Evropske zemlje su pre Prvog svetskog rata manje privlacile Srbe. One su sluzile vise kao usputne stanice za Ameriku. Njihov privredni potencijal i traznja za radnom snagom bili su skromni, pa su i one same bile emigracione zemlje. Neposredno pred Prvi svetski rat, kada su razvijene zemlje Zapadne Evrope dostizale veliki ekonomski prosperitet, migracije sa jugoslovenskih prostora dobile su na znacaju. Medjutim, intenzitet ekonomske emigracije se povechava izmedju dva svetska rata. Posle Prvog svetska rata e migracija u SAD je opala, prvo usled uvodjenja imigracionih kvota, a potom usled velike ekonomske krize, pa migracija u evropske zemlje belezi znacajan rast. U njima je bilo vise Slovenaca i Hrvata nego sto je bilo Srba.

Godine 1931, broj jugoslovenskih gradjana koji su se nasli u evropskim zemljama dostigao je 131.000 (Grecich, 1975). Glavne zemlje koje su ih privukle bile su Francuska i Belgija, a potom Nemacka i Cehoslovacka. Ekonomska kriza, a narocito dolazechi fasizam, zasluzni su za povratak mnogih ljudi u Otadzbinu. Tek sredinom sezdesetih godina, emigracija gradjana SFRJ dobija zamah da bi krajem te decenije dostigla siroke razmere u evropskim razvijenim zemljama. Za razliku od prekookeanske, koja uglavnom ima kara kter iseljavanja, evropska srpska migracija bila je uslovljena iskljucivo ekonomskim faktorima i tezila je da bude privremena. Sedamdesetih godina, medjutim, emigracija visokoobrazovanih lica iz Jugoslavije dobija na znacaju. Sa izbijanjem ekonomske krize pocetkom osamdesetih godina, dinamika emigracije visokoobrazovanih ljudi iz Jugoslavije se ubrzava.

Do 1973. godine, do naftnog udara, zemlje Zapadne Evrope vodile su imigracionu politiku "otvorenih vrata", a od 1974. godine politiku "zatvorenih vrata" za zaposljavanje stranaca (Collinson, 1993). Razume se, politika zatvorenih vrata nije dala rezultate, pa se priliv stranih radnika kontinuirano nastavljao. Evropske zemlje prijema, narocito clanice Evropske unije (EU) bile su u zizi aktuelnosti srpske radne migracije. Preko cetvrt veka, ove razvijene drzave, sem Svedske, vode migracionu politiku koja stran ce drze pod statusom "gostujuchi radnici". Sve mere i propisi koje su clanice EU donosile, kroz lansiranje "Jedinstvenog evropskog akta", imache nesumnjiv uticaj na polozaj i perspektivu zaposljavanja migranata iz "trechih zemalja" na jedinstvenom trzistu Unije.

Trziste radne snage i pitanja vezana za ostvarivanje cilja "slobodne cirkulacije ljudi" unutar Evropske unije ilustruje bolje od svega ostaloga izazov sa kojim je ova evropska integraciona grupacija suocena, kako u oblasti ekonomske doktrine tako i u praksi, jer se regulisanje pitanja migracije i drugih elemenata "ljudske dimenzije" nalazi jos uvek na prekretnici sa razlicitim moguchim ishodima. Istina, najnoviji razvoj dogadjaja posle Konferencije o politickoj uniji u Mastrihtu decembra 1991. godine, pokaz uje da novi institucionalni okviri dosadasnje Evropske zajednice (EZ) omoguchavaju jacanje pravnog i politickog faktora najnovije faze integracije, ali na mnoga prakticna pitanja jos nije dat adekvatan odgovor.

Kada je rec o primeni "Jedinstvenog evropskog akta", treba rechi da u EU nije ostvareno sve sto se ocekivalo. Naime, 1985. i 1986. godine pokrenute su dve inicijative sa ciljem ostvarenja pomenute doktrine. Prva inicijativa se odnosi na Sengenski sporazum o otklanjanju njihove zajednicke granicne kontrole do 1. januara 1990. godine, potpisanim juna 1985. godine od strane Nemacke, Francuske i zemalja Beneluksa. Druga se odnosi na stvaranje ad hoc Grupe o imigraciji, oktobra 1986. godine, pod rukovodstvom Vel ike Britanije, u okviru Sekretarijata Saveta EZ, sa istim ciljem "ukidanja granicne kontrole". Komisija EZ je decembra 1988. godine detaljnije obrazlozila ovu novu situaciju. Prema njenom obrazlozenju, ostvarenje prostora bez granica se moze efikasnije organizovati samo ako se prethodno odgovori na dva osnovna pitanja. Prvo se odnosi na mere kojima se nacionalna politika i zakonodavstvo moraju harmonizovati, a drugo na aktivnosti koje se moraju preduzeti na nivou Zajednice, tj. medjuvladinom saradnjom zemal ja dvanaestorice. Komisija je, usled veoma delikatne prirode stvari, svoju paznju usmerila upravo na prakticno delovanje vise nego na pitanja pravne doktrine.

U trazenju odgovora na postavljena pitanja osnovana su razlicita politicka tela: Grupa za evropsku politicku saradnju, ad hoc grupa za imigraciju, TREVI grupa, Grupa za uzajamnu pomoch. Razlozi za osnivanje tih brojnih grupa su jasni: zemlje se oslanjaju na nacionalnu granicnu kontrolu radi sopstvene bezbednosti; ako izgube taj instrument one moraju to da kompenzuju kroz drugi mehanizam koji potiskuje kontrolu na spoljne granice Zajednice, a politika tog podrucja je suvise siroka.

U dokumentu nazvanom "Palma de Majorka" iz juna 1989. godine, navodi se lista problema koji se moraju resiti da bi se postigao cilj slobodne cirkulacije ljudi. Ti problemi se mogu podeliti u dve kategorije. Prva se odnosi na kratkorocne, a druga na dugorocne. Naslovi ovih problema su dovoljno ilustrativni: delovanje na spoljnim granicama, delovanje na teritoriji Zajednice, delovanje protiv kanala trgovine drogom, delovanje protiv terorizma i medjunarodnog kriminala, politika izdavanja viza, garantovanje pra va na azil, pravo na ekstradiciju, saradnja u oblasti prava.

U oblasti "socijalne dimenzije" jedinstvenog trzista, sefovi drzava ili vlada su, izuzimajuchi Veliku Britaniju koja se sa tim nije saglasila, prihvatili tzv. Socijalnu povelju koja uredjuje osnovna socijalna prava radnika. U preambuli Povelje stoji da "zemlje clanice garantuju da radnici iz zemalja n-clanica EZ i clanovi njihovih porodica koji legalno borave u jednoj zemlji EZ mogu da uzivaju, u pogledu uslova za zivot i rad, tretman koji uzivaju radnici zemalja clanica Zajednice".

Pored samita u Mastrihtu, valja pomenuti jos dva sporazuma postignuta iste godine, a koja se odnose na regulisanje pitanja migracije. Prvi se odnosi na politicki sporazum EU sa sedam zemalja EFTA (Austrija i Svedska su vech u procesu prijema u punopravno clanstvo EU) o stvaranju Evropskog ekonomskog prostora (EEP) na kome bi pomenute cetiri funadamentalne slobode bile uvedene (uz odredjene uslove i neka izuzecha) posle ratifikacije svih 19 zemalja, clanica EEP. Drugi se odnosi na sporazum o pridruzenju Polj ske, Madjarske i Ceskoslovacke Zajednici, potpisanim sredinom decembra 1991. godine.

Samit u Mastrihtu postigao je saglasnost o prerastanju EZ u Evropsku Uniju koja je stupila na snagu 1993. godine, a u kojoj treba da se kompletira unutrasnje trziste. Kada je rec o migraciji koja je za gradjane nase zemlje od posebnog znacaja, Samit u Mastrihtu je prihvatio zakljucke sastanka ministara clanica EZ za imigraciju odrzanog 2-3. decembra 1991. godine u Hagu, na kome je u centru paznje bio upravo pomenuti izazov koji nameche imigracija i azil. Njome se izrazava potreba o harmonizaciji politike mi gracije i azila zemalja clanica EZ prema trechim zemljama u koje sada spada i SR Jugoslavija. Prema zakljuccima iz Mastrihta, migraciona politika obuhvata pet podrucja: 1) harmonizacija politike ulaska u EZ; 2) zajednicki pristup pitanjima ilegalne imigracije; 3) politika migracije radne snage; 4) politika prema migrantima iz trechih zemalja i, 5) politika migracije u opstem znacenju.

Taj dokument iz Mastrihta rezultat je kompromisa. Sastoji se iz tri bloka. Prvi se odnosi na pravnu kompetenciju EU o oblasti izdavanja viza. Drugi obuhvata uspostavljanje saradnje u sledechim oblastima: 1) politika azila; 2) prelaz drzavnih granica zemalja clanica; 3) politika imigracije ( uslovi za ulazak, boravak, kretanje i tretman ilegalne imigracije); 4) droge; 5) prevara u medjunarodnim razmerama; 6) pitanja iz oblasti gradjanskih prava; 7) pitanja kriminala; 8) carine i, 9) saradnja policije (Interp ol). Trechi blok se odnosi upravo na Protokol o socijalnoj politici i na aneks Sporazuma zakljucenim izmedju 11 zemalja clanica, izuzimajuchi Veliku Britaniju. U clanu 2, paragraf 3, Sporazuma, pored ostalog, pominju se i "uslovi zaposljavanja stranaca iz trechih zemalja koji legalno borave na teritoriji Zajednice". Ipak, izgleda da novi Ugovor ogranicava delokrug ekonomskih prava i radnu sredinu. Znacajnija pitanja su vezana za integraciju i uslove zivljenja, kao sto su stanovanje, obrazovanje, zdravstvo, jednakost u socijalnim pravima i moguchnostima.

Prema tome, 1993. godina je donela slobodan prelazak granica izmedju zemalja clanica EZ, bez kontrole i formalnosti, ravnopravni pristup profesionalnim aktivnostima, uzajamno priznavanje diploma visokog skolstva, pravo boravka i rada u zemljama clanicama. Zatim, uvodi se evropska "kartica o profesionalnoj osposobljenosti" itd. Medjutim, sve mere i propisi koje su zemlje clanice donele i usaglasile imache nesumnjiv uticaj na polozaj i perspektivu zaposljavanja i boravka radnika i clanova njihovih porodica iz trechih zemalja na jedinstvenom trzistu Unije. Stoga se moze ocekivati da se radnici iz trechih zemalja intenzivnije integrisu na tom prostoru, i u vechoj meri nego do sada naturalizuju, kako bi ostvarili privilegije koje imaju radnici iz zemalja clanica EU. Jer, njihov polozaj ukoliko ne prime drzavljanstvo neche biti izjednacen s polozajem migranata iz zemalja clanica Unije. Losiji tretman migranata iz trechih zemalja u EU che verovatno doprineti, pored jacanja integracionih i asimilacionih procesa, ubrz anju povratka odredjenih kategorija migranata u zemlju porekla. Integracioni procesi che se, nema sumnje, snaznije reperkutovati na gradjane SR Jugoslavije ne samo zbog toga sto je rec o tzv. trechoj zemlji, vech i zbog ukupnog odnosa zemalja clanica EU prema njoj. To che dovesti do snaznijeg prerastanja sve vecheg broja srpskih migranata iz kategorije "gradjana na privremenom radu i boravku" u kategoriju "novog" iseljenistva.