Ratne nesrece u nase doba ne izazivaju samo puku radoznalost i navijacke strasti, vec i angazovano interesovanje svetske javnosti, zelju dobronamernih ljudi da unesrecenim obezbede pomoc i pruze kakvu- takvu zastitu i utehu. I ovog puta, i na ovim prostorima, potvrdilo se ono sto se verovatno ranije, u vise navrata, u drugim prostorima dogadjalo. To je zahvalnost, ratom zahvacenih ljudi, za razumevanje u nesreci koja ih je zadesila. Rat, po pravilu, nije dobrovoljan izbor. Na zalost, ni lek protiv rata nije pronadjen iako se trazi vec hiljadama godina. Zato su bar razumevanje i materijalna pomoc onog dela ljudske zajednice izvan ugrozenih zona, ponekad jedino sredstvo koje moze da olaksa patnje.

Najverovatnije, iz takvih i slicnih motiva nastale su toliko brojne i raznovrsne humanitarne organizacije, pogotovo u drzavama Evrope. U proslim vremenima i ratovima, koji su po obimu bili i ostali bez premca, i u kojima je bilo ugrozeno na stotine miliona ljudi, ovakvog odnosa i razumevanja u svetu nije bilo. Mozda zato sto su skoro svi ratovali. A mozda je danas svet humaniji i vise spreman da pomogne nego sto je to ranije bio slucaj. Ta, bez sumnje pozitivna promena sveta, ostvarena i dostignuta u savremenoj civilizaciji, predstavlja veliku dragocenost koja bi trebalo da bude podjednako pristupacna svima koji su u nevolji. To se ocekuje i u to se veruje, iako svako upucuje pomoc prvo onoj strani koja mu je iz nekih razloga ipak bliza, draza ili simpaticnija.

Sve sto smo rekli, u dobroj meri se pokazalo kroz akcije i aktivnost medjunarodnih humanitarnih organizacija na podrucju opstina ciju sudbinu pratimo od pocetka ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini.

Danas, drumovima ovog podrinjskog prigranicnog kraja iz kojeg putevi vode u unutrasnjost Bosne, krstare i protezu se kolone vozila, pod zastavom uglavnom Organizacije ujedinjenih nacija, Medjunarodnog Crvenog krsta i Evropske zajednice, natovarene najraznovrsnijim ljudskim potrepstinama. U iste svrhe, jos od pocetka angazovanja medjunarodnih organizacija, u poduhvat su ukljuceni i avioni.

Prvo je od srpske strane trazeno da ustupi sarajevski aerodrom za dostavu humanitarne pomoci. Srbi, uvek dobronamerni, ali i naivni, da bi dokazali svoju kooperativnost, pristali su na to i aerodrom je predat u nadleznost UNPROFOR-a. Pomoc koja je stizala preko aerodroma bila je namenjena samo jednoj strani u sukobu, ali ne i Srbima. Uskoro se pokazalo da nije rec samo o humanitarnoj pomoci, vec i o snabdevanju muslimana i njihove vojske opremom i materijalima koji se nikada ranije nisu svrstavali u tu kategoriju. Ni to nije bilo dovoljno. Da bi povecali obim pomoci, a jos vise da bi onemogucili svaki uvid u ono sta se dostavlja, angazovana je velika vazdusna flotila koja iz noci u noc padobranima isporucuje stotine tona najraznovrsnijeg tereta sirom teritorija koje drze muslimani. Tako su u Srebrenicu padobranima spustani kontejneri sa logistickom opremom, radio stanicama, municijom, oruzjem... Ali i kontejneri sa hranom, sanitetskim i higijenskim materijalom, bolnickom opremom. Medjutim, kad je rec o avionima, treba pomenuti jos jednu njihovu funkciju. To je zabrana srpskim letilicama da se pomeraju sa zemlje. Za to je zaduzena borbena avijacija zapadnih zemalja. Letilice ostale dve strane, muslimanske i hrvatske, oslobodjene su te zabrane. Posledice te kontrole posebno su se iskazale na humanitarnom planu, jer je bez posebne dozvole, na koju se ceka danima i nedeljama, zabranjen i prevoz bolesnika, novorodjene dece, ranjenika, iznemoglih staraca. Tako je avijacija zemalja, koje su u Drugom svetskom ratu jedino Srbima bile saveznici, cije su pilote i posade Srbi spasavali od hrvatskih, muslimanskih i hitlerovskih vojnih formacija, danas postala saveznik svojim bivsim neprijateljima, a prijateljima i bivsim saveznicima, okrutno i bezocno, okrenula ledja.

Sve te aktivnosti oko dostave pomoci muslimanima uzivale su, u to vreme, veliku popularnost u sredstvima javnog informisanja sirom sveta. Prethodno je stvorena lazna slika o stradanju samo jednog naroda, a potom pokrenuta kampanja da bi se taj narod spasao. Podvala je uspela i ceo svet se dao na posao spasavanja muslimana od "srpskih agresora". Tako su bosanski muslimani, prvi put od svog nastanka, postali omiljeni u skoro celom svetu; a Srbi u svojoj veoma dugoj istoriji, takodje prvi put, omrznuti od tog istog sveta. Zato je i vest, da je u Bratuncu zaustavljen i vracen konvoj s humanitarnom pomoci koja je namenjena muslimanima u Srebrenici, primljena s velikim negodovanjem, ogorcenjem i optuzbama na teret Srba.

Taj prvi konvoj s humanitarnom pomoci pojavio se u Bratuncu jos u toku leta 1992. godine, nekoliko meseci posle pocetka rata i u vreme velikog stradanja srpskog naroda. Do tada je na desetine srpskih sela bilo sravnjeno sa zemljom, opljackano i popaljeno, a mestani u izbeglistvu. Oskudica i nemastina pritiskali su podjednako stanovnike Milica, Skelana ili Bratunca, kao i mnoge izbeglice koje su se tu zatekle. Sa okolnih brda dopirala je, skoro bez prekida, preteca pucnjava napadaca... Konvoj koji je neocekivano stigao na ljubovijski most, trebalo je da prodje kroz Bratunac i odnese pomoc muslimanima i njihovim ratnicima u Srebrenici. Pometnja koja je tada nastala u Bratuncu bila je veca nego u danima teskih stradanja i stalnih uzbuna. Skoro sve zivo sto se zateklo u kucama, od dece do najstarijih osoba, hitalo je u centar grada i na put koji je vodio od mosta za Srebrenicu. Za to vreme, uz obezbedjenje lokalnih vlasti, konvoj se nekako probio do centra grada i tu je bio zaustavljen. Okolo je sve bilo zakrceno od uznemirenog sveta, ponajvise zena i dece, koji nisu dozvoljavali vozilima da idu dalje. Propustiti tolike slepere, natovarene svim i svacim, neprijatelju, za njih je bilo ravno izdaji svojih najblizih koji su na polozajima oko grada pokusavali da ih odbrane i spasu od konacnog unistenja. Sva ubedjivanja, u kojima su ucestvovali predstavnici vojnih i civilnih vlasti, kao i pratnja konvoja, bila su uzaludna. Svet nije popustao. Naprotiv, umalo predstavnici vlasti i sami ne stradase od razgnevljenih ljudi. Sav bes koji se u ljudima skupljao mesecima, nastao slusajuci i gledajuci strane TV emisije, kao da je prokljucao. Pitali su zbunjene strance zasto njihovi politicari i novinari lazu ... Hoce li ti "mirotvorci" iz muslimanskih sela i Srebrenice da Srbima vrate ono sto im je opljackano? LJudi nisu cak ni verovali da je u vozilima samo hrana. Sta ce muslimanima tolika hrana kad su opljackali sve ambare i nakupili se zita i stoke iz srpskih sela, da im moze biti jos sto godina. Svi su tvrdili da to, navodni humanisti i mirotvorci, svercuju i oruzje. Mnoge zene su se penjale na kamione i pokusavale da provere sta se unutra nalazi. Propustiti svejedno sta neprijatelju, znacilo je, za sve te ljude, postati njegov saveznik i saucesnik u zlocinu, nagraditi zlikovce i ojacati ih za nove napade.

Oni koji su uputili taj konvoj, kao i oni iz najvisih vlasti Republike Srpske, kao da su smetnuli s uma da se u Bratuncu vec nalazi vise stotina ojadjenih zena koje su izgubile svoju decu, bracu, roditelje... Da je, po njima, to neka vrsta nagrade muslimanskoj strani za ono sto im je ucinila i podstrek da tako nastavi. Ispade, da svet nagradjuje muslimane zato sto popalise tolika srpska sela i poubijase neduzne ljude.

Pokusaji koje su te medjunarodne institucije uporno narednih meseci ponavljale, zavrsavali su se na slican nacin. Retko je sta moglo proci do Srebrenice. To kao da je odgovaralo organizatorima, odnosno onima koji su stalno krivili srpsku stranu za sve nedace i neuspehe medjunarodne zajednice, zaboravljajuci, pri tom, nedacu i tragediju srpskog naroda. Istina, bilo je pokusaja da se srpskoj strani prepusti neki deo pomoci koji nije bio namenjen njima vec muslimanima, ali, to je dozivljavano kao uvreda. Dostojanstvo im nije dopustalo da ista prime od onih koji ih klevetaju. To su gotovo stalno ponavljali. Iako bez hrane, lekova i medicinskog materijala, sve su to odbijali, odgovarajuci da im ne treba nicija milostinja. Time kao da su cuvali i svoj ponos, jer nisu hteli da zbog oskudice u hrani ili lekovima, pomoc prime od drzava iz kojih, na njihovo ime, stizu samo uvrede i klevete.

U tom otporu najdalje su isle zene. One nisu imale poverenja ni u predstavnike svoje vlasti. Uporno su trazile da i same ucestvuju u pregovorima s tim navodnim humanistima i mirotvorcima i da im one kazu sta misle o njihovoj pomoci muslimanima.

Sve medjunarodne organizacije koje su se pojavljivale kao dostavljaci humanitarne pomoci i trazile prolaz preko teritorija ovih opstina, bile su usmerene jedino prema Zepi, Cerskoj, Gorazdu ili Srebrenici, iskljucivo muslimanskim podrucjima. Takvim ponasanjem one su izgubile svaki ugled kod srpskog naroda. Cak i vise od toga, primane su kao neprijatelji koji se kamufliraju nekakvom humanitarnom aktivnoscu.

Do promena u ponasanju i manjeg otpora srpskog stanovnistva u Bratuncu doslo je onda kad je na medjunarodnim konferencijama o miru u Bosni i Hercegovini poceo tolerantniji odnos zapadnih predstavnika prema vodjama srpskog naroda i srpske drzave. To je omogucilo da se humanitarni konvoji lakse provlace do Srebrenice i ostalih muslimanskih "enklava". U isto vreme, na prolece 1993. godine, pocela je i evakuacija muslimanskog civilnog stanovnistva iz Srebrenice u Tuzlu. Procenjuje se da je tada, u osam konvoja, koliko su muslimani dozvolili, ovo podrucje napustilo oko 12.000 zena, dece i staraca. Od tada, tokom cele 1993., preko srpske teritorije su svakodnevno muslimanima stizale kolone kamiona i slepera sa stotinama i hiljadama tona robe. Uvidom u dokumentaciju, dostavne liste, otpremnice i specifikacije robe koja se oficijelno dostavlja Srebrenici kroz Bratunac, samo za razdoblje april-avgust 1993. godine, utvrdjeno je da je muslimanima isporuceno oko 82, a Srbima svega oko 14 kilograma prehrambenih i ostalih proizvoda - po stanovniku. Za kilogram pomoci srpskoj strani, muslimanima se dostavlja 6 kilograma. To u dobroj meri potvrdjuju i podaci opstinskih odbora Crvenog krsta. (Konkretno: za oko 30.000 muslimana na teritoriji Srebrenice, odnosno 20.000 Srba u opstinama Skelani, Milici i Bratunac, isporuceno je 1033, prema 133 tone brasna, 27 t. prema jednoj toni secera, 62 prema jednoj toni deterdzenta, 26 prema 4 tone mleka u prahu, 21 prema 0,5 t. kvasca, 51 t. konzervirane ribe prema 504 kutije, 39 t. konzervi govedine prema 101 kutiji, 163 prema 51 t. porodicnih paketa. U isto vreme, muslimanima, ali ne i Srbima, dostavljeno je: 45 t. biskvita, 74 t. ulja, 170 t. sociva, 110 t. pasulja, 4 t. hrane za bebe, 40 t. sira, 2 t. mineralne vode, 2 t. semena kukuruza, 3 t. semena krompira, 28 t. soli, 53 t. sapuna, 1 t. kuhinjskog pribora, 10300 cebadi, 93 vrece, 535 kutija odece, 8 t. plasticnih folija, zatim duseka, higijenskih ulozaka i dr.) Pored identifikovanih, ili delimicno identifikovanih, kolicina i vrsta dostavljene pomoci muslimanima u Srebrenici drumskim koridorima, oni su za sve to vreme dobijali i avionske posiljke. Kod nas je, 25. avgusta 1993., objavljena emisija, najverovatnije Si-En- Ena, u kojoj je receno da su Amerikanci, od februara meseca, samo padobranima isporucili 7.500 t. pomoci muslimanima u Srebrenici, Gorazdu, Zepi i Sarajevu. Pored vojne opreme, municije i oruzja, SAD i drzave zapadne Evrope koje su angazovane u ovim vazdusnim aktivnostima, muslimanima dostavljaju i znatne kolicine zivotnih namirnica i ostalih svakodnevnih potreba, sto, takodje, treba dodati vec iskazanoj kolicini od 82 kilograma po stanovniku. Prema slobodnoj proceni, muslimani u Srebrenici su za naznaceni period april-avgust 1993. godine primili, ukljucujuci i dostavu padobranima, najmanje oko 130 kilograma po stanovniku najraznovrsnijih zivotnih potrepstina. Srbi ovim vidom dostave nisu obuhvaceni. Dokazi o diskriminaciji u pruzanju humanitarne pomoci su veoma brojni i ocigledni, ali to kao da nije dovoljno da bi zainteresovalo, a jos manje zabrinulo, organizacije i drzave od kojih ta pomoc stize.

I ne samo diskriminacija, vec i brojne podvale medjunarodne javnosti koje su mesecima lansirane. Tako, niko od onih koji su se svesrdno zalagali da se muslimanima dostavi humanitarna pomoc, u kolicinama koje prevazilaze realne potrebe tog stanovnistva, nije pominjao, namerno ili iz nepoznavanja stvarnog stanja, i sledece cinjenice. Prvo, da se samo na podrucju Srebrenice nalazi preko 10.000 muslimanskih vojnika (koje treba nahraniti, obuci i opremiti za dalje ratovanje). Drugo, da to stanovnistvo raspolaze rezervama- sto vlastite, sto opljackane hrane- vecim od standarda koje zagovara FAO za zemlje u razvoju. (Muslimani su za svojih 30.000 stanovnika imali oko 17.000 goveda, sa dnevnom proizvodnjom mleka od oko 100.000 litara, a to znaci i dovoljnom proizvodnjom: sira, kajmaka, maslaca; potom oko 32.000 ovaca i njihove mlecne proizvode, 70.000 odrasle zivine.) Za razliku od njih Srbi su bili ti koji jedva uspevaju da se nekako prehrane. (Za 20.000 stanovnika imali su svega 4000 goveda, 6000 ovaca, 3000 svinja i 24.000 odrasle zivine.) Trece, ni na jednoj strani nije zabelezena smrt od gladi. Da je do toga doslo na muslimanskoj strani, njihovi zastitnici bi alarmirali ceo svet i sve svetske politicke, humanitarne, vojne i diplomatske sluzbe. (Da se na srpskoj strani tako nesto dogodilo, ni humanitarne organizacije, ni neko drugi se na to ne bi ni osvrnuo.) Cetvrto, muslimanska strana raspolagala je sa tolikom kolicinom zitarica da je, pored potrosnje za ishranu, uspela da zaseje sve (oko 15.000 hektara) obradive povrsine psenicom (semenska psenica, kao sto se moglo videti, nije dostavljena u kontigentu humanitarne pomoci).

Ono sto najvise iritira je bezobzirnost prema deci. Na teritoriji ove cetiri opstine naslo se oko 750 dece bez jednog ili oba roditelja i dece koja su se tu zatekla u izbeglistvu. U svakom slucaju rec je o deci koja su socijalno ugrozena i nezbrinuta. O skolama, decjim vrticima ili jaslicama, ustanovama koje bi koliko-toliko mogle da pomognu, nije se moglo ni govoriti pri stalnom granatiranju i artiljerijskim napadima sa muslimanske strane. Srpskoj deci je za sve to vreme bio ugrozen fizicki opstanak ne samo od muslimanskih mina i granata, vec i od nedostatka hrane, medicinske zastite, a uz to i interesovanja medjunarodnih institucija, Crvenog krsta, Komesarijata za izbeglice, nekih lekara i farmaceuta bez granica, UNPROFOR-a, i mnogih drugih koji se u svetu predstavljaju kao dobrotvori i zastitnici ugrozenog stanovnistva Bosne i Hercegovine. Jedini izuzetak u svemu tome je Grcka; njen narod, drzava, politicke stranke, humanitarne organizacije, razne profesionalne i privredne ustanove i asocijacije, a posebno pravoslavna crkva. Po treci put u ovom veku grcka pokazuje svoje iskreno prijateljstvo prema srpskom narodu i razumevanje za njegova neopravdana stradanja. Jedino je Grcka pritekla u pomoc i zastitu srpske dece ne samo Milica, Srebrenice, Skelana i Bratunca, vec svih ugrozenih malisana sa prostora u kojima zivi srpski narod. To hiljade srpske dece koja su se oporavljala i lecila u Grckoj u ovim teskim godinama pamte i pominju tu zemlju kao svoju drugu otadzbinu, ili kao svoju drugu majku. Takav zalog za vecno prijateljstvo sa buducim srpskim generacijama mogli su da steknu i humanisti, ili tzv. humanisti, koji su za te poslove i placeni u SAD i zemljama zapadne Evrope. Medjutim, oni su u vreme stradanja srpske dece gledali na drugu stranu.

Po iskustvu koje je srpska strana stekla u ovim teskim vremenima, vecina organizacija koje su se nasle na ovim prostorima zaogrtale su se humanitarnom ulogom i ciljevima, ali su imale i ostvarivale sasvim drugacije interese i programe koji sa ljubavlju prema coveku nemaju skoro nista zajednicko. Ta ljubav je njihova maska kojom su zavaravali svoju okolinu.

Jedino sto su ljudi primali sa poverenjem, a sto je dolazilo sa strane, da ublazi njihove materijalne oskudice i nemastinu poticalo je od srpskog naroda iz Jugoslavije i Srbije i njihovih humanitarnih organizacija, pre svega od srpske pravoslavne crkve. Ali, i od nasih ljudi, njihovih klubova, drustava i udruzenja iz stranih zemalja. Ta pomoc je primana sa punim srcem i medjusobnim razumevanjem. Znali su ljudi kojima je upucena da je to bez drugih, zadnjih, namera; iskreno i od srca dato, i tako je iskreno i od srca primano.