Srbi su u Svajcarsku dosli u tri vecha talasa: izmedju dva rata, posle Drugog svetskog rata i od sredine sezdesetih godina naovamo. Zato u njoj ima i srpskih iseljenika, ali i gostujuchih radnika, i intelektualaca, koji su dolazili pojedinacno, ali u znacajnom broju. Prvi da se skoluju, a drugi da rade u Svajcarskoj. Profesor teologije, A. Simich je doktorirao u Bernu, a bivsi srpski premijer Nikola Pasich je bio svojevremeno jedan od najboljih svajcarskih studenata. Dr Djordje Pavlovich, dr Jovan Djordjevi ch, dr Bogdan Tajsich, dr Djordje Ilich i dr Dragoslav Popovich kao lekari i stomatolozi dosli su da rade, ali i da preko Udruzenja jugoslovenskih lekara i stomatologa u Svajcarskoj koje je imalo stotinak srpskih clanova, pomazu svoj narod. Dr Dragoslav Popovich je predsednik ove strukovne asocijacije koja danas pomaze izbeglice i Srbe na ratom zahvachenom podrucju.

Razlozi ovako velikog poverenja Srba u Svajcarsku su bili vise od sto godina stari privredni, kulturni, diplomatski i politicki odnosi Srbije i Crne Gore sa Svajcarskom. Srpski teolozi su jos od vremena Nikolaja Velimirovicha odlazili na postdiplomske studije Starokatolickog univerziteta u Bernu. Doktorat sa tog Univerziteta je dobio i vladika sumadijski Sava, a i protojerej Drasko Z. Todorovich, koji je pre tridesetak godina pomogao osnivanje crkveno-skolske opstine Sveta Trojica u Cirihu. On je danas paro h istocno - svajcarski, a paroh u Bernu i zapadno - svajcarski je otac Milutin Nikolich. Crkveno - skolska opstina u Cirihu ima svoj nadaleko poznati crkveni hor, zatim Crkveno - skolski dom u kome se nalazi kapela Svete Petke. Na Djurdjevdanski uranak, koji saziva otac Drasko, dodje i do sedam hiljada srpskih radnika sa clanovima porodica. Tu u Cirihu je i crkvena biblioteka "Katarina Jovanovich", jedna od najvechih u srpskoj dijaspori. Njen knjizevni fond je formiran jos 1952. godine i danas ima preko 10. 000 naslova. Biblioteka je ime dobila po Katarini Jovanovich, cherki cuvenog fotografa Anastasa Jovanovicha i humanisti iz Prvog svetskog rata, koja je umrla 1954. godine u Cirihu. Sledechi tu tradiciju, ova pravoslavna opstina u Cirihu ima svoju socijalnu sluzbu, Fond za uzajamnu pomoch i dopunsku skolu za srpske osnovce. U ovim teskim godinama po srpski narod ciriska parohija je bila centar okupljanja i zbrinjavanja srpskih izbeglica i stradalnika.

Krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih godina jugoslovenski radnici su bili najbrojniji medju "gastarbajterima" i sezoncima u Svajcarskoj.

Prema podacima Generalnog konzulata SFRJ iz 1989. godine, u ovoj zemlji bilo je gotovo 150.000 nasih ljudi, uglavnom Srba i jos cetrdesetak hiljada sezonaca iz Jugoslavije. Inace, prema podacima OECD-a, gradjani SFRJ su u 1990. godini bili, po broju (140.700), na drugom mestu u Svajcarskoj, posle Italijana (378.700). Njih 84.400 je imalo "stalnu" ili godisnju radnu dozvolu, dok je 44.500 bilo sa dozvolom za sezonski rad.

Samo u Cirihu zivelo je i radilo tridesetak hiljada Srba i Crnogoraca. Da bi opstali u Svajcarskoj, jugoslovenski radnici su morali da imaju dozvolu za stalni rad i boravak (viza C), dozvolu za jednogodisnji boravak i rad (viza B) ili dozvolu za sezonski rad (viza A). Te radne vize su se izdavale u ambasadi Svajcarske u Beogradu. Za to je bila dovoljna garancija ili poziv poslodavca nasim gradjanima na rad. I pre nego sto su uvedene turisticke i poslovne vize za Srbe (1991), svajcarske vlasti su Siptarima s a Kosmeta i iz Makedonije masovno odobravale sezonski status, malo zbog niske cene njihove nadnice, ali i zbog prechutne politicke podrske albanskim nacionalistima. Sa takvom praksom je nastavljeno i 1993. godine, pa su Srbi, Crnogorci i Jugosloveni i u tom slucaju diskriminisani u odnosu na svoje sugradjane Siptare, kojima su svajcarske vlasti davale uveliko i politicki azil ("Vecernje novosti", 1989).

Gradjani SFRJ na radu i boravku u Svajcarskoj bili su 1988. godine organizovani u 73 kluba i udruzenja. To samoorganizovanje je obavljeno pod pokroviteljstvom SK SSRNJ tako da su Hrvati, Slovenci i Albanci imali svoje nacionalne i zavicajne klubove, a Srbi i Crnogorci ne jer su bili svrstani pod kapu jugoslovenstva. Cak je zvanicno srpskim, a potom i jugoslovenskim diplomatama bilo zabranjeno da saradjuju sa tim klubovima i udruzenjima, pa se dogodjalo da pojedini konzuli zbog krsenja ove zabrane budu i pro terani iz ove zemlje. A Dragisa Stepanovich, aktivista Zajednice klubova Jugoslovena je, na prijavu pojedinih siptarskih nacionalista, hapsen, osudjen kao spijun SFRJ i proteran iz Svajcarske. Interesantno je da su medju proteranim bili najcesche srpski doplomatski kadrovi ("Ekonomska politika", 1988).

Veche probleme sa svajcarskim vlastima nisu imala jedino udruzenja srpske emigracije, koja su ovde imala ogranke SKK "Sveti Sava", Srpske narodne odbrane i Cetnickog pokreta. Doajen srpske ratne emigracije u Svajcarskoj je Mile Bozich, koji je bio 1966. godine utemeljivac Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava". U njemu je svojevremeno predavanja drzao dr Slobodan Draskovich i mnogi drugi vidjeni emigranti. Bozich je 1970. godine pomagao i formiranje Srpskog cetnickog pokreta, koji se desetak godina kasnije uj edinio sa SKK "Sveti Sava". Danas taj srpski pokret ima oko 500 clanova razvrstanih u jedanaest odbora sirom Svajcarske. U SKK "Sveti Sava" pisac dr Lazo Kostich napisao je vechinu od sedamdesetak knjiga posvechenih srpskom i balkanskom pitanju. Danas zbog izuzetnih patriotskih aktivnosti ovom pokretu sve vise prilaze i Srbi mladjih generacija.

Vrlo znacajno mesto u ocuvanju srpske kulture i tradicije ima i Srpski kulturni klub u Suru. To je ogranak Drustva za cuvanje spomenika i negovanje tradicije oslobodilackih ratova 1912 - 1918. godine iz Beograda. Dr Djordje Ilich je u Arauu osnovao srpsko drustvo "Tamo daleko" sa ciljem, takodje, da pomogne Otadzbini u ocuvanju istorijskih srpskih spomenika. Profesor knjizevnosti Rada Kondich je sredinom 1993. godine u Cirihu osnovala Jugoslovensku biblioteku "Koreni" sa sedam hiljada knjiga, takodje, u ci lju jaceg povezivanja srpskih radnika i clanova njihovih porodica sa Otadzbinom preko kulturne saradnje dijaspore i matice.

Pored Ciriha, Berna, Zeneve i Lozane kao industrijskih i administrativnih centara svajcarskih kantona, srpski doseljenici su ziveli i radili i u Bazelu, Arauu, Suru, Ruti, Vilu, Zofingenu i drugim mestima. Njihovo masovnije okupljanje oko jugoslovenskih klubova zapocelo je tek pocetkom sedamdesetih godina, kada su zvanicno u SSRNJ registrovane 22 takve organizacije. Mnoge od njih, poput kluba "Mladost" iz Araua, iznikle su zapravo iz fudbalskih i sahovskih klubova oko kojih je srpska muska radna snaga i poc ela prvo da se okuplja. Osnivaci "Mladosti" su bili Misa Krsmanovich i Milan Dabetich, koji su sa kasnijim predsednikom Milanom Arsenijevichem okupili oko sebe niz srpskih fudbalskih "gastarbajtera".

Kada je pocetkom devedesetih godina doslo do raspada 90 jugoslovenskih klubova, Srbi, Crnogorci i Jugosloveni pravoslavne vere sacuvali su za sebe dvadesetak. Desetak u Cirihu i okolini, pet u Bernu i pet u ostalim mestima. Ovog puta, medjutim, ti klubovi su dobili prava srpska imena: "Karadjordje", "Vuk Karadzich", "Sveti Sava", "Sveti Arhandjel Gavrilo" i Udruzenje "Nikola Tesla".

Prvi sastanak za ujedinjenje klubova "Nikola Tesla" u srpsko udruzenje odrzan je 30. novembra 1991. godine u Cugu. Tada je formiran i Glavni odbor u koji su usla po tri clana iz svakog kluba, a u Predsednistvo su izabrani Slobodan Tomas, predsednik, Vaso Lukich, potpredsednik, Mirko Suchur, sekretar i Milan Jurosevich, blagajnik. Interesantno je da su ti ogranci otvarani u jesen 1991. godine jedan za drugim. Srpsko udruzenje "Nikola Tesla" u mestu Bad Ragac promovisano je 23. septembra 1991. godine i ima 25 0 clanova, a njegov prvi predsednik je bio dr Djordjije Cvjetkovich, a potpredsednik Dragomir Dejanovich. Nedelju dana kasnije udruzenje je osnovano i u Usteru. Za predsednika je izabran Nedjo Dzelatovich. A u Kofingenu inicijativa je data jos 27. septembra, ali je udruzenje zvanicno registrovano sredinom oktobra 1991. godine. Njegovi celnici su Radislav Lazich, predsednik i Tihomir Markovich, potpredsednik, a clanstvo broji oko 150 ljudi.

Ogranak "Nikola Tesla" u Lucernu ima 280 clanova. Na celu su Mirko Sechur, predsednik i Ratko Galich, potpredsednik. Najaktivniji ogranak je u Cirihu, koji je poceo sa radom jos maja 1991. godine na inicijativu Vase Lukicha. U njemu je oko 300 clanova, medju kojima je grupa ljudi formirala i klub Srpske demokratske stranke. Kasnije je SDS umnogome ojacala svoje clanstvo, bas zahvaljujuchi stvaranju Srpskog udruzenja "Nikola Tesla".

Tesko je nabrojati sve aktivnosti ovog srpskog drustva, koje su bile namenjene prikupljanju humanitarne pomochi za postradali srpski narod u krajinama i Otadzbini. Samo ogranak u Cirihu sakupio je u jednoj akciji oko 100.000 franaka, dok su pojedinci kao Slavko Milovanovich i Milan Jurosevich prikupili 20.000, odnosno 17.000 svajcarskih franaka. Clanovi udruzenja iz Kofingena su poslali tri tone deterdzenta, a ogranak iz Cuga 30.121 franak. Iz Bad Rajca je u vise navrata za Bosnu, Hercegovinu, Krajine i Srb iju, otisla pomoch u robi i novcu od po 50.000, 60.000 i 150.000 franaka.

Znacajnu sumu na zabavama u Cugu, Kofingenu i Hagendornu dali su Zelimir Petrovich, Ratko Galich, Milomir Vukelich, Radivoje Brajkovich, Ranko Kiklich, Dragomir Markovich, Djordje Djokich, LJubo Zvonar, LJiljana Micich, Goran Nestorovich, Zdravko Galich, Krstan Gajich, Momcilo Racich, kao i mnogi drugi svajcarski Srbi.

U medjuvremenu u Svajcarskoj su osnovani i Srpsko kulturno-humanitarno drustvo "Milan Tepich" u Bernu i Srpsko kulturno drustvo "Njegos" u Badenu, koji su se sa jos dvadesetak klubova pridruzili svesrpskom saboru u Cirihu sredinom januara 1992. godine. Na ovom kongresu dve stotine delegata svajcarskih Srba jednoglasno su izabrali i formirali Savez Srba, kao i Srpski kulturno-informativni centar u Lozani. Mesec dana kasnije, na saboru je usvojen i Statut Saveza Srba Svajcarske i izabrano izvrsno telo od dese t clanova. Za predsednika je proglasen ing. Slobodan Pecelj.

Osmog februara 1992. godine ovaj Savez Srba je organizovao masovne demonstracije u Cirihu na kojima je bilo vise hiljada clanova svih tridesetak organizacija u Svajcarskoj. Tu je minutom chutanja odata pocast palim srpskim borcima u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, Hercegovini i Krajinama. Glavni govornik je bio Mijat Zagorac iz Cuga, koji je apelovao na savest zapadnih drzava da umesto rata pomazu mir.

Srbi su u Svajcarskoj prisutni vech trideset godina. Inace, sa produzavanjem boravka stranaca u ovoj zemlji podstice se njihova integracija i stvaraju povoljni uslovi za naturalizaciju. U poslednje dve decenije povechava se i broj naturalizovanih stranaca u Svajcarskoj, kao i onih koji sticu svajcarsko drzavljanstvo ili im se ono priznaje. Zakonom iz 1984. uredjeno je tako da sva deca cije su majke Svajcarkinje automatski postaju svajcarski drzavljani. Prema svajcarskim propisima, jedan od nacina sticanja d rzavljanstva je i naturalizacija. Za sticanje svajcarskog drzavljanstva naturalizacijom potrebno je da se ispune sledechi uslovi: da lice samo podnese zahtev, da ima stalno boraviste u Svajcarskoj ukupno 12 godina, od cega pet neposredno pre podnosenja zahteva (vreme provedeno u Svajcarskoj izmedju 10. i 20. godine zivota ili u braku sa svajcarskim drzavljaninom racuna se dvostruko), i, najzad, lice mora preduzeti sve da dobije otpust ili da se odrekne drzavljanstva koje je ranije imalo.

Srbi i Crnogorci su nasledili i Jugoslovensku dopunsku skolu sa stotinak odeljenja i dve hiljade djaka, koju posle povlacenja sredstava svajcarskih vlasti, moraju sami da finansiraju. Zbivanja u SR Jugoslaviji, zatim cinjenica da je Zeneva, odnosno Svajcarska jedan od centara svetske diplomatije, nametnuli su potrebu srpskim doseljenicima da formiraju i nove organizacije. Svetska srpska zajednica, sa sedistem u Zenevi, pocela je sa radom jos 1989. godine. Njen generalni sekretar je dr Misa Milosevich. Srpsk o kulturno drustvo u Cirihu i njegov "Bilten" vode dr Djordje Ilich i Branko Milenkovich. Pojava novih klubova i obnavljanje rada starih doveli su do njihovog objedinjavanja u Savez srpskih udruzenja u Svajcarskoj 1993. godine, koji vodi Miloje Manojlovich. U srpskoj koloniji nikli su vremenom i odbori politickih stranaka, tako da u Svajcarskoj danas postoje aktivni ogranci SPO, SDS, SK PJ i Cetnickog pokreta. I kada je trebalo pred svajcarskim i medjunarodnim organizacijama podichi srpski glas protiv sankc ija, medijske i politicke diskriminacije, vechina ovih organizacija se aktivno ukljucila u mnoge patriotske akcije. Srbi su svoje demonstracije organizovali tokom 1993. i 1994. godine i u Bernu, i u Zenevi, i u Cirihu. Na taj nacin, Srbi i Crnogorci su zeleli da pokazu da nisu ni samo sezonski, a ni samo gostujuchi gradjani Svajcarske, ali ni narod drugoga reda.

Mada tretirani iskljucivo kao Jugosloveni, svajcarski Srbi su tek krajem osamdesetih godina snaznije poceli da ispoljavaju svoje srpstvo, kao na primer kroz pripreme za obelezavanje 600-godisnjice Kosovske bitke. Mnogi od njih, posebno oni imuchniji, su se 1988. godine bez razmisljanja ukljucili u akciju Zajam za preporod Srbije. Zabelezeno je, na primer, da je Miodrag Kuzmanovich iz Ciriha uplatio 100.000 franaka, a da je jedan anonimni Srbin iz Ciriha dao koliko svi svajcarski Srbi zajedno - 700.000 fran aka. U to vreme, takodje, direktno svoju privrednu saradnju Srbiji nudili su i ugledni biznismeni Dusan Grbich, Cedomir Pesich, Miroslav Lazarevich, Vojislav - Vojko Santrac i Miodrag Siskovich, cime su, ujedno, potvrdjivali i svoj srpski patriotizam.

Srbi entuzijaste, najcesche, nisu veliki znalci propagande i plasiranja cinjenica iz svoje zemlje matice na zapadnoevropski medijski prostor. Ipak, medju njima ima i takvih Srba koji to znaju i umeju. Najbolji primer je izdavac iz Lozane, Vladimir Dimitrijevich, koji objavljuje veoma dobre knjige i brosure. Uz Dimitrijevicha je, u Svajcarskoj takodje, krug umnih ljudi, okupljenih u Srpskom institutu u Lozani, kao sto je mladi Slobodan Despot (Nedeljkovich, 1994).

Prvi klubovi koji su organizovanije poceli da okupljaju jugoslovenske radnike i clanove njihovih porodica nikli su krajem sezdesetih godina u Cirihu i Bazelu. A vech 1970. godine, na primer, u Krauzlingenu je formiran i jugoslovenski klub "Monte", koji je posle raspada SFRJ dobio ime "Beograd". Milos Mrazovac iz Petrinje je njegov danasnji predsednik.

I klub "Mladost" iz Araua je jedan od starijih u Svajcarskoj. Nastao je pre sedamnaest godina. Osnivac mu je Milan Smitran, kasnije lider jugoslovenske zajednice. Klub je preziveo transformaciju i danas ima cak 400 clanova koje vodi predsednik Ratko Vukovich. Pored humanitarnih, kulturnih i informativnih aktivnosti "Mladost" radi na zblizavanju Srba u Svajcarskoj s Armenima. Klub ima dva fudbalska tima, Aktiv zena sa cetrdesetak aktivista, kao i dopunsku skolu "Vuk Karadzich", ciji je rukovodilac Milan Debe tich. Ime velikog srpskog prosvetitelja nosi i klub u Cugu, ciji je celnik Nikola Janjich. U okolini Sent Galena postoji osam srpskih klubova. Najaktivniji je klub "Nikola Pasich", koji vodi Veljko Moravac, dok je u Badenu najpoznatije srpsko kulturno-umetnicko drustvo "Kolo". Osnovano je jos 1981. godine na inicijativu srpskih radnika, medju kojima se posebno isticao Bosko Lopusina. On je danas pocasni predsednik ovog drustva. KUD "Kolo" ima pedesetak clanova, svoj orkestar i samo u toku 1993. godine izvel o je dvadeset osam predstava u Svajcarskoj i sirom Evrope.

Mada u glavnom gradu Svajcarske nema mnogo Srba, u Bernu od 1992. godine radi Srpski kulturni klub "Milan Tepich" sa 180 clanova ali bez svojih prostorija. Predsednik Nenad Petrovich, poreklom sa Pala, svoje clanstvo okuplja u jednoj kafani. Sekretar kluba je, takodje, Srbin iz Bosne, Milenko Djurich iz okoline Tuzle. U ovom klubu iz Berna radi uspesno i karatista Zeljko Markovich, koji je sa svojom ekipom vech osvajao sampionat Svajcarske i Evrope.

Jedan od vechih klubova je i Srpsko drustvo "Car Lazar" iz Adolfa sa oko dve stotine clanova. Prvi covek mu je Rade Milovanovich iz Lopara na Majevici. Ovaj klub je postao poznat u Svajcarskoj medju Srbima posebno 1993. godine, kada je preko advokata tuzio asocijaciju Lekari sveta iz Pariza zbog klevetanja srpskog naroda. Koliko su Srbi u Svajcarskoj zeljni druzenja i okupljanja, govori i cinjenica da se u Safhauzenu, na primer, nasi ljudi okupljaju u jednoj baraci koja je preuredjena u klub. Sa sedam stoti na Jugoslovena koji rade u obliznjoj fabrici satova, mesto Safhauzen je najveche srpsko selo u Svajcarskoj. Tako tvrdi Dobrila Gajich-Glisich u svojoj knjizi Srbi u Svajcarskoj (1994), koja je stampana u Cirihu. I prve srpske asocijacije pocele su, takodje, da nicu pocetkom devedesetih godina. Novembra 1991. godine u Dubendorfu, opstina Cirih, formirano je Srpsko kulturno drustvo, sa ciljem da objedini srpsku koloniju u ovom gradu i njegovoj okolini. Inicijator je bio Slobodan Pecelj, iskusni aktivista, fud balski veteran i humanitarac. Ovaj Srbin iz Mostara je decenijama osnivao klubove Jugoslovena po Svajcarskoj. Pisao im je statute, registrovao ih i prepustao izabranim predsednicima i upravnim odborima. Najblizi Peceljeci saradnici u ovoj asocijaciji danas su Branislav Milenkovich, urednik Biltena, Milojka Vranich, slikar, Milovan Veselinovich, pesnik i Ranko Novkovich, referent za humanitarna pitanja. Predsednikova supruga Snezana Pecelj je, takodje, aktivista u ovom drustvu. Pored humanitarnih aktivnosti, Srpsko kulturno drustvo se posebno isticalo u organizovanju knjizevnih veceri o Crnjanskom i Andrichu, kao i izlozbe o genocidu i skulptura Rada Cvetkovicha, poznatog vajara u Svajcarskoj.

Prvo srpsko humanitarno drustvo za Svajcarsku formirala je grupa humanitaraca tokom 1992. godine. Za predsednika je izabran Rajko Kapor, dok su se u upravnom odboru nasli dr Jovan Djordjevich i dr Zoran Markovich. Na sakupljanju pomochi za Otadzbinu aktivno deluje i Kolo srpskih sestara iz Cuga, u kome se isticu predsednica Keka Stuk i clanovi Dusanka Antonijevich, Milena Blagojevich, Dragica Bradich i Mira Vesich. Svoj doprinos kao humanitarac posebno daje i Nada Todorovich iz Noenhofa, poznatija kao srpsk a Majka Tereza. Aktivna je i Dobrotvorna fondacija pravoslavnih hrischana, koju vode predsednik Drasko Todorovich i sekretar Ranko Perisich.

I najvecha krovna organizacija Srpski kulturni savez u Svajcarskoj formirana je 1992. godine na predlog vise klubova i drustava. Na izbornoj skupstini celna funkcija u ovoj srpskoj asocijaciji poverena je Slobodanu Stojanovichu, inace, predsedniku kulba "Dositej Obradovich" u Herisauu. Ovaj Jagodinac godinama je bio aktivista u mnogim klubovima sirom Svajcarske. Njegovi potpredsednici su dr Sava Vukanovich i dr Petar Makragich. U okviru saveza je izvrsena i podela resora, tako da na humanitarnim pitanjima r ade Sonja Pavik i dr Jovan Djordjevich, na informativnim dr Dragoslav Popovich, dok sekretarske poslove vodi ing. Rajko Pavlovich. U upravnom odboru ovog saveza posebno je aktivan Tihomir Rankovich, celnik kluba "Karadjordje" iz Sursena, koji je inicirao saradnju svajcarskih Srba sa grckom kolonijom.

Srpski kulturni savez nije registrovan kao politicka organizacija, jer takva aktivnost strancima u Svajcarskoj nije ni dozvoljena. Zadatak ove asocijacije je da stiti prava i interese Srba u Svajcarskoj. U svojim aktivnostima savez saradjuje sa ostalim asocijacijama, drustvima i klubovima svajcarskih Srba, ali i sa prijateljima iz Grcke, Rusije i same Svajcarske. Tokom 1994. godine, na primer, vodjene su akcije "Za otadzbinu u proleche" i organizovane humanitarne priredbe.

Poslovni Srbi imaju, isto tako, svoju asocijaciju - Udruzenje privrednika koje je novembra 1993. godine izraslo iz Udruzenja ugostitelja u Cirihu (Gajich-Glisich, 1994). Prvi covek ove asocijacije je Nedeljko Trivich, vlasnik restorana "Blume" iz Virenlosa. Aktivni clanovi udruzenja su i Zoran Petrovich i Ranko Achimovich iz Berna, Slavko Spasojevich i Zika Perovanovich iz Ciriha. Uspesni srpski biznismeni iz Svajcarske pomagali su i pomazu srpsku privredu.