Kako se vlast u Jugoslaviji iza Drugog svetskog rata bojala srpske politicke emigracije, tako je bila nepoverljiva i prema svemu sto je u obliku knjige stampano u srpskoj dijaspori. Srpski pisci u emigraciji bili su pod stalnom diplomatsko-obavestajnom prismotrom, kao i njihova dela.

U galeriji "ljudi sa greskom", koji su ziveli i stvarali u emigraciji, a koji su bili sastavni deo kulture, valja pomenuti Dragisu Vasicha, Slobodana Jovanovicha, Jovana Ducicha, vladiku Nikolaja Velimirovicha, Milosa Crnjanskog, Borivoja Karapandzicha i dr Lazu Kosticha, dr Zivka Topalovicha, dr Djoku Stepancevicha, dr Urosa Stankovicha, Jakova LJoticha, Ratka Parezanina, dr Mateju Matejicha i mnoge druge. Ovi srpski intelektualci su, ujedno, bili i pokretaci srpskih izdavackih kucha u dijaspori. Tako je S rpsku religijsku biblioteku "Svechenik" u Minhenu jos 1952. godine osnovao episkop zicki dr Nikolaj Velimirovich. Vladika je za urednika uzeo protojereja Aleksu Todorovicha, koji je za 25 godina rada stampao knjige sa religioznim, nacionalnim i literarnim sadrzajem, ali i kapitalna dela Nikolaja Velimirovicha. Biblioteka je zvanicno imala 45 izdanja srpskih knjiga.

Knjizevno-naucno drustvo "Srpska misao" je 1954. u Australiji osnovao dr Uros Stankovich, predratni advokat iz Zemuna, koji je oko sebe okupio znatan broj srpskih pisaca. Za 23 godine rada, dr Stankovich je objavio 60 dela srpske proze, poezije, istorije, nacionalne i kulturne problematike. Dr Uros Stankovich je, cim je emigrirao, jos 1947. godine u Austriji otvorio srpsku izdavacku kuchu "Danas". U njoj je za kratko vreme, ali na nemackom jeziku, objavio zbirku srpskih pripovedaka pod naslovom Zemlja Srbin ova prica. Dr Uros Stankovich je kasnije na "petom kontinentu" izdavao i naucni casopis "Tamo daleko" i godisnjak "Letopis". Zelechi da popuni nedostatak enciklopedijskih edicija medju Srbima u "slobodnom svetu", dr Stankovich je objavio dve knjige, kao i "Srpski istorijski leksikon". Prva knjiga stampana u izdavackoj kuchi "Srpska misao" 1956. godine bila je zbirka Pesme izgnanika Milana M. Petrovicha, a druga 1957. godine istorijska studija dr Miodraga Al. Purkovicha Kcheri kneza Lazara. Poslednja izdanja u ovoj kuchi Beli labud dr Milosa Sekulicha i Duhovno stvaralastvo srpske emigracije Borivoja M. Karapandzicha stampana su 1978. godine. Citava Biblioteka "Srpska misao" i danas se nalazi u Melburnu, u posedu gospodje Jelene Miletich, u srpskom manastiru Sveti Sava u Ilejnu kod Melburna. I mada je gospodja Miletich u vise navrata predlagala da se ova Biblioteka preda SANU i prenese u Beograd, u glavnom gradu Srbije za to, uopste, nije bilo interesovanja.

Izdavacko preduzeche "Iskra" iz Minhena osnovao je 1950. godine Jakov V. LJotich, predratni diplomata Kraljevine Jugoslavije i duhovni predvodnik Srpskih dobrovoljaca u "slobodnom svetu". Za 28 godina postojanja ova kucha je izdala 35 naslova vidjenijih Srba u svetu. Pored dvonedeljnog lista "Iskra", Jakov V. LJotich je stampao i svoju najpoznatiju knjigu posvechenu majci Memoari LJubice Vl. LJotich. U ovoj srpskoj izdavackoj kuchi svoja dela su objavljivali dr Miroslav Spalajkovich, dr Bozidar Purich, dr D joko Slijepcevich, Ratko Parezanin, Bosko M. Kostich. Jedno od popularnijih bio je i Ipsonski dnevnik Stojana Vuksicha, koji je objavljen 1987. godine i predstavlja klasiku srpske iseljenicke literature u dijaspori.

Kanadsko stamparsko-izdavacko preduzeche "Avala" u Vind-zoru, Ontario, osnovao je iza Drugog svetskog rata Pero Bulat sa dvojicom srpskih privrednika. Pored lista "Glas kanadskih Srba", ova kucha je stampala dvadesetak raznih dela iz istorije, nauke i beletristike. Medju njima posebno mesto zauzima delo novinarke Olge B. Markovich Doseljavanje Srba u Kanadu i njihova aktivnost, koja je 1963. godine dobila godisnju nagradu Srpske narodne odbrane. U to vreme, predsednik SNO u Kanadi je bio Velimir Toskovich. Medju saradnicima "Avale" bili su poznati pisci Mihailo Petrovich, Slobodan Jovanovich, Adam Pribichevich, Radoje Knezevich, Ana Milanovich-Zivadinovich, ali i dr Fran Erjavec, autor knjige Srbi i Slovenci.

Izdavanjem srpskih knjiga u emigraciji bavio se i Srpski narodni savez, tj. "Amerikanski Srbobran" iz Pitsburga. U vreme kada je urednik bio profesor Jovan Bratich, sedamdesetih godina, ova redakcija je stampala dela Mihajla i Jovana Ducicha, Mila Radakovicha, Branka Pekicha, Luke Hristiforovicha. Pored knjiga iz nacionalne istorije, "Amerikanski Srbobran" je stampao istorijske citanke i bukvare, ali je najzapazeniji po izdanju poslednje zbirke Pesama Jovana Ducicha iz 1943. godine (Karapandzich, 1978).

I u redakcijama projugoslovenske orijentacije, gde je uticaj Srba bio vrlo jak, stampana su dela srpskih emigranata. Takav je slucaj bio sa urednistvom redakcije "Nasa rec" u Londonu. Ova izdavacka kucha je formirana, kako tvrdi njen osnivac Desimir Tosich, sa ciljem da se povezu srpske, ali i jugoslovenske socijalno-kulturne zadruge u Cirihu, Briselu, Parizu, Zenevi, Salcburgu i Londonu. Za dvadesetak godina postojanja ova kucha je stampala 30 knjiga raznih autora. Medju poznatijim piscima za "Nasu rec" su pisali Zivko Topalovich, profesor Ivan Avakumovich, zatim dr Bogoljub Kocovich, kao i Milovan Djilas i Gojko Djogo, a i dr Vojislav Seselj. Milovan Djilas je u Londonu stampao svoje tri knjige. Nesavrseno drustvo je stampao na srpskom jeziku 1970. godine, a Novu klasu i Vlast dve godine kasnije. Urednistvo "Nase reci" je stampalo Djogova Vunena vremena, Seseljevu studiju Sta da se radi, zbog kojih su obojica bili proganjani osamdesetih godina u Jugoslaviji. Najvise pozornosti medjunarodne, ali i srpske jav nosti, medjutim, izazvalo je izdanje dr Bogoljuba Kocovicha Zrtve drugog svetskog rata iz 1985. godine.

Krajem pedesetih godina u Cikagu, a potom i u Klivlendu, grupa srpskih intelektualaca, koje je predvodio novinar i biznismen Djordje Djelich, osnovala je Americki institut za balkanska pitanja. U okviru njegove izdavacke delatnosti stampano je i tridesetak naslova srpske publicistike i istoriografije. Medju piscima najprisutniji je bio dr Lazo M. Kostich kome su stampana dela Chirilica i srpstvo 1963. godine, Sporni predeli Srba i Hrvata 1957. godine, Istina o hrvatskoj tisuchletnoj drzavnosti 1967. i O srp skom ustavu 1990. godine. Te godine je objavljena i politicka studija Jovana Ducicha Verujem u Boga i srpstvo. Znacajan doprinos sirenju srpske kulture putem knjige dale su i velike iseljenicke organizacije Srpska narodna odbrana i Srpski kulturni klub "Sveti Sava". Ove srpske asocijacije u dijaspori izdavale su knjige znamenitih Srba na americkom, australijskom i evropskom kontinentu. Tako su, na primer, knjige dr Laze M. Kosticha Njegos i Crnogorci iz 1963. godine, O srpskom imenu iz 1965. i Primeri hilja dugodisnje kulture Hrvata iz 1953. godine, izdate od strane SNO u Kanadi, Australiji i SAD. Dok je knjigu Kojim putem dr Slobodana Draskovicha izdao SKK "Sveti Sava" u Cikagu 1967. godine. Pored toga, svoja posebna izdanja u vidu knjiga imale su i mnoge redakcije srpskih novina i biltena. Izuzev "Amerikanskog Srbobrana", "Iskre" i "Nase reci", specijalna izdanja imali su i "Kanadski Srbobran", "Bratstvo", Bilten Srpskog nacionalno-kulturnog kluba u Svajcarskoj i Srpski narodni univerzitet u Milvokiju. Mnoge knjige bile su izdate i od strane Srpske pravoslavne crkve, odnosno njenih eparhija u dijaspori. Mihailo Vlahovich je 1974. godine u stampariji SPC za Veliku Britaniju i Zapadnu Evropu, u Diseldorfu, stampao svoj putopis Na putu za Svetu Goru sa deset svojih najlepsih pesama. Medju crkvenim delima, pored izdanja posvechenih religijskim pitanjima, u dijaspori je objavljeno i tridesetak spomenica o srpskim pravoslavnim crkvama, od kojih je, svakako, vrlo znacajna ona iz 1984. godine posvechena manastiru Grac anica u Libertivilu, kod Cikaga. U srpskoj dijaspori bilo je i nekoliko komercijalnih izdavackih kucha. Medju njima, jedna od najstarijih je bila ona koju su vodila bracha Palandacich iz Cikaga i bracha Jovanovich iz Njujorka. Izdavastvom se u novije vreme bavi Radomir Putnikovich iz Londona.

Vrlo znacajno mesto u srpskoj kulturi imaju i privatna izdanja samih pisaca ili njihovih donatora, sponzora i dobrocinitelja. U Klivlendu, na primer, izlazi "Knjizevni vesnik" - povremenik za knjizevnost, umetnost i kulturu. Njegov glavni urednik, gospodin Borivoje M. Karapandzich je po mnogima jedan od najvechih zivih pisaca danas u dijaspori. Svoja najpoznatija dela Gradjanski rat u Srbiji 1941-1945, Dnevnik jednog emigranta, Spomenica srpskih dobrovoljaca, Kocevje-Titov najkrvaviji zlocin i Jugoslovensko krvavo proleche 1945. stampao je iz sopstvenih sredstava. Najplodniji pisac Lazo M. Kostich je, medjutim, pored licnih izdanja Kradja srpskog jezika 1964. godine, O zastavama kod Srba 1960. godine i Cija je Bosna 1955. godine, imao i sponzore. Milos Kovac iz SAD, Milos Samardzich iz Kanade, Mihailo D. Milanovich i Gasa Baden iz Svajcarske su, na primer, finansirali stampanje Kostichevih knjiga Krivosijski ustanak 1869. godine, odnosno Etnicki odnosi BiH i Istorijska i slicna prava na BiH. Dr Pavle Topalovi ch iz Nju Dzersija je sa prijateljima, na primer, 1980. godine izdao knjigu Sinovi izdane Srbije, prvo memoarsko delo srpskog komandosa Nikole Kavaje.

Najvechi broj srpskih pisaca u dijaspori pripadalo je generaciji tzv. ratnih emigranata. Jos 1946. godine u logoru Eboli, u Italiji, pripovedac Veroljub N. Dinich iz okoline Leskovca, vodio je srpski Klub umetnika i knjizevnika. Slicnu asocijaciju, Udruzenje srpskih pisaca, krajem cetrdesetih godina u Londonu, formirao je knjizevnik Miodrag Al. Purkovich, ciji je predsednik bio sve do 1976. godine. Sa njima drzava Jugoslavija, odnosno republike Srbija i Crna Gora nisu sve do pocetka devedesetih godina imale nikakvih zvanicnih i sluzbenih kontakata. Mnoge knjige koje je, na primer, Borivoje M. Karapandzich slao SANU vrachale su mu se sa napomenom "urucilac nepoznat". Poslednje tri godine, medjutim, na inicijativu akademika Predraga Palavestre, u SANU su odrzana dva savetovanja o srpskoj knjizevnosti u emigraciji. Time je zvanicno, prvi put u poslednjih pedesetak godina, uspostavljena direktna veza izmedju duhovnog stvaralastva Srba u rasejanju i Srba u Otadzbini.

Srbi su u dijaspori, posebno u SAD, stampali srpske studije. Naime, pre petnaest godina Srbi su u Kolumbusu osnovali sekciju Severnoamerickog drustva za srpske studije, kao deo Americkog drustva za razvoj slovenskih studija (American Association for Advencement for Slavic Studies). Ovo Drustvo je pocetkom osamdesetih godina izdavalo publikaciju "Serbian Studies". Publikaciju je uredjivao prof. Nikola Moravcevich iz Cikaga, a clanovi Uredjivackog odbora su bili prof. Dimitrije Djordjevich, Mateja Matejich, V asa Mihailovich, Olga Nedeljkovich i LJubica Popovich.

*

* *

Srbi u dijaspori, kao komponenta ekonomske saradnje sa Otadzbinom, doskora nisu bili predmet ozbiljnijih rasprava, a ni posebnih istrazivanja. Razlozi su verovatno objektivne, ali i subjektivne prirode. Dosad se vise paznje posvechivalo takodje vaznim pitanjima negovanja kulturnog nasledja iseljenika, manjinaca i gradjana na privremenom boravku, kao i ocuvanju etnickog identiteta Srba u dijaspori. Medjutim, vreme u kome zivimo nameche potrebu da se ti ljudi tretiraju, kad je god moguche, kao spona za razvoj saradnje u oblasti nauke i tehnologije, trgovinske razmene visih oblika privredne saradnje i intenzivnije komunikacije u smislu transfera znanja, kapitala i roba. Ta saradnja na duzi rok treba da ima komponentu povratne sprege kretanja ljudi u oba pravca. Na to opominju primeri iz istorije.

Jedan od prvih malobrojnih Srba koji su se odlucili za preookeansku avanturu bio je Nikola Jovanovich, kasnije prvi srpski diplomatski predstavnik u SAD. Nikola Jovanovich je rodjen 1853. godine u Pozarevcu. Sa 16 godina, 1869. godine, odlazi u Ameriku, gde kasnije studira u Njujorku i Nju Dzersiju. Pored studija, on dosta putuje po Americi, pa je kasnije, 1884. i 1885. godine, objavio svoje utiske s putovanja, u dve knjige: O nasima preko mora i Feniks grad. Ambicija mladog Jovanovicha da postane rudars ki inzenjer bila je prekinuta ubrzo nakon sto je 1876. godine Srbija usla u rat s Turskom, i Nikola se vratio u domovinu. Za vreme rata, pored ostalog, sluzio je i kao prevodilac inostranim ratnim dopisnicima. Srpska vlada ga, kasnije, salje u London da posreduje u diplomatskom konfliktu izmedju Srbije i Engleske, koji je nastao kao reakcija Velike Britanije na prevrat iz 1903. godine u Beogradu. Jovanovich je doprineo da se ponovo uspostave diplomatski odnosi izmedju Srbije i Velike Britanije, 1906. godin e. Konacno, Nikola Jovanovich je 1908. godine poslat u SAD za prvog srpskog diplomatskog predstavnika, gde je ostao do 1911. godine. Njegova glavna aktivnost u Americi bila je usmerena prema vech probudjenom interesu kod poslovnog sveta za Srbiju. Za vreme carinskog rata izmedju Srbije i Austrije 1906-1911. godine, americke firme se sve vise interesuju za ulaganje kapitala u Srbiju ("Serb Vorld", 1982).

Mihailo Pupin je ostao u istoriji poznat ne samo kao profesor i naucnik, vech i kao patriota obe domovine, a iznad svega ponos naroda iz kojeg je potekao. Nase narode je neizmerno zaduzio svojim humanizmom i rodoljubljem, osobito zaslugama koje je stekao kao pocasni generalni konzul Srbije u Njujorku, od 1911. do 1920, predsednik Srpskog narodnog saveza u SAD, organizator u prikupljanju materijalnih sredstava, opreme i medicinske pomochi, dobrovoljaca iz SAD za ratove od 1912. do 1918. godine, kao i ucesnik na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Za vreme pedesetodnevnog rada u Parizu, Pupin je mnogo doprineo tome da svi clanovi americke delegacije potpuno razumeju jugoslovenske teznje i zelje. Pupin je svojim licnim poznanstvom s predsednikom Vilsonom i ministrom spoljnih poslova Lansingom, mnogo doprineo da u sastav drzave SHS udju Dalmacija, zapadna Slovenija, deo Slavonije i Baranja i njegov rodni Banat. On je zasluzan za afirmisanje jugoslovenskog pitanja pred americkom javnoschu i politicarima, osobito mnog obrojnim kontaktima koje je imao s uglednim licnostima americkog zivota.

Primera radi, Srpska narodna odbrana pod vodjstvom Mihaila Pupina, sakupila je novac za Crveni krst u Srbiji i Crnoj Gori i to: u toku balkanskih ratova, 313.947 dolara, a od 1914. do 1916. godine jos 913.044 dolara. U ratovima od 1912. do 1918. godine preko 20.000 Srba iz Amerike otislo je "tamo daleko" da se bori zajedno sa srpskom i crnogorskom vojskom protiv osvajaca. Oko 15% ukupnog broja iseljenika je napustilo rudnike i fabrike u Americi pevajuchi "Rado ide Srbin u vojnike", sa ciljem da ide preko okeana i pomaogne svojoj brachi u otadzbini.

Dr S. Draskovich (1967), u knjizi Kojim putem?, pored ostalog, kaze:

"Mi smo svoju nezapamchenu tragediju, nacionalnu, biolosku, politicku, kulturnu itd., doziveli zato sto smo dozvolili da nas u Jugoslaviji, pre rata, za vreme mira, drugi duhovno razbiju, zbune i oslabe."

Americki Srbi, na primer, dali su svoj doprinos i razvoju Amerike uopste i razvoju Otadzbine. Tu se, pre svega, misli na one koji su svojim delom - u oblasti nauke, prosvete, kulture, umetnosti i drugim - dali doprinos razvoju i napretku Amerike. Kad se govori o doprinosu razvoju Amerike, ime Nikole Tesle se ne moze momoichi. Cime je, zapravo, Tesla Ameriku i covecanstvo zaduzio uopste? Engleski profesor Kap, povodom obelezavanja stogodisnjice Teslinog rodjenja, odgovorio je na ovo pitanje, na vrlo slikovi t nacin:

"Daleko u istoriji anonimni genije pronasao je tocak. To je bilo jedno od najkorisnijih dela koje je jedan covek bilo kada dao svome rodu. Ovaj pronalazak bio je mozda sasvim ocigledan; ali pronalazak jednog nevidljivog tocka, koji je napravljen ni od cega drugog nego od magnetnog polja, bio je daleko od ociglednog i to je ono sto dugujemo Tesli. To je moglo da ponikne samo u jednom briljantnom intelektu" ("Galaksija", specijalno izdanje, septembar 1984). Godine 1892, Tesla je, posle posete Londonu i Parizu gde je drzao predavanja, dosao i u Beograd. U Beogradu ga je pozdravio pesnik Jovan Jovanovich Zmaj koji je za tu priliku napisao pesmu "Pozdrav Nikoli Tesli" (Prof. Nikola Pribic, The Human Side of Scientist, Serb World, No. 2, 1983). Inace, Galupova anketa ukazuje da vise od dve trechine svih Amerikanaca osecha da su ovu zemlju unapredili talenti i kultura njenih useljenika (Lucia Mouat, The Christian Science Monitor, 1990)

Pored velikana srpskog porekla koji su ziveli i radili na americkom tlu, kao sto su Mihailo Pupin, Nikola Tesla, Paja Radosavljevich, vladika Nikolaj Velimirovich, Jovan Ducich, paznju zasluzuju i mnogi savremeni Srbi u SAD i drugim zemljama, koji daju ne mali doprinos i o kojima je bilo dosta reci.

Kada se govori o odnosu prema srpskom pitanju, treba rechi i to da se u Americi, kao i u drugim delovima sveta, veliki broj Srba do sada izjasnjavao kao Jugosloven. Tome su doprinele i zemlje destinacije svojom politikom i statistickim obuhvatom "po zemlji porekla".

Sada kada je "medjunarodna zajednica" ucinila veliku nepravdu jugoslovenskim narodima, a posebno srpskom, pomoch dijaspore Otadzbini je od izuzetnog znacaja, ne samo materijalno vech i politicki i na svaki drugi nacin (Nedeljkovich, 1994). Profesor Nedeljkovich je misljenja da i "otadzbinska vlada treba da u krugu strucnih savetnika i saradnika redovno ima na raspolaganju i tim iz dijaspore: i za politicka, i za privredna, i za kulturna pitanja."