Jedan od najznacajnijih urbanih centara, s kraja XVII veka, kada se Srbi masovnije doseljavaju u Austriju, bio je i Bec. Takav znacaj on ima i danas, a u njemu zivi i radi blizu 50 hiljada nasih ljudi.

Prisustvo Srba u Becu evidentno je od ukidanja turske opsade 1683. godine. Do tada korischeni kao profesionalni vojnici po obodima beckog carstva, Srbi su u Bec poceli da dolaze na skolovanje i na rad. Tokom sledecha dva veka, srpski duh je ostao trajno zabelezen u beckoj kulturi, preko pokretanja "Serbskih novina", podizanja prve Srpske pravoslavne crkve, "premijerom" liturgije Kornelija Stankovicha i knjizevnog stvaralastva Vuka Karadzicha, Dimitrija Frusicha, Petra Petrovicha Njegosa, Branka Radicevicha.

Punih trideset godina becki Srbi su ulagali napore da dobiju od Dvora dozvolu za crkvu. Prvi i najvazniji korak nacinjen je 1860. godine, kada je u carskom Becu osnovana prva Srpska pravoslavna crkvena opstina. Saglasnost je dao Dvor, na molbu grupe uglednih Srba i patrijarha srpskog Josifa Rajacicha. Formiranje prve crkvene opstine omoguchilo je Srbima da se okupljaju oko pravoslavlja, ali i da se prebroje. Prvi popis stanovnistva iz 1860. godine pokazao je da u Becu ima 500 stalno naseljenih i jos hiljadu Srba na privremenom boravku.

Osvechenje prve srpske crkve Sveti Sava bilo je 1893. godine u Becu, a svecanosti je prisustvovao i car Franjo Josif.

Austrija je tradicionalno privlacila srpske umne glave, pocev od Vuka Stefanovicha Karadzicha, preko kneza Milosa Obrenovicha i citave plejade ucenih ljudi. Vechi priliv Srba u Austriju osetio se 1690. godine. Inace, austrijsko - turski ratovi u XVII veku, doprineli su razvijanju odnosa izmedju Srba i Austrijanaca. Srbi su dobili privilegije narocito u politickoj samoupravi i verskom zivotu (o tome je bilo reci u prvom delu knjige) posle 1690. godine. Medjutim, stanovnistvo se dosta izmesalo. "Ugarski Srbi su na svom saboru u Temisvaru 1790. godine zahtevali za sebe teritorijalnu autonomiju i uspostavljanje posebne Kancelarije za njihove poslove u Becu, ali se to nije ostvarilo; sacuvali su samo versku autonomiju (Enciklopedija Jugoslavije, t. 1, 1980).

Jedan talas izbeglica u Austriju usledio je po ugusivanju srpskog ustanka 1813. godine, na celu s Karadjordjem. Godine 1836, postavljen je prvi austrijski konzul u Srbiji, ali je uprkos tome, Austrija cesto menjala politiku prema Srbiji.

Postepeni razvoj srpskog drustva i drzave doveo je do jacanja nacionalnog programa i njegovog sirenja i na spoljnom planu. Ilija Garasanin (1844), u Nacertaniju, izlaze program politicko-ekonomskog oslobodjenja Srbije od Austrije, nakon cega pitanje ujedinjenja Juznih Slovena dobija pravo gradjanstva.

Tokom XIX veka, srpski studenti odlaze na skolovanje u Austriju, sticuchi znanja iz svih oblasti. Njihovo skolovanje u Austriji imalo je odraza na privredne, kulturne i politicke odnose izmedju Srbije i Austrije.

Dugo godina crkvenu opstinu je vodio Uros Bandin, a crkvu Branko Tatarin i Krstan Knezevich, dok u ostalim parohijama: Becu, Konstancu, Salcburgu, Lincu i Ensu sluzbuju prote Drago Govedarica, Mile Mijich, Srboljub Djokich, Dragan Micich i Novo Lazich. Nazalost, svecanu proslavu stogodisnjice crkve Sveti Sava u Becu, kojoj je 1993. godine prisustvovao i patrijarh srpski gospodin Pavle, umanjilo je saznanje da se hram i dalje nalazi u posedu austrijskog kuratora.

Izmedju dva svetska rata u Becu su se skolovali srpski intelektualci, i boravio niz jugoslovenskih komunista, jer je Bec bio jedan od centara Kominterne. Do vechih migracija iz Srbije i Crne Gore prema Austriji doslo je tek pojavom ratne i politicke emigracije od 1945. do 1965. godine, i kasnije u vreme velike migracije radne snage iz SFRJ. Danasnju srpsku koloniju u Becu, a i u citavoj Austriji, cine upravo Jugosloveni iseljeni poslednjih trideset godina.

Analize Saveznog ministarstva za nauku Austrije, kao i popis stanovnistva iz 1981. godine, pokazale su da je 126.000 jugoslovenskih legalno prijavljenih radnika i clanova njihovih porodica cinilo 1,7% ukupnog stanovnistva ove zemlje. Zajedno sa Turcima, Jugosloveni su bili tada najdominantnija grupa stranaca u Austriji, posebno ako se zna da je godisnje jos sezdesetak hiljada nasih ljudi radilo "na crno". Neki istrazivaci dosli su do zakljucka da je 47,2% radnika doslo iz Srbije, a 1,6% iz Crne Gore. Iz BiH je bilo cak 31% radnika, medju kojima je svaki trechi bio Srbin. Otuda i zakljucak da su, gotovo, sezdeset odsto jugoslovenskih "gastarbajtera" u Austriji 1983. godine cinili Srbi i Crnogorci (Ostojich, 1987).

Polovina njih zivela je i radila u Becu, a ostatak u Donjoj i Gornjoj Austriji i Forarlbergu. Rec je o muskarcima, poreklom sa sela, niske kvalifikacione strukture, uposlenim kao pomochni radnici u gradjevinarstvu, industriji i komunalnim sluzbama, starih, u proseku, 37,5 godina zivota. Danas su to pedesetogodisnjaci.

Krajem 1992. godine u Austriji se naslo i oko 60.000 trazilaca azila, uglavnom iz bivse jugoslovenske republike Bosne i Hercegovine, medju njima i dosta Srba.

Kapital desetak hiljada uspesnih Srba austrijske banke su procenile na tri milijarde dolara. Oko hiljadu nasih ljudi vlasnici su velikih firmi i kompanija. Privrednu saradnju Jugoslaviji vech su i nudili Petar Ivanovich, Snezana Halmer, Boris Manojlovich, Vojislav Milojevich i Ilija Nikolich. Mozda je to bio i razlog da se Srbima, Crnogorcima i Jugoslovenima, kao i ostalim strancima ponudi austrijsko drzavljanstvo po ceni od 24.000 silinga. Austrijsko drzavljanstvo i pasose uzelo je 20.000 srpskih "gostujuc hih radnika" ("Vecernje novosti", 1989).

Austrijski zakonski propisi poznaju redovnu i izuzetnu naturalizaciju. U oba slucaja stranac mora sam podneti zahtev za prijem u drzavljanstvo i pri tome ispuniti i predvidjene uslove. Za redovnu naturalizaciju uslovi su sledechi: a) da je rec o punoletnom licu koje najmanje deset godina neprekidno boravi u Austriji i ima dozvolu stalnog boravka; b) da poseduje novcana sredstva dovoljna za zivot; v) da ima dobro vladanje, sto podrazumeva da nije osudjivan, niti da se protiv njega vodi postupak za krivicno d elo za koje mu se moze izrechi kazna od najmanje sest meseci zatvora, da nije u pritvoru, da se iz njegovog dotadasnjeg ponasanja opravdano moze zakljuciti da je naklonjen Austriji i da neche ugrozavati javni red i mir i interese zemlje, i da se sa stranom drzavom ne nalazi u takvom odnosu koji je nespojiv s austrijskim drzavljanstvom; g) da je dobio otpust iz ranijeg drzavljanstva ili podneo verodostojne dokaze o tome da je zahtev podnet, a da je otpust moguch po vazechim propisima drzave ciji je drzavljan in. U slucaju izuzetne naturalizacije, koja se primenjuje u odnosu na strance za koje postoji misljenje nadleznih organa da che prijemom u austrijsko drzavljanstvo doprineti interesima zemlje na planu privrede, nauke, kulture, sporta ili druge oblasti, zahteva se samo ispunjenje uslova pod d) navedenog za redovnu naturalizaciju.

U austrijskim prilikama, kao vechinski deo stranaca - Srbi i Crnogorci su udarili temelje kulturnom i drustvenom obrazovanju jugoslovenskih gradjana pocetkom sedamdesetih godina. Tada je, naime, u Becu otvoren Jugoslovenski klub "Jedinstvo" ciji su osnivaci bili Zorica Brzak, Bratoljub Chuk, Milojko Milovanovich i Blasko Papich. Iste, 1970, godine formiran je i Jugoslovenski klub "Pozarevac". Osnivac je bio Dragoslav Milivojevich sa grupom zemljaka iz istocne Srbije, dok je Milorad Stepanovich u klubu "Macv a" poceo da okuplja svoje Sapcane. Krajem sedamdesetih godina u Austriji je pod koordinacijom SSRNJ funkcionisalo dvadeset i sest sportskih, kulturnih i drustvenih jugoslovenskih klubova, ciji je broj sredinom osamdesetih narastao cak na 127. Sem Slovenaca, ni Srbi, ni Crnogorci, ni Hrvati, nisu imali pravo na svoj nacionalni klub. Nasi ljudi su, medjutim, iznalazili nacine da sacuvaju svoj nacionalni identitet. Nislija Miroljub- Misa Dimitrijevich je usred Beca osnovao "Ju teatar" sa, uglavnom, srpskim poz orisnim repertoarom. A RU "Novi Beograd" je u svojoj srednjoj skoli opismenio i iskolovao oko 15.000 ljudi. Istovremeno, Kulturno- umetnicko drustvo davalo je godisnje po dvadesetak koncerata srpske narodne muzike sirom Austrije. Direktori ove ugledne srpske skole bili su dugo Obrad Susa i Momcilo Mirkovich. Punih deset godina austrijski Srbi su imali i svoj radio- program u Becu. Austrijanci su ga ugasili i dali ga Hrvatima ("Politika", 1992).

Prema austrijskoj statistici, u oktobru 1993. godine u toj zemlji je bilo zaposleno 127.513 gradjana SR Jugoslavije. Iako statistika ne daje etnicki sastav ovih ljudi, procenjuje se da je vechina ovih gradjana upravo srpske nacionalne pripadnosti. Treba rechi i to da Srbi cine najbrojniju grupaciju stranaca u Austriji. Oko 45.000 gradjana SR Jugoslavije ima status sezonskih radnika.

Ukidanje srpskog radio- casa u Becu 1992. bila je samo najava poostrenih mera Austrije prema srpskim radnicima i gradjanima. Prvog jula 1992. godine uvedene su vize za gradjane SR Jugoslavije, ali i za srpske radnike s neurednim dozvolama za rad i boravak. Vrlo brzo doslo je i do zatvaranja racuna Jugoslovena u Austriji, pa su mnogi povratnici ostali bez svojih penzija, dok je srpskim biznismenima pretila opasnost da ostanu bez svoje imovine.

Kada je u 1993. godini Austrija odlucila da gradjanima zemalja Evropske unije automatski izdaje vize, dobar deo becke javnosti, a i zastupnici stranih radnika, okrivili su je da deli strance na ljude prve i ljude druge klase. Pojedini ogorceni Srbi videli su sebe vech i kao ljude treche klase.

Na becku politicku i medijsku pristrasnost prema Hrvatima, Srbi su odgovorili kontraakcijom. Od bivsih jugoslovenskih klubova uspeli su da spasu vechinu i da stvore Savez klubova u Austriji. U njemu je u pocetku bilo dvadeset i osam klubova, a predvodio ih je Bratislav Chuk. Tokom 1993. godine, medjutim, kada je na celo Saveza klubova u Austriji dosao Radisav Zivaljevich iz Decana, broj clanica se povechao cak na osamdeset. Decembra 1993. u Becu je formiran i Koordinacioni odbor i izabran predsednik Stojan Timicich, sa zadatkom da sinhronizuje poslove cetrdesetak klubova u glavnom gradu Austrije. Za rukovodioce pododbora za humanitarne poslove izabrana je Snezana Halmer, za prosvetno- kulturne poslove Verica Nikolich, za sportske Bozin Sudec, za Klub privrednika Dusan Petrovich, a za Informativni centar Petar Trisich. Te godine pojavio se i prvi srpski gastarbajterski list "Nase novine", koji je uredjivao beogradski novinar i dopisnik Dusko Sekulich. Kruna ovih nacionalnih aktivnosti bile su velike demonstrac ije u centru Beca protiv sankcija uvedenih prema srpskom narodu.

U proleche 1994. godine u Austriji je formirana Inicijativna grupa sa ciljem da preispita moguchnosti osnivanja jedinstvene srpske organizacije. Predsednik ove grupe je Milan Skorich, diplomirani pravnik iz Beca. Inace, austrijski Srbi su tokom 1993. i 1994. godine ostali bez ijednog svog glasila. Naime, posle visemesecnog izlazenja ugasen je list "Nase novine" koji je izlazio u Becu. U medjuvremenu, najsvezije vesti iz Otadzbine nasi ljudi mogli su da cuju u Austriji samo preko Informativnog telefona, ciji je vlasnik Dragan Petrovich. Ovaj agilni urednik, medjutim, odlucio je da tokom leta 1994. godine otvori i srpski radio u Becu.

Medju mnogobrojnim humanitarnim srpskim organizacijama u Austriji svojim kontinuiranim radom izdvaja se Srpsko- austrijsko kulturno - humanitarno udruzenje "Humanitas". Njegov predsednik je Snezana Stankovich-Halmer. Zahvaljujuchi Austrijancima, a i austrijskim Srbima ovo udruzenje je samo tokom 1994. godine u srpske zemlje dovezlo 300 tona pomochi. U planu je da se tokom godine u Becu otvori jedan humanitarni srpski centar, kako bi "Humanitas", a i druge organizacije, profesionalno nastavile rad na humanit arnoj pomochi srpskim zemljama.