Kazivanja prezivelih zrtava muslimanskih zlocina 1992. i kasnije I

Selo Gniona nalazi se na dva kilometra od Solocuse, ili na pet kilometara bilo od Potocara ili Srebrenice. Pripada mjesnoj zajednici Gostilj. Susjedna sela pocev od Srebrenice su: Fojhar, Joseva, Borkovici, Bocuta, Potocari, Studenac. Kao sto se vidi sve su to sela u kojima zivi muslimanski narod, sem Potocara i Studenca u kojima ima nekoliko porodica srpske nacionalnosti. Sve do marta 1992. godine nikakvih problema izmedju mjestana okolnih sela i Gnione nije bilo. Zivjelo se u dobrim komsinskim odnosima. Jedni su druge pomagali kako u poljoprivrednim poslovima, tako i u ostalim vidovima saradnje dva ili vise sela. Islo se na sijela, svadbe, slave, ispracaje, itd. Pocetkom aprila pocela se primjecivati neka nervoza i uplasenost kod naroda. Muslimani su sve manje navracali, sem kad se moralo proci ili nesto zatraziti na zajam. Od 19. aprila kada su u Potocarima ubijena 3-4 covjeka srpske nacionalnosti, preko Gnione su danima prolazile kolone ljudi, zena i djece, koji su isli u Josevu, Borkovice, Bacutu. Naravno rijec je o muslimanskom narodu. I u Gnioni se osjecala sve veca uplasenost i nesigurnost uz obavezno drzanje straza tokom cijele noci. Primjetili smo da i muslimani drze straze na Lipi iznad Bacute prema Cumovicima. Tu su dva - tri puta zasretali ljude iz Cumovica, pretresali ih i vodili u sumu i maltretirali. To su radili muslimani iz Potocara i Bacute. Iz takve "kontrole" jedva se izvukao Djuricic Radomir iz Cumovica, koji je posao u Gnionu na oranje.

Zvali su nas na razgovore na Lipu i tu nas ubjedjivali da nas niko ne smije dirati i sve nam obecavali, a to isto od nas trazili. Tu je nadjeno rjesenje i dobile se garancije da vise nece biti nikakvih kontrola prolaznika preko Lipe. Medjutim, to je potrajalo do 6. maja 1992. godine. Do tog dana svi muslimani koji su htjeli iz Potocara, Kapetanove Cuprije, Poligona, presli su preko Gnione i niko ih nije ni pipnuo, vec su bili pocasceni kafom, sokom, rakijom, itd. Pomenutog dana na Djurdjevdan oko 17 casova i 15 minuta zacuo se glas sa megafona sa Ravne Njive iznad Gnione i slijedila je sledeca poruka: "Slusajte me dobro Gnioncani, ovo vam porucuje Naser. Do pola 6 da svi predate oruzje kod Perine kuce i garantujem vam da vam nista nece biti. Ako to ne uradite necete pobjeci, jer ste opkoljeni i bicete pobijeni." Posto se tog dana u Gnioni u nekoliko kuca slavio Djurdjevdan, narod je odmah skocio i poceo bjezati nanize prema Solocusi. Niko nista nije uzeo sem sto se zateklo u rukama i na sebi. Ostalo je sve, pa cak i upaljene svijece na stolovima onih koji su slavili. Zaculi su se rafali sa svih okolnih brda. Svi su jurili niz potoke zaklanjajuci se iza kamenja i bukava. Pucalo je sa svih strana ukrug, samo je bilo malo prolaza prema Gostilju, tj. Solocusi. Tog dana je u Gnioni bio i Lazo Simic iz Studenca i on je posao prema Solocusi. Njega su sacekali blizu Solocuse kod Beganovica Luke i tu ga ubili. Gnioncani su dosli do Luka u kucu Gojka Petrovica koji je prije godinu dana tu napravio kucu i sisao iz Gnione dole blize Solocusi. Tu su prenocili uz veliku strepnju da ih uvece ne zapale u kuci. Posto se svi nisu mogli istog dana izvuci iz Gnione, njih nekoliko je prenocilo u Gnioni po potocima i vidjeli su kako im dojucerasnje komsije pale kuce. Prvo iz kuce iznose sta im se svidi, a onda zapale.

Sutradan su i oni uspjeli sici na Solocusu, a onda zajedno svi na Gaj (Gostilj) i na Zalazje. Dosli su posle bosi i goli, a ono muskaraca sto je bilo drzali su pusku u ruci i to im je jedino poslo za rukom da ponesu. Ostalo je 2-3 komada papovki, jer pojedinci nisu uspjeli doci do kuce da uzmu posto su bili na slavi.

Na Zalazju i u Gostilju ostali su ljudi i prikljucili se mjestanima sve do stradanja i Gostilja i Zalazja. Tu su poginula petorica Gnioncana i to: Vujadinovic Bosko i Vaso, Petrovic Rajko, Simic Branko i Pero. Inace u Gnioni je bilo samo oko 12-13 sposobnih muskaraca, pa se nije ni moglo ocekivati da se mogu suprotstaviti Potocarima. Gniona je prvo selo koje je zapaljeno u srebrenickoj opstini, a to sam mogao i ocekivati, jer je jedino ona odvajala Potocare od Suceske. Paljenjem Gnione Potocari su dobili slobodan prolaz prema Josevi, preko Joseve u Kutlice i Bajramovice i Sucesku.

Istog dana u Gnioni je poginuo jedan covjek Milosevic Radojko, star 68 godina. On je taj dan slavio i nije mogao pobjeci jer je bio malo popio, a inace i ne vidi bas najbolje i njega su zapalili u kuci njegovoj.

Eto, to bi bilo ukratko o stradanju Gnione, jednog zaseoka Gostilja, a po mom vidjenju toga dana.

Bio je 6. maj, Djurdjevdan. Slavili su Simici. Jos ujutro dok su ljudi iz susjednog sela Cumovici posli na slavu u Gnionu pricali su da su u putu od Cumovica do Gnione prolazili kroz neku sumu koju su zvali Vrhovi, vidjeli su neke ljude koje nisu poznavali, kako nekuda zure i kada ih je Mihailo Vukadinovic pozdravio nista mu nisu odgovorili.

U toku dana na muslimanima se nije moglo nista primjetiti, osim da se ne krecu kao ranije, kod njihovih kuca niko se nije mogao vidjeti, a mi nismo znali sto.

Sa megafonom prvo nam se obratio Naser i rekao: "Gnioncani predajte oruzje za 15 minuta u kucu Pere Simica. Necemo nikog dirati, ali ako ne predate oruzje zive cemo jos pohvatati" i to je rekao 2 puta. Kada su to culi Gnioncani poceli su iskakati iz kuca kroz vrata i prozore i bjezati prema sumi.

Naser nije cekao ni 2 minuta odmah su otvorili zestoku paljbu iz svih vrsta oruzja na nas.

Mi smo za 2-3 minuta bili vec u sumama, a oni su trcali za nama i odmah su zapalili 5-6 kuca.

Broj ljudi koji su nas napali nismo znali, ali ih je bilo mnogo. Gniono je bilo okruzeno ljudima na koja su se muslimani stacionirali jos u toku jutra, a mozda i ranije, a mi za to nismo znali.

Tada je u Gnionoj poginulo 2 covjeka Simic Lazar (55) iz susjednog sela Studenac i Radojko Milosevic (75) iz Gnione.

Simic Lazar je poginuo na putu prema Solocusi, a Milosevic Radojko je zapaljen u kuci, jer je bio star i nije mogao da pobjegne i o tome svjedoci njegova zena koja je gledala iz sume kako gori kuca i Radojko u njoj. Stanovnici sela Gnione su otisli prema Zalazju neki u toku noci, a neki rano ujutro. Nakon 2-3 dana u Gnionoj nista nije stajalo uspravno sve su zapalili.

Mi seljani sela Oparaca napustili smo selo dana 12. 05. 1992. godine, te presli u susedna sela Bradjevinu, Vranjesevice i Sikirice. Poslije smo se, povremeno, vracali u svoje selo, da bi prenijeli svoje stvari, te pretjerali stoku u sela gdje smo se nastanili.

Dana 1. 6. 1992. godine u selu su se zatekli Petrovic Cvijetina Zivojin, Petrovic Draga Milorad, Petrovic Draga Dikosava, Ilic Momcila Ratko, Ilic Momcila Ugljesa i Ilic Dragutina Dragic, pa su svi toga dana bili pobijeni u selu. Sem njih u selu je bila i Petrovic Ljeposava, zena pok. Zivojina, koja je prezivela napad. Napad su izvrsili mjestani sela Mocevica, Skenderovica, Brezovica, Zapolja i Pirica, muslimanske nacionalnosti, koje je predvodio kao komandant Ustic Akif, te Salihovic Huso i Halihodzic Hajrudin iz Mocevica, Fahrudin iz Brezovica, cijeg prezimena se ne sjecam, Alic Abdulah "Dule" iz Brezovica, Begic Sevdalija iz Pirica i neki po nadimku "Bjelac" iz Pirica. Takodje medju pomenutim bio je i Husic Velkaz, jos od ranije poznat kao veliki muslimanski ekstremista.

Poslije napada na selo, negdje oko 06.06. ja sam zajedno sa jos 15 srpskih boraca otisao u selo Oparci, odnosno pokusao uci u selo, da bi izvukli mrtve, jer smo od prezivele Petrovic Ljeposave saznali da su muslimani cijelo selo popalili i pobili gore pomenute mrtve. Kada smo dosli do prvih kuca sela, vec smo naisli na leseve Zivojina i Dikosave. Njihove smo leseve pregledali i ustanovili da je Zivojin pogodjen iz lovacke puske u grudi i po licu, a Dikosava je zaklana nozem ispod grla. Nismo mogli detaljnije leseve pregledati, jer smo zurili da bi pronasli i ostale leseve, te da sve pokupimo i prenesemo u Ratkovice - Bradjevinu. Kada smo posli dalje u selo, naisli smo na grupu od oko 20 ljudi. U prvi momenat mislili smo da su nasi ljudi, obzirom da smo se dogovorili sa jednom nasom grupom da takodje dodje u Oparce iz pravca Sikirica, mi smo dosli iz pravca Bradjevine, pa je jedan od nas Petrovic Stojan, posao da vidi ko je tamo. Kada je dosao blizu njih na oko 20 metara, medju njima je prepoznao Husic Velkaza, Begic Sevdaliju i Bekira iz Sikirica, koji su mu rekli da baci pusku i da se preda. Oni su odmah otvorili vatru na nas, pa smo i mi uzvratili. Nastala je zestoka borba, pa smo mi morali da se povlacimo, posto smo bili napadnuti sa raznih strana, te nismo uspjeli da vidimo ostale poginule, niti da ponesemo leseve Zivojina i Dikosave.

Vidio sam da su sve kuce izgorile, sem jedne vikendice, a bilo ih je 22. Takodje i svi pomocni objekti su izgorili. Vikendicu koja nije izgorila koriste kao svoju kuhinju, a to smo saznali od njihovih zarobljenika. Inace u selo od tada niko vise nije usao.

Rupovo Brdo su muslimani spalili 10. 06. 1992. god. pod komandom Mekanic Becira, rodom sa sela Zutica, u zadnje vreme bio je predsednik opstine Vlasenica. Napadao je od Stedre sa 250 muslimana.

Druga grupa od 200 muslimana pod komandom Tursunovic Zulfe dosli sa Zedanjaska, napadali od Dubokog Dola.

Treca grupa od Djila od 200 muslimana vrsili napad sa Rudog Brda pod komandom Ademovic Ibrahima, zvani Cakura, i Turkovic Fadila, pred rat bio komandir milicije u SO Vlasenica.

Cetvrta grupa muslimana napadala je od Karaule na Gligore i Zugic Komlena sa 150 muslimana. Ovoj grupi vodja nije poznat.

U ovom napadu prouzrokovana je velika materijalna steta u potpunosti. Jedan dio sela je osto, sto je branilo 10 boraca, ali je popaljen i taj dio treci dan, u potpunosti, kada su se ponovo povratili da dokrajce i uniste. Ovo selo je brojalo 37 numera.

Muslimani su ga u potpunosti unistili, opljackali i spalili. Oterali su stoku, goveda, ovce i ostalu pokretnu imovinu. Poginulo je 8 ljudskih zivota: 1) Milinkovic Vojko, ubijen pred kucom, Milinkovic Mirjana, ubijena na vratima. Oboje spaljeni. Milinkovic Radoje, ubijen ispred svoje kuce; Milinkovic Relja, ubijen ispred svoje kuce; Zugic Koviljka, ubijena pred svojom kucom; Zugic Komlen, sin Milosa; Zugic Trivko, sin Komlenov; Milinkovic Mila, Vlado, nesto i ne zna se za njega. Ovi podaci su tacni.

Napad na Rupovo Brdo bio je u srijedu izjutra u 4.50 casova. Toga dana sam spavala sa Mirjanom u njenoj kuci. Tog jutra Mirjana kada je izlazila iz kuce ubijena je na pragu, ja sam cula pucanj i odmah sam ustala da vidim sta je. Vidila sam Mirjanu kako lezi preko praga. Vratila sam se u sobu, uzela pusku i municiju i polako puzeci izasla pored Mirjane napolje. U tom momentu kada sam izasla, dos'o je Vojko, Mirjanin covjek sa straze. Pokus'o je da digne Mirjanu, jer smo mislili da nije mrtva. U momentu je osuo zestok napad na koji smo uzvratili ja i Vojko. Ustase su nam veoma blizu prisle, pa je i Vojko pogodjen. Ja sam se odatle povlacila puzeci jedno 30 metara do kuce Radoja Milinkovic. Tu je bio Radoje Milinkovic, Dragomir Zugic i njegov sin Zdravko. Tu smo nas cetvoro bili u zaklonima kod Radojeve kuce, tako da su nam Turci prilazili sa sve zescim napadom i tada nam je ubijen i Radoje. Tada smo se nas troje povlacili, pridruzio nam se i Slavoljub Zugic i rekavsi nam da je Relja Milinkovic poginuo u prvom napadu. Dok smo se mi povlacili iz sela ustase su upadale u nase kuce, pljackali i palili. Gledali smo kako pale nase kuce. Mi smo gledali, ali smo bili nemocni. Nas cetvoro, jer nam je cetvoro poginulo, a Vlado Milinkovic je nestao. Nas je bilo ukupno u tom naselju 8 od ko'i' 6 muskaraca i nas dvije zene. Bili smo o'seceni ustasama od naselja Zugic, tako da smo bili primorani da se povlacimo u sumu. Da spasimo glave, uz veliki bol i tugu za nasim poginulim i nestalim i za nasim kucama punim svega sto smo godinama stjecali sa velikom mukom i trudom. Stoka nam je sva ostala u stalama koju su ustase zivu palili dok nije vojska stigla u pomoc.

Dana 16.06.1992. godine napadnuto je moje selo Ratkovici kod Fakovica. Napale su ga komsije muslimani. Prepoznao sam Martic Beaju i Osmanovic Andriju. Ranjen sam uspeo da se docepam sume gde sam ostao neko vreme sakriven.

Strasan zlocin su pocinili nad mojim selom. Ubili su mi zenu, moju domacicu Prodanovic Zoru. Ubijeni su: Stanojevic Radenko, Stanojevic Nikola, Pavlovic Milan, Rankic Vidoje, Rankic Milutin, Rankic Ranko, Stanojevic Desanka, Stanojevic Stanimir, Bogicevic Obren, Maksimovic Ratko, Maksimovic Dragomir, Milanovic Borka, Djuric Radosava, Djuric Ruza.

Gledao sam kako sela gore, gledao sam kako moja kuca gori. Tako ranjen prepesacio sam 10 km do Fakovica odakle su me prebacili do Bajine Baste, a odatle za Uzice, pa za Beograd.

Kada su mi lekari pregledali ruku koja je bila ranjena zaprepastili su se jer je ruka bila puna crva.

Najvise okrivljujem muslimanske familije: Pozdanovice, Medice, Podkorjence, Martice, Osmanovice...

Ubijene mestane medju kojima je bila i moja zena sahranili su nasi vojnici, ali nisu imali mnogo vremena pa su ih sahranili plitko. Mislim da su zivotinje raznele leseve. (Izjava data na Ortopedskoj klinici u Beogradu.)

Do 28. 06. 1992. godine zivjela sam u selu Ratkovici opstina Srebrenica, kada sam zbog velikog pritiska morala da prebegnem sa jednom grupom mestana u Srbiju. Sa sobom sam povela i svoje dvoje dece, sina od 15,5 god. i cerku od 7 godina. Moj muz je ostao da brani selo sa ostalim ziteljima sela koji su bili za to sposobni.

Od moje blize porodice poginuli su mi (ubijeni) tri rodjena strica, dve sestre od striceva i njihovi muzevi. Od familije moga muza ubijena je strina. Kako od dana dolaska u izbeglistvo nemam kontakta sa ostatkom familije ne mogu reci da li ima zatvorenih u logorima.

... Ostala sam bez igde icega. Tamo sam imala kucu sa ekonomskim zgradama, 4 goveda, 5 kom. svinja i prilican broj zivine. U ovom trenutku ne znam da li je od toga sta u zivotu, jedino znam da je kuca do temelja spaljena zajedno sa ekonomskim zgradama.

Sto se tice moga povratka ili ostanka sigurno je da bih bez obzira na sve ovo sto sam navela ipak volela da se vratim tamo gde sam i do sada zivela, jer tamo mi je (sto nisam navela) ostalo oko 6 hektara zemlje i sume.

Takodje nisam navela imena poginulih od moje i muzevljeve familije: Stricevi se zovu Rankic Vidoje, Rankic Ranko i Rankic Milutin. Sestre od striceva (ne znam prezimena) Cuba i muz joj Dragan, Rada i muz joj Novica, Svojak Stanoje, strina moga muza Stevic Vida.

Ratna dejstva u Srebrenici su poceli 15. 05. 1992. g. Gradjani srpske nacionalnosti smo bili manjinsko stanovnistvo u opstini Srebrenica. Uzrok naseg izbeglistva je sto smo bili okruzeni sa svih strana od ustaske vojske. Prve zrtve sela Ratkovica u kome smo mi ziveli pale su 15.05.1992. g. Pala su i tri moja brata Vidoje, Ranko i Milutin i jos 10 blize familije. Nad tim palim zrtvama izvrsen je masakr. Te zrtve nismo uspeli ni sve sahraniti, jer su ih ustase poklale i popalili. Da ne bi i mi koji smo to vec preziveli docekali u selu Ratkovicima, da se nad nama izivljavaju, mi smo pokusali davajuci otpor drugoj strani. Jedva smo se izvukli i dosli u Republiku Srbiju. Selo Ratkovici je unisteno i popaljeno. Moje dve kuce i 5 hektara obradive zemlje, i 2 hektara sume, 5 komada krupne stoke, 8 svinja. Moja porodica u Srbiju je dosla pojedinacno, zato sto nismo svi istog momenta mogli da se izvucemo iz obruca. Posto smo ostali bez iceg i tesko se snalazimo, jer nismo uspeli da iznesemo ni jednu kasiku, a kamo li nesto vise od toga. Problema normalno da ima, jer tesko je kad covek danas ima sve, a sutra ostane bez icega svoga. Nemamo uslova za zivot. Bitno je da smo se samo izvukli zivi...

Zivio sam u Crkvinama, opstina Bratunac, a u blizini je bilo muslimanskih sela i to Pozdanovici, Miholjevine i Osmace. U stvari, moje Crkvine su bile okruzene sa navedenim muslimanskim selima, dok je moje selo cisto srpsko. Ranije ni ja ni moje komsije nismo imali problema sa muslimanima, a pred sam rat 1992. g. obecavali su nam da nam se nista ne smije dogoditi, te da smo sigurni sto se njih tice. Ali eto kako su nam tvrdili kada su 15. 5. 1992. g. muslimani upali u nase selo i znam da su tada, mada ja nisam bio u selu, otjerali moga rodjaka Pavlovic Borisava i njegovu suprugu Desanku, oboje stari oko 50 godina, pa su na periferiji sela pucali u Borisava koji je ranjen pao tu i ostao, nisu ga "dokusurili" jer su mislili da je mrtav. Suprugu Desanku su mu tu ubili, a Borisav kada je dosao sebi, a muslimani - ubice otisli, Borisav je sisao u selo Podkorjen gdje je sreo nekoliko muslimana kojima se pozalio, pa su oni otisli u Crkvine, nasli Desanku i sahranili. Muslimani su taj dan posle podne zapalili nase selo Crkvine.

Ja se taj dan nisam nalazio u Crkvinama vec u selu Ratkovici, jer sam se bio sklonio, bojeci se muslimana, a krisom sam odlazio i stoku hranio, jer stalu mi nisu bili zapalili u Crkvinama. Odmah sam shvatio da je na nase podrucje stiglo vise muslimana, tj. njihove vojske, a koja je iz drugih mjesta.

U nedjelju 21.6.1992. g. oko 03.00 casova spavao sam u Ratkovicima u kuci moga prijatelja Milosa Stanojevica kad se zacula pucnjava. Moj zet Milenko Stanojevic iz Ratkovica me pozvao rijecima: "Ustaj djede." Skocio sam, a puscana zrna su tukla po vratima i prozorima, sreca nisam pogodjen.

Bila je magla. Pucnjava je bila od Polimaca i dr. pravca - ne mozes se orijentisati, ali vidim da su Ratkovici napadnuti. Dok su se muslimani priblizavali selu, sa svih strana pucajuci iz pusaka, ja sam se nalazio ispred Mirkove kuce. Naisao je Bozo govoreci mi: "Bjezi Obrene, gotovo je selo, eno moja kuca gori." I zaista je ubrzo selo pocelo da gori i to Zarina kuca, a zatim Milovanova i Sredojeva - svi iz Ratkovica.

Ovom prilikom muslimani su pri upadu u Ratkovice ubili Zarinu zenu Zoru, zatim Milovana Pavlovica, Radenka i njegovu majku Desanku Stanojevic. Ovom prilikom muslimani su napali i Polimce, Kaludru, Dvorista, Ducice i Racice. Znam da su poginuli i Nikola Stanojevic iz Ratkovica, Zivan Prodanovic, Zarin bratic iz Ratkovica. Znam da je tada od strane muslimana ubijen Vidoje Rankic iz Polimaca i njegova braca Ranko i Milutin, sve stariji ljudi i civili. Nikolina zena je ranjena, a mislim da se zove Radenka, a i Petrova zena. I Bozo je ranjen. I u drugim selima je bilo ubijenih Srba taj dan, ali ja te ljude ne znam.

Ja sam se spasio bjezanjem u pravcu sela Vranjesevici. Bjezeci sa pola puta smo vidjeli da nase kuce gore - zapaljene su bile. U napadu na Ratkovice prepoznao sam Mehmeda zvanog "Kadic", majka mu je Kada iz Dedica, opstina Srebrenica i Osmanovic Hajrudina iz sela Podkorjen - Srebrenica. Ostao sam bez ista, a navedena sela paljenjem unistena.

Izmedju 25. maja i 2. juna 1992. godine mog strica Miladinovic Petka i njegovu zenu Milevu, oko 10 sati ujutro napala je jedna grupa muslimana iz susjednog sela Pirica.

Pretukli su strica i strinu, kojom prilikom su im nanijete povrede pa su bili u bolnici u Loznici o cemu ima medicinski nalaz. Stric i strina su mi pricali da su prepoznali Hasanovic Sabana, sin Edhema iz Pirica i starijeg sina Sahmanovog, ali sve te napadace stric i strina znaju dobro, pa ce o tome oni vise da kazu.

Cetvrtog juna 1992. godine oko 15,30 casova grupa muslimana iz susjednog sela Pirica i Poloznika upala je u selo Loznicu i napala sa oruzjem kucu moga brata Milovanovic Srecka i njegove zene Jovane. Ovom prilikom dok su cuvali ovce uhvatili su mi brata i izboli sa nozem. Ja sam uvece vidio da je imao veliku ranu u predelu vrata ispod lijevog uha, te ranu na grudima. Obe su bile nanete nozem. Snajka Jovana je imala vise rana u predelu stomaka i grudi. O svim ranama moze se dobro izjasniti Stanojevic Milko i Roncevic Bozo. Pokusavali smo iz sela da pomognemo mome bratu i snajki koji su dozivali upomoc, ali smo stigli kasno. Snajka je jos bila ziva, ali nista nije mogla progovoriti i tako je odmah umrla, dok sam brata nasao u potoku gdje su ga posle bodenja nozem bacili u trnje, a nasao sam i mjesto gdje je napadnut, jer je sve bilo od krvi. Dok smo ih drugu vece sahranjivali, muslimani iz susjednog sela Poloznika pucali su po groblju pa smo pod vatrom na brzinu zagrnuli grobove, a kasnije dovrsili u toku noci zakopavanje.

Na Vidovdan 28. 6. 1992. godine muslimani iz susjednog sela Pirici i Poloznik, napali su nas poslije podne oko dva sata sa svih strana. Opkolili su selo i prve kuce su odmah zapaljene. Od sumskog rastinja nisam nikoga mogao prepoznati, ali cujem da vicu "Alahu egber, udrite Srbe majku im jebemo. Hvatajte ziva Vasu Petrovica." Prva zrtva koga su muslimani ubili kod njegove kuce bio je Lukic Radovan. Ja sam ranjen na mestu koje mi zovemo Krizevac, a tu je ranjen i Filipovic Zvonko, Stanojevic Milos i Milovanovic Djordjije, njegov brat Rado, Vucetic Drago i Damjanovic Boban. Tako ranjeni dopuzali smo do prvih kuca nasih komsija te su nam tek tu pruzili prvu pomoc. Vidio sam kad ginu Lukic Radovan, Damjanovic Miloje, Vucetic Svetozar, Filipovic Djordjo, Roncevic Milorad i Nikolic Milenko. Nisam vidio kad su poginule Jela i Verica. Meni je pricala Lukic Krstina iz sela Loznica, kad me posetila u bolnici, da je imala priliku izbliza da vidi Sinanovic Resida zenu, koju znamo po imenu "Beba" koja je ucestvovala u napadu na nase selo. Krstina je poginula u Bjelovcu 14. 12. 1992. godine.

Povodom napada muslimana na srpsko selo Loznicu na Vidovdan, 28.06.1992. godine, gde su muslimani ubili 8 civila i 7 ranili. Uoci naseg pravoslavnog praznika Vidovdana mjestani sela Loznice organizovali su seoske straze, radi eventualnog napada muslimana na selo. Na sam praznik Vidovdan, ja sam na strazi bio do 11 casova u drustvu sa Vucetic Zoranom. Nije se primijetilo nista neobicno. Tada smo otisli kuci da se odmorimo. Tek sto sam zaspao probudila me zena Draga i kaze ustaj selo je napadnuto. Skocio sam iz kreveta i cujem pucnjavu iz vise pravaca. Muslimani su nas napali iz pravca Cjepala, Pirica, Doliva i Brda. Ja sam odmah poceo da pucam sa prozora po predelu koji se zove Sumerice, jer me otuda zasipala vatra iz pjesadijskog oruzja. Vidim, da zaselak sela Loznice koji se zove Cjepala sav gori, muslimani su popalili kuce i sve sto je moglo da gori. Tu u mojoj blizini ranjeni su Milovanovic Djokan i Stojanovic Milos, pa smo ih previli. Mjestani sela Cjepale vec su se povukli prema meni i zajedno sa nama pruzaju otpor muslimanima. Preko puta moje kuce vidim mnogo muslimana, koji vicu "Alahu egber". A iz pravca Pirica vidim na udaljenosti od mene oko 300 metara od stale Redje sudskog izvrsioca vice Fahrudin Hasanovic, sin Edhema inace moj skolski drug, Srbi je li vam milo, i provikuje se. Iz Poloznika, Sinanovic Rahman, inace stari trgovac iz Bjelovca, uzeo megafon i kaze: Ustase treba li vam pomoc. Njega prepoznajem po glasu. U isto vreme, sa brda Prici, Alija zvani Kurta, ranije prije rata radio u Sasama kao miner, zove svoje muslimane i kaze: Hvatajte mi Vasu Petrovica ziva i uzmite mu minobacac. A inace on i Vaso Petrovic su radili zajedno u Sasama. Vec smo bili potpuno okruzeni i tuku nas neprekidno, od 2 sata posle podne do 6 sati navece, kada nam je pristigla pomoc iz Bratunca. Ovom prilikom zivot su tu neposredno pored mene izgubili:

Damljanovic Miloje, Vucetic Svetozar, Roncevic Milorad, Filipovic Djordje, Milenko Nikolic i Radovan Lukic. Kod kuce Andric Bogomira povlaceci se prema cesti i pucajuci iz oruzja izginule Filipovic Verica stara 17 godina i Stanojevic Jelena stara oko 40 godina.

Kada sam se povukao sa ranjenicima prema cesti, oko 6 casova navece, posto sam predao ranjenika vratio sam se u selo da pokupim mrtve nase komsije i familiju. Tom prilikom sam zatekao da mi tek pocinje da gori kuca. Bilo je izgorjelo samo dva kauca i vitrina, te smo ostalo spasili na taj nacin sto smo ugasili vatru.

Sve kuce u selu su bile vec popaljene i nisu se mogle gasiti jer su dogorijevale. Samo nisu stigli popaliti tri kuce.

Zaboravio sam da kazem, kada sam skupljao mrtve komsije i familiju, nasao sam mog rodjaka mrtvog Lukic Radovana ubijena, a u ustima mu stavili zlatni krst koji je imao oko vrata prethodno skinuvsi mu cizme sa nogu. U ovom napadu ranjeni su: Milovanovic Stanoje, Vucetic Dragan, Filipovic Zvonko, Milovanovic Rade i Djokan, Stojanovic Milos.

Ja sam se 28. juna 1992. godine na Vidovdan nalazio u selu Loznici, zaselak Cjepale gde sam se sa ostalim mjestanima moga sela nalazio u odbrani nasih kuca i imanja. Posto je to mali zaselak sela Loznice, u odbrani sela bilo nas je 7 mjestana, svi zemljoradnici. Nase zene i djeca uglavnom su bili u izbjeglistvu.

Nismo napadali nijedno susjedno selo muslimansko, niti smo za to davali bilo kakvog povoda. Povremeno su iz sela Pirici i Poloznik, te Biljace pripucavali muslimani, ali nisu upadali u nase selo jer smo odbijali napade.

Medjutim, na Vidovdan, negde oko dva sata po podne napali su nas sa svih strana. Padala je velika kisa i grad, pa je i to otezavalo odbranu sela. Bili smo se od nevremena sklonili u kuce, ali kada smo videli da je zapaljena kuca Lukic Milovana i da su muslimani upali vec u selo i poceli da nas opkoljavaju, dogovorili smo se da se povucemo. Muslimani su nas napali iz svih pravaca, a tukli su nas sa svim raspolozivim oruzjem, tako da oka nismo mogli otvoriti od kise metaka koji su padali oko nas. Tu smo se branili oko dva sata i tako se povlacili prema reci Drini. Iz pravca sela Pirica, vidim da nadiru muslimani i da vicu: alahu egber, ali slaba je vidljivost, suma i zelenilo, te brda, nisu dozvolili da nekoga prepoznam. Samo po glasu prepoznajem jednog muslimana koga mi zovemo "Kurta" i koga cujem da vice muslimanima: hvatajte ziva Vasu Petrovica.

Otvorena je vatra iz pjesadijskog oruzja iz pravca Pirica i tog momenta vec smo sisli sa Cjepala do mesta koje mi seljaci zovemo Krizevac. Od velike vatre tu sam ranjen, a malo dalje od mene ranjeni su Milanovic Rado i njegov brat Djokan, moje komsije. Tako ranjeni pomazuci jedan drugome dopuzali smo do kuce Damjanovic Milutina, gde su nam pruzili prvu pomoc. Na Cjepalima je poginuo braneci svoju kucu Lukic Radovan, a ranjen Milovanovic Djokan, koga je ranjena prema Drini odveo Filipovic Ivko. Dok mi je pruzao prvu pomoc u kuci Damjanovic Milutina, saznao sam da je izginulo mnogo mjestana tu u neposrednoj blizini. Vid'o sam licno mrtvu Stojanovic Jelu i djevojcicu Filipovic Vericu. Odatle sam prebacen u bolnicu u Loznicu, gde sam od familije koja me obilazila cuo da je taj dan, tj. Vidovdan, izginulo 6 mestana mojih komsija i zena Jela, sa djevojcicom Filipovic Vericom. Neki od njih su bili mnogo izmasakrirani.

Ovu izjavu spreman sam dati bilo gde i bilo kada, jer su nas muslimani napali bez razloga i povoda.

Uoci Prvih trojica 1992. godine, sjecam se bila je subota, kopala sam u basti, kada mi je muz Petko dosao sa seoske straze i zamolio me da skuham kafu jer je umoran. Usla sam u kucu i skuhala nam kafu i tek sto sam nasula kafu u soljice, u nasu kucu su upala trojica nasih komsija muslimana i to: Hasanovic Saban, sin Edhema iz Pirica Hasanovic Mevludin, zv. Kiko, sin Edhema, Pirici Begzadic Mehmedalija, sin Sahmana, Pirici

Saban je odmah fizicki napao na muza Petka i poceo ga tuci, naime udario ga je puskom po glavi tako da je Petko pao. Ja sam pocela kukati, pa Saban, uhvatio mene za usta i udario kundakom od puske iznad levog oka te mi nanio povredu. Sabanu je pomagao njegov brat Kiko, dok je to sve posmatrao Begzadic Memhedalija.

Zatim su sva trojica izletjela iz kuce i odneli pusku koju su oteli od moga muza, te pobjegli u pravcu rijeke.

Nakon ovoga slucaja, moje komsije su nam pomogle da odemo do Doma zdravlja u Bratuncu, a odatle u bolnicu u Loznicu, gde je Petko ostao 4 dana, a ja sam lecena 7 dana od rane koje su nam nanijeli nase komsije muslimani u nasoj rodjenoj kuci. Pogubili smo u ovome ratu svu dokumentaciju o lecenju ali ima u bolnici.

14.12.1992. godine u napadu na Bjelovac, muslimani su mi ubili dva sina i to: Miladinovic Mirka i Cedu.

O napadu na selo Brezane 30. jula 1992. godine, kojom prilikom je ubijeno 19 mestana srpske nacionalnosti. Od pada Srebrenice izgorela su i popaljena sva srpska sela Orahovica, Jasenova, Radosevici, Ratkovici i mi smo ostali usamljeni, jer je najblize srpsko selo od nas bilo udaljeno oko petnaestak kilometara. Posto smo bili usamljeni, otpremili smo u Fakovice zene, decu i starce da bi njih spasili. Bilo ih je oko 35. U selu je ostalo oko 60-65 muskaraca, a sposobnih za borbu bilo je oko 30. Uz to je bilo i petnaestak zena koje su odrzavale higijenu, kuvale i brinule o stoci. Bili smo u vrlo teskoj situaciji, slabo naoruzani, a sve sto nam je trebalo dobavljali smo konjima iz Fakovica, a put je vodio kroz sumu. Najteze je bilo za lekove i sanitetski materijal, a medicinskog osoblja uopste nije bilo. Tako smo oko 3,5 meseca proveli bez medicinske pomoci. Uz to imali smo i tri dusevna bolesnika. Bili smo bez cigareta, a za muskarce pusace je to bilo gore nego da su bili bez hrane. Poslednje dve nedelje pusili su orahov list. Stalno smo vodili borbe sa muslimanima iz Osmaca i Bukove Glave. Jedno vreme smo razmisljali da se preko Osmaca probijemo do Fakovica ali je vecina mislilo da mozemo odbraniti selo.

Sedam dana pre napada, bio je jedan mladic Krstajic Novak koji je odlucio da sam krene do Fakovica i da donese cigare. Muslimani su ga uhvatili zivog i tako su doznali kolike su nam snage. Do tada smo ih mi obmanjivali tako sto smo i u napustenim kucama lozili vatru i po malo pripucavali sa raznih strana, ali se posle hvatanja Novaka situacija promenila. Muslimani su se ozbiljno spremali za napad, psovali nam cetnicku majku, pretili nam i poceli sa kopanjem rovova. Napad je bio 30. jula ujutru u 15 minuta do 5 sati. Udarili su prvo iz pravca Osmaca - skoro iz 10 sela. Nocu su prisli blizu i ujutru su poceli tuci minobacacima. Njih je bilo najmanje 1.000 ljudi. Pojavljivali su se i odatle odakle ih nismo mogli ocekivati. Posle ogorcene borbe oni su poceli zauzimati i nase rovove, a nama je ponestajalo municije i mi smo poceli da se povlacimo. U povlacenju smo se razbijali. Jedni su pobegli prema Fakovicima, jedni prema Podravanju, a ja sa starcima i zenama prema Lipatu. Sposobnih za borbu je bilo desetak, a svega nas je u toj grupi bilo 27-oro. Mi smo usli u sumu a muslimani su krenuli za nama i vikali su "Ajmo dalje za njima, pa sta Bog da". Tada su oni ipak odustali, ali su pustali za nama lovacke kerove da nas otkriju. Na putu prema Cicevcima su nas sacekali, patrolirali i putem kako bi nas sacekali. Njih je na putu bilo mnogo. Mi smo bili ispod puta, cak je i njihov pas bio blizu nas. Nismo smeli da se maknemo, skoro ni da disemo kada su prosli mi smo se prebacili iznad puta i u jednom potoku smo sjedeli od 12. c. do 22. c. nocu. Tada smo krenuli sumama. U sumi je i pored sve nase paznje sve pucalo i tada smo odlucili da izadjemo na put. Tom prilikom se izgubio Jovanovic Obren i od tada se za njega nista ne zna. Krenuli smo putem prema Spatu. Iznad Spata smo htjeli da cekamo zoru, jer nismo bili sigurni da li Srbi drze Spat pa smo sacekali da zapjevaju pjetlovi, jer ako njih cujemo znamo da su Srbi tu, posto bi muslimani pokupili sve ispred srpskih kuca. Kecevic Zivko i ja smo krenuli prvi da izvidimo i proverimo minska polja i Zivko je zategao silk kundakom puske i osjetio je da je tu mina. Srecom smo prosli i spasili se u zadnji momenat. Posle toga smo otisli u Sase, a zatim u Bratunac. Tada je bilo 10 zrtava i do danas niko nije sahranjen. Znam da su poginuli: Stevanovic Milomir, Lazic Vidoje, Lazic Dostana-majka, Lazic Krstina- sestra, Krstajic Milos, Krstajic Pero, Krstajic Novak, Dragicevic Milenko, Petrovic Radovan, Novakovic Milos, Stjepanovic Dragan, Mitrovic Milivoje i sin Mitrovic Stanoje, Milosevic Stanko i njegov unuk Milos evic Vidoje, Josipovic Ljubomir-decak, VIII razred osnovne skole kome je rafal skinuo gornji deo lobanje. On se posle toga kretao 500 metara i zatim je pao, Rankic Milisav i njegova dva sina Mirko i Dragoslav, Jovanovic Obren.

Lazic Krstina je ubijena i zapaljena u kuci, a bila je slepa i uz to i dusevni bolesnik. Lazic Vidoja su razapeli na krst a zatim su ga zapalili te je umro na velikim mukama. Tada su mu zapalili majku, suraka i sestru. Na Rankic Milisava su stavili slamu i tako ga zapalili. Milosevic Vidoje je sam bio u okruzenju i kada su mu prisli aktivirao je bombu te je ubio i sebe i muslimane koji su mu prisli.

Napadaci zlocinci su vikali: "Tako, majku ti j... gdje ste da vidis kucu kako gori."

Huso Halinovic je vodio Skenderovice, Jahic Vehbija isto iz Skenderovica. Otac Salkica mu je bio ustasa u proslom ratu. Jatic Afik je komandovao od moje kuce, Hakija Meholjic je vodio 140 Srebrenicana. Nase selo je potpuno opljackano 43 domacinstva a zatim je sve popaljeno, sva stoka je odvedena. Bilo je samo 200 krava u selu.

Sto se tice napada na selo Brezani, tj. moje rodno mesto i mesto zivljenja, isticem da ranijih godina nije bilo konfliktnih situacija izmedju mjestana sela Brezani sa muslimanima iz obliznjih muslimanskih sela. Selo Brezani su cisto srpsko selo, tj. sa srpskim zivljem. Ja sam bio zaposlen sve do ovog dogadjaja, odnosno sve do nastanka rata, u srebrenickom Srednjoskolskom centru kao prosvjetni radnik. Dana 30.6.1992. godine nalazio sam se u Brezanima kod roditelja, a istina je da sam sa mojim komsijama ucestvovao u seoskoj strazi, odnosno da smo obezbedjivali selo. Ovo iz razloga jer je rat vec trajao oko nas i u drugim mjestima u Bosni. Taj dan oko 04, 40 c. probudio sam se na spavanju kod kuce, a mozda pet minuta iza toga zacula se pucnjava, odnosno granatiranje naseg sela Brezani. Zapravo, odmah je bilo vidljivo po padu 3 - 4 granate da minobacac djeluje po centru naseg sela, a iz pravca muslimanskog sela Osmace. Odmah su se potom culi i rafali iz mitraljeza i to u prvom momentu mitraljez je "radio" iz pravca tzv. Poklec, a onda iz pravca stare skole u Brezanima i od tzv. Markove vode. U istom momentu u pravcu sela, ali sa svih strana nastaje i puscana paljba po nasem selu, a i mitraljeska, pa se vise tesko raspoznaje, sta je sta u pucnjavi. Mi u selu ubrzo smo se poceli skupljati, shvatajuci da su nasi Brezani opkoljeni sa svih strana. Vidjeli smo da u djelu selakoje se zove Primilac gore prve kuce koje su muslimani zapalili u ovom napadu. Dio mjestana (zene i stariji) su se poceli povlaciti iz sela u namjeri da spasu goli zivot. Nase selo je dosta veliko i razvuceno je i broji oko 70 kuca. U zaseoku zvanom Gajic bile su cetiri zene, tri su tu zivjele, a jedna je izbjegla prije par dana iz sela Turija u nase selo. Tu su bila i dva starca, oba iz Turije i to Jovanovic Obren i Aksic Borivoje. Od pomenute cetiri zene, jedna je Lazic Dostana, starica sa svojih preko 80 godina, njena snaha Radojka, zatim kci Krstina, zvana Djula i unuk Milisav rodjen 1967. godine. Isticem da je Djula slijepa i gluvonijema, a stara je oko 40 godina i kao bolesnica nikada nije napustala kucu niti se mogla udaljavati iz sela. Cetvrta zena o kojoj govorim je bila Jovanovic "Mica", starica od oko 60 godina. Sve zene sem Djule su krenule bjezati u pravcu kuce Marijanovic Milinka u Brezanima. Medjutim, do ove kuce su dosle "Mica" i Radojka. Moja majka Zorica i strina Marijanovic Brena su skupa sa Radojkom i "Micom" otisle prema sumi i rasadniku, da se bjezanjem spasu. Stitili smo njihovo bjezanje pucanjem, ali obruc oko sela se stezao. Muslimani su ubrzo upali u kucu Lazic Dostane, gdje se nalazila bolesna i nepokretna Djula. Cuo sam kad je jedan od njih rekao "Senade, ubij to matoro djubre, sta cekas." Odmah se cula dva puscana pucnja - tada je vjerovatno Djula ubijena. Starije mjestane naseg sela smo upucivali da se povlace, a mi koji smo za to vrijeme branili selo smo se povlacili iz sela. Muslimani su iz pravca Borica bacali dinamit u pravcu kuce Marijanovic Ivana. Nasim ulaskom, tj. napustanjem sela vidio sam da su muslimani stigli i do moje kuce, vidio sam kako dinamitom razvaljuju ulazna vrata na mojoj kuci. Ovladali su selom koje su kasnije i popalili. Vidio sam da zaseok Primilac uveliko gori. Ispustio sam napomenuti da poslije prvih jutarnjih muslimanskih rafala u nasem selu Lazic Vidoje iz naseg sela vice: "Milinko, Milinko, pogibe Milomir." Ustvari ovo dozivanje je cuo Milorad Marijanovic, sin Ivana iz sela. Ovaj je odgovarao: ako pogibe on, ti bjezi i spasavaj se. Moj otac se povratio kuci jer nije znao da li sam ja otisao, pa se povratio da vidi ima li mene, no oko naseg dvorista su bili muslimani. Otac se povratio nazad, a i iduci ka mjestu Kruscica sreo je nase komsije Dragana Petrovica i Dragana Stjepanovica. Tu su culi kada muslimani prilaze kuci Vidoja Lazica, razvaljuju vrata na kuci. Tada je Vidoje koji se nalazio pred svojom kucom rekao "Nemojte lupati, evo vam kljucevi, ako hocete i zapalite, ako ima sta goreti." Vidoje je star 54 godine. Vidoje je to govorio vjerujuci muslimanima da mu nece nista, jer je sa njima radio godinama, sa muslimanima iz Osmaca i bio je siguran da ga nece dirati, jer ni on njima nikad nije pravio neke probleme - sav zivot je proveo sa muslimanima u preduzecu "Drina", Srebrenica. Niko vise u nase selo nije isao sve do kraja marta ove godine kada je nase selo oslobodjeno (1993). Dolaskom u selo zateceno je isto svo zapaljeno, mnoge kuce su minirane ili polupane, sto nije izgorelo polupano. Sve sto su mogli muslimani u ovom slucaju su i opljackali, cak i drvenu ogradu i zicu i sadnice, itd. itd.

Na primjer u Mitrovica Radivoja i Milivoja su iz zemlje pocupali mlade kaleme i odnijeli vjerovatno svojim kucama u Osmace i dr. sela. Svi spomenici na groblju su polomljeni i izobarani. Grob Petrovic Slavoljuba, koji je sahranjen u selu 2. maja 1992. godine je zatecen otkopan, a les sa sandukom je odnesen iz grobnice.

Nikoga od izvrsilaca ovog masakra nisam prepoznao. Mislim po glasu da je Akif, nastavnik sa prezimenom Ustic, komandovao napadom na nase selo, a on je kasnije poginuo, koliko sam cuo. Pomenutom prilikom je 18 lica stradalo. Jos jednom isticem da smo po oslobodjenju sela nasli ostatke zapaljenih Lazic Vidoja i Milomira Stevanovica i to ispod kuce Lazic Vidoja u selu. Ove ostatke je pregledao sudski ljekar. Nadjeni su zapaljeni Rankic Milisav, sin mu Miroslav, drugi sin Dragosav, zatim Vidoje Milosevic i Milivoje Mitrovic. Ostali su nadjeni tamo gdje su i poginuli, tj. njihovi ostaci.

Ja sam od rodjenja zivio u Zagonima, selu blizu Bratunca, koje je cisto srpsko selo. Dobro pamtim i prosli rat. U tom ratu Zagoni su bili popaljeni ali su to uradile ustase koje su dosle iz Bratunca. Od muslimana iz susjednih sela Bljeceva, Cizmici, Mekote, mi nismo imali nikakvih problema jer smo se krili kod njih kad su nailazile ustase, a oni kod nas kad su nailazili cetnici. Poslije tog rata mi smo sa njima zivjeli dobro sve do 1990. godine kada su oni poceli da nas Srbe provociraju na razne nacine. Kao primjer samo da navedem Memisevic Sacira, sina Nurije iz Bljeceve, koji je 18.05.1990. godine u autobusu htjeo da pocijepa moju sajkacu koju sam ja oduvjek nosio i do tada mu nije smetala. Isto tako htjeo je da pocjepa sajkacu Mladji iz Bratunca, zaboravio sam mu prezime, pa je on zbog straha poceo nositi kacket. 1991. godine kada su ubijeni oni muslimani u Kajicima, iz Bljeceve je nocu bilo pripucavanja na nase selo, pa smo mi oko sela morali organizovati straze. Poslije toga smo se samoinicijativno poceli i mi naoruzavati, kako je ko mogao i znao. Kad je poceo pravi rat skoro svakodnevno su iz Bljeceve i sa Pala pucali prema nasem selu dok smo mi obradjivali imanja, a nase straze su im na te provokacije odgovarale.

Dana 5.07.1992. godine bio sam sam kod kuce u Zagonima. Oko 11 casova otisao sam kod brata Rajka. Bilo je mirno ali sam ja u vazduhu osjecao neku opasnost. Oko 15 casova otisao sam kuci da slusam vijesti. Tada su po selu pocele da padaju granate i to granatiranje trajalo je oko 10 minuta. Istovremeno je pocela pucnjava iz pjesadijskog oruzja sa Pala i iz Bljeceve. Ubrzo je pocelo da se puca sa svih strana, od Kaolina i sa Ladje. Cula se vika, galama, lupanje u serpe. Uletjeli su sa svih strana u selo. Ja sam pokusao da nadjem izlaz iz sela i krijuci se dosao sam do kuce moga sina Radoja, i na raskrscu iznad kuce nasao sam mrtvu Radojevu kcer Radu. Posto je nisam mogao izvlaciti, uzeo sam njen skorpion i nekako se uspio izvuci iz obruca. Na raskrscu iznad "Papratnice" vidio sam da gore nase kuce u selu. Cuo sam i po glasu poznao Milosevic Radu, zenu Milenka, kako vristi i kada se sve zavrsilo nasli su je mrtvu u selu a dijete staro cetiri godine je nestalo pa smo mi mislili da je i ono ubijeno i baceno u vatru. Medjutim, poslije dvije sedmice dijete je zamjenjeno zivo i zdravo jer su ga muslimani toga dana odveli.

Ja sam toga dana vidio puno ljudi koji su napadali selo, ali nikoga od napadaca nisam mogao prepoznati.

Toga dana oni su sve kuce opljackali a onda ih popalili. Svinje su pobili po avlijama, a drugu stoku su otjerali.

U selu su tada ubijeni: Gvozdenovic Rada, kci Radoja, Gvozdenovic Dragoljub, moj sin, Gvozdenovic Blagoje, sin Milorada, Gvozdenovic Rajko, moj brat, Milosevic Milos, sin Jovana, Dimitric Mirko, sin Mitra, Dimitric Mileva, svi iz Zagona. Cedo i njegova zena Dusanka, Malovic Mijo iz Bratunca, Milosevic Ljubica je ranjena ali je umrla u ambulanti u Bratuncu, ranjen je i profesor Jasinski koji je umro u bolnici i Gvozdenovic Radojka, zena Rajka, koja je prezivila.

Ja sam sa roditeljima ziveo u nasoj kuci u Zagonima. Prije izbijanja rata, mi smo se dobro slagali i sa komsijama iz Bljeqeve i Cizmica. Iz tih sela ja sam imao dosta prijatelja s kojima sam se druzio i isao u skolu. Kad je poceo rat mi smo cuvali straze oko naseg sela. Ceste su bile provokacije muslimana iz Bljeceve, Cizmica i sa Poso jer su oni pucali prema nasim polozajima i to sa pjesadijskim naoruzanjem i mi smo im uzvracali ali nikad nije bilo veceg napada. Dana 5.07.1992. godine ja sam ujutro otisao u Bratunac da ispratim mladu vojsku. Kad je vojska otisla, ja sam se sa bratom Draganom vratio u Zagone oko 13 casova. Brat je odmah otisao na polozaj. U kuci smo bili ja, moja sestra Rada i kum Stojic Goran sa Studenca. Oko 15 casova po selu su pocele da padaju topovske i minobacacke granate sa Pala i za deset minuta palo je 30. Ja sam odmah uzeo pusku i posao na polozaj da branim selo, jer sam znao da ce oni posle granata napasti pjesadijom. U kuci je ostao Goran da probudi Radu koja je spavala, pa je po dogovoru on trebao da ide na polozaj a Rada da se izvlaci prema Bogunovcu. Dok sam ja stigao do polozaja, iznad moje kuce sa svih strana otvorena je puscana vatra. Cuo sam kako sa kose zvane Ladja vicu "Alahu egber" i pucaju, a isto tako cuo sam jaku pucnjavu i iz pravca Jelova pa sam shvatio da su selo opkolili sa svih strana. Istovremeno je iz pravca Budaka i Bljeceve krenula grupa muslimana lupajuci u serpe i vicuci: Uhvatite Ziru eno ga u Dubovima pod Medjom, eno dvojice u Icinim stranama na putu, itd. Medju napadacima sam prepoznao Muratovic (Nurije) sina zvanog Stica koji je isao sa mnom u skolu u Bljecevu iako sam ime zaboravio prepoznao sam i Muriza Muratovica iz Cizmica koji je vikao: "Fataj Dragana zivog, jebem mu sestru". Muriz je inace sa mojim bratom Draganom isao u skolu. Nisam vise nikoga mogao poznati jer su bili neobrijani sa bradama, i bili su obuceni u uniforme i civilna odijela, isli su u grupi od po petnaestak, bili su naoruzani automatskim oruzjem (aut. puske "tompsoni" i po neka lovacka puska). Tako u grupama upadali su u kuce, iznosili iz njih vrijedne stvari a onda kuce palili, prvo zapalili kucu moga cice Ljube, onda cice Blagoja, Save, Rajka, Ilije, Milosa, Nedje, Mitra, Nege itd. Ja sam sve ovo gledao sa susjednog brijega zvanog Kruske, je sam seuspio izvuci iz obruca i bio sam od njih udaljen oko 300 metara ali sam sve mogao dobro vidjeti. Ubrzo je stigla nasa vojska i potisnula neprijatelja. S vojskom sam usao u selo i ja. Prvo sam naisao na mrtvog cicu Dragu, a malo dalje lezala je i moja sestra Rada. Pomogao sam prilikom izvlacenja poginulih i znam da su poginuli: Gvozdenovic Drago, Gvozdenovic Rada, Gvozdenovic Blagoje, Milosevic Radinko, Milosevic Ljubica, Dimitric Mileva, Gvozdenovic Rajko, Mijo Nogovic, Josinski Matija, Milosevic Milos, Dimitric Mirko.

Toga dana nisu zapalili sve kuce jer je brzo stigla pomoc. Cjeli napad je trajao oko jedan sat. Sve ovo spreman sam iznijeti pred bilo kojim sudom ili organizacijom.

Istina je da sam se nalazio oba puta u mjestu Zagoni, opstina Bratunac kada je ovo selo napadano, kada su ubijeni neduzni gradjani - civili i kada su srpske kuce popaljene. Dobro se sjecam da se prvi slucaj dogodio dana 5.07.1992. godine i to negdje oko 14 c. Znam to jer sam bio za ruckom kada su pocele na selo Zagone da padaju granate sa muslimanskih polozaja. Cim sam istrcao iz kuce u kojoj sam se nalazio na rucku nasao sam dva mladica, za koje sam saznao kasnije da se zovu Dragan i Rade, a prezime istina ne znam. Moguce je da se prezivaju Gvozdenovic.

Dragan mi je kazao da mu je poginula sestra Rada Gvozdenovic. Ja sam Radu poznavao samo iz vidjenja, a cim mi se Dragan na to pozalio ja sam otisao tu u blizini na raskrscu i to u sumu. Desno sa raskrsca se skrece za selo. Tu kraj raskrsca Rada je lezala mrtva. Vidio sam da je Rada ubijena iz puske. Pola glave joj je bilo razneseno, tj. nije bilo. Pravac gdje je nadjena je od njenog sela, vidi se, a odmah sam tu na mjestu od gradjana cuo da je Rada bjezala iz svoga sela te da su je muslimani stigli blizu raskrsnice i ubili. Vidio sam nesto dalje muslimana u uniformi, a vikao je u pravcu mene: "Nemojte pucati svoji smo". Mi nismo ni pucali na njega niti smo uopste bili u ma kakvoj borbi protiv muslimana. Selo je bilo napadnuto od muslimana. Dok sam se nalazio na raskrscu gledajuci mrtvu Radu, selo Zagoni je pocelo da gori. Kuce su se dimile, a ubrzo i posve pretvarale u plamen.

Neki gradjani iz sela Zagona su uspjeli da se spase bjezanjem. Cula se vriska srpskog naroda u bjezanju i panici iz njihovog sela koje je bilo napadnuto od muslimana koji su bili naoruzani, a koji su sa sobom vodili i vise zena koje su pljackale srpske kuce nakon sto je stanovnistvo ubijano, a i kuce paljene. Bio sam prisutan i poslije 5-7 dana kada je selo Zagoni bilo po drugi put napadnuto od strane muslimana.

Nisam nikoga od muslimana prepoznao niti sam cuo njihova imena pri dozivanju, pa se ne mogu tacno izjasniti na ove okolnosti. Selo sam napustio sutradan jer sam otisao za drugim poslovima. Takodjer nisam cuo da je neko prepoznao napadace Zagona, niti znam njihovu brojnost.

Sa svojim komsijama muslimanima iz okolnih sela Bljeceve, Cizmici, Mekota, Pala i Dugog Polja zivjeli smo u dobrim odnosima sve do pred samo izbijanje rata na nasim prostorima. Posle izbijanja rata sve je postalo drugacije. Pocelo je prepucavanje tako da smo morali da organizujemo straze oko svog sela Zagona, a sigurno i oni oko svojih sela. Pocinju i provociranja od strane komsija muslimana. Provokacije su bile iz pjesadijskog naoruzanja. Na sitne provokacije nismo odgovarali, dok nisu pocela pripucavanja na nase zene koje su radile na nasim njivama. Od tada smo i mi uzvracali na njihovu vatru. Na nase selo nije bilo vecih napada do 5.7.1992. godine. Tog dana u jutarnjim satima otisao sam traktorom u Bratunac da povezem hranu za nase selo. Kada samo dosao iz Bratunca otisao sam do svoje kuce da se malo odmorim. Kod kuce bila je moja sestra Rada, brat i djed Miladin. Negdje oko 15 casova cula se jaka detonacija. Moja sestra Rada istrcala je van da vidi sta je. Izasao sam i ja i video da je pogodjena kuca Save Gvozdenovica. Kuca je bila pogodjena granatom. Video sam da nesto nije u redu. Rekao sam sestri da zajedno sa Radomirom i Tatomirom ode u mali podrum nase kuce, jer sam smatrao da je tu najsigurnije od granata. Tako sam posao u selo da vidim sta je u pitanju. Granate su i dalje pogadjale nase kuce. Nisam brojao granate, ali palo je oko 10 - 12 granata. Kada je prestalo granatiranje zacula se jaka pucnjava iz pjesadijskog orudja iz pravca Ladje, Bljeceve i Budaka. U tom trenutku zacula se galama, ja jos nisam znao sta se desava u samom selu jer nisam uspeo otici do nase straze. Zaculi su se uzvici "Alahu egber - za dzihad sveti hvataj cetnika ziva". Prvo sam pomislio da se zeza nasa straza. Kada sam dosao na raskrsce video sam da je nase selo napadnuto, jer sam video dva nepoznata covjeka u zelenim trenerkama sa zutim trakama oko leve ruke. Kada su me primetili reli su "Eno jednog, hvataj ga ziva." Zbunjen od ovog sto se desava, jer nisam mogao zamisliti da su muslimani napali na moje selo, pobjegao sam za medju. Kada su zapucali za mnom bio sam tek tada svestan da smo napadnuti. Odgovorio sam na njihovu vatru i oni su nestali. U trenutku dotrcao je moj mladji brat i pitao me sta je ovo brate. Rekao sam da smo napadnuti, a on da ide dole kuci da javi ostalim mjestanima. Ja sam se uputio u selo do nase straze, ali je pucalo sa svih strana. Kada sam se prebacio do centra sela video sam grupu vojnika pred kucom Blagoja Gvozdenovica, misleci da su to nasi viknuo sam "Mico, sta to radite." Kada su culi moj glas, ovi su se naglo okrenuli, odmah sam video da to nisu nasi, jer sam poznao svog skolskog druga Muriza Muratovica iz Mekota i Oric Mehu iz Bljeceve. Muriz je povikao "Eno Dragana, hvatajte ga ziva." Tad sam legao u zito i pripucao. Video sam grupu ljudi u njivi zvanoj Krcevina. Zvao sam "Cica, cica, mogu li gore, jer su vec usli Turci u selo." Na moj poziv nepoznat covjek rekao je "Hajde, hajde." Pa mi psuje majku cetnicku. Video sam da nije cica - Ljubo, vec Turci. Od tog trena sam potrcao kroz kukuruze da bezim ka Kaolinu, jer sam video da Turci pale nase kuce. Cuo sam plac malog djeteta i vrisku zena sa svih strana. Samo vicu "Hvatajte ih zive." Kada sam stigao na raskrsce cuo sam najmladjeg brata Tatomira da je poginula Rada - nasa sestra i stric Dragoljub. Tog, nama seljanima iz Zagona najcrnjeg dana 5.7.1992. god. poginulo je 10 neduznih ljudi. Svi oni su izginuli od nasih komsija muslimana, a do tog dana zajedno smo delili zlo i dobro. Dolazili oni nama, isli mi njima i na zalost i na veselje. Ali su oni, te nase komsije presli preko svega tog i tako zauvjek izbrisali sva nasa prijateljstva i nase zajednicke komsinske odnose.

Svoj dom sam napustila 12. jula 1992. godine, poslije pogibije muza na ratistu Zagoni - nedaleko od Bratunca. Djeca su napustila grad 06. 04. 1992. g. Jer, cim je bila proglasena nezavisna drzava, zivot sa muslimanima je bio nemoguc. Ja imam dvije djevojke od 18 godina i 16 godina, pokojni muz se plasio silovanja od strane muslimana pa smo kcerku iz Tuzle preveli na skolovanje u Zemun, a drugu u Ljuboviju. Zivjela sam do jula u strahu, jer su neprijatelji upadali u stanove, odvodili djecu, ubijali muskarce, pekli ih, masakrirali. To su bili dani pakla i uzasa. Posto sam ostala sama, a rat je sve vise buktao, morala sam napustiti kucu, ostaviti grad moga muza i krenuti u Srbiju koja nam je jedina sigurnost. Sada sam smestena u Badovincima, kod familije. Dobro sam primljena, ali jedva cekam da se vratim kuci. Cijela porodica mi je ugrozena. Moji djeveri i njihovi sinovi su na prvim borbenim linijama oko Bratunca. Od zaove mi muz poginuo, sin je od 19 godina na frontu. Svakodnevno granate padaju po gradu. Ali mrznja prema neprijatelju, hrabrost srpskih vojnika, zelja za slobodom u nasoj Srpskoj republici, pobjedice sve dosadasnje boli, tugu, patnju.

Biblioteka | Sadrzaj | Kazivanja prezivelih zrtava muslimanskih zlocina 1992. i kasnije IIt