Kazivanja prezivelih zrtava muslimanskih zlocina 1992. i kasnije IV

Posto su muslimani 07.01.1993. godine na nas pravoslavni praznik Bozic napali i popalili selo Kravicu, kojom prilikom su pobili dosta srpske nejaci, zena djece i staraca, ja sam sa mojom suprugom Milosavom da ne bi pao muslimanima u ruke, posto sam star i nemocan, a isto je to i sa mojom suprugom, otisao u selo Zelinje.

Drugi dan tj. 08.01.1993. godine vratili smo se ponovo u selo i negdje oko 10 casova bili smo u nasoj kuci. U selo se sa mnom vratili i moje komsije Nikolic Mitar i njegova zena Radojka i dr. U selo smo se vratili da bi proslavili nasu krsnu slavu Stjepanjdan. Posto smo popili kafu u kuci, otisao sam sa suprugom da nahranimo stoku u stalu koja je od kuce bila udaljena oko 300 do 400 metara. Kada sam sa zenom dosao u neposrednu blizinu stale iz pravca Mandica i brda Mrakovac, pocela je pucnjava iz streljackog oruzja. Trgla me je pucnjava i vidio sam na udaljenosti oko 200 metara od sebe vazdusnom linijom, streljacki stroj muslimana, koji su otvorili vatru po nama iz oruzja. Na sve strane oko nas je prstala municija u smrznutu zemlju. Supruga je potrcala prema kuci uzbrdo, a ja sam ostao tu da bih pokusao da je zastitim dok se ona izvuce prema kuci. U to vrijeme vec cujem da muslimani pucaju i oko nasih kuca. Posto mi je zena otisla kuci, potrcao sam gore da vidim sta se desava i cujem kako se muslimani dovikuju i da se hvata ziva, a cujem i tu negdje oko 50 metara od mene iza kuca da odjekuju pucnji. Od streljacke vatre nisam mogao vidjeti sta se desava oko kuca, nego sam se morao izvlaciti prema sumi da bi se izvlacio odnosno izvukao ziv. Tu mi se gubi svaki trag moje zene, koja je inace bila jako bolesna i skoro se jedva kretala. Drugi dan cujem od komsija da su kao nemocno lice ubili Simic Novaka, starog 60 godina i Milanovic Vitomira, starog 48 godina. Kod mjestana koji su izvlacili mrtva tjela ove dvojice raspitivao sam se da li slucajno nisu pronasli i moju zenu mrtvu, ali su mi rekli da nisu jer je sav teren pretrazen. Taj dan kada su mi muslimani uhvatili zenu, popalili su mi kucu i sve pratece objekte oko kuce, otjerali su jedan par volova i i jednu junicu i 18 ovaca, a prije toga, prema zgaristu se vidi da su prethodno opljackali sto se moglo ponijeti i odvezli su to na mojim kolima. Takodje su popalili i ostale kuce mojih komsija koji su zivi ili izginuli.

Ja sam rodjen u selu Opravdici, opstina Bratunac, koje je cisto srpsko selo, tu sam sve vrijeme zivio. Vojsku nisam sluzio jer sam proglasen trajno nesposobnim, nisam bio vojni obveznik pa zato nisam ni u ratu bio angazovan kao pripadnik TO i nisam duzio nikakvo oruzje.

Zarobljen sam 12.01.1993. godine u mom selu Opravdici od strane muslimanske vojske a u toj grupi je bilo oko 25 vojnika, nikog od njih nisam poznavao, bili su u maskirnim uniformama i svi su imali automatske puske. Pojavili su se iznenada i odmah pucali na mene i ranili me u nogu, iako sam ja bio u civilnom odjelu, nenaoruzan i nisam bjezao. Stjerali su me u Pervane a onda ubacili na neki TAM-ic. Tada je iz Konjevic Polja naisao Naser sa Tursunovic Zulfom, pa sam sa njima i njihovom vojskom dosao do Jezestice odakle sam pjesice odveden u jedno muslimansko selo a odatle vozilom u Srebrenicu. Zatvorili su me u zatvor u stanici milicije. Tu sam zatekao Popovic Kostadina zv. "Kojo", koji je bio zarobljen u Kravici na Bozic, Micu kojem ne znam prezime ali sam saznao da je iz Sasa i da je radio u flotaciji i jednog starog iz Jezestice, kojem nisam saznao ni ime ni prezime jer je bio pretucen i to vece je umro u tom zatvoru pa su ga sutradan odnijeli i negdje sahranili. Sutradan, sjecam se bila je srijeda, odveli su me na sprat kod jednog u maskirnoj uniformi. Na stolu ispred njega vidio sam jedan veliki bajonet, u jednoj tacni soli i pistolj. On me pitao za ime i prezime, koje sam oruzje duzio, koliko imam djece i gdje su mi djeca i gdje su ostali od moje blize familije. Posle toga me upitao znam li zasto sluze noz i so i kad sam mu rekao da so sluzi da se posoli hrana a noz se moze koristiti u razlicite svrhe on je rekao da nije tako nego da noz sluzi za crtanje krstova po tijelu, a so da se oni posole. Nista vise me on nije pitao, nije me tukao i dezurni milicioner me vratio u zatvor. Posle toga su dezurni milicionari po dvojica-trojica ulazili u zatvor i sve nas tukli rukama, nogama i sipkama svuda po tijelu dok se ne onesvjestimo. Tako su nas tukli nekoliko puta u toku dana i noci, kako je koja smjena dolazila. Pri tome su nam psovali cetnicku majku i drugo. Ja te milicionare nisam poznavao, po imenu nikog ne znam jer su se u nasem prisustvu dozivali srpskim imenima kao Bato, Zoran i slicno. U tom zatvoru sam bio do 16. januara kada su napali Skelane. Toga dana su nas trojicu prebacili u zatvor iza suda u Srebrenici. U jednoj prostoriji smo bili nas trojica a u drugoj preko puta nas bile su zatvorene zene. Te iste veceri iz Skelana su doveli i sa nama zatvorili jos sest muskaraca iz okoline Skelana i tim muskarcima ne znam imena. Pocetkom februara su iz Pobudja, iz jedne stale gdje su ih do tada drzali, doveli Andju kojoj ne znam prezime, znam da je iz nekog sela kod Zvornika i da je radila u Vezionici u Zvorniku, mladica starog 17 godina po imenu Dragan, koji je zarobljen u maju 1992. godine u Kasabi, Sekulic Branka koji je ranjen i zarobljen na Rogacu takodje u maju 1992. godine, Iliju, ne znam mu prezime zarobljen u Skelanima i Jakova iz Popovica koji je uhvacen u Konjevic Polju i zarobljen kada se vracao iz vojske i jednog Zenicanina kojem ne znam ni ime ni prezime a koji je ranjen i zarobljen u Kajicima na Bozic prilikom napada na Kravicu. U tom zatvoru smo bili sve vrijeme. Za to vrijeme po nekoliko puta su nas u toku dana a narocito noci tukli svim i svacim, i strazari i drugi koje su oni pustali. Dva ili tri puta dolazio je Tursunovic Zulfo i pitao nas ko nas je tukao, mi smo govorili da nas tuce ko stigne a posle njegovog odlaska oni su nas ponovo tukli isto kao i prije. Ponekad su izvodili pojedince, posebno Koju i tukli i onako u nesvjesti ubacivali ga u zatvor. Za sve to vrijeme nije nam ni jedanput dolazio ljekar u zatvor ali su nas jednom odveli do bolnice kao na pregled. Ljekar nas nije ni pregledao, samo smo mu mi rekli gdje nas boli i on nas je vratio u zatvor, nije nam dao nikakve lijekove. Od svakodnevne tuce u zatvoru je umro Popovic Kostadin, umro je i Mico, i jedan iz okoline Skelana koji je bio star oko 63 godine. Kada je umro Kostadin oni su prestali da nas tuku, a Mico je umro nekoliko dana iza Kostadina. Njih trojicu su iznijeli iz zatvora i kako sam cuo sahranili su ih na groblju u Srebrenici. Za sve ovo vrijeme boravka u zarobljenistvu, nismo se kupali, dobijali smo na 2 do 3 dana kanticu vode za pice. Jeli smo samo jednom i znam da sam 43 puta jeo pasulj i 2 puta krompir, sve je to bilo nekuvano, neslano i nezaprzeno. Uz to smo dobijali po jedno malo parcence hljeba od zobi i 3 ili 4 puta od kukuruznog brasna. Nismo imali na sto leci niti se cime pokrivati.

Dana 18.02.1993. godine u zatvor je usao jedan bez lijeve ruke do lakta i rekao koji prvi ustane ici ce u razmjenu, pa posto sam ja prvi ustao odredili su da ja budem razmjenjen. Dva puta smo isli na razmjenu i vracani, ja i Ilija koji je u to vrijeme zbog uboja bio u bolnici. Tek smo treci put 26.02.1993. godine razmjenjeni na Jezeru. Posto sam bio pretucen, slomljena su mi rebra, bio sam smrsao 25 kilograma, odmah sam upucen u bolnicu u Zvornik gdje sam bio na lijecenju i oporavku 15 dana, o cemu posjedujem i medicinsku dokumentaciju koju cu vam dostaviti.

Ja sam spreman ovu izjavu ponoviti pred bilo kojim sudom ili medjunarodnom organizacijom.

Bila sam u Zelinju u izbeglistvu poslije napada muslimana na Kravicu 7.1.1993. godine. Vratila sam se u selo 8.1.1993. godine uoci moje slave Stjepanjdana radi slave. Dosla sam u selo oko 8 sati i bilo je sve u redu. Nalozila sam vatru, skuvala kavu i rakiju jednu popila, te potkuvala hljeb za slavu. Zatim sam otisla govedima u stalu. Srela sam Milanovic Milivoja i Ivu te im dala svoj kljuc, da pokusaju da sa istim otkljucaju svoju kucu. Moj muz Milorad je bio od mene udaljen oko 50 metara kada je zapucalo. Muz se negde smakao vise ga nisam videla a ja sam se vratila do stale Goluba Jankovica. Vec ne znam sta je sa muzem. Vratim se u selo ali cujem galamu muslimana, vicu ura, udrite Srbe. Sakrijem se u jedan jarak, i vidim ide neko Jovikinoj kuci i stali te pusta ovce. A drugi stoji, svi imaju oruzje. Krenem, i vidim da gori kuca Nikolic Bola. Spazili su me i poceli da gone. Jedan me stigao, i pita znas li ti mene. Znam ga iz vidjenja, ali ne znam ime i prezime. Kucu su mi vec zapalili i naterase me da udjem u kucu da iznesem cigare. Onaj sto me prepoznao, pita gde su cigare daj ih ovamo, vodimo te komandantu. Doveli su me do komandanta, prepoznala sam Nezira iz Glogove rodom sa Avdagine njive, ranije svercovao stokom. Tu me htjela ubiti jedna zena koja nosi mitraljez, psuje mi majku cetnicku. Psuju mi majku srpsku, hoce da me ubiju, a brani me Galic Fatima, Nazir i Gajcinovic Ahmeta bratic ne znam mu ime. Kada sam krenula od kuce koja je dogorijevala, Nazir mi je dao svoj ranac da ga nosim. Palili su sve pred sobom. Nisam videla kada su ubili, ali od njih cujem da su ubili Novaka Simica i Vitu komsiju starije ljude. Nazir naredjuje sta da se pali. Kada sam sisla u Kravicu, videla sam Ohranovog sina zvani Huso i Sabana Musica sina koji su radili sa mojim komsijom Nikolic Pavlom.

U selu Kajicima, Nezir komandant mi kaze 'ajde da vidis tvoje Srbe. Tamo sam zatekla cetiri lesa muskaraca i jednu zenu na nosilima svi su mrtvi. Jasno sam prepoznala, bio je to Goran Nikolic sin Cvijetina. Jedan od mrtvih muskaraca nema glave nikako. Prema Nezirovoj prici zena je bila ranjena pa je umrla.

Doveli su me u Glogovu u stab, koji je bio smesten u kuci Srbina Nikolica ne znam mu ime. Tu sam prenocila. U toku noci htele su me tri zene ubiti. Ujutro, jedan Ibisevic baca noz prema meni i noz se zabode u vrata, zahtevajuci da kazem da volim Aliju Izetbegovica.

Taj Ibisevic tvrdi da je on ubio Rasu Milosevica i druge u Glogovoj ljetos, tvrdi da je radio u Glogovoj u prodavnici. Branila me Golic Fatima kada me napadaju, a njen brat mi kaze majku ti srpsku jebem ja bi te ubio ali mi ne da sestra. U Srebrenicu me vodila Golic Fatima sa sinom Hajrom i cerkom. Naime, Fatima je kao vojni policajac. U Srebrenici sam predata u stanicu milicije (bivsi SUP) u dezurnu sluzbu, a tu sam zatekla Dostanu iz Bjelovca ne secam se prezimena. Ispitivali su me Zulfo Tursunovic, Nurija komandir. Kasnije smo odvedeni u zatvor u sud. Ulaze nam stalno u zatvor i maltretiraju. Prislone pistolj na celo, psuju srpsku majku, ili udju u zatvor i sa nozem i kaze koga prvo da koljemo. Jedan iz Bratunca mi stavlja noz pod grlo i kaze tvoj Gavro je zaklao moju majku. Sa mnom u zatvoru je bila Mitrovic Andja iz Patkovaca Zvornik, koja mi je pricala da je silovana u Konjevic Polju i da je trudna cak zna i sa kim. Nekim Huseinom iz Cerske, gde je bila u zatvoru. Krdza musliman mi je pricao da je u zatvoru umro Drago iz Srebrenice.

Povremeno sam vidjela komsiju Ratka Nikolica koji je zarobljen u Kravici, ali je bio sav modar i gleda samo predase. Znam da su sa njim bili u zatvoru.

Mico Milovanovic iz Sasa, Branko ne znam mu prezime iz Zvornika, Miso i Drago iz Zvornika ili nekako drugacije i ja dobro ne pamtim, te neki Neso ili Stevo, svi su uglavnom zarobljeni u Cerskoj, u maju prosle godine. Ispred dezurne sluzbe jedan dan je bio Gabeljic Esref, ranije inspektor SO koga sam poznavala i koji mi kaze nece te tvoj Gavro da uzme. Bio je u civilnom odelu, ali naoruzan i cuvao je sve zatvorenike. U dezurnoj sluzbi svi sebe nazivaju srpskim imenima, ali mi znamo da su to muslimani. Jednog zovu Upi, a tu su bili neki Salko, Osman i Hasan krupan plav. Ovo sto je zapisano spremna sam sve ponoviti pred bilo kojim sudom.

Dana 08. 02. 1993. godine oko 06,00 casova ja sam dosao kuci, jer sam se prethodne noci nalazio na strazi u selu Vandzici. Tek sto sam stigao kuci i izuo sam cizme i sjeo pored peci da se ogrijem, zacuo sam neku galamu u selu, cula se i psovka. Kada sam pogledao kroz prozor primjetio sam veci broj ljudi da ulazi u selo kroz baste. Tada sam vidio da se radi o muslimanima, jer je otvarana vatra iz automatskog oruzja po kucama u selu, a prve kuce u selu su pocele da gore. Dim se pomalo nazirao, jer je tog jutra bila velika magla, pa je se tesko snaci ko je i sta je. Kako rekoh shvatio sam da je selo napadnuto od strane muslimana, to jest od nasih dojucerasnjih komsija iz obliznjih sela Siljkovica, Becirovica i Skugrica. Tog dana u selu su izgorjele kuce Dosic Marka, koji je tog dana ubijen zajedno sa svojom suprugom Mirjanom, Dosic Tome, Reljic Slavojke, Cestic Milivoja i Dosic Zivojina. Pored unistenih kuca koje sam nabrojao muslimani su u selu zapalili stale, svinjeve, sijena i veci broj stoke otjerali, i sto se moglo opljackati oni su i opljackali.

U tom napadu poznao sam muslimane iz gore navedenih sela i to Aljukic Ibrana, jer je neko od njih povikao gadjaj Ibrane iz bacaca i tad je na moju kucu ispaljena granata iz rucnog bacaca, sto se vidi i ostecenje na krovnoj konstrukciji, a zatim sam poznao Siljkovic Ibru, sina Buljkana iz Nedjeljista i jos drugih.

Kako sam vec rekao toga dana u selu je stradao bracni par Dosic Marko i Mirjana, koji su ubijeni na pragu svoje kuce od strane pomenutih muslimana koje sam poznao i kojih jos ne mogu da se sjetim.

Meni su tog jutra iz kuce uspjeli da odnesu pistolj koji sam imao pod dozvolom vec duze vrjeme, to jest beretu 7,65 mm. i licna dokumenta, dok su mi iz stale otjerali ovce i goveda i nesto kosnica pcela, dok su od mog brata Nikole otjerali oko 40 ovaca i 12 koza.

Dana 27. 05. 1992. godine vracali smo se iz Novog Sada, gdje smo vozili rudu boksita na luku. U koloni je bilo oko 29 kamiona vlasnistvo Boksita DD Milici. Iz Zvornika za Milice krenulo nas je 13 kamiona dok je u koloni bilo jos nekih auta privatnih od kojih se sjecam kombija kojim je upravljao pokojni Djordje Mijatovic, koga su taj dan ubili. Ja sam sa kamionom mercedes vl. Boksita bio negdje deseti po redu u koloni, dok je ostalih 16 ostalo u Karakaju. Zajedno sa mnom u kabini bile su dvije zene koje sam povezao iz Srbije, Novakovic Milica i Rada. Kada smo stigli kod magacina, to jest na raskrsnicu u Konjevic Polju, jedan dio kolone je vec presao mostic, a ja sam primjetio ispred sebe tri kamiona da idu uporedo. Tog momenta zacuo sam rafale iz automatskog oruzja i vidio jedan kamion da slece sa puta. To je bio Vujadinovic Mile koji je tom prilikom bio ranjen u ledja dok je auto ostalo ispod mosta u Jadru koga su muslimani zapalili i nalazi se i dan danas dolje. Ispred mog auta je se isprijecila prikolica kamiona kojim je upravljao Susic Novica i koji je tada poginuo, dok sam ja iskocio iz kamiona i one dvije zene koje su bile sa mnom.

Kada sam iskocio iz kamiona primjetio sam covjeka koji je pretrcavao iz Taranove kafane, a na glavi je imao crvenu kapu, te po faci reklo bi se da je moj bivsi kolega Music Isajbeg iz Kaldrmice. Tada sam ja pobjegao u Jadar, jer sam bio goloruk, a odozdo sam primjetio kolegu Djuric Velimira koji je bio iza Novicinog kamiona da kuka i zove u pomoc, jer je bio ranjen u lijevu ruku iz Tomsona, a koga sam primjetio kod bivseg kolege Isajbega. Tada sam pritrcao i Velimira svukao do Jadra gdje smo nasli u jednoj rupi: Vujadinovic Mirka, Petka Petkovica, zatim one tri zene, ranjeni Mile Vujadinovic i Velimir, a jednom momentu sam osjetio kao da me nesto sprzi po lijevoj nozi. Tu smo previli ranjene i krenuli smo Jadrom prema Kaldrmici. Posto je voda bila velika ja sam vodio one tri zene i jos je bio Jovanovic Goran iz Drinjace, dok su ona trojica nam izmicala naprijed. Miko, Velimir i Mile V. su izasli na jednu njivu prema asvaltu i nas sestoro je okrenulo uzbrdo prema Macesima. Tu smo se prakticno i rastali racunajuci ko se spasi spasi.

Ja, Petko Petkovic, Obradovic Goran, Simic Vinka i Rada i Milica Novakovic smo isli uz jednu sumu neznajuci gdje cemo izaci. Mi smo se ustavili u jednoj borovoj sumici odakle smo gledali pravi pakao u Konjevic Polju, a u nasoj blizini na oko stotinjak metara culi su se zamori i price muslimanske vojske.

Kada je prestala pucnjava u Konjevic P. mi smo krenuli prema srpskom selu Umac i tada sam vidio veliki dim iz K. Polja, to jest da gori kamion. Na Umac smo stigli poslije cetiri do pet sati pjesacenja i tu sam poznavao Srbe koji su nas primili. Za oko pola sata u srpsko selo Umac dosla su dva muslimana od kojih jednog znam, zvao se Ahmetovic Avdo, bivsi milicioner iz Zvornika. On je trazio da mjestani sela predaju nas muskarce koji smo stigli, a one tri zene su vec zarobili. Poceli su vikati, opkoljeni ste, nemojte bjezati, predajte se. Jer su oni selo vec stavili u okruzenje. Mi smo poceli bjezati u pravcu Kuslata niza stijene ne bi li stigli u Lijesanj. U putu do Lijesnja smo naletili par puta na naoruzane muslimane koji su nosili automatsko oruzje, ali smo uspjeli pobjeci i stici u selo Lijesanj negdje oko jedan sat poslije pola noci.

Znam da su one tri zene zajedno sa Obradovicem isto uspjele pobjeci i tek su drugi dan stigle u Lijesanj.

U maju mjesecu prosle godine, to jest 1992. godine nalazio sam se na obezbjedjenju rudnika u Gunjacima. Dana 21. 05. 1992. godine vracao sam se sa pomenutog obezbjedjenja sa jos par kolega da bi negdje oko 14,30 casova naisao tamic zelene boje sa ceradom koji smo stopirali na kamenolomu u Gunjacima i sjeli ispod cerade. Kamionom je upravljao Petkovic Mladjen iz Milica koji je i vlasnik kamiona, a isti je prevozio zene i djecu iz Podravanje do Milica. Ispod cerade sjedili smo ja, Kandic Nedeljko, Kazarevic Mico, Sarac Vojislav, Zecic Slobodan, Obradovic Miljana, dok su u kabini sjedili vozac Petkovic Mladjen, Kovacevic Milenko i Ilic Obrenija, i jos je pod ceradom sjedilo dvoje djece Ilic Mile i Obradovic, ne sjecam se imena. Kada smo naisli u naselje Zutica na tamica je otvorena vatra iz automatskog oruzja sa svih strana. Tada je nastala opsta vriska i kuknjava te sam ja u jednom momentu povikao Kandic Nedeljka da iskacemo iz kamiona, jer je kamion vec bio stao. Kada smo iskocili ja sam pomislio da je vozac pobjegao iz kabine, jer sam prethodno cuo da su se vrata otvorila, ali kako rekoh, kada smo izasli vidio sam vozaca Petkovica da lezi ispod diferencijala kamiona i da je mrtav. Na drugoj strani je lezao takodje mrtav na asvaltu Kovacevic Milenko, dok je u kamionu ostala Obrenija, koja je takodje vec bila ubijena i vidio sam da je imala ranu na celu. Posle sve te pucnjave na kamion je bacena nekakva eksplozivna naprava, tako da su pojedini bili masakrirani vec pod ceradom kamiona. Cim smo izasli iz kamiona istog momenta je pogodjen i Kandic Nedeljko i vidio sam da mu iz ledja curi krv. Ja sam pokusao da bjezim, ali sam u jednom momentu zacuo glas "Predajte se i ruke u vis" sto sam i ucinio. Vidio sam jednog koji mi je naslonio pusku na ledja i komandovao da legnem na asvalt, sto sam i ucinio. Ja se ne mogu sjetiti koji je to bio niti sam ga prepoznao, a isti je natjerao i pomenuto dvoje djece da legnu. Djeca su tada pocela da vriste i placu, a ja sam vec bio ranjen u predjelu glave, dok mi je eksplozija otkinula pola malog prsta sa ruke. U jednom momentu nepoznato lice se udaljilo od nas za oko trideset metara i zvao je nekoga da ga pita sta da radi sa nama. Ovaj mu je odgovorio ubijaj sta ce nam i ja sam u tom momentu gurnuo djecu sa asvalta i poceo da bjezim kroz jednu sumicu. Oni su tada za nama otvarali vatru, a ja sam usput bjezao dok sam manje dijete nosio, a onog veceg sam gurao ispred sebe. Iz tog pakla uspjeli smo se izvuci ja, Ilic Mile i djecak prezimena Obradovic, dok su svi ostali u kamionu, to jest njih osam poubijani i masakrirani.

U trenutku izbijanja sukoba ja nisam bila u Srebrenci. Dosla sam pre toga u Loznicu, jer mi je umro od rodjene sestre sin. Posle sahrane ostala sam jos u Loznici, kao i u Klenju. I u medjuvremenu su izbili sukobi. Dok se jos moglo razgovarati putem telefona moje komsije su me savetovale da ne dolazim. Ja sam inace bolesna, jer pre 17 godina sam imala tesku operaciju tumora na mozgu. Saznala sam od prijateljice koja je izbegla iz Srebrenice da je moj stan opljackan. Imala sam kompletno namesten jednosoban stan sa uredjajima (sporet, masina za pranje vesa), kao i televizor, kasetofon, telefon, kao i sve ostalo sto je potrebno domacinstvu. Niko mi to nikada ne moze nadoknaditi, a narocito povratiti u prvobitno stanje, te mislim da i ne vredi sve nabrajati. Ukoliko ipak nekada bude postojala situacija da mi se to nadoknadi, bilo bi to i pozeljno.

Sto se tice dokumenata, ja nemam nikakvu dokumentaciju kojom moze da se potvrde gornji navodi.

Ja sam stanovala u Srebrenici u ulici Crni Guber br. 1. Radila sam nekad u Kom. banci. Razvedena sam. Stan smo dobili moj bivsi muz (koji je davno otisao u SAD) i ja. Ranije me niko nije maltretirao. U susedstvu sam imala i muslimanske porodice sa kojima sam se lepo slagala. Cula sam cak da se jedna od te dve komsinice posle izbijanja sukoba i obesila, dok je druga otisla u inostranstvo. Koliko je sve ovo tacno ja ne znam.

Jedna od izbeglih susetki mi je pre dva meseca donela moju penziju za mesec 8. dinara 7.000. Vise od tada nisam nista dobila iz BiH - a, a zadnja penzija mi je poslata za januar 1992. g.

Ja se vise ne bih vracala u Srebrenicu. Imam 57 godina i bolesna sam. Ukoliko postoji mogucnost da dobijem neku garsonjeru u Loznici tu bih se nastanila. Smestena sam u kuci mojih pokojnih roditelja, koja pripada porodici moga pokojnog brata, tj. njegovoj supruzi, sinu i kcerki. Smestaj nije podesan u odnosu na moje zdravstveno stanje, jer kuca je stara, prostorije velike i u kuci nema sanitarnih uredjaja, niti vode. Grejem se drvima. Za mene je najveci problem sa kojim se trenutno a i od pocetka suocavam je taj sto se tesko dolazi do lekova, a i sto se nadje mora da se plati, a materijalnih sredstava nemam, osim sto mi po nesto novca daju moji rodjaci. Od njih takodje dobijam i namirnice.

Moje prethodno prebivaliste bilo je Srebrenica, grad u severoistocnoj Bosni, u dolini Drine. Nacionalna struktura u opstini je bila takva da su muslimani cinili veliku vecinu (oko 72%). Sve vaznije aktivnosti, privredni i drustveni zivot na neki nacin kontrolisali su oni jer su bili na vecini rukovodecih mesta. Istovremeno sa poznatim dogadjajima raspada SFRJ i uvodjenjem visestranackog sistema u ovakvoj sredini izbila je u prvi plan Stranka SDA sa svojim fundamentalistickim idejama i sve vecim clanstvom. Pritisci koji su postojali od II rata, pa naovamo bili su prikriveni, manje intenzivni i malobrojniji, pojacali su se i postali otvoreni. Licno sam jos pre rata sama to osetila, prilikom dodeljivanja jednog slobodnog stana u Osnovnom sudu gde sam radila od 6. 4. 1981. godine pa sve dok nisam pobegla 4. 4. 1992. god. I ako prva na bod listi, moje kolege muslimani nisu mogli da se pomire da dobijem stan, zeleli su po svaku cenu da ga daju zeni koja je imala izgradjenu kucu. Huso Porobic, sudija, otvoreno je govorio da ja ne mogu dobiti stan jer sam Srpkinja. Posle mnogo muka i raznoraznih aktivnosti s moje strane, dobila sam odluku R. Z. ali po nagovoru mojih kolega i nacelnika SUP-a u stan se nasilno useljava milicioner Salihovic Senad. Iselio je tek posto sam se obratila S. J. B. Tuzla i Ministarstvu u Sarajevu. (Sve sam to morala tajno, preko teleksa, jer su mi sva vrata u Srebrenici bila zatvorena.) Tada sam postala svesna kolika je mrznja prema Srbima i kolika je njihova zelja da nas isele sa tih prostora. Neposredno pred rat situacija u gradu je bila uzasna, napeta. Svaku noc se pucalo, a kolale su razne price po gradu. Sva prijateljstva su postala usiljena, neiskrena i otvoreno se pricalo samo sa pripadnicima svoje nacionalnosti. Govorilo se o naoruzavanju muslimana i o tome da ih Naser Oric, sadasnji njihov vodja, a bivsi specijalac u Beogradu i licni pratilac Slobodana Milosevica, a koji je bio milicioner u Srebrenici i Adnan Karovic, takodje bivsi specijalac, obucavaju pripadnike SDA u Potocarima. Tada se samo o tome suskalo, a danas se pokazalo istinitim. A tada je kao kruna sveg toga uzasa usledila javna izjava Ibrana Mustafica, predsednika SDA i predsednika Izvrsnog odbora SO Srebrenice na zboru radnih ljudi "Zelenog Jadra" da ce za svoj verski praznik Bajram (6.4.1992) rascistiti sa Srbima. Na zboru nisam bila, ali su svi Srbi pricali o tome, jer ih je nekoliko bilo prisutno. Ta pretnja je shvacena ozbiljno i doslo je do masovnog bezanja iz grada srpskih porodica, posebno zena i dece, u Srbiju. Svi su se sklanjali pre tog dana, jer je u gradu bilo tako malo Srba da nisu postojale sumnje u namere muslimana. Tih noci spavali smo obuceni, sa pripremljenim torbama i u ocekivanju najgoreg, spremni da bezimo preko brda do Drine, dok su u nocima muskarci, clanovi SDS, dezurali. Grad je opusteo, zatvorene su mnoge radne organizacije, a u nekima su muslimani zaveli radnu obavezu, ali je malo Srba to prihvatilo. Grupe Zelenih beretki okupile su se ispred zgrade suda, odrzavali sastanke u prostorijama stranke. Vodjstvo nase SDS stranke nastojalo je da skloni zene i decu i u takvoj situaciji sa detetom i dve putne torbe napustila sam Srebrenicu. Sama, dosla sam autobusom. Bilo nas je puno izbeglica i mislila sam brzo cu se vratiti. Ali usledila su vrlo brzo ratna dejstva, i sad traju, a o zestini borbi, mrznji muslimana i zlocinima svi slusamo svaki dan u vestima.

Zarobljen sam dana 16.1.1993. godine oko 15 casova u mjestu zvanom Maltasi... Nakon toga ja sam digao ruke i rekao nemojte pucati ja cu se predati. Poslije toga prisli su mi nepoznati ljudi, nosili su crvene trake oko glave, kasnije sam saznao da su iz Potocara, bilo ih je oko 50, nisam nikoga prepoznao, jedan od njih mi je prisao i udario me sakom.

Po dolasku u Srebrenicu mene je ispitivao neki covjek sa dugim kaputom, sijede kose. Pitao me je uopstene stvari. Gdje je Marko, Cano, Stevo, a najvise za nekog Micu. Ja sam rekao da Marka zovu Mico. Pitali su za Vasiljevica, jer smatraju da je on komandir milicije. Pitali su sta ja znam za Bucu i njegovo pljackanje po Srebrenici. Rekli su da je on odnio ultra zvuk i pokvario rentgen za snimanje.

Takodje su pitali ko je i odakle je major koji je smijenio Marka, rekli su da su Markovu glavu odsjekli i da ce je pronosati po Srebrenici. Pitali su ko su Crvene beretke i odakle su. Na sva njihova pitanja odgovarao sam da ne znam, a kada sam ocijenio da odredjeni podatak nije povjerljiv ja sam i potvrdno odgovarao, npr. je li Marko bio komandant, odgovorio sam da jeste.

U sudu me ispitivao covjek srednjeg rasta, nema kose na temenu, nosi beretku, vojnu vjetrovku, pantalone civilne. Pitanja su bila uopstena, tako da nisam skoro davao nikakve odgovore. Najvise se zadrzavao na pitanjima za familiju Ljeskovica. Bila je i neka zena za masinom, ali ja nisam nista potpisiva niti su mi nudili. Nesto kasnije dosao je jedan covjek koji je imao bradu i odmah me udario pesnicom u predjelu oka tako da mi se oko zatvorilo. Zatim je izvadio noz i ubo me nozem u predjelu plecke. Pocela je da tece krv niz tijelo, ali nisu dali da se obrisem. Poslije toga dosao je Zulfo i jos neki mladic sa njim. Taj mladic me udario nozem tupim dijelom po glavi. Pretpostavljam da je lice koje me ispitivalo sa naseg podrucja, ali ne znam ime. Sjutradan uvece dosao je na vrata zatvora Zulfo i rekao mi da je onaj sto me je juce tukao poginuo u napadu, sa zaljenjem je rekao volio sam da je i Ahmo Tihic poginuo.

U zatvoru su bili Sekulic Branko, Djokic Jakov, Djukic Milomir, Kosta, zv. Kojo iz Bratunca, neki Mico iz Sasa. Kada je bila razmjena njihovih devet mrtvih i jedan zivi, taj je dao izjavu da su ga u Bratuncu mucili, da je jeo slaninu previse posoljenu, da je bio u blatu do koljena, da su mu usi zasjecane nozem, da je vrucim zeljezom przen po tijelu i da je tjeran da jede blato.

Poslije ove izjave nama u zatvoru je bio pakao. Tukli su nas nemilice, jednostavno gazili nogama i od tih udaraca u toku noci izumrli su Bogdan i Kojo, ja sam bio na ivici smrti i zivota. Prethodno su nas skinuli do pojasa, a kada nas onesvjeste onda posipaju vodom. Sreca je da sam stavio odijelo u jedan cosak pa nije ukvaseno, inace bi se smrzo jer nema u zatvoru grijanja.

Od povreda imam slomljena dva rebra, nosnu kost, ubod noza u lijevu plecku, po nadlakticama zaparano vise puta nozem, vidljivi oziljci. Neki Budo iz Dobraka je najvise tukao i policajci vojni, imaju palice i mesingane sipke, koje se savijaju i da bi ih ispravili oni ponovo udaraju po tijelu. Jednom su nas tukli naizmenicno 5,5 sati.

Biblioteka | Sadrzaj | Kazivanja neprijatelja