Srbi i Crnogorci su se masovnije pojavili na tlu Slovenije jos 1530. godine kada su, bezechi od turske najezde, u manjem broju naselili severnu stranu Zumberackih planina, a na jugu, u vechem broju, presli Kupu, usli u Dolenjsku i naselili Belu krajinu. Medju prvima u Belu krajinu stigle su porodice Vrlinicha sa Cetine, Husich iz Boke, zatim Kordicha, Selikovicha, Radojcicha, Vignjevicha, Vranesevicha i Jankovicha iz Unca i Glamoca, ali i iz Pechi i Vranja. Udomili su se podno planine Bukovlja na Kupi i osn ovali sedam naselja: Bojanci, Marin Do, Perudika, Adlesichi, Paunovichi, Zunichi i Vinice. Formiranjem Austro-Ugarske ova mesta, sa ukupno 450 domova, pocela su tek da jacaju i da se razvijaju. Pravoslavci u Bojancima su dobili status crkvene opstine, svoj hram i svestenika. Tu je podignuta 1880. godine i prva osnovna skola na srpskom jeziku. Crkva, doduse drvena, podignuta je i u mestu Marin Do. Prvi srpski ucitelj bio je Slobodan Zivojinovich iz Sapca, a poslednji Mihajlo Spirich 1964. godine, kada je osm oljetka zatvorena, navodno, zbog malog broja srpskih djaka. U Zumberku, pak, srpski uskoci su se pojavili na slovenackoj strani tokom XVII veka (Mala enciklopedija, 1986).

Puna cetiri veka pravoslavci su u Beloj krajini ziveli izolovano od slovenackog drustva, zenili se medju sobom i tako uvechavali domachinstva, ali i svoja imanja. Pred Drugi svetski rat u Beloj krajini je zivelo oko 7.000 Srba i Crnogoraca. U to vreme su se pojavili i mesoviti brakovi. Prema Statistickom godisnjaku Kraljevine Jugoslavije, 1931. godine u Dravskoj banovini bilo je 6.745 pravoslavaca. Tokom NOB-a, ovi Krajisnici su mahom otisli u partizane. Ovde na Kupi je jos 1942. godine stvorena prva slobo dna teritorija u Sloveniji, a zatim i prvi narodnooslobodilacki odbor (Filipovich, 1969). Prema popisu stanovnistva, 1948. godine u Sloveniji je registrovano 7.048 Srba i 521 Crnogorac.

Srbi i Crnogorci su Sloveniju u poslednjih pet decenija naseljavali dva puta. Prvi put tokom i odmah posle rata, kada se u ovoj republici zateklo nekoliko hiljada partizana i komunistickih kadrova. Drugi talas doseljavanja naisao je dvadeset i pet godina kasnije, kada su iz Srbije, Crne Gore i BiH krenuli mnogi da u najbogatijoj jugoslovenskoj republici nadju bolji zivot. Od 1948. do 1981. godine u Sloveniju se doselilo 111.905 stanovnika. Njih 22 odsto stiglo je iz Srbije, skoro 2 odsto iz Crne Gore, a me dju 30 odsto iz BiH bilo je dosta i pravoslavaca. U ukupnom broju zitelja Slovenije oni su cinili tek nesto vise od 3 odsto. Prema popisu stanovnistva iz 1981. godine, u Sloveniji je bilo 3.217 Crnogoraca i 42.182 Srba, a deset godina kasnije, 47.911 (Statisticki godisnjak Jugoslavije, 1991). Kako je u Sloveniji, kao i u ostalim republikama u to vreme, bilo dosta Jugoslovena, zatim neprijavljenih radnika i clanova njihovih porodica, Dragisa Marojevich, clan Srpske demokratske stranke Slovenije i lider Stra nke za ravnopravnost gradjana procenio je 1991. godine da u Sloveniji ima cak 100.000 pravoslavnih gradjana. Po njemu, najvise ih je bilo u industrijskim centrima - LJubljani 17.695, Mariboru 3.090, Kopru 1.938, Kranju 2.895, Celju 2.069 i Jesenicama 1.861. Vechina je bila zaposlena u industriji. Najmanje Srba i Crnogoraca u Sloveniji devedesetih godina bilo je upravo u Beloj krajini - Metlika 104. Ostali su se asimilirali. Crkve i skole su im zatvorene, a Srpski dom pretvoren u vatrogasnu stanicu i magac in. Nesto malo pravoslavnih starosedelaca, nekoliko desetina, bilo je i u Zumberku.

Na incijativu oficira JNA 1953. godine srpska skola je otvorena i u LJubljani. Bila je to zapravo skola "Prezihov Voranc" sa pararelnom nastavom na slovenackom i srpskom jeziku. Krajem osamdesetih godina u njoj je bilo oko 6.000 djaka, dece dosljaka ili neslovenaca, kako su to LJubljancani voleli da kazu. Zbog losih nastavnih kadrova i programa, ova skola nije ostavila vecheg traga u kulturnom zivotu Srba i Crnogoraca u Sloveniji, pa je vech pocetkom devedesetih godina, zbog navodnog nedostatka ucenika nast ava na srpskom jeziku ukinuta. U gradskom parku Tivoli, posle Drugog svetskog rata, podignuta je i pravoslavna crkva Sveti Chirilo i Metodije, koja je okupljala krajem osamdesetih oko deset hiljada vernika. Medjutim, pored oca Perana Boskovicha i djakona Jovana Patocana, u Sloveniji je u tudjim i iznajmljenim crkvama sluzbu odrzavalo jos cetrdesetak pravoslavnih svestenika. Hram Svetog Chirila i Metodija je i danas jedina srpska crkva u Sloveniji.

Srbi i Crnogorci su postali gradjani drugog reda, izjavio je Dragoslav Ognjanovich iz Vevce u listu "Svet" septembra 1989. godine. Zbog te izjave on je ostao bez posla u ljubljanskoj "Iskri". Uostalom, Srbi, Crnogorci, pa i Slovenci koji u to vreme nisu isli "ljubljanskim marsom", bili su sklanjani. Na inicijativu akademika Vladimira Dedijera da se ispita polozaj ne-Slovenaca odgovoreno je mrznjom i novim optuzbama. I kada je 1989. godine u Beloj krajini Odbor za zastitu Srba u Bojancima i Marin Dolu zatraz io slobodu jezika, veroispovesti i nacionalnog opredeljenja, CK SK Slovenije i RK SSRN su tu inicijativu proglasili huskaskom i remetilackom. U RSUP-u je tim povodima i napravljen poseban spisak nepodobnih Srba i Crnogoraca. Zbog svojih napora da zastiti dosljake i njihove porodice od progona i ukidanja njihovih ljudskih prava, Dragisa Marojevich, predsednik Stranke za ravnopravnost gradjana, dva puta je hapsen i saslusavan, a trechi put je ostao i bez zaposlenja. Rad Srpskog kulturnog drustva "Sava", koje je osnovano 1989. godine, jednostavno je bio zabranjen. Vrhunac te slovenacke netrpeljivosti prema Srbima i Crnogorcima pokazao se 1991. godine, kada je policija u LJubljani zabranila miting Srba i Crnogoraca i kada je tokom gradjanskog rata ubijeno cetrdeset vojnika i staresina JNA, a potom iz Slovenije proterano 30.000 pravoslavaca i trideset i cetiri pravoslavna svestenika.

Na dan "razdruzivanja Slovenije od SFRJ", 25. juna 1991. godine pored Ustavnog akta o samostalnosti i nezavisnosti, Ustavnog zakona o sprovodjenju tog akta i Deklaracije o nezavisnosti, delegati slovenacke Skupstine su usvojili i Zakon o drzavljanstvu, po kome ne-Slovenci imaju pravo na drzavljanstvo na osnovu dozvole stalnog boravka. Veliki broj njih, tacno 165.994, iskoristilo je to pravo da zive kao gradjani Slovenije sa dvojnim drzavljanstvom. Medju njima se naslo i 22.288 lica iz Srbije i 4.694 iz Crn e Gore. Slovenacki nacionalisti, medjutim, nisu bili zadovoljni ovim resenjem pa su krajem 1993. zahtevali izmenu Zakona o drzavljanstvu, tako da bi drzavljanstvo mogli da dobiju samo dosljaci ozenjeni Slovencima, dobrog materijalnog stanja, sa znanjem slovenackog jezika i koji odgovaraju slovenackim nacionalnim interesima. Uporedo sa ovim zahtevom podnet je i predlog da se ukinu dotadasnje odredbe o dvojnom drzavljanstvu, cime bi trebalo stvoriti "nove Slovence", a otarasiti se ne-Slovenaca. Ovakvi zakonsk i propisi predlozeni su posle dvogodisnje antisrpske kampanje u Sloveniji, koja je u odredjenim trenucima dostizala i krajnje histericni nivo. Prvo su za sve zitelje SRJ uvedene obavezne vize, zatim su iz Slovenije proterani svi srpski privredni predstavnici. Potom je izvrsen napad na srpske institucije u Sloveniji sa ciljem da se spreci rad Udruzenja Srba u LJubljani, koje od marta 1991. vodi dr Radomir Nikolich, jer je zvanicno zahtevao nastavu u skolama na srpskom jeziku, slobodu veroispovesti i informis anja Srba i Crnogoraca, kao i Jugoslovena srpskog porekla. Srbi u Sloveniji cak nemaju status ni manjina buduchi da se vode kao "ostali".

Prema podacima mitropolita ljubljansko-zagrebackog gospodina Jovana, pocetkom 1994. godine u Sloveniji je bilo oko 30.000 Srba. Pored crkveno-skolske opstine u LJubljani, na cijem celu je bio inzenjer Vasilije Djurovich, na okupljanju srpskog zivlja radilo je jos nekoliko drustava. Srpsko-krajisko udruzenje "Mir" vodio je u LJubljani Radomir Jelcich, a Kulturno informativni centar "Pupin" Zivorad Andrejich. U Kranju je na celu Srpskog drustva "Sveti Sava" bio biznismen Dragisa Milich, dok su u Celju i Posto jni radila srpska udruzenja "Vuk Karadzich", odnosno "Nikola Tesla" (predsednik je Gojko Lazich). Djordje i Radmila Lazich vode u LJubljani "Prvu srpsku dramsku sekciju", a Kolo srpskih sestara vodi Dusanka Vukadinovich. Tu je tek otvoren Srpski kulturni centar "Slobodan Milosevich" i Udruzenje Srba opstine Kljuc, koje vodi Slavko Brankovich. Vechina ovih srpskih institucija odrzava direktne veze sa Republikom Srbijom.

Slovenija je u zimu 1993. godine predala mitropolitu Jovanu dokument iz koga se vidi da ova Republika prihvata srpsku crkveno-skolsku opstinu Sveti Chirilo i Metodije kao sastavni deo Srpske pravoslavne crkve.