Prema svom karakteru, seobe i spoljne migracije uopste mogu biti pozeljne, ali i nepozeljne kako za pojedince-ucesnike u njima tako i za otadzbinsku zemlju, odnosno zemlje destinacije, sve u zavisnosti od njihovih uzroka, oblika ispoljavanja, tokova, intenziteta i, razume se, njihovih efekata - ekonomskih, socijalnih, politickih i drugih. One otuda moraju biti predmet politike odredjene drzave, narocito spoljne politike. Od ukupnog broja anketiranih Srba u SAD, 1986. godine, na pitanje "da li su iseljenici znacajni za dobre odnose izmedju zemlje njihovog porekla i SAD?", 73,7% je odgovorilo da jesu.

Cini se da bi trebalo vise koristiti iskustva drugih zemalja u saradnji sa njihovim ljudima u inostranstvu. Narocito su znacajna iskustva azijskih novoindustrijalizovanih zemalja, Indije, Kolumbije, NR Kine, a i nekih drugih kao sto su na primer Grcka, Madjarska, Poljska. Ove zemlje pokusavaju da okupe delove svoje nacije u inostranstvu, narocito visoke strucnjake koji rade u razvijenim zemljama na bazicnim istrazivanjima mikroelektronike, molekularne biologije i slicno. One su osnovale i posebna tela koja rade na takvom okupljanju.

Ono sto Srbija treba da ucini jeste preduzimanje mera i aktivnosti na unutrasnjem planu i insistiranje na preispitivanju, dogradnji i mozda redefinisanju politike prema iseljenistvu, gradjanima gostujuchim radnicima i drugima, tj. da preispita migracionu politiku uopste.

Kada je rec o iseljenickoj inteligenciji, neophodno je saciniti savremeni srpski Ko je ko ?, u cilju uspostavljanja i negovanja odnosa Otadzbine i dijaspore.

Na individualnom nivou, dakle, sa stanovista pojedinaca, migranti uglavnom dobijaju u ekonomskom i socijalnom pogledu. Oni, u zemlji prijema, zaradjuju vise, pa im se pruza moguchnost da poboljsaju kvalitet zivota - svoj i clanova svojih porodica, mada ima slucajeva da migracije dovode i do nekih negativnih uticaja, osobito u porodicnom zivotu.

Na nacionalnom nivou, sa stanovista zemlje porekla spoljne migracije, u normalnim okolnostima, donose prevashodno devizne doznake i smanjuju nezaposlenost. Da bi se ti osnovni efekti ucinili sto je moguche povoljnijim za zemlju porekla, aktivnosti vlade u premigracionoj, migracionoj i postmigracionom fazi su od izuzetnog znacaja. Aktiviranjem sluzbi u zemlji i ozivljavanjem aktivnosti u sopstvenim konzulatima u zemljama prijema, uticaj zemlje porekla che bez sumnje doprineti da koristi koje ona ostvaruje bu du sto povoljnije i pomoch migrantima vecha ili, pak, stete koji eventualno proisticu iz migracija budu sto je moguche manje. U slucajevima povratka koji je veoma znacajan segment migracione politike, vlada mora pruziti, preko svojih sluzbi, konsultantske usluge povratnicima o moguchnostima investiranja njihovih ustedjevina (razume se u normalnim okolnostima funkcionisanja drzave) i time podstachi osobito prioritetne sektore koji su od najveche koristi za razvoj zemlje u celini. Prema tome, fenomen migraci je, kako privremene radi zaposlenja tako i permanentne, predstavlja kompleks od izuzetnog uticaja na drustvenu i privrednu strukturu zemlje porekla.

Najnoviju etapu spoljnih migracija SR Jugoslavije karakterisu:

- usporavanje regularnog zaposljavanja gradjana SR Jugoslavije u inostranstvu;

- povechanje neregularnih nedokumentovanih migracionih tokova, koji obuhvataju trazioce azila, izbeglice, rad "na crno" i drugo.

Efekti najnovijih spoljnih migracija se odrazavaju u:

- demografskoj sferi (depopulacija, osobito ruralnih podrucja); smanjenje stope rasta stanovnistva, buduchi da migranti napustaju zemlju porekla u doba fertiliteta;

- ekonomskoj (doznake i njihov znacaj za platni bilans i razvoj zemlje, ali i povechanje obima "sive" ekonomije - neformalnog sektora nacionalne privrede, povechanje udela intelektualne migracije itd.);

- drustvenoj sferi (u toku adaptacije, pa i kasnije, migranti teze da reprodukuju zivot svoje etnicke zajednice, idealizirajuchi mnoge njene aspekte; migranti cesto shvataju svoju situaciju znatno razlicitom od one koju vide domachi posmatraci, tj. domache stanovnistvo koje se cesto konfrontira strancima, dolazi do ksenofobije, sto sve otezava integraciju migranata u drustvo zemlje prijema; tako, u vechini slucajeva, integracija vodi gubitku identiteta (kulturnog, politickog, lingvistickog itd.) migranata;< P> - povratak migranata u zemlju porekla.

Migraciona politika treba da obuhvati niz akcija, mera i deklaracija u vezi sa drustveno-ekonomskim razvojem, sa specificnim uticajem migranata, brojem ucesnika u migracijama, njihovom obrazovnom strukturom, geografskom distribucijom i, sto je najvaznije, posledicama migracionih kretanja.

Potrebno je determinisati strategiju i ciljeve u vezi sa potrebama trzista rada, posebno kada je rec o sprezi izmedju migracije i politike zaposljavanja, izmedju migracije i transfera deviznih doznaka, izmedju migracije i politike privrednog razvoja. Isto tako, treba da se definisu subjekti koji che je realizovati. To, naravno, zahteva, odgovarajuche programe, precizno odredjene ciljeve i jasno naznacene institucionalne odgovornosti, sa adekvatnim zakonskim i administrativnim standardima.

Prema tome, politika mora da obuhvati sve tipove migracija, ukljucujuchi i imigraciju iz drugih zemalja, s tim sto che se u okviru nje pojedini segmenti regulisati posebnim propisima. Ona mora da bude artikulisana na saveznom nivou, da migrante tretira po kriterijumu drzavljanstva i ljude koji su poreklom iz ove drzave, da obuhvati nacionalne i druge manjine, sve obrazovne i profesionalne strukture i sve zemlje destinacije sa kojima je nasa drzava imala zakljucene neke sporazume ili ne.

Njeno sprovodjenje moraju pratiti strucne sluzbe, koje che na kraju godine podneti odgovarajuche izvestaje, a koji treba da se ucine dostupnim javnosti.

"Sto se tice diplomatskih i konzularnih predstavnistava, ona se jos nisu snasla u novim prilikama. Ako su nekad bila zastupnistva rezima, koja dosledno sprovode i namechu odredjenu politiku, sad su gotovo bez ikakve politicke uloge, ponekad zbunjenija od naroda u rasejanju, bez samosvesti i bez kompasa, pa zato sa sve manje ugleda i autoriteta" (Nedeljkovich, 1994). A obican nas svet u rasejanju jos ocekuje "od predstavnika svoje Drzave da imaju stav i da znaju pravac, da mu objasnjavaju stanje i budu moral ni oslonac". Nasa predstavnistva su - istice prof. Nedeljkovich - previse obuzeta brigom o sopstvenoj sudbini... a ne vode narodnu brigu i da moralno zrace. Diplomatska predstavnistva bi morala da predstavljaju "svetionike" i da budu "ishodista organizacije". Uloga nasih ambasada i konzulata u drugim zemljama je danas mnogo vecha i znatno teza. Jer, ona treba da "okupljaju sve patriotske snage, sve duhovne i stvaralacke sile, sve nase ljude dobre volje, zabrinute za sudbinu otadzbine, da ih organizuju, usk ladjuju, usmeravaju" (Nedeljkovich, 1994). Profesor Nedeljkovich je misljenja da oni koji se ne uklapaju u ove "neodlozne poslove - treba da se povuku...a da se zadrze samo pozr-tvovani i kompetentni strucnjaci, koji shvataju duh vremena i spremni su da se zrtvuju". Za neke akcije koje iziskuju finansijska sredstva trebalo bi traziti sponzore. Tu, pre svega, treba uvrstiti dopunske skole, klubove i slicno koje takodje treba da se reformisu.

"Raskol je kob srpske istorije ... nikakva stranacka borba ne bi smela da pomuti nasu savest, a ona je uveliko muti i pomracuje". I pored vrlo nesrechnog sticaja okolnosti u Evropi i u svetu, biche da je "glavni uzrok svih nasih danasnjih nevolja i nedacha u nama samima, a ne izvan nas...; mi smo najpre sami izdali sebe, ponizili se i ponistili, pa su nas drugi tek potom prikovali za sramni stub" (Nedeljkovich, 1994). Iz toga ovaj ugledni profesor s pravom izvlaci zakljucak da najpre treba procistiti i preo braziti nacionalnu svest "jer nam nista drugo ne moze pomochi nego potpuna izmena citavog naseg nacina misljenja i ponasanja u vezi s nacionalnim stvarima". To, pre svega, zbog toga sto su mnogi Srbi "dovedeni dotle da se stide svog imena, zaziru od svog porekla i osechaju krivicu sto su Srbi".

Spasti moral u ovom nesrechnom vremenu je duznost svakoga od nas, osobito intelektualaca. Medjutim, pored moralnog preporoda, politika bi morala da se usmeri i na zaustavljanje bioloskog propadanja. Neophodna je elementarna bioloska obnova. To znaci da bi politika morala da bude usmerena ka podsticaju nataliteta.

Pored moralnog i fizickog, duhovni preporod jeste isto toliko znacajan pa nema potrebe to posebno dokazivati. Dakle, sopstvena kultura predstavljala je i predstavlja znacajan cinilac nacionalnog identiteta, ali i znacajnog entiteta u evropskoj civilizaciji. "Razmisljajte o tome, jer treba da opstanete, da se ne utopite, a da se skladno uklopite, ne gubechi svoj duh, nego ga oplodjujuchi duhom koji vas sa svih strana zapljuskuje. Ako u sebi nosite sopstveno blago duhovno, ako ga predate svojoj deci, nechete potonuti" (Nedeljkovich, 1994). S tim u vezi, postavlja se pitanje za drugu i sledeche generacije: kako sacuvati srpski jezik? Narocito je to aktuelno gde nema uslova za dopunske skole i gde Srpska pravoslavna crkva ne moze to da nadomesti. Koliko tu mogu da dopiru sredstva javnog informisanja: televizija, radio, stampa, casopisi, knjige i slicno? Zasluzuju paznju, svakako, i drugi simboli. Krsna slava je odlika Srba koja zasluzuje znacajnu paznju. Skrnavljenje nacionalnih svetinja i omalovazavanje tradicij e neizbezno su doveli do slabljenja i bolesti svesti.

"Nasi preci, u svim srpskim zemljama, oni koje Branko pominje u svome Kolu, premda su ziveli u razlicitim drzavama, imali su ono sto savremenici nasi cesto nemaju: kristalno jasnu svest o srpskom duhovnom i sudbinskom jedinstvu" (Nedeljkovich, 1994). Bili su oni samosvesni Srbi: Srbi iz Srbije ili Crne Gore, iz Bosne i Hercegovine, iz Baranje, Backe i Banata, iz Srema i Slavonije, iz Like, Banije i Dalmacije. Za sve je postojala matica srpska. Ali se ne sme ni pomisliti da se vidici zatvaraju i da se ne pos tuju kulturne tekovine i drugih naroda. Dakle, ne sme se oponasati iskljucivost. Na to nas poziva istorija.

Neophodna je, prema tome, mirnodopska strategija prema iseljenistvu. Ne smemo nase iseljenike i gradjane na privremenom boravku u inostranstvu zvati u pomoch samo kad su ratovi, katastrofe, zemljotresi i slicno. Pitanja iseljenistva i privremeni boravak u inostranstvu su isprepletena pa ih je tesko razdvojiti.

Teznja nase zemlje za ukljucivanjem u evropsko trziste rada podrazumeva obavezu stvaranja uslova za slobodnu cirkulaciju strane radne snage u nasoj zemlji, sprecavanje ilegalnog zaposljavanja stranaca, novi odnos prema traziocima azila i izbeglicama itd. Novi izbeglicki talas iz Jugoslavije obavezuje da se utvrdi politicki i zakonodavni odnos prema njima. Osim toga, treba razmotriti i polozaj gradjana SR Jugoslavije u Sloveniji, Hrvatskoj i ostalim otcepljenim republikama koje che, takodje, imati obavezu da pitanja iz ove oblasti usklade s novom evropskom migracionom politikom.

Cini se, stoga, da ovaj kompleks pitanja prevazilazi koncepciju i okvire koje ima Ministarstvo za Srbe izvan Srbije i da bi valjalo razmisliti o takvom Ministarstvu na saveznom nivou, poput onih koje imaju druge zemlje. Naime, gotovo celokupna aktivnost tog Ministarstva bila je, sa razlogom, usmerena na Srbe u bivsim jugoslovenskim republikama (jos pre nego sto su nastali etnicki konflikti i gradjanski rat), a i dalje su ostali zapostavljeni Srbi u drugim drzavama, narocito u prekookeanskim.

U poslednjih 50 godina o Srbima u dijaspori je malo pisano, a i veze sa njima su bile slabe. Treba podsetiti da su, odmah po uspostavljanju diplomatskih odnosa Knezevine Srbije i Sjedinjenih Drzava Amerike, 4. oktobra 1882. godine za pocasne clanove, prve srpske organizacije u SAD, Srpsko-crnogorskog literarnog i dobrotvornog drustva izabrani Kralj Milan I, Kralj Aleksandar I, Knjaz Nikola I i Knez Danilo ("Zivot i rad Srpsko-crnogorskog literarnog i dobrotvornog drustva u San Francisku", Okland, 1905). Ovo sugerise zakljucak da su odnosi srpskih vladara prema iseljenickim organizacijama ranije bili daleko bolji. Ti odnosi che se, nema sumnje, ponovo unaprediti. Za koje che se vreme to desiti, ostaje da se vidi.