Uvod

Knjiga Svi Srbi sveta treba da pruzi odgovor na nekoliko kljucnih pitanja o srpskom narodu: ko su Srbi, koliko ih ima, gde zive, kako su organizovani, kakav im je politicki i drustveni status, sta su ucinili i sta cine na ocuvanju nacionalnog identiteta i na zblizavanju s maticom Srbijom i Crnom Gorom. Bosna i Hercegovina, odnosno Republika Srpska, a i Republika Srpska Krajina u ovoj studiji imaju tretman otadzbinskih zemalja, iako status ovih republika medjunarodno jos nije priznat. Medjutim, i u njima su Srbi bili konstitutivni narod koji je stvorio i prvu i drugu Jugoslaviju. S jedne strane, autonomne srpske oblasti, pocetkom devedesetih godina, koristechi pravo svog naroda na samoopredeljenje, prvo su stvorile vlastitu drzavu. Takav autonoman status ove srpske zemlje vech imaju i u nekim medjunarodnim forumima i dokumentima, zbog cega se ne mogu smatrati srpskom dijasporom. S druge strane, srpski narod s ovih geografskih prostora, kako onaj deo koji tamo zivi tako i onaj koji zivi u dijaspori, status svoj e teritorije upravo tako deklarise. Pored toga, postoji izrazena volja tog dela srpskog naroda za ulazak tih teritorija u sastav SR Jugoslavije.

Srbi su se selili u sest velikih talasa na pet kontinenata. Strane, ali i domacha administracija, shodno njihovom statusu, delila ih je na tri grupe: iseljenici, "gostujuchi" radnici i clanovi njihovih porodica i, manjine. U nekim zemljama, medjutim, Srbi su samo etnicka grupa svrstana u kategoriju "ostali" narodi.

Ova knjiga je svedocanstvo o pretnji nacionalnog odumiranja srpskog naroda u rasejanju, ali i upozorenje matici da je nastupio poslednji trenutak da Srbe u dijaspori, zajedno sa Srbima u Otadzbini, spase tihog nestajanja. Na taj nacin che matica i preuzeti punu odgovornost za buduchnost vlastitog naroda, ma gde on bio.

Pocetak poslednje decenije XX veka, tacnije 1991, ostache po mnogo cemu upamchena kao godina od izuzetnog znacaja u istoriji srpskog naroda. Ovu godinu karakterisu, pored pocetka funkcionisanja visestranacke parlamentarne demokratije, borba za srpsku slogu, duhovno zblizavanje i pocetak ideoloskog izmirenja Srba, borba Srba za zastitu interesa srpskog naroda i za srpsku nacionalnu politiku kako na teritoriji dotadasnje Jugoslavije tako i u rasejanju, pocetak ujedinjenja Srpske pravoslavne crkve itd.

Tokom poslednjih sedam decenija, a osobito od zavrsetka Drugog svetskog rata naovamo, toliko je toga ucinjeno u nameri da se Srbi razjedine i da se njihov uticaj u Jugoslaviji oslabi. Izgleda da je bilo krajnje vreme da Srbi postave pitanje moze li se ostvariti srpsko jedinstvo?

Godine 1991, konacno se vechina slozila u jednom: treba sve uciniti da se borba za zastitu srpskih interesa vodi sistematski i da u njoj ucestvuje sto vechi broj Srba, kako u Jugoslaviji tako i u svetu uopste. Svima je bilo savrseno jasno da je za takvu borbu potrebno duhovno zblizavanje. Jer, Srbi u svetu su toliko dugo bili razjedinjeni, ideoloski i politicki suprostavljeni.

Danas je srpski narod svestan da njegov opstanak, razvoj i napredak zavise od toga da li che biti jedinstven i odlucan u odbrani kako od bioloske tako i od nacionalne i kulturne katastrofe, da se vise ne desi ono sto se u njegovoj istoriji desavalo. U toj odbrani treba da daju svoj doprinos svi Srbi, kako oni koji se nalaze u Srbiji i Jugoslaviji tako i oni u rasejanju. Inteligencija snosi i treba da snosi veliki teret i veliku odgovornost. Ona bi morala da ucini znatno vise nego sto je cinila u periodu pos le Drugog svetskog rata na srpskom zajednistvu, negovanju nacionalne tradicije i etnickog identiteta i uspostavljanju iskidanih duhovnih i drugih veza.

Srpski narod je danas ponovo suocen s potrebom da stiti svoje interese, da dokaze da su njegova prava u pojedinim delovima ugrozena i da mu preti opasnost od prisilne asimilacije. Veliki deo srpske inteligencije koji se nalazi u inostranstvu kroz svoje politicke akcije ulaze izuzetne napore da se probije informativna blokada i sazna istina o Srbima i Srbiji. Razume se, unutrasnja politika Srbije je bila i biche osnova za spoljnu politiku i koordinaciju delatnosti Srba u svetu. Nema nikakve sumnje da su unut rasnja sloga i jedinstvo znacajan cinilac spoljne politike.

Knjiga Svi Srbi sveta ima za cilj utvrdjivanje brojnosti srpskog naroda koji zivi u rasejanju, njegove obrazovne, profesionalne karakteristike, geografske razmestenosti, kao i ispitivanje moguchnosti za prosirenje i uspostavljanje kontakata Srba iz dijaspore sa Srbima u Otadzbini. Podjednaka paznja je posvechena i Srbima koji zive u prekookeanskim zemljama kao iseljenici, Srbima koji zive u susednim zemljama kao nacionalna manjina, kao i onima na evropskom prostoru koji borave kao gostujuchi radnici. Isto t ako, fenomenu "odliva mozgova" - naucnika i drugih visokoobrazovanih ljudi posvechena je duzna paznja. Zatim, svestrano je razmatrana mogucha uloga nasih vidjenih ljudi u svetu u odrzavanju potpune komunikacije sa Srbijom i SR Jugoslavijom, unapredjenju sveukupne saradnje, zajednickim naucnim, kulturnim, privrednim i drugim poduhvatima i slicno.

Autori su u srediste naucne rasprave stavili pitanje "Koliko Srba zivi izvan SR Jugoslavije?" Razume se, ovim se ne zapostavljaju ni druga pitanja.

Komparativni metod analize pruzio je moguchnost uporedjivanja polozaja naseg naroda u glavnim imigracionim i onim susednim zemljama u kojima zive nasi ljudi, osvrt na odnos tih zemalja prema njima, i posebno ocenu stepena angazovanja nasih ljudi tamo na pitanjima unapredjenja odnosa zemlje matice i zemalja u kojima danas zive.

Razume se, u ovoj knjizi pristup pitanjima vezanim za Srbe izvan Srbije, s obzirom na njihovu slozenost i medjuzavisnost, daleko je fleksibilniji buduchi da je polazna premisa autora da, na pocetku XXI veka, pored medjusobne sloge i saradnje i veze sa zemljom maticom, perspektiva Srba je u uvazavanju drugih naroda i negovanju dobrih odnosa osobito sa onima pored kojih zive i sa kojima rade.

Bez obzira sto je de facto rec o dvema nacijama - Srbima i Crnogorcima, u ovom radu se najcesche govori o srpskom narodu (obuhvatajuchi time i Srbe i Crnogorce) rasejanom po svetu. To se cini iz vise razloga, ali jedan je najvazniji. Rec je, uglavnom, o izjasnjavanju onih koji su predmet naucne rasprave prezentirane u ovoj knjizi. Velika vechina ispitanika poreklom iz Crne Gore se deklarisala kao Srbi iz Crne Gore. Pored toga, dokumentaciona gradja i literatura koja se odnosi na istoriju Srba u rasejanju uk azuju na ranija izjasnjavanja pripadnika srpske i crnogorske nacije u dijaspori kao srpskog naroda. Srpska nacionalna svest bila je, kako profesor Dragan Nedeljkovich (1994) istice, postojano prisutna u svim crnogorskim zakonima i u ustavu, u doba knjaza Danila i kralja Nikole. Tako je pisalo i u skolskim udzebenicima da "u Crnoj Gori, koja je jedna od srpskih zemalja, zivi srpski narod". Imajuchi to u vidu, u ovom radu se ne insistira na preciznom nacionalnom odredjenju Srba i Crnogoraca i to ne samo zbog toga sto su istorijska, nacionalna, verska, jezicka i druga obelezja toliko bliska ili jednaka vech i zbog toga sto velika vechina sagovornika takav pristup zagovara. Razume se, time autori ne zele ni na koji nacin da umanje znacaj i opredeljenje onih koji sebe deklarisu kao Crnogorce, iako njihov broj u dijaspori nije tako veliki.

Znatno vechi metodoloski problem je pitanje jugoslovenstva. Naime, nemali broj Srba, Srbijanaca, Precana, Krajisnika, Crnogoraca i drugih pripadnika srpskog naroda se u rasejanju deklarisao kao Jugosloveni. To je, u najvechoj meri, rezultat pokusaja stvaranja jugoslovenske nacije tokom sedamdesetogodisnjeg perioda postojanja prve i druge Jugoslavije. Kralj Aleksandar I Karadjordjevich je, posle ujedinjenja juznoslovenskih naroda 1918. godine, a osobito nakon proglasenja Kraljevine Jugoslavije 1929. godine, ucinio pokusaj da stvori jugoslovensku naciju. Naime, u svim statistickim i drugim zvanicnim dokumentima koji se ticu nacionalne pripadnosti najcesche se unosilo odredjenje "Jugosloven". S druge strane, statistike imigracionih zemalja su evidenciju useljavanja pocele da vode po zemljama porekla. Tako, nacionalna pripadnost se mogla videti jedino iz popisa, ali i oni su najcesche registrovali jezik koji govore kod kuche, odnosno maternji jezik pa se javljao srpsko-hrvatski jezik. Srbi su, kao ujedinitelji ju znoslovenskih naroda, prihvatili takvo izjasnjavanje, kao i oni koji poticu iz mesovitih brakova. Sudechi po rezultatima istrazivanja, drugi narodi - izuzimajuchi Muslimane - nisu prihvatili jugoslovenstvo kao neko "nacionalno" opredeljenje.

Da bi citaoci saznali nesto vise o licnostima koje su u periodu duzem od jednog veka dale doprinos stvaranju srpskih etnickih organizovanih enklava, organizovanju nacionalnog i duhovnog zivota u dijaspori, koje su odigrale znacajnu ulogu u uspostavljanju i razvoju veza sa starim krajem, u prilogu knjige dat je sazet pregled vidjenijih Srba u rasejanju, pod nazivom "Ko je ko?" Data su imena licnosti koje su u istoriji nasih ljudi u inostranstvu igrale vaznu ulogu, ali i savremenih licnosti koje su poslednjih godina privlacile paznju nase i svetske javnosti. Autori su imali u vidu tri kriterijuma za izbor savremenih Srba u dijaspori u red "vidjenijih". Prvo, uzeta su ona imena koja su se najcesche javljala u casopisima i dnevnoj stampi. Drugo, imena ljudi koji poslednjih godina blisko saradjuju sa starim krajem. Treche, ljudi koji na ovaj ili onaj nacin rade na negovanju i ocuvanju nacionalnog identiteta, na okupljanju Srba, kao i skupljanju pomochi za sunarodnike kojima je pomoch u ovom teskom vremenu na prost orima bivse Jugoslavije neophodna.

Analize prezentirane u ovoj knjizi se zasnivaju na dokumentacionoj gradji, literaturi i statistici, pre svega, useljenickih zemalja. Izvori su prikupljeni u poslednjih petnaestak godina u zemljama u kojima Srbi zive i rade, a u kojima su i autori boravili. Korischeni su i ankete i intervjui sa Srbima u rasejanju.

UVOD

Biblioteka | Sadrzaj | Seobe Srba kroz vekove