6.

Tocno u cetiri sata dao se zaustaviti, izpred kuce grko-iztocnjaka Djurdja Glamocanina iz Dolnjeg Drakulica, prvi samovoz sa stozerom "Operacije drakulici". I namah si utulio svietla. Iza njega su, jedan za drugim, pristizali ostali. Snieg je bezmalo prestao da pada, pak bi prolietjela tek poneka pahulja. Nitko od ljudstva iz stozera nije, u sukladnosti sa ranije primljenim zapoviedima, davao glasa od sebe. To isto je vriedilo za pridolazece postrojbe. Iz kuce toga grko- iztocnjaka, jednako iz njene obkolice, nista se nije culo. Jedino se, ali sasvim za kratko, odglasi macije miaukanje.

- Nacinili smo, ipak, jedan previd: i macke smo im trebali potrovati i pobiti! - izusti jedva cujnim sapatom Dr. Gutic, naginjuci glavu k nadporucniku Misolovu.

- Ta briga vam je, doktore, sasma izlisna. Taj Glamocanin je, prema riecima fra-Vjekoslava, u niemackom robstvu, a ovdje su ini clanovi njegove obitelji, poglavito sitna dieca. Fra-Filipovic imade sve ove grko-iztocnjake kao na dlanu. Znade ih, i mrzi ih, glede odbijanja prelazka na nasu Vieru do skrajnosti, pa mu danas nitko od njih nece uteci. Culi ste s kojom nasladom je citao imena poklanih Srba. Sotona u fratru, ili fratar u sotoni... ! - nadporucnik ce sapatom, uz priguseni izkaz divljenja spram petricevackoga zupnika.

- Vase prezime, takodjer, posviedocuje, ako mogu da primietim, da ni vama nitko i nista ne moze uteci. Misolov! Kao da su jos vasi predci bili obpasni i lukavi, poput macora, u nocnome lovu na miseve, kakav ce biti ovaj nas... - primieti Gutic saljivo, na sto nadporucnik samo nehajno odmahnu rukom.

Iz pridolazecih samovoza izlazili su, u najvecoj tisini, castnici, docastnici i ustase nadporucnikove toliko puta provierene postrojbe U mrklomu mraku se, ipak, dalo zamietiti da nekoji od njih nisu do ovoga trena cekali kako bi izpili svoje obroke razdiljena im pica, pa se, unatoc hladnoci, odsiecao rakijski zadah. Ono najbitnije, protivno tomu, nisu smetnuli s uma: da, u cilju tajnosti predstojecega posla, drze jezik za zubima.

Onda se svi castnici i docastnici, obkupljeni oko fra-Vjekoslava, iz mrkline noci pridruzise nadporucniku i Dr. Guticu, bez bilo kakova odglasavanja.

- Hajde, gospodo, da ovdje ucinimo nas sretni pocetak. Krecemo! - prosikta zupnik Filipovic kroz stisnute zube, pak se cinilo da mu je mala munja iz ustiju sievnula.

- Uz pomoc Svevisnjega! - nadoda nadporucnik, molbeno sklopivsi ruke na grudima, hitajuci ka vratima Glamocaninove kuce.

Zupnik namah odsiecno zalupa na vrata, potom, u pol glasa, po imenu pozva kucanicu:

- Djujo, Djurdjijo, odtvaraj! Odtvaraj, nasi smo... Ja sam fra- Vjekoslav, odtvori... Imadem za tebe dobre glasove, iz Niemacke, od Djuradja...

Iz unutarnjosti kuce moglo je da se cuje samo stanovito pomieranje, potom tihi glas pozvane zene:

- Evo me, dolazim. Samo da se malo zaodienem. Evo me, gospodine zupnice, odmah cu...

U taj tren jedno diete zaplaka, potom drugo. Ta Djuja, ne odsvrcuci se na dieciji plac, polagano odtvori vrata, drzeci u lievoj ruci ckiljavu svietiljcicu. Ugledavsi brojne neznane castnike i docastnike iza zupnika Filipovica, ona prestraseno razrogaci svoje krupne oci, sva uzdrhta, pak joj svietiljcica izpade na kucevni prag.

- Oprostite... Odmah cu ja... Evo... - mucala je ona, dok nadporucnik zurno uzeze munjevnu svietiljku, na sto i zena pridize svoju.

- I vi ste tu, doktore Guticu - izusti ona, odcito iznenadjena, pozivljuci nazocne da udju unutra, uzspievajuci da nekako uzeze onu svietiljcicu.

- Da, tu sam... Da li je i ciela tvoja obitelj tu? Ponavljam: ciela! I sve ih zovi ovamo, odmah... - podviknu on zapoviedno.

Ono dvoje dietce i nadalje je plakalo, ali zena nije na njih svracala pozornost, vec je nekako polagano i niezno, poimence, budila usnulu obitelj. U sobu su, jednako dietca i odrasli, ulazili lieno, zievajuci, poluotvorenih ociju. Jedno diete vrisnu.

- Koliko ih, fra-Vjekoslave, imade? - zapita nadporucnik bezmalo nezainteresirano

- Nije bitno, sad cemo ih ocas "prebrojati". Bit ce da je dietce jedanaestoro - kaza on, sa skrajnjom mirnocom.

- Bitno je, ipak. Prozovite ih, za svaki slucaj... Odrastli neka se odglasuju sa ja, a dietcu neka pokazuju rukom. Mogu ih i podignuti, da se vide...

- Pa, ovako: Glamocanin Gajo, domacin, je li tako? Zena mu Joka, snaha Djuja, unuk Bosko, unuke Dusanka, Darinka, Jovanka i Sava, unuk Milan, unuke Radojka i Bosiljka, iznova unuk Vladislav, potom unuke Gordana, Djuja i Vasiljka. To bi, dakle, bilo petnaest na broju.

- Ja ih izbrojih sesnaest! Odkuda - cudi se Dr. Bilogrivic - sesnaest?

- Sesnaesti je - objasni pripravno kucanica, moj otac Risto. Onaj tamo. Dosao nam sinoc, pa zanocio...

- Nu, dobro, neka je zanocio. Nego, koje ti je diete najmladje, zeno? - pita fra-Vjekoslav odlucno.

- Pa, ova malecka, Vasiljka... Ona nema vec godinu i tri mieseca. Tako...

- Pa, gospodo castnici i docastnici, ili kako ono rece gospodin Gutic: drakulici, red je da napokon zapocnemo - rece fra-Filpovic, hitro uhvativsi ono zensko diete za kosicu, zarivajuci mu do tada nevidljivi bodez kroz tanki vratic. Ono samo nemocno kmeknu, prokrljavsi nesta kao "mam", dok se ona zena, Djuja, poput mlade lavice baci na zupnika. Nesta, poput kletve, upravi k njemu, ali zavlada takova vika i metez medju tom, od ustasa obkoljenom obitelji, da se niti jedna riec nije uzmogla razabrati. Vidielo se, spram onoga oskudna svietla, kako se izdize i sievnu neciji dugi bodez, zarivsi se, od ozada, u vrat one Djuje. Ona, pak, nekojom nadnaravnom silom izcupa probodeni vrat izpod bodeza, pak svojim zubima dohvati rojnika Bakotu za ruku. Na to ju dostize udarac necijega srbomlata po lubanji i ona se, nepomicna, strovali na krvavi pod. Odstali Glamocanini su i nadalje stajali ukoceno, bez rieci i pokreta, kao obcinjeni, pa se fra-Filipovic, u pravomu svetomu zanosu, obrati ustasama:

- Svevisnji vas je ovamo doveo, svi treba ovako da radite. A ja cu se pomoliti Gospodinu - nadodade, oblizujuci jezikom svoj krvavi bodez - da vama svima griesi unapried budu odprosteni. Napried ustase, Svevisnji vas i nas Poglavnik pozorno promatraju!

Na te njegove rieci, castnici i docastnici se dadose vriedno na posao: dizali se i spustali srbomlati, sievali bodezi, docim je nadporucnik radio samo siekirom, pak ti Glamocanini niesu imali niti toliko vriemena da valjano dadu glasa od sebe. Culi su se samo nerazumljivi kratki krici i krkljanje, krv je lila na sve strane, prosuti mozak iz njihovih lubanja tvorio biele otocice. Samo bi ponetko od njih, u samrtnu robcu, nacinio jedva vidljivi trzaj udom ili oblicjem, a onda se, valjda, za sva vriemena smirio.

- Pozovite nekoliko momaka da ovo djubre izbace van, u nekoju pokrajnju sobu - zapoviedi cilo nadporucnik, i nadalje drzeci onu siekiru u desnoj ruci. I neka se odmah odpute na posao, u rudokop Rakovac, kako li se ono zove. Vi, velecasni Filipovicu, kao najbolji poznavatelj te grko-iztocne marve, krenite tamo. Ja, doktor Gutic i doktor Bilogrivic, odstajemo ovdje, u ovome nasemu stozeru. Neka, izpred stozera, takodjer odstanu tri strazara, to ce da bude sasma dostatno. A vi, fra-Vjeko, niposto ne smetnite s uma da tim rudokopacima, grko-iztocnjacima, izkazete rudokopacko "sretno" - pridodade on, grokotom se smijuci toj svojoj odista duhovitoj obpaski.

Oni momci, pozvani da odciste sobu, posao uradise brzo i sa velikim umiecem, pa clanovi stozera odstadose sami.

- Ovako ucinkovitu dielatnost niti sam nisam odcekivao. Sjajno, prekrasno! Dozvolite, gospodo, dok su nam ruke ovako liepo uresene njihovom poganom krvlju, da si jedni drugima cestitamo. Prvo vama, nadporucnice... - graktao je Dr. Gutic, bacajuci svoju siekiru na one ljesine, dok mu se kroz debela stakla naocala razlievala nepojamna radost.

- Krasno ste to izkazali, doktore, ali cemo ipak da od ove, kako je nazvaste, pogane krvi odperemo ruke. A onda nam predstoji, glede toga sto je fra-Vjekoslav kazao da je ovo najbogatija obitelj u selu, malo pregledanje skrovitih miesta. Sramotno bi bilo, nije li tako, da iz bogatunske kuce izidjemo praznih saka - iznova se nasali nadporucnik.

- Sada vidim da sam maloprije bio u pravu, opetovano konstatirajuci da ste pravi miso-lov. Nista se vama, doista nista, nece moci da sakrije. Dok ne zapocnu pridolaziti teklici sa izviescima, za kojih pol sata, hajde da malo pretrazimo ovu bogatunsku kucu - pridoda spremno Gutic, odpucujuci se namah u prvu sobu s lieva.

Jedno vrieme se jedino moglo cuti rusenje i razvaljivanje pokucstva, koje bi popratio zadovoljan uzvik uzpiesnih tragaca. Prvi se, i nadalje u lievoj ruci drzeci svoju munjevnu svietiljku, nakon kratkoga vriemena vrati nadporucnik.

- Za mene je ovo sasma dostatno - uzviknu on, noseci povecu kesu zenskoga zlatna i srebrna nakita - a vi se dajte u dalnju pretragu...

- I meni je! - nadoveza se malo kasnije Dr. Gutic, pokazujuci navostenu krpu, iz koje su se raspustno, iako je svietlost sviteljke bila ckiljava, presiavali zlatnici.

- Vama, nadporucnice, moram iznova da priznam priednost: bili ste pravi misolov! Meni je, naime, ono skroviste, smiesteno iza slike njihove Bogorodice, naviestio jedan, na svakoje muke bacani uznik, grko-iztocnjak, susied toga Glamocanina. A vi ste si sami nanjusili plien. Cestitam, od srdca vam cestitam - nastavljao je sladkoriecivi doktor Gutic.

Jedino se, raztuzena oblicja i sav smalaksao, praznih saka vrati Dr. Bilogrivic. Njega, pako, namah orazpolozi Dr. Gutic.

- Evo tebi, moj gvardijane - kaza on veselo - cetiri zlatnika, koliko imade krakova na krizu! Jedan je za umnu ustasku glavu, jedan za ostri ustaski jezik, jedan za hitre ustaske ruke i jedan za istrajne ustaske noge, koje su me svukuda vierno pratile...

Na vratima se zacu odtresito kucanje, potom odtvaranje, nakon cega iz tame banu mlad momak.

- Za dom spremni! Teklic Boban, od fra-Filipovica. Izviescujem: svi rudokopaci, grko-iztocnjaci, iz nocne smiene, njih osam na broju, ubijeni srbomlatima, krampovima i bodezima. Svi su predhodno, uz nazocnost zupnikovu, legitimirani. Rudokopaci-katolici ih sada pokapaju u snieg. Izcekuje se dolazak prve smiene... Gospodine nadporucnice, mogu li da odstupim?

- Odstupite, dorojnice! - zapoviedi nadporucnik zadovoljno, dodajuci: 'Cim odkoncate sa tom prvom smienom, zurno me izviestite... '

Taj momak tek sto se oddaljio, zacu se novo kucanje. I nastup dvaju novih teklica:

- Za dom spremni! Dorojnik Matusa, od zastavnika Mioca iz Dolnjih Drakulica, zaselci Glamocanini i Stolici. Do sada poklano sedamdeset grko-iztocnjaka. Zastavnik izkazao da posao odlicno napreduje, da sve ide kao po loju, ali da je ta postrojba oddavna izpila svoje poluoke rakije, pa mi je zapoviedio da se ne vracam bez dodatka - izdeklamira mladi Matusa svoj prijavak, sliezuci, malcice zbunjeno, ramenima.

- Odstupite, dorojnice! I kazite zastavniku: neka njegovo ljudstvo danas srbsku krv pije, umiesto rakije. Jasno! Sacekajte ovoga drugoga teklica, pa idite skupno...

- Za dom spremni! Dorojnik Suravanja, od dovodnika Bakote, Dolnji Drakulici, desna strana puta, Stankovici, Brkici i... Izpricavam se, zaboravio sam kako se oni jos zovu. Da, jos Kuruzovici! Do moga polazka zaklano sezdest i troje. Sve tece po...

- Odstupite! Porucite Bakoti da malo ubrza, lakse ce mu biti dok je noc, dok taj nakot jos spava...

U stozer su svakoga trena pridolazili teklici sa prijavcima, donasajuci najodlicnija izviesca o provedbi "Operacije drakulici". Nadporucnik i Dr. Gutic su revnostno predcrtavali grko-iztocne obitelji sa "Popisa za razdielbu prehranbe i inih tvoriva" u Dolnjim i Gornjim Drakulicima, dok se sa njihovih oblicja, unatoc odskudne razsviete, dala uociti bezmierna radost. Zupnik Bilogrivic je bio toliko uzbudjen da i nije mogao skrasiti se na svojemu stolcu, vec je, zadovoljno trljajuci si ruke, koracao od kraja do kraja sobe, pri tomu mrmoljeci nerazgovietne molitve. Kako i ne bi: premda je tek svitalo, vec su bili potamanjeni jos i nekakovi Stankovici, Brkici i Kuruzovici, svi iz Dolnjih Drakulica, pak su se odcekivala prva, jednako tako povoljna, izviesca iz Gornjih Drakulica. Ona, odista, ubrzo pristigose.

- Za dom spremni!- odresitim ce ustaskim pozdravom krupan momak, rekavsi: 'Ustasa Rimac, od zastavnika Drinjaka, koji priobcuje iz zaselaka Piljagici, Cusici i Kataline, da su do sada pobijena devedesetdva grko-iztocnjaka. Nikakova odpora nema, buduci da je iznenadjenje podpuno, a postrojba svoju zadacu obnasa sa najvecom saviestnoscu i marom. Mogu li, gospodine nadporucnice...'

- Odstupite, Rimac! I prenesite zastavniku neka tako nastavi. Znadete li kako je kod Skogrlja i Zubana? Oni su sa vase desne strane, u Mitrovicima, Brkovicima... Kako se ono jos prezivlju? Ah, evo ih... Stijakovici, Savanovici i... Ovo je nesto malo Cvijetica, Kocica i Amidzica. Kako je, dakle, tamo? - zainteresira se nadporucnik, podizuci svoje krupno tielo iza stola.

- Mogu, gospodine nadporucnice, izkazati samo ono sto sam uzput vidio: biela sniega tamo nema, ni trunke. Samo crveni , krvavi snieg! I krvavi potocici se svuda slievaju spram doljama. Ta postrojba doista junacno obnasa vase zapoviedi. Njihovi teklici su krenuli istodobno kada i ja, pricali da su se tamo grko-iztocnjaci izkupili glede primitka nekakove prehranbe. Ti teklici su iza toga malo skrajnuli. Izkazali su, gospodine, da bi samo budala danas pristala da se vrati prazna ranca. Znadete...

- Da, da! Dobro, zapamtit cu to. Oni, dakle, unatoc mojoj zapoviedi da nitko ne smije osobno uzeti niti gumb, i da ce se stvari pobijenih prevazati u Banja Luku, zapoceli grabez. Ti ce mi, odmah po odkoncanju "Opercije drakulici", pred Izvanredni prieki sud. Tako, dakle, grabez... - klimao je nadporucnik ljutito glavom.

Odsvanulo je, toga 7. veljace, iznimno hladno jutro. Snieg je sasma prestao da pada, bila je subota pa ni seljaci nisu, izgleda, zurili sa uzstajanjem. Teklici su, skoro redovito, donasali izviesca kako su grko-iztocnjaci toga i toga zaselka, kada su ustaske postrojbe tamo pridolazile, spavali "snom pravednika", "kao zaklani", tako da ni vatru u svojim kucama jos nisu dali podpaliti. Iznenadjenje je, ocevidno, bilo posvemasnje. Stoga su ljudi u stozeru, u kuci onoga Glamocanina, neskriveno likovali. I nadalje su, pak, u svojim popisima za razdielbu prehranbe i inih ziveznih tvoriva, sukladno dobivenim izviescima, radostno zbrajali potamanjene grko-iztocnjake.

Oko devet i pol sati prispieli su novi teklici sa rudokopa Rakovac i Gornjih Drakulica. Prvi je izviestio da fra-Filipovic javlja kako su svi rudokopaci, grko-iztocnjaci, iz prve smiene, njih 38 na broju, legitimirani uz rudokopacki pozdrav "sretno", sto je znacilo - pobieni.

- Obpisite, dorojnice, zivo me zanima, kako je to proteklo!

- Pa, gospodine nadporucnice, onaj zupnik se izkazao kao izistinski veseljak. Prvo je prekontrolirao osobne izkaznice svih rudara, izdvajajuci Srbe od Hrvata i muslimanaca, odstavljajuci srbske izkaznice pri sebi. 'Tko sada nema izkaznicu - kazao je veselo - neka stane ovdje, u vrstu: da provierim je li za drzavnu sluzbu sposoban. '

Kada su se ti Srbi dali priljezno podstrojiti, izdao je zapovied ustasama iz postrojbe neka ih dadu povezati konopcima, zasao im je iza ledja, pak ih je odreda udarao nekakovim batom po tiemenu, govoreci, kako bi koji pao: 'Ovaj nije za drzavnu sluzbu! Niti ovaj! Niti ovaj! Niti ovaj... ' I tako, sve do posliednjega. Cim bi oni pali, dostizali bi ih udarci ustaskih krampova. Tek poneki bi pustio glasa od sebe. Sada ih rudari, Hrvati i muslimanci pokapaju, u snieg. Ulaz u rudnik pliva u krvi. Tako...

- Dobro ste to obpisali, dorojnice. Mozete odstupiti! - zapoviedi mu nadporucnik.

Drugi je kratko izkazao da su se jos 125 grko-iztocnjaka iz Dolnjeg Drakulica "odputila Bogu na istinu".

- Ljuot servos habemus, totidem habemus hostes! - uzkliknu iznebuha Dr. Gutic.

- Sto ste to rekli, doktore? - zapita ga zacudjeno nadporucnik.

- Citirao je - spremno ce Dr. Bilogrivic - Seneku: "Koliko imademo robova, toliko i neprijatelja!" Hoce reci: samo nam mrtvi robovi ne mogu da budu neprijatelji...

- Pustite sad to, vec me izravno interesira, sto vam, doktore Guticu, te rieci znace?

- Znace, gospodo, da vas podsiecam na svoje rieci iz Gracanice, 10. lipnja prosle godine: 'Mi smo pobiednici, oni pobiedjeni, mi gospodari, oni nasi robovi, pak cemo ih odcistiti sa zivotnoga prostora NDH. Tako je i veliki niemacki Fihrer, u svojemu "Mein kampfu", naviestio da ce od inorodaca odcistiti "deutsche lebensraum", tj. nimacki zivotni prostor. Glede toga, ja moram malo prosetati, samo do sargovacke Pucke skole... - pridodade Dr. Gutic poletno.

Uviereni da se on sali, dvojica gospode se nasmijase, ali se on odista odputi.

- Gospodin Blaz Gutic se ne javlja iz svojega gradskoga stozera, a to jamacno znaci da tamo, i nadalje, nitko ne zna za "Operaciju drakulici". Smatrate li i vi, velecasni, da sve tece strogo po planu? - priupita nadporucnik Dr. Bilogrivica.

- Sasma, tako! - uzvrati ovaj kratko.

Potom je pristiglo jedno vrlo neodcekivano i neprijatno izviesce.

- Za dom spremni! - pozdravi teklic zadihano, pa odmah nadoda: 'Gospodine nadporucnice, rojnik Mudroslov je mrtav! Zastavnik Krzelj me odputio da vas o tomu najzurnije izviestim...

- Sto? Sto ste, rojnice, izkazali? Nisam dobro cuo kako se vi prezivljete. Smirite se. Sto se, dakle, tamo zdogodilo? Tko je, za ime Boga, ubio rojnika Mudroslova? Da cujem sve o tomu, redom...

- Gospodine nadporucnice, rojnik Spiranovic, po zapoviedi...

- To sam vec cuo: od zastavnika Krzelja. Produljite, u ime Boga...

- Pa, rojnik Mudroslov je usao u jednu grko-iztocnu kucu zaselka Todorinovici i...

- I tamo ga je nekoji grko-iztocnjak dao uzsmrtiti skrivenim samokriesom, ili tako sto?

- Ne, nego vodnik Kasap! Onaj Turcin iz Foce, sto je stalno u postrojbi zastavnika Krzelja. Vi ga dobro znadete: on je, kazu, stari ustasa i pripovieda se da je mesar bio, pak i najbolji koljac u nasoj Drugoj bojni...

- Znadem Kasapa, naravski. Kako on, odkuda on da ubije rojnika Mudroslova? Da li ste, rojnice, samo culi, ili vidieli to sto nam pripoviedate?

- Da, sve sam vidio i cuo, to je moja postrojba. Zastavnik Kasap se razzestio glede neucinkovitosti rojnika Mudroslova i...

- Siednite, rojnice. Siednite! I pripoviedajte sve odreda, od pocetka...

- Pa, uzsmrtcivanje u tom zaselku je zapocelo istodobno, u svim srbskim kucama. Rojnik Mudroslov je usao u jednu i odtuda se nista nije culo, za dugo. Potom je on, doista, uzsmrtio domacina te kuce i...

- Sto, iznova, "i"?

- Iztrcao je kroz vrata, povracajuci. Zastavnik Kasap je vec bio potukao tri obitelji, okolo 35 grko-iztocnjaka na broju, pak je naisao onkraj te kuce. 'Sto je, Mudroslove, da nijesi u blazenu stanju, kada tako rigas? - pitao ga podsprdno. 'Nijesam... Ubio sam staroga i nijesam mogao dalje. ' 'Kako to da nijesi?' - zainteresisira se zastavnik Kasap.

Rojnik Mudroslov je stanovito vrieme siedio na jednome trupcu, drzeci si glavu medju dlanovima, pa produljio: 'Uhvatila me nekakova nemoc i sram. Premda je, cini mi se, predosietio, vierojatno i cuo sto se vani dogadja, spram mene se taj seljak obhodio vrlo uljudjeno. Pozvao je snahu, nenaravno liepu i mladu zenu, neka nam donese rakiju. Ona je, drzeci dojence u narucju, nalila svakomu po staklenku. Diete, nekim cudom, nije plakalo, nije se plasilo. Dapace, izpruzilo je rucice spram meni, kusalo da dotakne bliestece slovo "U" na mojoj kapi. Grgoljilo nesta veselo, kao da ce se ono nasmijati...' 'Dalje, dalje!' - pozurivao ga zastavnik Kasap. 'Starac i nadalje, vrlo obsirno, prica: o nerodnoj prosloj godini, o svom sinu, muzu te mlade zene, koji se nalazi u niemackom zarobljenictvu, njego svojoj starackoj brizi da mu obitelj nekako prezivi ovu pretezku zimu... On je, potom, preuzeo rakijsku bocu od snahe, jos jednom dolio staklenke. Iza toga, iz dzepa izvukao duhansku kutiju. Ponudio i mene, polagano oblikujuci svoju cigaretu, da zavijem. Odbio sam, rekavsi da ne pusim, jednako promatrajuci mladu zenu i njeno diete. Ucinilo mi se, u jednom trenu, da izpred mene i ne stoji ta zena sa dietetom, vec da Bogorodica drzi mladoga Isusa na grudima. Jos sam nesta zamietio: iz njene lieve sise izticalo je mlieko, polako vlazeci tanku kosulju... 'I tebi se, onda, nadigla kurcina! Scio si da je oprcis, sto to namah nisi ispric'o? - zakikota se vodnik, pak smieh obuze i sve nazocne ustase. 'Ne, nije to - pokusa se pravdati rojnik Mudroslov - vec je doista ovako bilo. Zena se nekako doimala bas kao kip Bogorodice sa malim Isusom Kristom...

Doktor Bilogrivic, koji je do tada netremice upijao svaku riec rojnikovu, odjednoc se uzprotivi:

- Nikad i nigdje vise, rojnice, da niste izgovorili te skaradne uporedbe izmedju tih sizmatickih protuha i Preblazene Bogorodice! Opetujem: Nikada i nigdje! Nego, pripoviedajte, bez takovih uzporedbi, sto je dalje bilo...

- Vodnik Kasap je od rojnika Mudroslova prietece zatrazio da, kako je kazao, bezodvlacno izpuni svoju zadacu. U protivnome...

- U protivnome... Sto u protivnome? - priupita nesmireno nadporucnik Misolov.

- U protivnome, da ce - zastavnik je tocno ovako kazao - rojnik Mudroslov biti uzstrieljen, od njega osobno, kao biedni pas. I da ce njegove kosti odstaviti, neka si ih odglodju biesni psi i vukovi...

- A sto je rojnik Mudroslov na to izkazao? Odkoncajte zurno, pred stozerom vec predugo odcekuju toliki teklici sa izviescima - na to ce nadporucnik.

- Izkazao je da on nije koljac nejaci i starcadi, vec da je nekakav humanista, koji se, veli, izobrazavao za castnu sluzbu hrvatskomu narodu, u slobodnoj i uljudjenoj hrvatskoj drzavi, a da prisegu ubojice nikada nije polozio. I da ga je dotuklo to sto se taj grko- iztocnjak, kojega je ubio, doimao pribrano kao indijski mudrac, pripravan da se pretoci u nekakovu nirvanu. Jer da mu je kazao: 'Znam zbog cega ste ovdje. Zavrsite svoj posao, momce! Samo mi ono unuce, maloga Radoslava, nemojte, molim vas kao jedinoga Boga, ubiti. Pocnite, evo, od mene. ' I tada... Tada mu je vodnik Kasap gnievno, drzeci i nadalje svoj golemi bodez u desnoj ruci, opetovano zapoviedio da dovrsi zapoceti posao. Na to se rojnik iznova, svom silom, uzprotivio, pak mu je zastavnik prerezao vrat, drzeci odsiecenu glavu rojnika Mudroslova za kosu. Tako je sve bilo...

- Rojnice Spiranovicu, imadete, stogod je zurnije moguce, stici do te kuce i zastavniku prenieti moju najstroziju zapovied: za ovo, po cienu smrtne pogibelji, nitko vise ne smije doznati. Svi koji za ovo znadu, imadu se smiesta, ukljucujuci i vas, prijaviti ovdje. Jasno!? Odpusteni ste - viknu ostro nadporucnik i namah pripusti novoga teklica. Glede velike zurbe, od njega ne zatrazi prijavak u skladu s Viezbovnikom.

- Recite, dovodnice, u najkracemu tko vas i odakle salje, sa kakovim podatcima?

- Gospodine nadporucnice, doporucnik Boban iz Sargovca izviescuje da su dvije trecine, najmanje, grko-iztocnih pucana u tome selu vec poklane. Pripomenuo je i jos nesto za rakiju, poradi...

- Prenesite mu moju cestitku, a rakiju cemo, recite mu, piti veceras. Odpusteni ste!

- Odlicno ste to rekl : Premda vidim da posao napreduje uz najodlicniju ucinkovitost - tek je jedanaest sati, a vec je potamanjeno, da zbrojim, okolo 1500 te gamadi... - konstatira radostno Dr. Bilogrivic, uzsrdno se prekrizivsi, ne dovrsivsi misao.

- Za dom spremni! Gospodine nadporucnice, dovodnik Krizan od stozernika Keljana i zupnika Filipovica, iz Motika. Izviesce je ovakovo. Svi grko-iztocnjaci su se vrlo stegovno dali sakupiti u svojim zaselcima, odcekujuci da, kako su kazali, prime prehranbu. Pobieni su svi Vasici i Todici, kojih je bilo najvise na broju, potom Malesevici, Brkovici, Stijakovici i Kovacevici. Jos je preostalo nesta Knezevica, Sesica i Miljevica. Stozernik Keljan mi je k tomu zapoviedio neka, kako je rekao, tamo dodje neki Dr. Gutic, sto nijesam dobro razumio. Pridodao je da ce, uz Boziju pomoc, cieli posao odkoncati do jednoga sata poslije poldne...

- Odlicno ste nas izviestili, dovodnice. Hvala vam, mozete odstupiti - na to ce nadnadporucnik Krizanu. Kada se on odputio pridodade:

- Niesam li vam vec rekao da se u fra-Filipovica ne znade da li je on sotona u fratru, ili fratar u sotoni! Njemu, vidite, niti ovoliki snieg i hladnoca nisu zasmetali da iz Rakovca stigne i u Motike...

- Tko pogodi tko je sa mnom bio u sargovackoj Puckoj skoli, od mene imade tri zlatnika! - zagalami Dr. Gutic vec sa vrata, bez ikakova uvoda, sav u znoju.

- Tko to moze da pogodi! - uzvrati nadporucnik bezmalo nezainteresirano, nesto zbirajuci i precrtavajuci po spisku izpred sebe.

- Fra- Miroslav! Fra-Miroslav, cujete li me?

- Odkuda on tamo? - prvi, od iznenadjenosti, k sebi dodje Dr. Bilogrivic.

- Ah, odkuda, odkuda! Odnekuda je uzeo dobroga konja, odsedlana i...

- Sto sam vas ono sad pitao: sotona u fratru, ili fratar u sotoni?! - prihvati nadporucnik sa uzhitom, namah pitajuci:

- Kako je tamo bilo, dokle ste stigli? Pricajte nam...

- Do kraja! Do kraja smo stigli. "Ljuot servos habemus, totidem habemus hostes!" Niti jednoga maloga roba postiedjeli nismo, pak ni odrastlih neprijatelja imati necemo...

- Doktore, hocemo li, napokon, cuti vase izravno izviesce? - pomalo nestrpljivo ce nadporucnik.

- Pa, bilo je doslo do stanovitoga, manjega, sukoba izmedju nas dvojice, mene i fra-Miroslava.

- Okolo cega, do sukoba? - zaintersira se zivo Dr. Bilogrivic.

- Pa, to je bilo na pocetku. On je zapravo izkazao da, kao svecenik, koji katolicku diecu u vieronauku poducava, njih sve znade uglavu. I potrebito je, po njemu, bilo samo njih izdvojiti i odmah zapoceti klanje te male grko-iztocne stenadi...

- A vi? - iznova ce Dr. Bilogrivic.

- Ja sam, kao doktor pravnih znanosti, zahtievao da sve bude regularno, po proceduri: da se dieca imadu prozvati, s najvecom pozornoscu razdvojiti, sve to jos jednoc provieriti i... I tek kada se sve to, skrajnje saviestno obavi, pristupiti poslu...

- Skratite to malo, gospodine Guticu. Kako ste, dakle, stvar odkoncali? - zapita nadporucnik sa stanovitom dosadom u glasu.

- Zupnik me je, ipak, poslusao. Nu, ni to nije mnogo pomoglo. Ti mali gadovi, kao da su predosietili pogibelj, odpoceli su, vec na pocetku razdvajanja, da vriste, piste, bjeze izmedju klupa, da smo ih teskom mukom hvatali...

Doktor Gutic odjednoc zaklopi ocne kapke, glavu podize navise, pak, kao u bunilu, produlji:

- Krv! Svuda pljusti krv. Fra-Miroslav u desnoj drzi srbomlat, u lievoj ruci bodez. Bozji covjek na zemlji, izpunjava nebesku zadacu. Taj srbski nakot se vere po klupama, izpod klupa, po prozorima... Njemu, niti jedno, umaci ne moze. Obara ih srbomlatom, kolje bodezom. I zubima ih, onako onesviestene, kolje. Potom, odstavlja i srbomlat i bodez, hvata ih zive, rukama. Samo uhvati za noge, zamahne svom snagom, pak pukne o stienku ucionice. Glava puca, mozak se prosiplje, hrpa ljeseva raste. Tako, sve do posliednjega, pedeset i sestoga srbskoga steneta... O, samo je nasa Sveta Viera mogla da mu lije toliku snagu! Ljuot servi, tot hostes! - odtvori on oci, upravljajuci k nadporucniku i Dr. Bilogrivicu koji su, izgleda, jos bili pod tezkim dojmom izviesca o Mudroslovu i Kasapu. Stjecao se zapravo dojam da su jedva izcekivali kraj transa Dr. Gutica, koji nije mogao niti da nasluti tu naglu promienu u njihovu drzanju, pak on, skoro postidjeno, ubrzo zasuti.

Bilo je oko jedan sat po poldne. Teklici su pridolazili sve riedje i riedje, donasajaci izviesca o sve manjemu i manjemu broju iztriebljenih grko-iztocnjaka. Posliednji bi samo kratko izviestili: "Sve je odkoncano, tamo nitko nije prezivio... "

Umiesto teklica, iz obpustosenih grko-iztocnih sela pocese pridolaziti castnici i docastnici, sa pripadajucim postrojbama. Svi su bili podpuno krvavi, nekima se niti oci od usirene krvi nijesu dale razaznati. Pred njima se nahodio zupnik petricevacki Filipovic sa najradostnijim izrazajem na svojemu, takodjer krvavome i mrkome, licu. Iako, dakle, skrajnje premoreni, odstavljali su svi dojam ljudstva koje je odkoncalo rad od najvece, ne samo drzavne negoli i osobne, vaznosti. Odozgo, niz put od Dolnjih Drakulica, odieknu ganga:

Nista nema ni lipse ni bolje,
Od ustase kad Srbina kolje!
Nista nima ni lipse ni bolje... Oj, oj, oj, oj...

I iz smiera Sargovca je odiekivala dobro znana ustaska piesma, puna plemenita i rodoljubiva naboja:

Puska puca a top rice, barut mirise,
Mlad ustasa na bojistu ranjen izdise...

S njome se izmiesa druga, mnogo jaca i mnogo veselija, zapravo zaglusnoga i nadmocnoga slika:

Puska puca a top rice, barut mirise,
srbski nakot sasma poklan, redom izdise...

- Da li, gospodine nadporucnice, da ljudstvo odmah odvedemo u crkvu, ovako krvavo, ili da se prije toga odpere? - priupita, propisno ustaski pozdravivsi, gvardijan Bilogrivic.

- Vidjet cemo - uzvrati ovaj kratko, pa hitro uzstajuci i namiestajuci samokries na svojemu obpasacu, stisnu desnicu doktora Viktora Gutica:

Proglasujem "Operaciju drakulici" za odkoncanu, a vama od sveg srdca cestitam! Odprastam vam, pak, sto ste nase momke malcice unizili, nazivljuci ih drakulicima. Jerbo, oni su se danas izkazali kao izistinske novovieke Drakule - uzkrsle Drakule!

Biblioteka | Sledece: Glava 7

Copyright © 1998 Jovan Babic
Copyright © 1998 Zaduzbina Petar Kocic, Banja Luka - Beograd