vrbaske banovine, sadasnjega Zapoviednictva Ustaskoga Stozera, koji ih koliko-toliko zastiti od olujnoga vietra, zacuse razgovietnu zapovied nekakove obhodnje: - Stoj! Tko ide? - A tko nas pita? - uzvrati zastavnik Mioc, probivsi se na samo celo svojih momaka. - Stoj! Tko ide? - ponovi jos jace oonaj isti glas, vierovatno glas voditelja obhodnje, pri cemu se zacuse kovinasti zvuci natezanja strojnica. - A tko nas, kao, to pita? - opet ce zastavnik, izkrivljenim glasom. jednako se sprdajuci. - Stoj, ili pucat cu! - zaprieti onaj isti iz blizine, drzeci si u rukama zapetu strojnicu, kao sto ih drzahu i ostala trojica iz obhodnje. - E, de, da te vidim kako pucas! - zareza zastavnik, dok su njegovi momci obkoljavali ophodare. 'I da ste - produlji on jos zesce - odmah spustili te strojnice. Jasno?! Ti da nama, govno jedno, zapoviedas "stoj" i pitas tko ide. Govori smiesta: kako se zoves, cin, udielba, odakle si... Zurno!' - Gospo'n... Ne vidim vasega cina... - zamuca voditelj obhodnje prestraseno. - Ja sam zastavnik Mioc. Slusam! - Gospo'n zastavnik, ja sam Jura Pesek, rojnik, na udielbi pri Trecoj pukovniji, rodom iz Podsuseda, Zagorje... - A ova trojica? - izpituje zastavnik odresito, kao da veceras kapljice nije odkusio, premda se tezko drzi na nogama. - Ovaj je, gospo'n zastavnik, iz Ivanje Rieke, ovaj iz Stubice Dolnje, a onaj iz Krapine - deklamira rojnik izprepadano. - I vi ste mi nekakve ustase, majku vam glupavu jebem. Vi ste zagorski bogeci i govna, nikakve ustase. Zar ne znadete sto, ako se netko na zapovied "stoj" ne zaustavi, propisuje Viezbovnik? Jos ako se propisno ne odazove na javku "tko ide"! - Gospo'n zastavnik, Viezbovnik prav-zaprav propisuje da se... Da se puca... - A zasto onda nisi puca' ? - nasrce zastavnik, unoseci se rojniku Peseku u lice, kao da ce ga prozderati. - Ja sam si, gospo'n, mislil da ne m'remo tak, furt, pucati. Da... - Nista ti, niti tvoji zagorski pajtasi, niste mislili. Vi ste bedaci, kako vi Zagorci sami sebi tepate. Hajde, odmah predajte strojnice! Gdje su vam samokriesi i bodezi? I njih predajte. Tako. Sada ih ti, Stimac, prepipaj. Tako. Jesi li ti, kilavi rojnice Pesek, ikada ista zakl'o? - Kak' vam bum rekel, gospo'n zastavnik... Nikdar i nikaj si nisam zaklal. Tak'... - Ni kokos, ni ovcu, ni kozu? - Nis', gospo'n zastavnik! To, kakdar je trebalo zaklat' pajceka, puricu, kokicu... To su, prav-zaprav, delali oni, moj japa Imbra. Ja, pak, nis'... - Cujete li, ljudi, sad ovo: "Nis', gospo'n zastavnik!" Evo, kakovi ustaski oruznici treba da brane Poglavnika i Nezavisnu Drzavu Hrvatsku. Uh, uh... Do tada je medju ustasama iz satnije, nekojim cudom, vladao podpuni tajac, jerbo su svi sa velikom pozornoscu pratili razgovor izmedju zastavnika i rojnika. Tekar iznebuha netko od momaka promuklo uzviknu: - Da i' , zastavnice, malo propustimo kroz sake, da vide kako Musa jarca dere? - Ne, ne! Cekaj, da jos malo cujemo ove zagorske bojovnike. A vas trojica, da li ste ista u zivotu zaklali? - pita ih zastavnik. - Nis', gospodine - odgovaraju oni bezmalo u jedan glas. - I ovi "nis'"! Zamislite, ljudi, ustasu koji nikada, nista nije zakl'o. E, pa, majku vam govnarsku jebem, trebalo bi da vas sve cetvoricu, odmah ovdje, ustrielimo. Ili zadavimo, jos bolje... Najbolje da vas, ka' brave, prikoljemo... - Tribalo bi, tribalo! Moremo i' omar, 'vako u mraku... - opet ce onaj raniji promukli glas, uz bucno oddobravanje vesele druzine. - Znan i ja - smiruje ih zastavnik - da bi tribalo. Ali, necemo. Ustasa koji u zivotu nista nije zakl'o... Svasta! A u nas, sami znadete, u Hercegovini d'jete prije nauci da kolje nego da pise slova. Makar pile, kokos, sto bilo da zakolje . I da se krvi, jos 'nako vruce, napije... Franic, Saponja, Grborez i Luburic, gdje ste? Otierajte ove pajceke u nasu vojarnu, pa se vratite. Bit cemo u onoj kavani kod "Palacea". Jasno!? - A more li, zastavnice, ka' nam je 'vako lipo, da jos jednoc razvucemo gangu? - pita krupan momak, s uzdignutim okovratnikom ogrtaca i spustenim nausnjacima, klateci se pijano. - Moze, naravski. Samo razvuci - oddobri zastavnik, ali bez velika zara u glasu, jer je u cielome tielu odsiecao umor.
Od Mostara do Sirokog Briga, Netko od momaka, ne pitajuci zastavnika za dozvolbu, iz svoje strojnice izpuca cieli rafal. U hipu mu se pridruzise jos nekoji veseljaci. Blieda svietlost, samo za kratko, bliesnu ponad njihovih glava, dok zastavnik ostro zapoviedi: - Prekini! Ne trosi drzavnoga strieljiva. Pucate, kao da nam nece tribat' vise... Na to, iza prozora s lieve strane ulice, na drugome katu, sto veseloj druzini ne promace, netko razmaknu zastor. Snieg i dalje pomalo pada, tmica nije podpuna, pa se nazire necija silhueta. I, iznad njene glave, prigusena svietiljka. - Tko ono ima "parabelum"? Hej, ljudi, je li tu Bakovic? Ivane, di si? Di si, Bakovicu, guja te uvila? - dere se netko izvan sredista grupe. - Eno ti Bakovica tamo, uz oni kesten. Naloka' se ka' prasac, pa sade riga. Mliko materino izriga'... - odgovara drugi, smijuci se svojoj dosietci. - A di je onda Busic? On je kovac, on viruje samo u podobar bokun gvozdja. Hej, Jure, javi se. Daj tu svoju samokriesinu, toga ruskoga "nagana"! - A sto bi ti s mojin "naganon" radija? Da ne bi, Divice ti, sa djavlon tikve sadija? - pita Busic nehajno, uz veselo dovikivanje i smieh druzine. - Daj, ne boj se. Tija bi samo ugasit' onu tamo svicu. Oli bi bilo lipse da upucan onega na pendzeru... Sto mislis? - Ti si mi, ka', bolji strilac od mene, sto li? Idi, bizi, Isukrsta ti! Bakota, di si? A, tu si! Ti mu ispricaj ono iz Bijaca, pa nek' muci, ka' stara pizda... Nisan li, reci, na pedeset koracaji, iz ovega "nagana", pogadja' svakog Srbina oli Zidova, tocno medju oci. De, slobodno mu reci. 'Vako, prid svima... - Jesi, pogadja' si. Samo si onega mladega, visokoga, sto nije 'tio da stoji ka' "ziva meta", mora' priklat'. Je, tako je bilo. Svojin san ociman gleda'... - Eto, sto san ti reka'! A sade samo lipo gledaj sto ce bit' - nastavlja Busic, natezuci svoj golemi "nagan". Prasak razpara snieznu noc, sa vrha "nagana" palacnu plavicast plamen. Istoga se trena zacu jedva cujan jauk, a ona silhueta namah nestade s obzora. - Pogodi ga, Prisvitle mi Divice! - uzkliknu zastavnik iz tame, pracen izistinskim povicima uzhita iz mnoztva. 'Bravo, dovodnice! Bravo Busicu! Tako diejstvuje samokries u ruci pravoga ustase. Daj, Busicu, da te poljubin! A sad te molin da mi posudis taj "nagan", da ugasin ono svitlo. Onda idemo da se castimo... - Pri' bi ti, ne ljuti se, zastavnice, da' ruku da mi odsices. Ostala su mi svega dva'es' i tri naboja. Di je sada Rusija, di da i' nabavin? De, reci sam: di da nabavin strieljivo za "nagan"? - pravda se Busic uporno. - Dobro, ne ljutim se. Mogu ja - kaze zastavnik pomirljivo, vadeci iza pojasa svoj "valter" - i ovim. Niemac je ovo nacinio, ne smije da bude losiji od ruskog samokriesa. Dapace! Dugacka ciev, naboj duga devetka. Vidiet cete... Svi se utisase, kao da ne disu. Cinilo se, sto vise, kao da se cuje padanje svake sniezne pahulje. Momci su, svi do jednoga, usmierili poglede k onoj prituljenoj svietiljci. Liznu plamen, odieknu jak pucanj. Svietiljka zgasnu, istoga trena. - Zivio nas zastavnik Mioc! - prodera se netko s desne strane skupine, sto uglas prihvatise ostali. 'Dizite ga na ramena - opet ce isti glas - da ga nosimo. Pravac, kavana kod "Palacea"! Napri'd, stupaj! Ja, za ovo veceras zastavnikovo, placan turu... ' Uokolo se nista ne cuje niti se, osim ono malo od sniezne bieline, vidi. Grad je sablazstno pust. Cini se da i snieg sve manje pada. Momci, bez ikakova poredka, i nadalje idu uz Poglavnikovu ulicu. Krecu se sada lieno i nevoljko, pa bi se reklo da im je, bar za veceras, zabave i pucnjave dosta. Netko iz tame zapita da li su se vratili Franic, Saponja, Grborez i Luburic, ali ne dobi odgovora. Polnoc je poodavna proslo. - Stanite, ljudi, ja cujem zvono. Cujete li: zvoni! - vice netko s kraja skupine. - Gdje, sto zvoni? - pita ga zastavnik. I on zastaje, odsluskuje. Potom se obsvrce oko sebe. - Tko to rece da cuje zvono? Tko rece? Bit ce da nekomu zvoni u glavi, od rakije. Sto se ne oglasi taj sto mu zvoni u glavurdi?' - nastavlja zastavnik ljutito. - Ja san reka' da zvoni. I zvoni. Svatko je gluh, tko ne cuje zvono. Zvoni iz dubine, ka' da zvoni iz zemlje. Ja sasma jasno cujen: zvoni od grko-iztocne crkve. Odonuda... - ne da na se onaj momak. - Mislis ove sto je, kazu, bila izpred Zapoviednictva Ustaskoga Stozera? Pa, ti si posvema izludio. Ona je, to si cuo, srusena cim su nase postrojbe odslobodile Banju Luku. Zar nisi, kada smo ovamo dolazili, vidio njenu rusevinu? Cujete li ga: 'Zvoni iz dubine'! Jebala te njihova paganska crkva i zvonjenje. Makar suti, ne sramoti sebe i nas... - prekorieva ga zastavnik. - Ma, cekajte! Sto ste navalili na covika? Evo, i ja cujen. Lipo cujen kako zvoni: dang-dang-dang... Moj pokojni did je prica' da nima vecije grija vengo nekomu crkvu srusit' . Je, Divice mi prisvitle. I prica' je, ako bas 'ocete znat', da su nikada davno nasi skinuli nocu zvono sa pravoslavne crkve, u susidnom selu, bacili ga u Neretvu. I znate sto je poslin bilo? Zvono je po vascilu noc zvonilo iz rike: dang-dang-dang... Nije se, Isusa ti, dalo zaspat'. Pola nasega sela je izludilo, pobisnili 'judi od nespavanja ka' pasi. Sve bi i' djava odnija, da ono zvono nisu, jopet nocu, izvadili i vratili na onu pravoslavnu crkvu. Premda je zvonilo lipse i bolje od nasega, morali da ga vrate. Poslin je sve bilo ka' i pri': zvono se culo samo kada oni zvonu. A nase se selo smirilo. Eto... - Idi, jebi Boga i ti, i tvoj did, i zvono. 'Ajmo ca, da stogo' popijemo! - umijesa se novi ustasa, gurajuci momke rukama da produlje. Netko, sa prednjega diela postrojbe, iznova zaganga, ne pitajuci zastavnika za dozvolbu:
Jeba' san je Danice mi zvizde - Di su, ljudi, oni bocuni sa lozovacon? Di je Babic, oni mladji? On je ponija bocune iz "Oraca". Kako je ime onom Babicu, sto je ponio bocune? - pita unjkav glas iz mraka. - Da tizi Babic nije iz Knina? Jednoga san litos zakla', ka' brava: krupan, deb'o, a mladac. Jema je stotinu kili. As ti Gospe! 'Reci, poslidnji put u zivotu, kako se zoves? Reka' si da si presa' u nasu viru, da jemas novo ime, nase. Da si se pokrstija i da si sade Ante. Kazi, Ante, kako se zoves!' - zapovidan mu ja. 'Savo Babic!' - on ce meni. 'Jeben ti sisu materinu!' - ja cu ti njemu - kako Savo ka' si Ante.' Ondar ce on: ' Tako, 'ocu da umrem sa svojim imenom, Savo!' I ja navalin na njega ovizin bodon. Ja boden, krv siklja, ja boden, krv siklja. A on samo stoji, gleda u me. Potegnen samokries, pa pravo posrid ociju. 'Putuj u paka', Sveti Savo' - velin mu, dok je pada... - Za te rici si zasluzija Velered kralja Zvonimira. Jesi, Kriza mi - dobacuje onaj isti glas. 'Ali - odmah nastavlja - ovi je Babic iz Imockoga, 'Rvat. Znas da su na Liparima, medju prvin ustasaman, bili Marko Babic, Josip Babic, Ivan Babic, Josip Babic Dva, Jerko Babic... - Idi, ne seri. Naloka' si se rakije, pa ne znas vise sto govoris. Jerko je Babaja - izpravlja ga netko - nije Babic! - Tko se naloka', tko ne zna? 'Oces da ti nabrojin imena svi' pedeset i ses' Imocana, prvije zaprisegnutije ustasa. 'Ajde, da se o'kladimo! 'Oces li? Ali, ja san siguran da su tizi Babici bili Srbi, ka' i oni moj, Sava. Idi, jebi Gospu! I Livnjaci se hvalu da su pravi ustase i 'Rvati, a ja znan nji' nekoliko koji su bili komunisti. Pola i' je bilo u komunistin'... - Ne diraj u Livnjake! I zatvori tu laprdu, ako neces da ti saspem zube u grlo. Sto ti znas o nami, Livnjacima? Laprdas tu k'o guzica... Da nije nas, ti ne bi zna' sto je pravi covik. Ne misaj ti nas sa sobom: Livnjaci su uvik pravi ljudi, a vi guzice... Netko smiruje onoga sto brani Livnjake, nu on se ne da. Odslanja se na momke, teturajuci, pak produljuje: - Znas li ti, glavonjo, da je iz livanjskoga kotara na Lipare doslo cetr'est i sest ljudi i zapriseglo, jos 1933? Samo iz moga sela, Vrzerala, bilo i' je dvan'est. Cujes li me: dvan'est! Ja, Drinjak Ivan, Grabovac Marijan, Dragan, Martin i Ivan, Mijac Josip, Vodopija Mate i Jakov... - Ma, pusci to nabrajanje! Di je oni sa bocon? Gori mi doli, u drobu, ne mogu izdrzat'. A ti zape': Vrzeralo, Vrzeralo... Vrzeralo... Cujete li sad ovo: vrze - ralo! Znaci: baci ralo. Baci i bizi! Zato ste, Svetoga mi Raspeca, i pobigli. Sami kamen, nima se sto zaorat'. Dobro je veceras kaza' zastavnik Mioc: 'Nema pravoga ustase, ako je zemlju ora'. Vec ko je rodjen na kamenu, zivija od blaga. Kla' , istodobno pija od njeg' i krv i mliko. A ti se, vidis, rasprica' : te Livno, te Vrzeralo, te stare ustase. Jeb'lo te tvoje Vrzeralo! I brojis koje su stare ustase, ka' da ce vam netko nocas dilit' mazdu. Ma, jebes mazdu! Vec ka' da ce doc' riznicar i cili drzavni proracun za 1942. vam podilit'. A sade, 'aj'mo trazit' koji gutljaj pica... - zavrsi taj govornik, dobrohotno se smiuci svojim liepo srocenim riecima. Iz mraka izroni zastavnik Mioc. Zapravo se zacu njegov gromki glas. Promukao, ali gromak. Bijase odlicno razpolozen. - Vratili se neki odozgor, lupezi. A oni, sto ga je Busic 'nako lipo probusija, lezi, kazu. Nije se n'janci pomaka'. Bravo, Busicu! Di si Busicu? Ima li Busica? Ima moj kurac. Nagrabija se, siguran san, i klisn'o... Ej, vi, sto ste bili gori, dajte da vidimo sta ste nan donili. Dajte, ako niste pizde... - I nije bilo bogzna sto. Netko ga je, izgleda, prije nas opeljesa'. Bija je Turcin, mislija da je "hrvatsko cvice", da za njeg' ne vridi redarstveni sat. Naguzija se na prozor... Cim smo usli, ositili smo da Turkesina vonja na loj i maslo. Smrdilo je i na govna. Mora bit' da se usra', kad ga je Busicev naboj dostiga'. A vami je posla' ovo - zavrsi momak veselo, dizuci nesto iznad glave. - Bocun! Pa, ovo je dvolitra, ljudi moji - vice neki ustasa iz tame, brzo poslujuci oko zapusaca. 'Grom, sto gromova! Ziva vatra, mater mu tursku nagulim. Da smo znali da je ovako zestoka, tribalo je da ga Busic jos prije izbusi: tko zna koliko nan je ove rajske tekucine izkapio. Njemu ionako nece tribat... ' - Skrati, Grabovac, i ric i pice. Tko bi samo reka' da ti umis tako pit' i pricat'. Vazmi libre, ka' uvik, pa lipo citaj. Nije to za te. Di ti je oni tvoj Mudroslov? 'Ajde, jebi Gospu, daj 'amo tizi bocun! - zapovieda ostro neki pijani glas. Boca brzo ide od ruke do ruke, vrti se u krug. Premda je dvolitra, premalo je to za ovoliko ljudstvo, koje se medjusobno svadja, galami, dozivlje. Onda odnekuda zastavnik izbi u samo srediste razuzdanih momaka i zapoviedi pokret.
Gango moja, Poglavnik te cuo, Izpred hotela "Palace", na samom ulazu, vidi se prituljeno munjevno svietlo, ali zuckasto i bliedo. Izpod njega se dadu nazrieti dvojica strazara, propisno oboruzanih: strojnice, samokriesi, bodezi, bodovi. Obznake na kapama i reverima njihovih ogrtaca se ne vide, ali po bodovima, na uprtnjacama preko ramena, odmah se znade da su to ustase. Ljudstvo se sada usmierava prema kavani "Zagreb", kamo mu je zastavnik Mioc zapoviedio. Jedino se Sime Vrdoljak odvaja spram hotelu "Palace", k onim strazarima. - Za dom spremni! - dovikuje im vec iz daljine, pa nadodaje: 'Bili smo, evo, u 'Rvatskom kazalistu, najidili se. Najidija nas oni ravnatelj, reka' nan svakoje grde rici, pa ljudi pobisnili. Stoga se, vidite, moralo nesto popit'... - Za dom spremni! - odgovaraju strazari. 'Sto - pita onaj krupniji - sada hoces? I ne dreci se toliko... - Evo, necu - odgovara im pomirbeno - ali recite mi, lipi moji, di se nalazi ta "Crna kuca"? Cuja san da je, ka' sipak, puna onije grko- iztocnjaka i Zidova, pa... - Sto, onda, "pa"... ? - Zna se sto "pa": tribalo bi i' sviju poklat'! Sigur'o ste culi za nas: mi smo iz Poglavnikova Tielesnoga sdruga... Vrdoljaka obkoljava sve veci broj momaka iz satnije, pozorno slusaju razgovor. Njegovo krupno tielo, prema onoj slaboj svietlosti, doimlje se titanski. Nu ono se sada, zbog popijena silnoga pica, leluja kao slamka na vietru. - Koliko bi i', po prilici, u ton przunu sada moglo bit'? - uplice se u raspru i Reponja. - Dvije stotine, tri stotine... Odkuda mi to da znademo. A sada odstupite: sami znadete da mi nemamo ovlasti za davanje takovih obaviesti - odgovara isti strazar mirno. - A kako si to, Gospe ti, zamislija da odstupimo. Kamo da odstupimo? Prid kim da odstupimo? Da ste ucinili posal kako valja, mi nismo tribali ni dolazit' ovod. Nije li tako!? A ka' smo dosli, ondar cemo radit' posal kako smo naucili. Ja, Isukrsta mi, ne bi moga' zaspat' 'vako, da tizijen Vlajima i Judama ne puscim krva. E... - zaplice Reponja, uz oddobravanje svoje druzine. Momke napokon smiri pridosli zastavnik Mioc: - Ma, sto njih pitate, kad vidite da to nisu prave ustase. Idemo, momci, ca, u "Zagreb". Ja nocas zapoviedam sto cemo raditi. Idemo ca... Njegovi ljudi se nerado povlace, ali se ipak povlace. Posliednji su medju njima Simun i Reponja, koje strazari posebice pozorno prate pogledima. Reponja se, nesto nerazgovietno mumljajuci, sto vise, ponovno vrati. Za njim i Simun, pa se cinilo da ce doci do novoga sukoba. Zastavnik im, pak, nesto tiho rece i oni se skupa zaputise k "Zagrebu", iz kojeg je vec dopirala bucna priepirka. - Povuci ric! Povuci ric, kade ti se lipo govori! Ti da meni pricas o Bijacu: vi, ka', pobili dvan'est 'ijad Srba. Kurac ste moj pobili! Turci su i' poklali, vise vengo vi. Palili i' zive, po pune kuce. I ti sade meni tute seres: pobili, pobili. I u Krupi su Turci bili bolji od vas, potamanili osan i po 'ijad. Mi smo morali dolazit' i u Livno. I u Glamoc. Da nas nije bilo, ni one tri 'ijade tamo vi ne bi poklali. Nima pravega posla bez nas, starije ustasa. Ne znan samo ko te posla' u Poglavnikov Tilesni zdrug! Ti si div'ji ustasa... - razgoropadio se Bakota spram nekome mladicu, popevsi se na stol. - Ne rece se 'ijada vengo tisuca. Reci mu ti, Mudroslove, nije li tako. Nami je nas Poglavnik svakome prizna' po gimnaziju, osan razreda, 'nako. Samo si ti studira mudroslovlje, sto li... - dovikuje netko iz mnoztva. - 'Noliko koliko ustasa triba da zna, ja znan: kako radit' bodon, kako bodezon, kako samokrieson, kako strojnicon, kako bunbon. I zubiman umin klat', ka' zatriba. Umin klat' i na 'ijade i na tisuce. Zato mi ne triba tvoj Mudroslov. Jebi se i ti i on. Jebite se svi, eto! - nadjacava Bakotin glas sve ostale. Mudroslov, koji stoji tik onkraj stola sa kojega Bakota zacikava, pokusava nesto da kaze, ali silna galama prozdire njegove rieci. Pa i da, uostalom, nije ovakova galama, njega bi se tezko culo: onako tih i uviek zamisljen, taj mladac, istini za volju, nikada si glasa ne podize. Stoga bi bilo tezko objasniti, mada je zaprisegnuo jos 1933. na Liparima, odkuda on medju nama. Veceras se i na njemu opaza jedna promiena: pije, kao i svi drugi, koji, izgleda, zamoreni silnim picem i galamom, polako gube volju za daljnje raspre i razgovore. Konobar, nekakav zgrbljen i usukan coviek, duboko utonulih ocica, koje stalno titraju, postojano dolieva pice, pak se odjednoc odvazi da zastavnika zapita: - Vi ste, gospodine castnice, koliko vidim, ovdje najstariji po cinu. Recite mi, molim vas, tko ce sve ovo platiti? Jer, znate... - Bog! Bog ce ti platit'. A ja cu sviedocit da si bio siroke ruke. Je li ti sada jasno, kvrgo moja grbava. Bog ce ti sve platit'... - Ali, gospodine... - I nama ce Bog platit', svima. Mi ti, stare ustase, kume moj, jos od 1932. bezplatno izvrsujemo Poglavnikove zapoviedi, zivimo bez obitelji i odmora, mucimo se, ginemo, koljemo ove smrdljive Srbe, Zidove i Cigane... Pardon, i svi Srbi su Cigani! I sto, na koncu? Nista, kume moj lipi. Cekamo da nam svima Svevisnji plati. A kada mozemo da cekamo mi, cekaj i ti, kume! - zakljuci zastavnik, lupkajuci podlanicom po svom golemom samokriesu. Konobar, ciji je pogled oddavao skrajnji umor i duboko razocaranje, otvori usta, kao da ce jos nesto izustiti, nu se predomisli. Umiesto rieci mogucega prosvieda, on uze krpu, odpoce da sa stolova brise proliveno pice i odstali odpad. Na zastavnikovu, pak, zapovied da krenu, zatulise ljutiti glasovi, ali momci polako krenuse. Iza njih, u zadimljenoj prostoriji, sa ojadjenim konobarom, odstade muk. Njega, iz snatrenja, odjednoc trze rezka pucnjava, iz smiera "Crne kuce". Trajala je dobrih pol sata, potom se sve uztisa.
Copyright © 1998 Jovan Babic |
||