Ovo su takodje mesta masovnog, a uz to i veoma surovog ubijanja lica srpske nacionalnosti. Za te potrebe se koriste podrumske prostorije objekata u kojima su smesteni milicija, sud i opstina, ali i druga javna i privatna zdanja ne samo u Srebrenici, vec i ona u selima, kao sto je to slucajsa Suceskom, Potocarima i drugim mestima u kojima postoje iole znacajnije vojne formacije. U stvari, slobodno se moze reci da je celo podrucje ove opstine nad kojim vlast imaju muslimani zatvor,ili logor, za sve hriscane bez obzira na nacionalnu pripadnost (Makedonce, Srbe, Hrvate, pa i lica iz mesovitih brakova). Prema dostupnoj dokumentaciji, kroz zatvore u Srebrenici proslo je preko stotinu lica srpske nacionalnosti. U najvecem broju slucajeva rec je o civilima koji su na razne nacine uhvaceni i privedeni, zarobljenicima ili uhvacenim ranjenicima. Njihove sudbine su veoma razlicite, ali fizicku torturu izgleda niko nije izbegao, izuzev dece.

Znatan broj lica koja su dovedena u srebrenicke zatvore je oslobodjen putem razmene: jedan za jedan ili svi za sve. Najznacajnije razmene izvrsene su 13. avgusta 1992. godine kada je oslobodjeno dvanaest lica srpske nacionalnosti. Rec je uglavnom o mestanima srpskog sela Karno,medju kojima su bile i cetiri zene i Milos Jevtic iz Umke kraj Beograda,koji se zatekao u poseti kod rodjaka. Oni su drzani u zgradi gde je nekada bio Stab opstenarodne odbrane. Sledeca razmena izvrsena je 16. oktobra iste godine i tom prilikom su oslobodjeni Veselin Sarac, Drago "Postar", Nedeljko Radic, Zoran Brankovic i Bubanja Nedeljko. Svi oni su bili u jadnom stanju, prebijeni, prljavi, u soku. O njihovom fizickom izgledu, kao i izjave o tome sta su doziveli u zatvoru, postoji i video zapis. Tukli su ih svakodnevno. Hranu nisu dobijali. Higijenski uslovi su bili kao za zivotinje. Svedoci su ubistva pod batinama. Svojevremeno je, 28. septembra, muslimanska strana za njihovo oslobadjanje trazila 50 tona brasna tip 500. Srbi su prihvatili, a muslimani odmah odustali. (Muslimani nisu znali da Srbi imaju brasna samo za dva naredna dana ili jedva nesto vise od tri tone i da kolicinu od 50 tona ne bi mogli nabaviti ni za narednih deset dana, makar svi, od dece do staraca, ostali bez hleba.) Poslednja veca grupa oslobodjena je, odnosno razmenjena za odgovarajuci broj muslimana, sredinom februara 1993. godine u Skelanima. U toj grupi je bilo oko 25 lica, uglavnom zena i dece, koja su se skoro istog casa po izvrsenoj razmeni razisla. Uzimajuci u obzir i izvestan broj manjih grupnih ili pojedinacnih razmena (Nikolic Milosava, Nikolic Ratko, koji je od 12. januara do 26. februara omrsavio 25 kilograma, i dr.), iz srebrenickih zatvora je pusteno oko pedeset lica srpske nacionalnosti. Ne ulazeci detaljnije u njihove licne sudbine, koje su gotovo po pravilu bile veoma teske, bitno je da su se ta lica nasla na slobodi i medju svojima.

Medjutim, ne mali broj uhvacenih civila ili zarobljenih branilaca srpskih sela ubijeni su od njihovih strazara, islednika, komandira i drugih muslimana koji su imali pravo da raspolazu njihovim zivotima. Danas nije moguce znati koliko je Srba ubijeno u Srebrenici od kada su Alijini bojovnici zavladali ovim gradicem i okolnim selima. Izvesno je da su tu zivot izgubili: Subotic (DJordja) Radivoje (1954), Karno, Srebrenica, koga je sa grupom milicionera uhapsio Meholjic Hakija; Jovanovic Uros (1921) iz Fakovica koji je bio toliko isprebijan da su ga bez svesti dovezli u nekim kolicima u bratunacki Dom zdravlja; Ljubica (Drage) Gagic (1950), koja je izvrsila samoubistvo jer nije bila u stanju da podnosi zlostavljanja kojima je bila izlozena posebno od Zulfe Tursunovica, jednog od muslimanskih staresina. Na Petrovdan 1992. u selu Zalazje se predala grupa od 7-8 branilaca sela. U grupi su bili i Slobodan Ilic, sudija iz Srebrenice, kao i jedan od brace Rakica... Njihova sudbina je neizvesna. Dragomir (Jevte) Mitrovic (1929), je uhvacen dok je cuvao ovce, zverski je pretucen i podlegao povredama 12. avgusta 1992. godine. (Svedok ovog ubistva u zatvoru je Slobodan Petrovic iz Obadi, opstina Srebrenica.) Oktobra meseca u zatvoru je ubijen i Dragutin Kukic (1954). Njega je udarcem cepanice usmrtio "Kemo iz Pala" (Mehmedovic Kemal, 1962. Pale, Srebrenica). Svedok ovog ubistva je Dragutin Sarac koji se tada nalazio u istom zatvoru.

Posle napada i osvajanja Kravice, kao i napada na Skelane, u Srebrenici se nasao veliki brojuhvacenih. To se dogodilo u januaru 1993. godine. Nekako tada u Srebrenicu je iz Cerske dovedena dosta velika grupa zatvorenika. Sve do razmene u Skelanima, sredinom februara iste godine, u Srebrenici se stekao veliki broj zatvorenika. Sudbina vecine njih je nepoznata. Februara ili marta meseca francuska televizija je prenela sliku lincovanja zatvorenika u centru grada i u prisustvu predstavnika UNPROFOR-a. Jugoslovenski ambasador pri stalnoj misiji OUN u Zenevi, Vladimir Pavicevic, je tim povodom ulozio protest OUN i mirovnim snagama u bivsoj Jugoslaviji. Tih dana u Srebrenici su ubijeni: Sekulic (Milorada) Branko (1967) iz sela Dubacko (opstina Vlasenica), covek koji nije bio za vojsku posto nije imao cetiri prsta na desnoj saci, Kostadin (Riste) Popovic (1947) iz Kravice (opstina Bratunac), Mico Milovanovic (1931), koji je bio zaposlen u rudniku Sase (opstina Srebrenica) umro je od batina u zatvoru. Od batina je umro i jedan nepoznat stariji covek iz Jezestice. Ista sudbina je zadesila i nepoznatog starijeg coveka iz Skelana. (Verovatno je to Zivanovic (Jove) Bogdan iz Stublova -- Cosici, Skelani, 1927.) Stojan Krsmanovic (1923) iz Repovca (opstina Bratunac) uhvacen je 27. jula na putu i u Srebrenici toliko prebijen da je izdahnuo u Domu zdravlja u Bratuncu, posto je od strane UNPROFOR-a prenesen na srpsku stranu. Sahranjen je 28. jula 1993. Zrtve ovih ubistava obicno su zakopavane na srpskom pravoslavnom groblju, ali i na drugim nepoznatim mestima.

Pored navedenih lica, cija je sudbina koliko-toliko poznata, ostaje nemali broj zatvorenika o kojima se jos nista ne zna. To su: djokic Milan iz Paprace (opstina Sekovici), djukic (Radosava) Mirko (1973) cija je porodica svojevremeno pod terorom Hrvata i muslimana izbegla iz Zenice u Bratunac, Milojko (Milovana) Gagic (1947) Karno (opstina Srebrenica), Dragan (LJubinka) Ilic (1975), Pribinici (opstina Milici), Spasoje (Sretena) Vidovic (1936), Oraslje (opstina Milici), Ilija iz Skelana, Jakov iz Popovica (Kravica), a pored njih i ljudi o kojima se skoro nista ne zna, izuzev da su dovedeni u zatvor. Tako je, posle spaljivanja Skelana sa tog terena dovedeno sesnaest lica, od kojih jedanaest muskaraca. Svi su bili zatvoreni u prostorijama starog zatvora iza zgrade suda. Slicno se dogadjalo posle svakog muslimanskog napada na srpska sela, ne samo sa podrucja Srebrenice, Skelana, Bratunca, vec i sa podrucja Cerske, Pobudja, Konjevic Polja...

Poseban deo price o zrtvama u Srebrenici predstavlja sudbina hriscana raznih nacija i vera koji su ostali u gradu posle uspostavljanja cisto muslimanske vlasti. Svi ti gradjani, ukoliko nisu muslimani, prosli su poput zatvorenika. Neki su oslobodjeni i putem razmene izasli iz Srebrenice.To se dogodilo sa porodicom Drage Babica (supruga Jela i sin Zlatan), Zivoradom Jovanovicem i bracnim parom Aleksandrom i Darom Neskovic, koji su jula - septembra 1993. dosli u Bratunac. Medjutim, vise je srebrenicana koji su ubijeni. Izvesno je da su u Srebrenici stradali Mihajlo "Bata" Stjepanovic i njegova majka Andja, Milko Markovic, medicinska sestra Rada Milanovic, Obrad Vasic, bracni par Krsto i Velinka Dimitrovski i bracni par Slobodan i Zagorka Zekic. Neizvesna je sudbina, ali se pretpostavlja da su zivi, Ante Andric i njegova porodica, Damir Skaler, Dragica Vasic, Robert i Barbara Hren, Dragica sobarica, DJuka Micic, starica od preko 70 godina, Stanisa i njegova supruga Ljilja Orasanin, Ivanka Mirkovic i Mira Milosevic. Izvesne informacije o tim licima dali su oslobodjeni mestani Srebrenice. S obzirom na atmosferu koja vlada u gradu, malo je ko bez velike potrebe izlazio iz svoje kuce i samim tim malo je sta mogao saznati o sudbini ostalih mestana. Takodje je poznato da su sve srpske kuce opljackane, a ne mali broj njih je demoliran i razoren.

O neposrednim pociniocima tih dela, ubicama, pljackasima, palikucama, ne postoje gotovo nikakve dovoljno pouzdane informacije. Ipak, najcesce se pominju muslimani iz Srebrenice i dosljaci iz drugih krajeva Bosne koji su im pritekli u pomoc. Medjutim, ako nisu poznati neposredni izvrsioci, poznatesu neke glavne licnosti i institucije bez kojih zlocina u Srebrenici ne bi bilo. To su: Oric Naser, Meholjic Hakija, Ustic Akif, Mirzet Mujic, Zulfo Tursunovic, predsednik ratnog vojnog suda u kome su bili i Hamdija Avdic, Hamed Salihovic i Becir Begilovic, nacelnik SUP-a (dosao iz sela Stjenice kod Rogatice), Hajrudin Memisevic i Kemal "Kemo" Mehmedovic iz Pala,koji je nekoliko puta po gradu pronosio odsecene srpske glave. (Ovaj zlikovac je izjavljivao da ce odseci najmanje 20 srpskih glava, a prema nekim svedocenjima, koja dajemo u prilogu, do aprila 1993. u grad je doneo 8-12 odsecenih glava. Poznato je da je to ucinio Andjelku Mladjenovicu iz sela Jezestica, 8. avgusta 1992. godine, koji je i sahranjen bez glave. Prema izvesnim tvrdnjama, koje nisu mogle da budu proverene, Kemal Mehmedovic je, kao navodni ranjenik, od strane UNPROFOR-a helikopterom iz Srebrenice prebacen u Tuzlu ili Sarajevo.) Srbi koji su pusteni iz Srebrenice pominju nekog milicionera koji je zut u licu, zatim nekog Sabana iz Prohica, koji je za pojasom umesto noza nosio komad testere i time se sluzio prilikom mucenja zatvorenika, kao i komandira Nuriju Jusufovica. U maltretiranju zatvorenika, najcesce kolektivno, ucestvovali su pripadnici Vojne policije i Stanice milicije. Oni su se uvek oslovljavali srpskim imenima, a obicno su tukli u toku noci. Sluzili su se bakarnim korbacima, metalnim sipkama, strujom, nozevima, cizmama i pesnicama. Sve dok se zrva ne onesvesti.

U to vreme postojala je i nagrada koja je iznosila 25 kilograma brasna za ubijenog Srbina, ukoliko se donese pouzdan, opipljiv dokaz ili telo zrtve.(Tako je kao dokaz Nazif Krdzic iz Osmaca doneo odsecen prst sa prstenom da bi dobio svoju zasluzenu nagradu.)

U Srebrenici je zapaljena srpska pravoslavna crkva. Time je, ponovo, podelila sudbinu spaljenih srpskih sela i srpskog naroda koji je stradao naovim prostorima.

Sudbina navedenih naselja je, kao sto je vec istaknuto, karakteristicna i zaostala nastradala srpska sela ovog podrucja. Sva ona su bila zrtve neopravdanih napada njihovih suseda iz okolnih muslimanskih sela i njihovog nagona da uniste sve sto je srpsko ili pravoslavne veroispovesti. Taj neprirodni nagon, za sve Srbe neocekivan, posebno se ispoljio u zlostavljanju i brutalnom odnosu prema mnogim zrtvama, ali i u pljacki i prisilnom prisvajanju imovine i dobara koje su njihove zrtve nekada imale.