Cinjenice izlozene i analizirane u osam poglavlja namechu i nekoliko zakljucaka.

1. Srpsko nacionalno biche, shvacheno u sirem smislu reci - kao srpski narod, uz obuhvatanje srpske i crnogorske nacije, uz njegove delove koji zive kao nacionalne manjine u susednim zemljama, etnicke grupe u mnogim drugim drzavama, iseljenike ili, pak, gostujuche radnike i clanove njihovih porodica, u savremenim svetskim razmerama predstavlja relativno malu grupu ljudi. Njegove cetiri petine zive na prostorima otadzbinskih zemalja, a jedna petina u dijaspori. Prvi talas iseljavanja bio je na zapad i sever; drugi na istok; trechi - prvi ekonomski - u Ameriku; cetvrti - ratna i poratna politicka migracija Srba prevashodno u prekookeanske zemlje; peti talas - odlazak "na privremeni rad i boravak", i sesti - bekstvo Srba iz neizvesne situacije nastale etnickim sukobima i gradjanskim ratom na prostorima bivse, druge Jugoslavije, kao i katastrofalnom ekonomskom krizom, pocetkom devedesetih godina, u kome visokoobrazovana radna snaga zauzima najvechi deo.

2. Seobe srpskog naroda su sastavni deo njegove novije istorije. Iako su svojstvene vechini naroda sveta, seobe srpskog naroda su u velikoj meri bile rezultat sukoba interesa evropskih i svetskih sila na balkanskom geopolitickom i strateskom prostoru na kome je ziveo, narocito tokom poslednja tri veka. U poslednjem stolechu, koje karakterisu ekonomski motivisane seobe naroda uopste, iseljavanje Srba iz zemlje matice je proporcionalno bilo manje nego kod nekih drugih naroda. Do Prvog svetskog rata, medju sr pskim iseljenicima malo je bilo Srbijanaca. Vechinu su cinili Srbi iseljeni sa teritorija koje su bile pod Austro-Ugarskom monarhijom.

3. Po zavrsetku Prvog svetskog rata i Mirovne konferencije u Parizu, Srbi koji su ziveli kao manjina, pre svega, u Austro-Ugarskoj, sticu novi status. Vechina njih ulazi u novu prvu Drzavu SHS, kao konstitutivni narod, ali jedan manji deo ostaje u susednim zemljama kao nacionalna manjina, s tim sto se ugovorima njegov status, bar formalno, regulise. Za vreme Drugog svetskog rata i u razdoblju posle njega, sve do 1989. godine kada pocinje raspad tzv. realsocijalizma, srpska manjina u susednim zemljama, u Ru muniji i Madjarskoj, o Albaniji i da ne govorimo, nije bila u zavidnoj situaciji. To je, dakle, vreme kada se i najvise asimilirala u vechinske narode pod parolom izgradnje "socijalistickog drustva". Pocetak devedesetih godina nosi sobom budjenje nacionalizma i samoorganizovanje manjina u tim zemljama.

4. Srbi danas zive u oko 90 zemalja na svih pet kontinenata. Ne racunajuchi teritoriju SR Jugoslavije i srpskih krajina, izvan matice, u rasejanju, Srba ima najvise na americkom kontinetu, a potom u Zapadnoj Evropi. U drugoj Jugoslaviji, kada su poceli etnicki sukobi i gradjanski rat na njenim prostorima, zivelo je priblizno 9,5 miliona Srba. Raspadom SFRJ, ako se ne racunaju drzave matice, najvise Srba izvan Srbije i Crne Gore ostalo je u Bosni i Hercegovini. Na osnovu zvanicnih statistika, izjava srpskih nacionalnih lidera u dijaspori, procena diplomatsko-konzularnih predstavnistava i sinteze iznesenih procena u dostupnoj literaturi iz ove oblasti, autori procenjuju ukupan broj Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla u svetu, u 1994. godini na priblizno 11,5 miliona, i to:

A. Otadzbinske zemlje 9,200.000

B. Prekomorske zemlje 860.000

C. Evropske imigracione zemlje 740.000

D. Stare i nove susedne zemlje 350.000

Prema tome, na americkom kontinetu zivi najvise, blizu 650.000 Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla. Oni su, na americkom kontinentu, u najvechem broju koncentrisani u centralnom i istocnom delu SAD - Ilinois, Indijana, Micigen, Minesota, Ohajo, Pensilvanija, kao i na kanadskoj strani u provinciji Ontario, zatim u drzavi Njujork i Nju Dzersi, na zapadu u drzavama Kalifornija i Vasington. Oni koji su dosli u SAD u novije vreme koncentrisani su oko velikih industrijskih i trgovackih centara - Njujo rka i Cikaga. Od juznoamerickih zemalja Srbe su najvise privlacile Argentina i Cile.

U Australiji Srbi zive u okolini Melburna, Sidneja, Perta i Kanbere, dok su na Novom Zelandu nastanjeni u Oklandu i njegovoj okolini.

U Evropi Srbi su nasli zaposlenje upravo u onim zemljama koje su posle Drugog svetskog rata i zaposljavale najvise stranaca - SR Nemacka, Austrija, Francuska, Svajcarska i Svedska.

Od starih susednih zemalja, najvise Srba ima u Rumuniji, a u novim susednim zemlja situacija jos nije jasna, jer je, usled gradjanskog rata, na teritoriji bivse druge Jugoslavije bio veliki egzodus naroda koji je narocito pogodio Srbe. Najvise Srba je otislo iz Hrvatske.

5. Status Srba u svetu je trojak. Srbi su gradjani zemalja glavnih imigracionih prekomorskih zemalja, shodno imigracionim politikama doticnih drzava (u manjem broju i u Evropi), zatim gradjani nase zemlje koji imaju privremeni boravak (kao rezultat politike evropskih zemalja koja je vodjena posle Drugog svetkog rata) i gradjani susednih zemalja koji vekovima zive u njima, ali koji su sacuvali svoj nacionalni identitet. Status iseljenih Srba zavisi od politike svake zemlje koja se vremenski i prostorno raz likuje.

6. Dalji tokovi savremene seobe Srba zavisiche od niza cinilaca ekonomske, ali i druge prirode. Kako stvari stoje, uzroci savremene seobe Srba se neche tako brzo otkloniti. "Push" faktori che, ocigledno, jos duge imati uticaj na dalji tempo seoba Srba. Medjutim, i imigracione politike glavnih zemalja useljenja su od bitnog znacaja. Kada je rec o klasicnom vidu migracije, tj. iseljavanju, postoji tesna i uzajamna zavisnost dveju glavnih komponenti imigracione politike: regulisanje useljenja i integracija. Z emlje klasicne imigracije su jos dvadesetih godina ogranicile godisnji broj useljenja i, kasnije, uvele kontrolu strukture imigracionih tokova. Nijedna od njih, medjutim, nije obustavila imigraciju. Kanada, Australija i Novi Zeland su, cak, podsticale imigraciju u dugom vremenskom periodu.

Zajednicka karakteristika svih klasicnih imigracionih politika je, dakle, kontrola useljenja, locirana uglavnom u ambasadama i konzulatima u zemljama porekla migranata. Kontrola se vrsi imigracionom vizom, koja kvalifikuje migrante za useljenje.

7. Do pocetka sedamdesetih godina, u inostranstvo je pretezno odlazila manje kvalifikovana radna snaga. Razume se, i medju ranijim iseljenicima je bilo, istina u manjem broju, i onih sa visokim obrazovanjem koji su se u nauci i prosveti vinuli na najvisi nivo. Bilo ih je vise koji su stekli svetsku slavu, kao sto su bili Nikola Tesla, Mihailo Pupin, i mnogi savremeni stvaraoci, mislioci i pedagozi. Medjutim, tokom sedamdesetih, a narocito od sredine osamdesetih godina, udeo visokoobrazovanih i visokostrucni h u ukupnom broju onih koji odlaze se neprekidno povechava i krajem osamdesetih godina dostize cetvrtinu ukupnog broja onih koji odlaze u prekomorske zemlje.

Sankcije Saveta bezbednosti UN protiv SR Jugoslavije su, u velikoj meri, izazvale galopirajuchi rast "odliva" naucnika i strucnjaka. Inace, autori procenjuju da je u poslednjih dvadesetak godina u inostranstvo otislo oko 25.000 srpskih visokoobrazovanih ljudi. U prekomorskim zemljama, od svih generacija srpskih iseljenika, vise od jedne desetine su visokoobrazovani.

8. Srbi su u svet odlazili etnicki sasvim formirani, ili u procesu intenzivnog formiranja, sa svojim kulturnim nasledjem. Dolaskom u nove zivotne sredine oni su imali, u stvari, dva osnovna zivotna opredeljenja. Prvo, najvaznije je bilo usmereno na sto brze i sto povoljnije ukljucivanje u novu drustvenu sredinu, po cenu etnicke asimilacije. Drugo opredeljenje bilo je usmereno na Otadzbinu, odrzavanje svog etnickog kulturnog porekla i, radi toga, na odrzavanje veza sa starim krajem.

Drustveno okupljanje Srba u svetu pocinje sa grupnim doseljavanjem na te prostore. Ono se vrsi, najpre, u "salunima" i u bratskim, duhovnim, drustvenim organizacijama i kulturnim udruzenjima. Unutar doseljenickih kolonija, Srbi organizuju horove, pozorisne druzine, biblioteke, sportske klubove, dobrotvorne organizacije, saveze mladih i organizacije zena, koji se ujedinjuju u regionalne i nacionalne organizacije.

Srbi su u klasicnim iseljenickim zemljama, zadrzali niz simbola etnickog identiteta. Prezimena i imena su najneposredniji simbol etnickog identiteta, mada dosta njih menja imena ili prilagodjava prezimena. Jedan od simbola etnickog identiteta je i porodica i manifestacije vezane za nju. Sklapanje brakova u okviru etnicke grupacije je, isto tako, znacajan faktor ocuvanja i negovanja etnickog identiteta.

Najvechi broj srpskih iseljenika se okuplja u okviru crkvenih eparhija. Veroispovest je jedno od znacajnih obelezja Srba u dijaspori. Medjutim, Srbima nije svojstven verski fanatizam, pa time ni verska iskljucivost. Nazalost, vernici su se u dijaspori 1963. godine podelili. Dvadesetdevetogodisnji raskol naneo je veliku stetu Crkvi. Na srechu srpskog naroda, on je bar formalno okoncan 1992. godine.

U dijaspori deluje i oko 690 srpskih klubova i organizacija. Uz to, Srbi izdaju svoje novine, imaju svoje radio i TV casove i stampaju svoju nacionalnu literaturu. Najznacajnije izdavacke kuche u dijaspori bile su: Knjizevno-naucno drustvo "Srpska misao" u Australiji; Izdavacko preduzeche "Iskra" iz Minhena; kanadsko stamparsko-izdavacko preduzeche "Avala" u Vindzoru; Srpski narodni savez, tj. "Amerikanski Srbobran" iz Pitsburga, "Nasa rec" iz Londona; Americki institut za balkanska pitanja, kao i izdavacka aktivnost pojedinaca ili donatora, sponzora i dobrocinitelja.

9. Uprkos brojnim oblicima okupljanja i negovanja nacionalnog identiteta, asimilacija srpske manjine, srpskog iseljenistva, pa i clanova porodice, narocito druge generacije, gostujuchih radnika je ocigledna. Brojnost Srba u pojedinim delovima sveta je za negovanje nacionalnog identiteta i saradnju s Otadzbinom vrlo znacajna, ali ne i presudna. Jer, njihova snaga nije samo u broju vech u njihovoj aktivnosti i angazovanosti.

10. Otadzbinska politika prema Srbima u dijaspori nameche se kao imperativ razvoja buduche saradnje izmedju Srba u matici sa onima u dijaspori. Neophodna je, prema tome, mirnodopska strategija prema iseljenistvu, gradjanima - gostujuchim radnicima, pa i manjinama u susednim zemljama.

Uprkos nastojanju Srba iz dijaspore, u razdoblju duzem od jednog veka, njima se dugo u matici nije posvechivala odgovarajucha paznja. U poslednjih 50 godina o Srbima u dijaspori je malo pisano, a i veze sa njima su bile slabe. Sada je krajnje vreme da se posle pola veka priblizi srpska matica i dijaspora. Duhovno objedinjenje medju Srbima je vech oglaseno, patriotske veze su uspostavljene, a ideoloska netrpeljivost je smanjena. Stoga, Srbi danas sebe dozivljavaju kao jedno nacionalno biche.