Srbi koji zive kao nacionalne manjine u starim i novim susednim zemljama, predstavljaju deo srpskog naroda ciji istorijat nastanka, brojnost, teritorijalna rasprostranjenost i status nisu dovoljno proucavani, niti je realna slika o njima dostupna citaocima. Razloga sto to nije ucinjeno ima vise, ali jedan je najznacajniji - susedne zemlje u kojima se nalazi najvechi broj Srba koji zive kao nacionalne manjine pripadale su tzv. svetu socijalizma u kome je isticano da su nacionalna pitanja resena i da su svi g radjani tih zemalja jednaki. Poznato je da se prava manjina ne javljaju uvek samo kao prava pripadnika jedne manjinske grupe - znaci individualna - vech i kao prava kolektiviteta. Jer, to su prava grupe koja se po svom nacionalnom poreklu, jeziku, cesto i veri razlikuju od vechinskog naroda koji cini nacionalni konstituent drzave. Jezik, kao obelezje nacionalnog identiteta, svrstava se u objektivne kriterijume koji se koriste u utvrdjivanju zajednickih obelezja nacionalne manjine, naroda i svakog drugog en titeta, ali je isto toliko znacajna i vera koja je, u zemljama u kojima prevashodno zive Srbi kao manjina, dugo bila zanemarivana. Razume se, znacajni su i mnogi drugi momenti i simboli koji predstavljaju kompleks manjinske problematike, a o kojima se govori i u ovom poglavlju. Vechina susednih zemalja je ratifikovala dva danas najznacajnija multilateralna medjunarodna ugovora o pravima coveka (Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, 1966. i Medjunarodni pakt o gradjanskim i politick im pravima, 1966) i prihvatila dokumente o manjinama koje je usvojila Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS) 1990. godine.