Cilj terora koji se sada sprovodi nad Srbima isti je kao i u vreme prethodnih ratova. To je da se oni - konacno - proteraju iz ovih krajeva. Tom cilju podvrgnuti su nacin i taktika oruzanih pohoda na srpski narod i njegova naselja, a sve se svodi na totalno unistavanje svega na sta se naidje. Zato posle svakog pohoda na srpska sela od njih ostaje samo pustos: spaljene zgrade, opljackana i unistena imovina, razoreni spomenici, groblja i crkve. Bojovnici Alije Izetbegovica nastoje da totalnim razaranjem svega sto zateknui na sta naidju u tim naseljima onemoguce svaki zivot, a time i povratak izgnanih mestana. Da bi to ostvarili muslimani su angazovali svoje ukupne ljudske i materijalne potencijale kojima su raspolagali. I sam odziv muslimanskog stanovnistva, dobrovoljan ili prinudan, iznenadjuje svojom masovnoscu i poslusnoscu. Tome su, bez sumnje, najvise doprinele prethodne pripreme koje su na razne nacine sprovele brojne muslimanske, legalne i ilegalne, religiozne i politicke organizacije, prikrivena ili otvorena potpora koju imaju sa strane, pre svega, od vec otcepljenih bivsih jugoslovenskih republika, Slovenije i Hrvatske. Pri svemu tome ne sme se zanemariti ni interes nekih evropskih, kao ni islamskih zemalja, koji su time samo jos vise potencirali pretenzije muslimana i njihovo uverenje da imaju dovoljno jaku podrsku da krenu i savladaju svoje dojucerasnje komsije.

Svi do sada izvedeni napadi bili su po pravilu prethodno pripremljeni, sprovodjeni gotovo po planu i uz veliki broj dobro naoruzanih napadaca. Otuda su se, znaci ne slucajno, na udaru prvo nasli uglavnom bespomocni manji srpski zaseoci u mesovitim selima, potom sasvim usamljena srpska sela u muslimanskom okruzenju i tek na kraju kompaktna srpska podrucja. Pa cak ni dani u koje ce biti izveden napad kao da nisu prepustani slucaju. Tesko je poverovati da su bez ikakvog razloga birani pravoslavni praznici i porodicne slave (djurdjevdan, Vidovdan, Petrovdan, Bozic...) ili dani intenzivnih poljoprivrednih aktivnosti, dok su mestani opusteni ili okupirani tekucim brigama i poslovima. To potvrdjuju i sva potonja zbivanja.

Etnicko ciscenje srpskih teritorija u opstinama Bratunac, Milici, Srebrenica i Skelani muslimani su zapoceli napadom na male zaseoke Gniona u srebrenickoj opstini i Bljeceva (6. maja, na djurdjevdan) u bratunackoj i Metaljka (2. juna 1992) u opstin iMilici. Potom su usledili napadi na ostala srpska sela (Rupovo Brdo, Loznica, Ratkovici, Brezani, Zagoni, Krnjici, Magasici, Jezestica, Podravanje, itd.). tom pohodu na srpska naselja muslimani su opustosili sve sto su zatekli i iz dana u dan sirili su svoju teritoriju. Srbi su se stalno povlacili i nakon samo sest meseci ove etnicke invazije u svom posedu su zadrzali svega desetak sela. Za to vreme muslimani su zaposeli preko trideset etnicki cisto srpskih sela i sve zaseoke u mesovitim selima i mesnim zajednicama (oko sedamdeset). Medjutim, time jos nije dostignut vrhunac etnickog ciscenja ovih teritorija.

U januaru 1993. godine (na Bozic i narednih desetak dana) i poslednjavelika srpska podrucja, kao sto su Kravica i Skelani sa okolnim selima, postali su zrtve besomucnih napada,spaljivanja i unistavanja. Time je muslimanska agresija dostigla svoje maksimalne domete na ovim podrinjskim prostorima. U svom posedu su drzali gotovo sve izuzev malog pojasa pored Drine i sedista srpskih opstina Milici, Skelani i Bratunac. Na taj etnicki egzodus niko u svetu nije reagovao,niko nije ni pokusao da pomogne i spase srpski narod od ociglednog progona i istrebljenja. Naprotiv, muslimani su dobijali podrsku sa svih strana. Neciji suludi plan da se Srbi proteraju sa ovog dela Istocne Bosne izgledalo je da senalazi pred konacnim ostvarenjem.

U kontekstu ukupnih zbivanja, nuzno je nesto reci i o Srebrenici. Tim vise, jer je ubrzo taj gradic postao medijska vedeta bezmalo svih znacajnih svetskih listova i radio i televizijskih stanica. Srbi su se iselili iz Srebrenice 9.maja 1992. godine, masovno i skoro panicno. Sa sobom su poneli samo ono sto su na brzinu mogli da pokupe... U gradu je ostalo svega oko tridesetak lica koja nisu muslimani (Hrvata, Srba, Makedonaca, ljudi iz mesovitih brakova). Od tadaje Srebrenica cisto muslimansko mesto. Najveci broj mestana razbezao se po okolnim, najblizim srpskim selima, ali i u Bratunac, Skelane i preko Drine u Srbiju. Neposredan povod za to bilo je ubistvo Gorana Zekica, narodnog poslanika u tadasnjoj republickoj Skupstini Bosne i Hercegovine, sudije i predsednika Srpske demokratske stranke u opstini. Njega su lokalni muslimani na prilazu Srebrenici, kod sela Zalazje, sacekali u zasedi i ubili 8. maja uvece. Tim podmuklim i za mnoge neocekivanim ubistvom, Srbima je stavljeno na znanje cemu mogu da se nadaju i sta ih ceka.Tada se konacno videlo da su i sva prethodna ubistva, najcesce takodje iz zasede, u kojima je stradalo oko dvadeset lica, bila ne puka slucajnost, u sta se verovalo i sto su vlasti dokazivale, vec deo unapred pripremljenog plana. Znaci da ni Gniona, za ciju se tragediju culo, ali se nisu znale pojedinosti, kao ni zaseda 7. maja u blizini muslimankog sela Osmace, u kojoj je ubijeno sedam putnika srpske nacionalnosti, nisu posledice nekog neodgovornog ispada muslimanskih seljaka iz tih sela,vec pocetak oruzanog obracuna i likvidacije sto veceg broja Srba.

Kolektivni pocinioci ovih zlocina su muslimanske vojne ili paravojne jedinice, svejedno kako ih zvali, ali u svakom slucaju to su formacije koje sacinjavaju pretezno mestani okolnih muslimanskih sela, a u daleko manjem broju lica sa strane i placenici iz zemlje ili inostranstva. Pred njima su pali svi pokusaji odbrane koju su nastojali da organizuju Srbi formirajuci vlastite, obicno malobrojne i slabo naoruzane, seoske straze.