Posto svih prethodnih decenija austrougarske okupacije i vladavine Srbi nisu pristajali da budu tudjinske sluge i njeni verni podanici, cim je poceo prvi svetski rat 1914. godine proglaseni su, kolektivno, za veleizdajnike. Odmah potom, sirom tog (svojevremeno), aneksijom okupiranog podrucja, poceli su sudski procesi. Pred sudije, uglavnom Nemce, Madjare i Hrvate, izvodjenisu svi znacajniji i vidjeniji ljudi srpske nacionalnosti: imucniji domacini,svestenici, intelektualci, omladina, trgovci... Svi su, po tim zakonima, bili krivi. U Bosni i Hercegovini nije bilo veceg grada u kojem nije bilo sudjenja Srbima - veleizdajnicima.

Iz ovih krajeva, bolje reci iz tadasnjeg srebrenickog sreza, na veleizdajnickim procesima osudjeno je oko dvadeset Srba. (Prema svedocenju Djordja Beatovica u njegovoj knjizi Bratunac i okolina u mojim secanjima (Udruzenje dobrovoljaca oslobodilackih ratova Srbije 1912-1920, Beograd 1981) stradali su: Pavle i Todor Beatovic i Radomir Blazic iz Bratunca, Pajo Vasic iz Boljevica, Gajo Davidovic iz Poloma, Vaso, Jovan i Jakov Eric iz Kravice, Jovan Kaldesic i Jakov Mladjenovic-Milojevic iz Drinjace, Matija Miladinovic,Prodan i Milan Petkovic iz Zelinje, Radovan Nedeljkovic iz Dubravice, Pero Milosevic iz Srebrenice, Drago Urosevic iz Visocnika i Nedeljko i Stanoje Zaric iz Slapasnice.) Sve su to bili ugledni ljudi svog kraja.Dvojica od njih su pravoslavni svestenici. Sudbina jednog od tih svestenika, potonjeg protojereja Milana Petkovica, u dobroj meri je i simbolicna za Srbe i pravoslavne ljude Bosne. On je prvi svetski rat proveo na robiji, ali je i preziveo taj rat. Naredni nije. U drugom svetskom ratu je takodje uhapsen i odveden u Dahau, to gubiliste za prognane narode Evrope, a zivot je okoncao u gasnoj komori. U oba rata njegova jedina krivica je bila sto je Srbin, pravoslavni svestenik. I egzekutori i njihovi pomagaci u obaslucaja su bili isti: Austrijanci, odnosno Nemci a jos i lokalne sluge - susedni muslimani.

Oni Srbi koji nisu bili obuhvaceni tim navodnim sudjenjima sa vec unapred poznatom presudom, koja je uvek glasila smrt ili robija a nikada oslobadjanje od optuzbe, podvrgnuti su drugim metodama unistavanja i progona. Zlocine nad podanicima srpskog naroda austrougarska drzava nije ni smatrala zlocinima.Izgledalo je sasvim normalno opljackati imovinu, zapaliti kucu, prognati ili ubiti coveka, pod uslovom da je Srbin. Za takvo ponasanje prema ostalim narodima se odgovaralo.

U srebrenickom srezu obeseno je nekoliko desetina Srba, a vise odsto je streljano (medju njima sedam zena i tri deteta). (Prva zrtva je bio Gligor Andric iz Obadi, koji je obesen u samom gradu. U Tuzli su obeseni Gospava Beatovic iz Bratunca, Cvjetko Vujadinovic iz Osredka, Jakov Drmonjic iz Babuljica, Cvijetin Filipovic i Krsto Bojic iz Obadi, Luka Ilic iz Vranjesevica i Mitar Ilic iz Tegara.)

Nacini kojima je sprovodjen genocid nad srpskim narodom dopunjeni su, ili prosireni,progonima ne samo muskaraca, vec i kompletnih porodica. Deportacija je izum Austrougarske. Turska je u svoje vreme unistavala sve pred sobom, usled cega su ljudi bezali i napustali svoje kuce i svoja naselja, ali nijeo rganizovano iseljavala. Obe drzave su i prekrstavale, odnosno trazile napustanje pravoslavne vere.

Pod Austrougarskom je proterano, iseljeno ili pobeglo od tiranije nekoliko hiljada srpskih porodica. Neposredni izvrsioci proterivanja, pored vlasti i njenih organa, bili su i lokalni muslimani obicno svrstani u neke, navodno vojne, formacije kao sto su Zeleni kadar, Suckori, ali mogli suto da rade i kao civili. Malo se tadasnjih prognanika po zavrsetku rata vratilo. U to vreme predstavnici vlasti u Srebrenici, oninaj popularniji i svima poznati, bili su Dr Sandrk (Hrvat, kotarski predstojnik) i Avdo Sulejmanovic (musliman, staresina zatvora, ranije sumar).

Najsuroviji oblik deportacije bilo je proterivanje u logore. Za Srbe iz Bosne po zlu su bili cuveni Arad, Saponjek i Nezider... Samo u Aradu, u koji je prvi transport otpremljen avgusta 1914, zivot je izgubilo oko 200 lica srpske nacionalnosti. Pored odraslih muskaraca, civila, u Aradu su stradali deca,zene, starci, a i cele porodice. (Ovde ne mogu da ne pomenem i svog dedu Tosu Ivanisevica, trgovca iz Gracanice ispod Ozrenau Bosni. I on je bio proteran u Arad. Za to vreme kuca, trgovine i magaze su opljackane. Umro je u vozu pri povratku kuci kada se rat zavrsio i logor bio oslobodjen i raspusten. Baba Staka je ostala sa petoro maloletne dece: dve kcerke i tri sina i bez igde icega. U narednom ratu i oni su slicno prosli. Dva sina, Savo i Milos, su poginula, porodice izbegle ili proterane u Srbiju,a imovina i kuce opljackane i razorene. Milos Ivanisevic je poginuo u sukobu sa Franceticevim ustasama u selu Bjelovac kod Bratunca februara 1942. i grob mu nikada nije pronadjen. Savo Ivanisevic je poginuo krajem 1941. u sukobu sa Nemcima u nekom selu izmedju Smedereva i Pozarevca, a ni za njega se ne zna gde je sahranjen. U zivotu su ostali sin Stanko i dve kcerke, Kristina-Cica i moja majka Milena. Sada, u ovom ratu, unuci Tose i Stake Ivanisevic, koje je zivot ostavio sa one strane Drine i Save, prolaze kroz ista iskusenja i nesrece kao i njihovi ocevi i preci.)

Poseban, iako u odnosu na stradanje ljudi manje znacajan oblik tiranije su pljacke, otimanje i unistavanje imovine. Sve vreme rata to je bila uobicajena pojava. Srbi nisu imali prava na zivot, a kamoli na imovinu. To se posebno odnosilo na bogatije ljude - vlasnike preduzeca, bankare, hotelijere, fabrikante, trgovce, kafedzije i zanatlije. Ostalo je svedocenje (navedeni rad Djordja Beatovica) da su u Srebrenici opljackane dve radnje Martijana Vujadinovica; ducani Jovana Ilica, Koje Urosevica, Gruje Vidakovica, Laze Lazarevica; radnje i kuce Vase Krsmanovica i Cvijetina Jovanovica; kuce Marije Tomic, Mihajla Stjepanovica i Alekse Jovanovica; opancarska radnja Milosa Tomica; radnja Gase Jovanovica. Prilikom tih nasrtaja na imovinu, mnoge kuce i radnje su spaljene i razorene, a vlasnici pobijeni.

Posle svih tih progona i ratnih stradanja u tadasnjem srebrenickom srezu (na teritorijama koje danas obuhvataju opstine Srebrenica,Bratunac i Skelane), srpska populacija je smanjena za oko 50 odsto od ukupnog broja stanovnika.

Sledeci rat doneo je novi egzodus, patnje i stradanja.