Pocetkom devedesetih godina Albanija je javno iznela pred OUN da u njoj zivi samo stotinak Srba i Crnogoraca. To je potvrdjeno i zvanicnim izvestajem iz popisa stanovnistva. Medjutim, albanska vlada je dopustila da se u SFRJ iseli tacno 1.542 pravoslavnih zitelja iz Vrake kod Skadra i tako demantovala samu sebe. Medjunarodne institucije taj slucaj albanske obmane nisu registrovale, tako da se ni danas ne zna tacno koliko Srba i Crnogoraca zivi u Albaniji.

To je, pored ostalog, i posledica odnosa bivse SFRJ prema nacionalnim manjinama u susednim drzavama. Naime, SFRJ se pred svetskom javnoschu, a posebno u medjunarodnim forumima borila za nacionalna prava Hrvata i Slovenaca u Italiji i Austriji, ali ne i za prava manjina u istocnim zemljama, pa i Albaniji. U stvari, kada je rec o "istocnim zemljama, Jugoslavija je shodno svom socijalistickom uredjenju primenjivala princip internacionalizma, a time i prechutne solidarnosti prema represivnim metodima svojih kom unistickih suseda, koji su u Albaniji poprimali i karakter genocidnosti" (NIN, 1991).

Istorija srpskog naroda na prostorima danasnje Albanije zapocinje od VII veka, sa doseljavanjem i stvaranjem dukljanske, a potom i raske i zetske drzave. Najstariji podatak o prisustvu Juznih Slovena juzno od Prokletija potice od vizantijskog istoricara Prokopija. Ovaj hronicar Justinijanovih ratova zabelezio je da su Sloveni presavsi Dunav stigli do Draca 548. godine. Najpouzdaniji svedoci tog srpskog prisustva su spomenici kulture. U crkvi Svetog Srdja i Vlaha, na reci Bojani, sahranjeni su zetski kraljev i Mihailo, Bodin i Vladimir. Samo na kratkom putu od Elbasana do Djuhazea nalaze se i danas ostaci 99 srpskih i pravoslavnih hramova. Ktitori crkve Svetog Jovana kod Rase bili su kralj Milutin i kraljica Jelena. U Skadru postoji katedralni hram Sveti Stefan, a i kod Donja crkva Svete Marije, koja je najbolje i ocuvana. Ostaci pravoslavnih crkava nalaze se i u Trestaniku, Bezmistu i Borju. Decanska hrisovulja iz 1330. godine sadrzi spisak sela u severnoj Albaniji koja imaju prepoznatljiva srpska imena: Trebo polje, Bajbane, Luzane, Gorane, Buljane.

Ne postoje popisi iz ranijih perioda, ali Toma P. Oraovac, na osnovu turskih izvora procenjuje da su Sloveni predstavljali vechinu. "... u Gornjoj Albaniji ili Skenderiji ima svega Srba hrischana i muhamedanaca 502.900, a Arbanasa i Turaka 154.644..." Skadarski sandzak je imao 81.700, a dracki 6.800 Srba hrischana. To je, inace, vreme kada su i LJumljani za sebe govorili da su srpskog porekla.

U zapisu ceskog arheologa Lubora Niderlea vidi se da u proslom veku "...Arbanija ima 450.000 Slovena..." A u izvestajima turskog vojnog cinovnika, geografa Bijankonija, nalazi se i podatak da je samo skadarski vilajet imao 70.000 Srba, a grad Moskopolje, na samom jugu, imao je preko 45.000 pravoslavnih zitelja. Luka Malikovich tvrdi da su Sloveni u Albaniji, pre dolaska Turaka, bili vechina i da je srpski nacionalni identitet na tlu ove zemlje bio ugrozavan islamizacijom, pokatolicavanjem, pogrcavanjem i st aljinizacijom. Za srpske oaze u Albaniji posebno pogubno je bilo stvaranje islamske Albanije, kao autonomne oblasti u sastavu Turske. Tada je nastao proces koji se i danas odvija u ovoj drzavi - nasilna albanizacija (NIN, 1991). U arbanaskim naseljima telal je predvece uzvikivao: "Aksam, aksam! Kuku onome ko omrkne, a hrischanin je". Srbi koji su uzimali muhamedansku veru, sticali su pravo na goli zivot, a prelaskom u Arbanase dobijali bi i komad zemlje. Takav odnos nije bio i prema katolicima, jer je Vatik an preko Mletaka, a kasnije preko Beclija, stitio svoje hrischane. Asimilacija Srba je delimicno zaustavljena tek pocetkom proslog veka, kada su se Crna Gora i Rusija zainteresovale za svoje pravoslavce u Skadru. Cak postoje i istorijski podaci (Oraovac, 1909) o formiranju i srpske autonomije u Skadru, za vreme turske vladavine u Albaniji. Obelezena je zvanicnim otvaranjem prve srpske skole u Skadru 1828. godine. Njen prvi ucitelj je bio "neki Milan ili Marko". Albanci su svoju osmoljetku dobili tek sezdese tak godina kasnije u Koci. Po svedocenju ucitelja Filipa M. Proticha, srpska skola je posebno bila na ugledu kad je u njoj sluzbovao Nikola Musulin, bogoslov iz Sremskih Karlovaca (Malikovich, 1991). Kao ucitelj u Hormovu je sluzbovao i Dositej Obradovich. Srbija i Crna Gora su sredinom XIX veka u Skadru imale svoje konzulate koji su zajedno sa ruskim konzulatom, pruzali pomoch nasim manjinama. U to vreme Srbi i Crnogorci u Albaniji su imali drzavno-pravni status naroda (CANU, 1990).

Srpska autonomija ogledala se, pored skolske, i u crkvenoj samostalnosti. Na pocetku ovog stolecha skola je otvorena i u Vraki, a u Koci, krajem tridesetih i prva Pravoslavna bogoslovija. Vikar SPC za Skadar bio je Viktor Mihajlovich. Danasnja drzava Albanija stvorena je 18. novembra 1912. godine u Valoni, a njene granice prema Grckoj, Srbiji i Crnoj Gori utvrdjene su godinu dana kasnije Londonskim ugovorom. Tada je citav Skadar sa okolinom poklonjen Albaniji. Kako se ta medja nije poklapala sa etnickim ras poredom srpskog i albanskog zivlja, to je unutar nje ostalo dosta Srba i Crnogoraca. To je registrovala i Medjusaveznicka komisija, dok je Srpska pravoslavna crkva utvrdila da je u severnom delu, a i oko Tirane, zivelo vise od 60.000 Srba i Crnogoraca. Taj izvestaj dao je episkop ohridski Nikolaj Velimirovich i u njemu napisao da unutar Albanije ima 39 srpskih sela i zaseoka. Jugoslovenski konzul iz Korce zabelezio je da ima 1.400 "obitelji koje ispovedaju pravoslavlje". Pored razlike u ciframa, postojala j e u ovim sluzbenim izvestajima i razlika u oslovljavanju. Episkop pise samo o Srbima, a konzul samo o Jugoslovenima.

Da bi postala clanica Drustva naroda, Albanija je 1921. godine posebnom Deklaracijom preuzela obavezu da che postovati prava pripadnika nacionalnih manjina. U njoj je priznato pravo Grcima i Muslimanima da regulisu svoj manjinski status, dok je pravoslavcima ponudjeno da u roku od dve godine preuzmu albansko drzavljanstvo. Albanska vlada je, medjutim, obmanula Drustvo naroda, jer je njegovom sekretarijatu poslala podatke da u ovoj zemlji zivi "... ne vise od 15.000 Grka i na severu, ne vise od 200 bugarskih i srpskih porodica..." (CANU, 1990). Luka Malikovich ipak smatra da je u periodu od 1921. do 1928. godine, srpska autonomija u Albaniji cvetala. Jugoslovenska vlada je obnovila rad privatnih srpskih skola 1923/24. godine. Tada je u Vraki u osmoljetki bilo 50 djaka, a 1930. godine 72. Skadar je imao tri osnovne skole i zabaviste sa 37 dece. Osmoljetka "Sveti Sava" imala je sedamdeset ucenika. Tu skolu je zavrsio i najpoznatiji srpski pesnik u Albaniji Milos Djordj Nikolich, koji je imao nadimak Midjoni. Ist ovremeno, Radnicka skola okupljala je u Skadru samo zensku omladinu. Osnovne skole su pokrenute, pa ukinute i u selima Kamenica i Derignjat. U to vreme, pored crkve i skole, postojala su i dva srpska omladinska drustva "Guslar" i "Obilich", kao i srpski fudbalski tim koji se takmicio u albanskoj ligi.

U tom periodu Albanija nije negirala postojanje manjina na svojoj teritoriji, ali je njihova prava postovala samo u sredinama gde su Srbi i Crnogorci bili kompaktno naseljeni. Svoj antagonisticki odnos prema manjinama albanske vlasti su pokazivale time sto su za nealbanski zivalj uvele poseban visi porez, koji za Albance nije vazio. Po uspostavljanju monarhije 1928. godine, zapocinje i nasilna asimilacija manjina, pa i Srba i Crnogoraca (Radovich, 1992). Luka Malikovich to vezuje za pojavu ideje o Velikoj A lbaniji, ali i plana "Grande Italija", na racun Srba i Crnogoraca na Balkanu. Kralj Ahmed beg Zogu je Pakt o saradnji sa Italijom potpisao 1926. godine i time zvanicno okrenuo ledja jugoslovenskoj kruni, koja mu je i pomogla da dodje na vlast. Dinastija Zogu je prvo 1930. godine, stvaranjem autokefalne pravoslavne crkve, koju je vodio Stilijan Mavromati, pocepala srpsku pravoslavnu crkvu koja je do tada u Albaniji imala cetrnaest aktivnih hramova i jedan manastir. Time je i srpski narod u Albaniji onemoguch en da odrzava direktne veze sa svojom crkvom-maticom i sa svojom Otadzbinom. U tome su udela imali i vikar Viktor Mihajlovich, kao i episkop Vasirion Dzuvani, albanizovani Srbin, rukopolozen u Herceg Novom 1925. godine. Dzuvani je i postao mitropolit Arbanaske pravoslavne crkve uz odobrenje kralja Zogua. Zatim je doslo do ukidanja privatnih grckih i srpskih osnovnih skola. Osmoljetka "28. novembar" u Skadru je zatvorena, kako su pisale albanske novine, 25. aprila 1933. godine, a njeni djaci su prebaceni u a lbansku osnovnu skolu. Ova promena je usledila na osnovu Ustava Albanije iz 1933. godine (cl. 206. i cl. 207) sa zvanicnim objasnjenjem da se time postize "unifikacija obrazovanja i izjednacavanje polozaja svih albanskih drzavljana". Grcka je ulozila protest Drustvu naroda. Stalni medjunarodni sud osudio je ovakvu politiku Albanije. Kraljevina Jugoslavija, cije su manjine bile, takodje, ugrozene nije se pridruzila ovom protestu grcke vlade (Radovich, 1992). Jugoslavija je jednostavno sve to ochutala. Posebn a delegacija stanovnika Vraka krisom je tim povodom bila u Beogradu da bi se dogovorila u vladi sta da se radi, ali joj je u vladi savetovano da se Vracani isele na Kosmet. Tako je 160 porodica Crnogoraca iz Vrake krenulo u svoju drugu seobu.

Za vreme Drugog svetskog rata i nakon njega, u komunistickom pokretu bila je zastupljena ideja internacionalizma s obe strane albansko-jugoslovenske granice, pa se pitanje manjina nije uopste ni postavljalo. KPJ i NOP se bavio pridobijanjem Siptara za NOB, a Albanska partija rada (APR) je neprestano trazila pomoch od Moskve i Beograda za oslobadjanje zemlje. Partizanske jedinice iz Srbije, a posebno Crne Gore boravile su na tlu Albanije. Na zahtev Envera Hodze mnogi kosovski kadrovi odlazili su na rad u Tir anu. Tako je 1945. lekar Vojin Bilbija sa zenom Stanom napustio Pristinu i odselio se u Albaniju. Kada je, medjutim, rat zavrsen rezim Envera Hodze je zvanicno priznao samo postojanje makedonske, a ne i srpske nacionalne manjine. Postojanje nacionalnih manjina sa obe strane drzavne medje potvrdjeno je februara 1946. godine kada je potpisan Protokol o obnavljanju pogranicnog prometa izmedju Albanije i FNRJ, kojim je predvidjeno razresenje problema dvovlasnickih imanja na samoj granici. Takve ugovore ove dve drzave su vech parafirale 1926. i 1934. godine, ali se sada dozvoljavalo da seljaci obradjuju svoje njive sa one strane drzavne granice. Posle pogorsanja politickih odnosa izmedju Albanije i FNRJ 1948, svi medjudrzavni ugovori su otkazani, pa i ovaj Protokol. Nakon objavljivanja Rezolucije Informbiroa, mnogim gradjanima FNRJ, koji su se zatekli podno Prokletija, bilo je jednostavno zabranjeno da se vrate u Jugoslaviju, te su primorani da prime albansko drzavljanstvo (Levi, 1990). Do 1950. godine iz Albanije je repatrirano samo 175 jugoslovenskih porodica. Sve do 1956. vlast nije priznavala postojanje nijedne slovenske manjine. Tada je sluzbena Tirana saopstila da manjine cine samo 0,4 odsto stanovnistva, odnosno 5.566 gradjana grcke i makedonske nacionalnosti. Nasilna asimilacija je vrsena raseljavanjem, proterivanjem i zatvaranjem. Grci su, na primer, preseljeni na sever, a Srbi i Crnogorci na jug, medju albansko stanovnistvo. Oni clanovi srpskih kolonija, koji su u kuchi govorili srpski ili slusali Radio Be ograd i Radio Podgoricu hapseni su i slati u radne logore, kakvih je u Albaniji bilo cak trideset i dva. Britanski diplomatski izvori su tvrdili da u Albaniji ima 47 radnih logora. Najpoznatiji i najvechi su bili Vavi Dejs i Kakaris. Srbi i Crnogorci koji su podrzali politiku KPJ osudjivani su na visegodisnju robiju. Jovica Crvenko je u albanskim kazamatima proveo tacno trideset i tri godine. Kako je raseljenim manjincima, kao i svim gradjanima Albanije kretanje po zemlji bilo ograniceno, pripadnici srpskog naroda nisu mogli da se posechuju, niti da se zene izmedju sebe vech samo sa Albancima, odnosno Albankama. Nadarenim pripadnicima srpske manjine bilo je zabranjeno da napreduju i u skoli i na poslu. Oliveri Petrovich iz Tirane, najboljem djaku Poljoprivredne skole oduzeta je stipendija Univerziteta Tirnijazev iz Moskve, a zatim i pravo na studije, pa se zaposlila kao fizicki radnik. Proterani izvan svoje etnicke oaze Srbi i Crnogorci su vrlo brzo gubili svoj jezik i nacionalni identitet. Time je albanska v lada drasticno prekrsila sopstvenu Deklaraciju o zastiti manjina u Albaniji iz 1921. ali je niko nije zbog toga opominjao. Indiferentan stav FNRJ, tj. SFRJ prema krsenju prava Srba i Crnogoraca u Albaniji olaksavao je ovoj drzavi da pristupi daljem "resavanju" problema nacionalnih manjina.

Ustavom iz 1967. godine Albanija je kao jedina ateisticka drzava na svetu, ukinula religiju i (cl. 55) izricito zabranila svaku religijsku aktivnost, kao i postojanje organizacija verskog karaktera. U slucaju krsenja Ustava Albanije, predvidjena je kazna zatvora od tri do deset godina, a u tezim slucajevima i kazna streljanjem. Srpske crkve su pretvorene u skladista i magacine, a oronuli hramovi su poruseni do temelja. Jedini srpski pop Velisa Popovich, koji je sluzbovao u selu Mali Borich, u tamosnjoj crkv i Sveti Jovan je uhapsen i zatvoren. Tu crkvu su podigle Rusija i Crna Gora. Spomen kosturnica za 302 srpska vojnika i dva generala iz Prvog svetskog rata u Valoni je razorena i prekrivena ljudskim izmetom (CANU, 1990). Posebnom odlukom Ministarskog saveta iz 1974. godine propisana je drzavna mera iskljucive primene pravopisa albanskog jezika, cime je nezvanicno otklonjena svaka moguchnost da nacionalne manjine koriste svoj jezik, kako u svojim mestima i skolama, tako i pred drzavnim organima. Srbima i Crno gorcima su oduzimani radio aparati i knjige na chirilici. Jugoslavija se ni tada sluzbeno nije oglasila.

Donosenjem posebnog Dekreta o promeni nepodobnih imena i prezimena septembra 1975. godine, u Albaniji je i formalno pokrenut postupak brisanja svih slovenskih imena, pa i srpskih i crnogorskih. U njemu je zapisano: "Gradjani koji imaju neodgovarajucha imena sa politickog, ideoloskog i moralnog stanovista su obavezni da ga zamene". Na osnovu ove odluke br. 5354 sacinjen je i Recnik narodnih imena od tri hiljade reci pozeljnih sa albanskog nacionalnog aspekta. Srbi i Crnogorci, Palcevichi prekrsteni su u Selc e, a Matanovichi u Foljete i Brajovichi u Ferizaje. U septembru 1975. godine albanska vlada je donela i Dekret br. 225 kojim je nalozena i promena geografskih naziva sa religijskim i ideoloskim, odnosno nacionalnim sadrzajem. Tako je mesto Sveti Nikola postalo Crvena Zvezda. I ovog puta, u praksi, ovi fasisoidni nalozi izvrsavani su selektivno, jer su imena menjana samo kod hrischanskog stanovnistva i njihovim mestima, a ne i kod muslimanskog. Ovo je, posle fizickog unistavanja, najteza povreda prava jedne nacionalne manjine, jer je satiranjem srpskog porekla u Albaniji kroz nasilno menjanje imena izbrisan i srpski i crnogorski nacionalni identitet (Levi, 1990). Da albansko politicko licemerje prema srpskoj manjini bude veche valja napomenuti da je samo godinu dana kasnije, vlada Envera Hodze donela Ustav u kome se izricito naglasava da su "... sve aktivnosti koje krse prava nacionalnih manjina protivustavne i kaznjive po zakonu..." (cl. 42) i u kome se (cl. 15) zalaze za dobrosusedske odnose i saradnju.

Punih cetrdeset godina, Albanija nije sluzbeno priznavala postojanje srpske nacionalne manjine. U popisu 1979. registrovano je samo 4.163 lica grckog i makedonskog porekla, a tek 1989. receno je zvanicno da u ovoj zemlji ima samo dva odsto pripadnika nacionalnih manjina. Pored Grka - 58.785, Makedonaca - 4.697, Albanija je priznala postojanje ukupno stotinu Srba, Crnogoraca i Hrvata. Albanija je, cini se, tada bila prinudjena da se pojavi u medjunarodnoj javnosti sa ovim podacima, posle grcke optuzbe za kr senje prava njene manjine. Ta optuzba se nasla i pred Generalnom skupstinom OUN i Komisijom za ljudska prava OUN u Zenevi, marta 1989. i oktobra 1990. gde je po prvi put i jugoslovenski predstavnik Mira Nikolich javno progovorila o statusu Srba i Crnogoraca u Albaniji i demantovala albanske podatke. Kako je ta komisija OUN utvrdila da se ljudska i prava manjina evidentno krse, generalni sekretar Peres De Kueljar je odbio da poseti Albaniju. Bilo je to vreme kada je Albanija zvanicno zagovarala saradnju na B alkanu. Boravechi u Bugarskoj 1990. godine, albanski ministar spoljnih poslova Maljilje je priznao da se Albanija zalaze da "... resi pitanje postovanja jugoslovenskih nacionalnih manjina..." (Levi, 1990). Nastupajuchi na Generalnoj skupstini OUN i Komisijama za ljudska prava OUN SFRJ je prvi put posle Drugog svetskog rata 1990. godine zvanicno izasla u javnost sa svojim podacima o srpskim manjinama u Albaniji: Srba - 20.000, Crnogoraca - 17.000. Prema sluzbenim podacima SSIP-a najvise Srba je zivelo u Skad ru i okolnim mestima Berat, Finja, Usnje, a bilo ih je i u Tirani i Albasanu, dok su Crnogorci nastanjeni u Vraki i juznije u Barbolusi, Busatu i Brdici. Profesor Djoko Bulatovich, predsednik Zavicajnog kluba "Skadar" iz Podgorice u klupskom registru ima spisak 151 srpske i crnogorske familije od Djinovicha i Rackovicha, preko Senicha, Basanovicha i Vujacicha do Mirovicha, Tomicha, Lazarevicha i Dracanina. Pet kilometara severozapadno od Skadra, u regionu Vraka u sest sela Mali i Veliki Borich, Boilj, Omara , Ras i Kule zivi oko dve hiljade Crnogoraca. Najvise crnogorskih porodica je u selu Omari - 126 i u Grilju - 156. Lazar Roganovich, rodjeni Vracanin tvrdi da su tu zivela bratstva Uskokovicha, Markovicha, Krstanovichi, Susnjevichi, Zarichi, Nikichi, Sekulichi, Zlaticani. Vracani imaju samo jednu osnovnu skolu sa 450 djaka, ali im nastavu drzi Lirija Lekaj (Lecich) iskljucivo na albanskom jeziku.

Srbi i Crnogorci u Albaniji su uglavnom bili seljaci, jer su se pretezno bavili poljoprivredom, tacnije stocarstvom, a u Peskopiji, Kukosu i Tropoji i rudarstvom. Skole nemaju, a jedna crkvica postoji samo u Beratu. Srpski govore iskljucivo medjusobno, dok se javno srpski jezik koristio (1990) samo u skolama tajne policije Sigurimi u Tirani. Poznavaoci prilika u Albaniji tvrde da su i Enver Hodza i Ramiz Aljija znali srpski koji su naucili u partizanima. U politickom vrhu Albanije bilo je jos ljudi sa znanj em srpskog jezika. Bili su to Srbi i Crnogorci, ali oni koji su se poalbancili. Clan Politbiroa APR i sekretar CK APR bila je Lenka Cuko. Desa Jako, cije je pravo ime bilo Desanka Jakich bila je sekretar CK ARP za omladinu u Skadru, dok je sekretar Saveza umetnika i knjizevnika Albanije bio Rista Silichi, odnosno Silich, Cetinjanin iz Skadra. Milorad Jeremichi (Jeremich) bio je sef policije u Dracu, a Milan Baci (Bacich) poznati fudbaler FK "Partizan" iz Tirane. Za ekipu FK "Skenderbeg" igrala su bracha Mil utin i Miladin Krdzichi (Krdzich).

Ohrabrena osudom koju su OUN izrekle Albaniji, SFRJ je tokom 1990. godine prvi put na drzavnom nivou raspravljala o polozaju jugoslovenskih nacionalnih manjina u Albaniji. O tome je govoreno u Skupstini Jugoslavije, na Odboru za spoljnu politiku, zatim na Predsednistvu Crne Gore, uz poziv Albancima da "...pocnu javni dijalog o pravima coveka i polozaja nacionalnih manjina...", ali na poziv nije nikada odgovoreno ("Politika", 1990). Otvaranje novog pitanja na drzavnom nivou, podstaklo je istorijski institut Crne Gore, da posle dugog kolebanja i otkazivanja, 1990. na Cetinju pod pokroviteljstvom CANU, odrzi i prvo savetovanje na temu "Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji". Na tom naucnom skupu je nedvosmisleno dokazano i zakljuceno da su Srbi i Crnogorci u Albaniji "asimilirani i nestali narod". I pored toga, na medjunarodnom planu, medjutim, SFRJ nije bila tako kategoricna jer se u OUN, prilikom izglasavanja Rezolucije o krsenju prava manjina u Albaniji, uzdrzala od glasanja. Takvu pasivnost jugosloven ske diplomatije dr Radoslav Stojanovich tumaci kao posledicu realne politike zvanicnog Beograda koji je pitanje manjina u bilateralnim susretima s Albanijom, ostavljao po strani za neka bolja vremena ("Intervju", 1985). Akademik Antonije Isakovich, za to sto je srpska nacija zapostavila svoju manjinu u Albaniji, okrivljuje pre svega titoizam, koji je sputavao i onemoguchavao Srbiju da bilo sta ucini za opstanak Srba i Crnogoraca u toj zemlji. Cinjenica je, medjutim, da je Srbija i posle titoizma malo sta ci nila. Kada je pocetkom 1991. godine u Albaniji doslo do politickih i socijalnih previranja, veliki broj srpskih i crnogorskih izbeglica vratio se u SFRJ. Neke od njih, kao na primer, porodicu Stane Bilbije, familiju Draga Krdzicha ili Sime Markovicha, pustila je licno nova albanska vlast predsednika Sali Berise, dok su neki jednostavno prebegli preko granice. Samo u toj godini u novoj seobi, u Jugoslaviju je doslo oko dve hiljade Srba i Crnogoraca iz Albanije. Ni trecha Jugoslavija nije pokazala preveliku z abrinutost za sudbinu ove srpske manjine. Bezechi iz zemlje bunkera i logora pripadnici srpske i crnogorske manjine su i bukvalno opet stavljeni u zatvor, jer je njihov prihvatni centar u Crnoj Gori bio u prostorijama kaznionice Spuz. Kasnije su prebaceni u Decane, gde zive iskljucivo Siptari. Na savetovanju SANU u Sremskim Karlovcima o srpskoj nacionalnoj manjini u Albaniji, septembra 1993. godine, sem konstatacija stanja, nije bilo pomaka u jugoslovenskoj politici prema ovom delu srpskog naroda. Albanija je zvanicno tek skoro priznala postojanje srpske nacionalne manjine, ali je njen polozaj u Albaniji katastrofalan. Akademik Antonije Isakovich je istakao na tom naucnom skupu u SANU, da su Srbi u Albaniji "...najtragicniji deo srpskog naroda u celini, do kog je ruka matice Srbije kasno stigla, ali je ipak stigla..." ("Politika", 1993).