Srbi starosedeoci u Italiji koncentrisani su u Trstu i oko njega. Procene, medjutim, pokazuju da u provinciji Furlanija zivi oko pet hiljada Srba. Raspadom SFRJ i secesijom Hrvatske i Slovenije, prekinute su direktne veze izmedju Srbije i Italije, ali time srechom nisu oslabljene veze srpske Otadzbine i srpske dijaspore u Italiji. Naprotiv, jos 1990. godine Jovan Raskovich je ponesen talasom probudjenog srpstva u zapadnom delu Balkana, boravio u Trstu radi jacanja saradnje sa srpskom kolonijom i formiranja odbora Srpske demokratske stranke u Italiji. Te godine, uz blagoslov furlanskih vlasti, osnovano je i Srpsko-italijansko kulturno dobrotvorno drustvo. Inicijator je bila gospodja Gordana Rokich, koja je osetila potrebu za obnavljanjem aktivnosti srpske zajednice, zaduzbinarstva i humanizma, po kome su trschanski Srbi, inace, bili poznati.

Opravdanost utemeljenja ovog drustva vrlo brzo se pokazala ispravnom, jer su italijanske vlasti vech narednih meseci izdale dozvolu za ponovno otvaranje srpske skole "Jovan Miletich" u Trstu. Tako je posle dvadeset godina pauze ova osmoljetka primila desetak djaka prvaka, cije je ucenje blagoslovio paroh Rasko Radonjich. Skola je, nezvanicno, pocela sa radom 1782. godine, kada je u nju dosao prvi ucitelj Vasilije Vitkovich, ali su becke vlasti dozvolu izdale tek juna 1792. godine. Prva odeljenja su otvorena u delu crkvene kuche. Poznati becki trgovac Jovan Miletich, rodjen u Sarajevu 1715. godine, testamentom je zavestao skoli 24.000 forinti za njeno izdrzavanje. Po tom dobrotvoru ova skola i danas nosi ime. Punih sest decenija ucitelj u ovoj skoli bio je Zlatiborac Velimir Djerasimovich, koji je u medjuvremenu i tri puta bio predsednik crkveno-skolske opstine u Trstu.

Ova skola, a i cuvena Srpska biblioteka, kao i crkva Svetog Spiridona Cudotvorca, spadaju u red najstarijih i najznacajnijih kako u srpskoj dijaspori, tako i u kulturi srpskog naroda. Postojanje i funkcionisanje ovih srpskih institucija i pored cinjenice da Srbi u Italiji nemaju status manjine, dokaz je odredjene kulturne autonomije naseg naroda, koju je zvanicno stekao na Apeninskom poluostrvu jos u vreme carice Marije Terezije.

Srbi su, bezechi pred najezdom Turaka, nasli utociste u Italiji jos u XIV veku. Prof. Radivoje Pesich (1990) istice da su i ranije, cak u X veku, Sloveni prelazili Jadransko more i nastanjivali oblast Gargano. Poznato je, kaze Pesich, da su u primorskim mestima Devije, Veste i Varena ziveli Srbi. Doseljenici iz Sandzaka, poznati kao kalabrosi (sviraci) bili su osnivaci Kalabrije. S Novog Brda doselio se u Italiju i jedan broj humanista koji je dao znacajan doprinos razvoju kulture na italijanskom prostoru t oga doba. Naime, Novo Brdo se pocelo razvijati u XIV veku, a vech za vreme despota Djurdja u XV veku bilo cuveno trgovacko i rudarsko srediste, ali i izvoriste humanizma. Novo Brdo je imalo i koloniju Dubrovcana s konzulatom, a bilo je i Kotorana, Barana, Albanaca, Grka i Italijana. Sem ekonomskog ovo mesto je imalo i strategijski znacaj kao utvrdjen grad, a u rudnicima je vadjena zlatna, srebrna, olovna i gvozdena ruda. Nadiranjem Turaka taj privredni, trgovacki i kulturni centar je razbijen, a vechina lju di iseljena, od kojih su mnogi nasli utociste u Italiji. Od XV do XIX veka Srbi u Veneciji razvijaju svoju stamparsku i izdavacku delatnost (Pesich, 1990). Medju njima se posebno isticu Bozidar Vukovich i Dimitrije Teodosi. Inace, mnogo je nasih znamenitih stvaralaca koji su radili s tim izdavacima, pocev od Dositeja Obradovicha i Vuka Karadzicha do Lukijana Musickog.

O Srbima u Italiji pisao je i Trnjegorski (1938):

"U Apeninima, u provinciji Kampobaso, oko 30 km od obale Jadranskog mora sacuvala se jos do danas jaka jugoslovenska oaza sa oko 5.000 stanovnika. Po italijanskoj statistici, u njoj je bio 4.241 Srbin. To su ostaci onih Hrvata koji su u drugoj polovini 15. veka napustili svoje domove izmedju Neretve i Cetine i prebegli preko Jadrana da se spasu pred Turcima". Oni su u to vreme ziveli jos kompaktno u nekim velikim selima: Akvaviva, San Felice Slavo (kasnije poznato kao San Felice Litorio) i Montemitro. S obz irom na broj i rastrkanost, Srbi su se tokom vremena asimilirali i izgubili svoj identitet, pogotovo kada se ima u vidu da su mnogi presli u katolicku veru.

Sa izgradnjom svog hrama, Svetog Spiridona 1751, i pocetkom rada srpske skole 1782, Srbi u Trstu pocinju veoma siroko uoblicavanje srpske kolonije (Pesich, 1990). Tako organizovan drustveni, duhovni i kulturni zivot Srba u Trstu traje preko dvesta trideset godina. Naime, obe ove institucije predstavljale su znacajan cinilac postojanja i opstanka etnicke zajednice, motiv okupljanja najvidjenijih srpskih i drugih slovenskih velikana, koji imaju velike zasluge za razvoj pismenosti i kulture kao preduslova razv oja slovenske svesti (Milanovich, 1990). Trst je privlacio Srbe kao luka koja je u okviru Habsburske monarhije proglasena za slobodnu pocetkom XVIII veka. Pruzao je velike moguchnosti za bavljenje zanatstvom, trgovinom i moreplovstvom. Srbi su se doseljavali u Trst iz Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Crne Gore i drugih krajeva. Tvrdi se da srpska zajednica u Trstu nikad nije bila brojna - do 500 clanova u oko 150 porodica (Milanovich, 1990).

Pocetkom devedesetih godina, kada je u srpskoj koloniji doslo do nesuglasica izmedju starosedelaca i novopridoslih Srba, ova opstina sa sedistem u zaduzbini trgovca Spiridona Gobcevicha na Velikom kanalu, imala je u posedu samo sest svojih zgrada. Prema recima predsednika opstine Djordja Milosevicha i bratstvenika Roberta Popovicha, izdavanjem ovih srpskih zgrada, nije se mogla vise tako bogato finansirati ukupna delatnost srpske zajednice u Trstu.

U okviru novijeg talasa, od sezdesetih godina, Srbi u manjem broju odlaze na rad i u italijanske privredne centre. Istina, niko precizno ne zna koliki je taj broj, ali se pouzdano zna da ih ima u vechini privrednih centara Italije. Oni nisu bili u znacajnijem vidu organizovani. Ipak, jedan broj intelektualaca entuzijasta pokusava da ozivi neke forme rada za afirmaciju srpske kulture i nastavak kontinuiteta srpske tradicije na italijanskom prostoru (Pesich, 1990). Pre deset godina (1984), u Rimu je osnovana Kulturna italijansko-jugoslovenska asocijacija, koju vode Desanka i LJupka Lazich iz Beograda. Asocijacija je bila obrazovnog i kulturnog karaktera i imala osamdesetak clanova (Pesich, 1990). Po tome se moze zakljuciti da je organizovani zivot Srba u Italiji tada bio skroman, ali da ono sto je do sada ispoljeno pruza sansu da se aktivnosti Srba u Italiji povechaju i saradnja sa nasom zemljom unapredi.

Osim u Furlaniji, odnosno Trstu, Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla ima nesto malo na jugu Italije na Siciliji, ali i na severu, u velikim industrijskim centrima. Kada je Italija 1987. godine donela Zakon br. 984, kojim se utvrdjuju Pravila za prijem i tretman radnika iz zemalja-neclanica EZ i kontrole skrivene imigracije, i u Jugoslaviji se doslo do procene da u Italiji na "privremenom radu" ima tridesetak hiljada Jugoslovena. Najvise ih je bilo u pogranicnoj zoni oko Slovenije (8.000) i Milanu (3.000). U pokrajini Lacio i na Sardiniji bilo je cak 3.000 pastira iz Makedonije, Crne Gore i Kosova, a u Rimu 1.000 jugoslovenskih Roma ("Politika", 1987). Koliko je medju ovim "gastarbajterima" i "ilegalcima" bilo ljudi srpskog porekla tesko je bilo precizno utvrditi, ali se procenjuje da je rec o cifri od oko 5.000 Srba, Crnogoraca i Jugoslovena. Cetiri petine njih su bili sezonci i "radnici na crno", uglavnom iz istocnih i juznih delova Srbije, ali i iz BiH i Crne Gore. Inace, prema podacima koje je o bjavio Savet Evrope, 1. 1. 1990. godine u Italiji je zivelo 11.933 gradjana SFRJ.

Vechina Srba okupljala se oko kluba "Jugo-vil" u Vichenci, koji je vodio dr Nikola Pavlovich, oko srpskih kafana u Milanu i srpske crkve Sveti Sava u Rimu, u cijoj je opstini predsednik bio dr Radovan Korach. U svetu italijanskog biznisa bili su poznati trgovci Lucija Vlahovich i Mihailo Cvetkovich, bankar Bozidar Vukasovich i finansijski ekspert Dusan Mijac. U umetnickim krugovima figurirali su izdavaci Cedo Komljenovich, Aleksandar Stefanovich i Nikola Dugandzija. Ratne nedache na Balkanu, pocetkom devede setih, nagnale su srpske "gastarbajtere" da se iz Italije vrate u Otadzbinu, tako da je danas sasvim neizvesno koliko ih i dalje radi na Apeninskom poluostrvu. U jesen 1993. godine Srbi iz Rima i drugih delova Italije, okupljeni oko ideje da brane Otadzbinu i svoj nacionalni identitet demonstrirali su ulicama glavnog grada Italije. Puls srpstva se osechao i u samom Trstu, gde srpska pravoslavna crkva, a i bivsi paroh Ilija Ivich sakupljaju veliku pomoch i salju svom narodu u SR Jugoslaviji, Republici Srpsko j i Republici Srpskoj Krajini.

Pocetkom maja 1994. godine u Rimu je, na inicijativu Svetske srpske zajednice, odrzana Izborna skupstina Svesrpskog saveza u Italiji. Za predsednika je izabran Rasa Nedich, nekadasnji direktor predstavnistva JAT-a u Rimu, dok je Zorica Milosevich izabrana za koordinatora humanitarne pomochi SSZ u Italiji. U samom Rimu danas zivi oko dve stotine Srba. Najpoznatiji medju njima kao starosedeoci su bracha Savo i Spiro Raskovich, Nevenka Knezevich, Nada Kokotovich, Vera Tesanovich, Radovan Korach i Milos Dedejic h. Otkako je izbio rat, srpska kolonija u Rimu se uvechala za nekoliko stotina izbeglica. Srbi u glavnom gradu Italije godinama se okupljaju u grckoj, i ruskoj crkvi. Prosle godine je na inicijativu vernika odluceno da se u Rimu izgradi srpska crkva. Na celo Odbora za prikupljanje priloga i izgradnju ovog hrama izabran je Zoran Majkich, dok je sekretar Srpske crkvene zajednice Mirjana Pendich. Vechi broj Srba iz Rima, ali i oko dve stotine Italijana, ukljuceno je u humanitarne aktivnosti koje vodi gospodja Zorica Milosevich u okviru Komiteta za pomoch nezbrinutoj deci i civilima. Ova organizacija je tokom 1993. godine u Srbiju poslala dvadeset i pet kamiona pomochi. A tokom 1994. godine, samo na jednoj humaniratnoj priredbi sakupila je pomoch u novcu od 87 miliona lira.