Jos pri kraju rata Italija je bila utociste jugoslovenskih politickih begunaca. Kao zona interesa SAD i Velike Britanije iza rata, pristala je da bude domacin i odbeglim jugoslovenskim delinkventima, koji su gotovo masovno pedesetih i sezdesetih godina nadirali preko jugoslovenske drzavne medje. Ko god je u Jugoslaviji ukrao kokosku i bio za to progonjene, nalazio je nacina da prebegne u Italiju. U toj zemlji mafije mladi jugoslovenski prestupnici su, prinudjeni da se snalaze, vrlo brzo zavrsavali ulicne skole dzeparenja, ali i zatvorske kurseve razbojnistava. Neki su stigli cak i do "Koza nostre", jer su pod njenim okriljem pljackali Italiju.

Put Dragana Malesevica u svet preko Italije je bio sladak i kratak. Rodjen je 1949. pored Radio Beograda u Hilandarskoj. Crtao je po haustorima i skitao. Sezdesetih Dragan Malesevic je bio u grupi mladica kod poznatog rvaca Citakovica, zvanog Cita. On ih je ucio borilackim vestinama, pa je tako Tapi trenirao karate, rvanje i dzudo.

- Jaci momci su tada mogli veoma ugodno da zive od svojih pesnica, a da pri tom ne prekrse zakon. U Beogradu je svaki kvart imao svoj orkestar. Mi smo na igrankama odrzavali red, prodavali i cepali karte na ulazu. Tada se nisu placali nikakvi porezi i odlicno se zaradjivalo. Najbolje su prolazili oni koji su radili u Domu omladine i to se smatralo vrhuncem "napredovanja u poslu". A na tim igrankama su se sretali "kraljevi" raznih krajeva Beograda, i igranka se nije mogla zavrsiti bez tuce. Gotovo svi iz sale su prelazili u dvoriste skole, navijalo se, padale opklade, a vrhovni sudija bio je Cita. On je, na izvestan nacin, upravljao nasim zivotima i najcesce bio inicijator tih okrsaja, a potom se trudio da sve ostane u granicama fer-pleja - pricao je novinarima slikar Dragan Malesevic.

Tapi je usao u istoriju nase kriminalistike jer je sedam godina protiv njega vodjena istraga. Drzava je odustala od gonjenja, zato sto je shvatila da Tapi i druzina nisu ostetili drzavu, niti njene podanike, vec Evropu.

- Bio sam izbacen iz sedam gimnazija. Bio sam nestasan, ali sam izbacivan zbog izostanaka, zbog putovanja. Ta epizoda mog zivota pocela je ovako. Imao sam drugara, zvao se Dragan Zivic. Njegov otac je bio mesar. On je mazn'o neke pare, pa je zbrisao u Italiju. Taj njegov sin Dragan isao je kod njega u posetu, pa kad se vratio, pokazivao mi je vozne karte do Trsta. Uzmem od njega tu kartu, potopim je u alkohol i digne se sve ono sto je pisano preko indiga. Posle toga moj drug Jova i ja kupimo najjeftiniju kartu Trst - Sezana i nazad, potopimo je u alkohol, tekst nestane a pecati ostanu. Sad smo mi ispisali original kartu za Rim da vidimo kako to izgleda. Bio sam maloletan i imao sam pasos na pasosu moje majke. Odemo mi u Rim. Putovalo se dvadeset i cetiri sata. Krenemo ujutro, gluvarimo u Rimu ceo dan i uvece sednemo u voz i vratimo se nazad bez problema. Sledece nedelje smo isli prvim razredom. Trece putovanje je bilo za Bec, ali smo morali da imamo povratne karte, to je bila kao neka garancija. Medjutim, mi u Bec ponesemo po trideset komada povratnih karata da ih prodamo. Prodavali smo prvi razred po ceni drugog razreda. Sve smo prodali.

U Becu na zeleznickoj stanici posmatrao sam zeleznicku kartu Evrope i shvatio da je najunosnija relacija za nas posao Pariz. U Parizu smo vrlo brzo stekli svoju klijentelu. Mi zakupimo jedan mali pasaz na Gar d' Lion, nadjemo jednog popa koji je imao boravak u Parizu, registrujemo to na njegovo ime, i istaknemo natpis: "Turisticka agencija za prodaju karata za Jugoslaviju". Nikom se nista ne dogodi. Tako smo 1969. godine, za Novu godinu, morali da radimo u tri smene. Zaposlili smo nase ljude koji zive tamo i oni su radili za nas. Sve je to islo preko mene. Posle smo razvili posao i u Cirihu, i Minhenu, a ja sam ostao u Parizu.

Vikend u Milanu

Posao je isao fantasticno - kaze Tapi. - Niko u Jugoslaviji nije bio ostecen. Mi smo prakticno, potkradali zeleznice najbogatijih zemalja Evrope. Zaradjivali smo i mi i putnici. Imao sam tada beli "kadilak". Provaljeni smo posle nekoliko godina "uspesnog rada", tako sto je jedan covek vratio kartu, a ljudi iz zeleznice nisu uspeli da nadju njen original, jer je bila falsifikovana. Te 1969. neki Siptar kupi cetiri karte, i pokusao kasnije da ih vrati u Zagrebu. Tada je uprava za zeleznicki saobracaj bila u Zagrebu, tu se preko matrica sravnjivalo sta je prodato, i oni ustanove da su te karte prodate samo za granicni prelaz. A bas tada samo razvili posao u Jugoslaviji - imali smo mrezu u Rijeci, Splitu i Zagrebu. Ja, medjutim, tada iz neobjasnjivih razloga u KSR u Beogradu, kupim sedamnaest pravih karata za Pariz. Policija se ukrca u taj voz, i u tom vozu pronadju 36 falsifikovanih karata. Policija je, znaci, kad sam kupio pravu kartu, dezurala u KSR i sva sreca da sam kupio prave karte. Medjutim, oni su me tada uhapsili, ali nisu imali nikakvih dokaza. Sto ce ti tolike karte? Ja im kazem da sam kupio za Cigane koji imaju malu decu.

Meni, prakticno, nista nisu mogli. Ja se nigde nisam pojavljivao, drugi su radili posao. Bio sam samo mozak ekipe. Ali, na sudjenju se dogodilo nesto neocekivano. Poredjali su nas, kako se to radi u policiji, a jedna baba je trebalo da identifikuje momka koji joj je prodao kartu. Posto nisam radio taj posao, bio sam miran i nasmejan. Kad me je ugledala, baba je skocila, pocela da me udara kisobranom i vice: "To je taj zlikovac!" Posle dva meseca, baba je umrla, pa je tako nestao jedini svedok koji je mene teretio. Posto nas Interpol nije trazio, nasi su shvatili da je besmisleno da nas progone. To je bilo 28. marta 1970. godine. Verujem da su znali o cemu se radi, ali nisu imali dokaze. Tada sam prestao to da radim, i posle toga otputovao sam za Englesku. Tako sam poceo da skitam po svetu, a u Beogradu sam upisao spoljnu trgovinu.

Da ta italijanska skola kriminala nije bila laka, govore i cinjenice da je, na primer, Rade Caldovic na pocetku svoje internacionalne karijere 1972. godine u Veroni dobio metak u stomak. U Rimu je zaglavio u zatvor. Bata Glavac je dobio dva metka u telo. Kroz Italiju su na svom putu ka Evropi protrcali kao pocetnici u podzemlju Ljubomir Magas, Rade Caldovic, Veljko Krivokapic, Slobodan Grbovic, Milan Civija, Dule Milanovic, Dragan Malesevic, Mile Ojdanic, Sava Somborac, Pera Oziljak, Marinko Magda, Zeljko Raznatovic, Djordje Bozovic. Prva stanica na tom trnovitom putu bio je Trst, zatim Rim, dok je Milano i danas omiljeno steciste jugoslovenskih avanturista.

Jedan od njih, Nikola Tripcev iz Novog Sada, jos kao dete nepoznatih roditelja, u trinaestoj godini, kada je otkrio da je usvojenik, krenuo je stranputicom. Sa jedanaest godina je pobegao od kuce. Bilo je to 1966. U dvanaestoj je bio "petlic" u bokserskom klubu "Vojvodina". Kada je naucio da udara, odvazio se da u cetrnaestoj krade automobile. Bio je omladinski prvak Vojvodine u boksu, ali i sticenih popravnih domova u Krusevcu, Novom Sadu i Beogradu. U Krusevcu je boksovao za "14. oktobar", ali ga to nije popravilo:

- Taj dom je od mene napravio kriminalca, jer je on bio srednja skola kriminala. Zavrsio sam i neki zanat, ne zato sto sam hteo vec stoga sto sam bio poznat kao bokser. Posle Krusevca bio sam reprezentativac, zamena za cuvenog Mate Parlova. Ali sve se to meni nije svidjalo. Zeleo sam da budem nezavistan i 1972. sam krenuo u Italiju. Italija je tada za mene bila "Amerika". Jedna grupa Novosadjana je otisla nesto pre mene - Ivan Lukic, Dobrimir Ilijevski Dobre, Milan Krstacevic Budavi. Krenuo sam sa jednim malim kofercetom, uvezanim u kanap. Imao sam falsifikovan pasos, pasos drugog coveka ali sa mojom slikom. Presao sam granicu i nasao se u Italiji. Nisam znao nijednu rec italijanski. Samo sam u dzepu imao adresu "Via Vitruvio", nekog trga u Milanu. Krenuo sam tamo. Sticajem okolnosti naisao sam na mesto gde se okupljaju Jugosloveni. Jedan od njih se predstavio kao Daca iz Beograda. To je bio veliki prijatelj Juse Bulica, Ljube Zemunca i Arkana. Bio je dzeparos i dobro je poznavao Milano. Upoznao sam Dragomira Petrovica Drneta, pa Borislava Vuletica, bili su mi prijatelji. U Milanu me mnogo puta spasao Stevan Kosa Pista, koga sam znao jos iz Krusevca, moj veliki prijatelj. Dobio je veliku robiju jer su mu dokazane tri pljacke banaka. Sreo sam i Dobreta. Tu me je prihvatio Ljuba Zemunac, on je bio kralj u Milanu. Znao me je iz boksa. Ja sam za njega bio dete, jer je Ljuba bio stariji od mene sest godina.

Ljubomir Magas je otisao u Italiju 1971. godine sa svojim prijateljom Dacom. Krenuli su da nabave dobru garderobu, jer su, kako rece jednom Daca, Beogradjani uvek voleli da budu lepo obuceni. Stanovali su zajedno u Milanu, ali su izlazili odvojeno u nocni zivot. Ljuba je izlazio samo sa Jugoslovenkama, a Daca i sa Italijankama. Pre njih u Milanu je bio glavni Dado Cerovic, sve dok nije presao u Djenovu. Iza njega su ostali Bole Grcic, Misa Begonja, zatim oni koje su Jugosloveni znali samo po nadimcima: Metko, Bembe i Glava Ciganin.

U to vreme, pocetkom sedamdesetih, u Milanu je bio i Bosko Vucicevic, zvani Coro ili Koko, momak sa padina Zvezdare, koji je karabinjerima zadavao velike glavobolje. I on je kao Tripcev bio dete rastavljenih roditelja, odrastao je pored macehe, jer ga je majka napustila kada je imao samo osamnaest meseci. Ta slika napustenog deteta, nikada odraslog, pratila je mnoge Jugoslovene iz podzemlja, koji su na stranputici zivota trazili svoj autoritet. Vecinu njih podizala je ulica ili posesivne majke bez muske glave u kuci. Bosko Vucicevic je skolu kriminala zavrsio u popravnom domu Knjazevac, jer je i njegova maceha mislila da je to ustanova za popravak dece. Nije ni slutila da u takvim zatvorima decaci postaju nekontrolisani muskarci.

- Bosko je u domu zavrsio osnovnu skolu, zatim bravarski zanat, nikada se kao covek nije popravio, jer je posle Knjazevca bio u Negotinu i Nisu. Iz domova se vratio kao kriminalac, jer je u njima naucio sve sto ne valja. Krenuo je nizbrdo i bilo je kasno da ga zaustavimo. Dzepario je, krao automobile, govoreci: "Tata, ja uzimam od bogatih, siromahe ne diram!" Vremenom je postao majstor za prerusavanje i bezanje iz domova i zatvora. Istrgao se jednom miliciji u Zagrebu i preko Kopra pobegao u Italiju - seca se njegov otac Milen Vucicevic.

Coro je bio isuvise nervozan momak. Zeljan brzog uspeha na milanskom asfaltu, krajem 1973. godine je sa Aleksandrom Milicem pokusao da ukrade dnevni pazar i da opljacka goste restorana "Kika". Vlasnik Paolo Tondjordjo im se zestoko suprotstavio, pa su ga ova dvojica Beogradjana jednostavno isekla rafalom. Ispaljeni pucnji su bili poziv za mobilnu policiju, koja je brzo zatvorila krug oko Vucicevica i Milica i uhapsila ih. Njihove fotografije, objavljene u dnevnim novinama, obisle su brzo Italiju, Jugoslaviju, ali i celu Evropu. Napisi iznad tekstova o ovoj neuspeloj pljacki, najcesce su glasili "Jugosloveni terorisu Milano!"

Lazni Ivan Krsikapa

Klan Ljube Magasa u Milanu je imao tada desetak clanova. I bio je smetnja ostarelim jugoslovenskim kriminalcima, koji nisu mogli da trpe drske mlade Beogradjane i Zemunce. Zato je doslo do sukoba. Ta afera uzbudjivala je policijske i novinarske krugove Italije i Evrope. Oni su postajali svakim danom sve svesniji opasnosti od jugoslovenskih momaka. Prema izvestaju Interpola, naime, 22. marta 1973. godine nocna dezurna bolnica u Milanu imala je veoma cudne posetioce. Dva Beogradjanina, Bosko i Slobodan, zatrazili su hitnu intervenciju za svog druga, koji je obilno krvario. Hicima iz vatrenog oruzja mladicu su bili povredjeni desno rame, leva ruka, saka, a najteza povreda bila je na levoj strani grudi. Bosko i Slobodan tvrdili su ozbiljno lekaru da je na njihovog druga nepoznato lice pucalo iz pistolja, na nepoznatom mestu. Povredjeni se legitimisao pasosem na ime Ivan Krsikapa sa Cetinja, a bio je to, u stvari, Ljubomir Magas iz Zemuna. Milanski policajci su utvrdili da je do vatrenog okrsaja doslo u baru "San Lorenco" u Milanu, vlasnistvo Italijana Filipa Franceska. U baru je pronadjeno vise caura, ali i stvari koje poticu iz nekih kradja. Do sukoba je doslo bas oko ukradenih stvari.

Bosko, Slobodan i vlasnik bara nasli su se ubrzo iza resetaka, osumnjiceni za pokusaj ubistva Krsikape, koji je prebacen u uvek pretrpani zatvor "San Vitore" u Milanu. Nezadovoljan uslovima u "prenaseljenim" celijama, slabom hranom i drilom zatvorskih cuvara, jula 1973. godine Ljubomir Magas je organizovao pobunu u zatvoru. Cim je pobuna ugusena, Magas i jos sestorica najglasnijih "bukaca", svi Jugosloveni, razmesteni su u druge zatvore na jugu Italije. Krsikapa to jest, Magas, je premesten u zatvor na ostrvu Gorgon kod Livoma.

Tih meseci se u Jugoslaviji intenzivno tragalo za Ljubomirom Magasem, osumnjicenim da je januara 1973. godine u sumi na Zvezdari obljubio jednu maloletnu devojku. Beogradska policija je saznala da je Magas pobegao u inostranstvo, najverovatnije u Italiju, pomocu tudjeg pasosa. Tek sredinom oktobra 1973. nasa policija je otkrila da je Magas pobegao u Italiju pomocu pasosa Ivana Krsikape. Ali, kada je GSUP Beograda od Interpola Italije zatrazio da zadrzi Ljubu Zemunca, odnosno, Krsikapu, bilo je kasno. Zemunac je pusten iz zatvora 18. septembra 1973. godine i vise se nije mogao pronaci, ali je u izvestaju italijanskog Interpola o Ljubomiru Magasu, to jest, laznom Ivanu Krsikapi, pisalo:

"To je lice poznato kao bokser, amater u Jugoslaviji, predvidjen da ucestvuje na Olimpijskim igrama, ali je izostao zbog udarca nozem u stomak. Tomislav Spadijer ili Ljubomir Magas bavio se - ucenom trgovaca. Ucestvovao je 1973. godine i u oruzanim obracunima u Milanu, u kojima je bilo i ubijenih lica. Krece se u krugu ljudi koji sacinjavaju Jusuf Bulic, Rade Caldovic, Tahir Raifovic i Svetislav Andric. Opasan je i sklon bekstvu."

O tom slucaju Goran Vukovic je imao svoje misljenje:

- Nije bilo jednostavno ubiti Ljubu Zemunca, najvecu legendu jugoslovenskog i evropskog podzemlja. Bio je spreman da i svoju rodjenu majku stavi ispred sebe, kad bi na njega izvadili pistolj. Bio je vrlo opasan i okretan. Uvek bi unapred gurnuo trojicu, pa bi onda bezbedno ulazio on. Znao je sta ga gde ceka. Mnogi su pokusali da ga likvidiraju, a pre mene ga je upucao u stomak samo Kole Debeli. To je bilo u Italiji, u Milanu. Arkan mu je u kafani dodao pistolj i ovaj je pucao. Valjda je hteo da otme neke pare ili mu ih je Kole bio dao na zajam. "Evo ih, necu da ti vratim, oteo sam ti ih!" - provocirao ga je Ljuba.

U medjuvremenu i Nikola Tripcev je postao opasan, jer je nozem usmrtio Refika Vajzovica, zvanog Dzezba. Iz price legende novosadskog asfalta, koju je kazivao Verici Atanasijevic, i taj dogadjaj se moze rekonstruisati:

- Dzezba je meni bio duzan velike pare. A stalno mi je pretio da ce me ubiti ako ne napustim Milano. Kada smo se sreli, odmah je doslo do tuce. Ja sam njemu oteo njegov noz i ubo ga dva-tri puta. Pobegao sam u Jugoslaviju jer me je u Italiji za to ubistvo cekala kazna od najmanje dvadeset godina robije. O tom ubistvu u novinama je pisalo "Obracun u jugoslovenskom podzemlju". U Jugoslaviji sam se skrivao jedno godinu dana. Vratio sam se u Milano i poceo da radim zesce stvari - oruzane pljacke banaka i zlatara. Jugoslovenska mafija je u to vreme bila jako slaba, ja sam bio sa italijanskom. Kada su me Italijani uhvatili za ubistvo Dzezbe, na sudu me je branio advokat mafije, koga je angazovao Luidji, poznatiji kao kum Emilio Rifaldi, glavni covek u Milanu. Izasao sam iz zatvora posle dve i po godine.

Profesionalni dzeparos Nikola Vemic, koji taj "posao zna od rodjenja", usao je u svet kriminala sa petnaest godina. Posle domova u Krusevcu, Pancevu i zatvora u Sremskoj Mitrovici, Sibeniku, Doboju, Kopru, Puli i Beoggradu, radio je ali i robijao u Trstu, Rimu, Firenci. Milano je zastrasivao i Dragomir Petrovic, zvani Zmaj, kome su Italijani dali ime "Drago lo Slovo". On je bio proglasen cak i za jednog od kumova mafije Kalabreze. Bavio se dzeparenjem, otimanjem kockarskih uloga, pljackanjem banaka i zlatara. Malo ko je znao da je Zmaj bio tezak srcani bolesnik i da je bio surov kriminalac, jer je znao da ima malo od zivota. Uhvacen je ispod bilijarskog stola, u trenutku kada je zadavio rukama jednog lopova i cinkarosa iz milanskog podzemlja. U Milanu je operisao i Goran Vuksic, za koga se tvrdilo da je ubio jednog Arapina, posle svadje oko nekog tovara droge.

Sedamdesete godine su bile blagorodne za Jugoslovene u Italiji jer su nasi susedi imali dosta tolerantan odnos prema pridoslicama sa Balkana. U Italiju su dolazili najcesce ljudi iz velikih gradova, Beograda, Sarajeva, Zagreba, ali i iz Nisa, Skoplja, Uzica, Mostara, Pozarevca, Vrsca. Stevan Zupac je, na primer, imao trideset dve godine kada je u Trstu uhvacen posle pedesete kradje. Kako je javnosti saopstio Djuzepe Padulano, nacelnik Letece trscanske policije, mladi Vrscanin je bio specijalista za "kupovinu" po italijanskim robnim kucama sa ukradenim kreditnim karticama. Koristio je lazni americki pasos i studentsku karticu sa imenom Makloman Mekdonald. Sve bi za Zupca bilo u redu da jedan trgovac nije posumnjao u njegove kartice, pozvao policiju i Vrscanin se nasao iza brave.

Poslovi sinjor Djovanija

Tih sedamdesetih godina u Italiji je bilo vise od sedamdeset hiljada jugoslovenskih gastarbajtera, uglavnom na severu zemlje. Medju njima je bilo registrovano kod policije i oko hiljadu jugoslovenskih delinkvenata. Kako su se, u pocetku, i sami gastarbajteri delili u Trstu, Rimu, Milanu, Djenovi, tako su se delili i kriminalci. Beogradjani su kao i svi drugi pocetnici radili dzeparenje po Trstu i Milanu. Oni koji su imali ime, kao Beba Loncar i Gordana Miletic, bavili su se glumom u Rimu. Kada su finansijski i mafijaski ojacali, Beogradjani su poceli da se bave oruzanim pljackama. Profit zaradjen u tudjim zlatarama i bankama ulagali su u ilegalne kocakrnice i kafane sumnjive reputacije. Sarajlije su se bavile organizovanom kradjom i preprodajom automobila po arapskim zemljama. Njihov prvi vodja bio je Emil Memic iz Sarajeva. Zagrepcani su radili prostituciju. Mladen Sestic, Mihajlo Simic, Boza Pavkovic, Robert Djurdjevic, Ismet Coralic i Goran Bukarica su bili specijalisti za zavodjenje jugoslovenskih maloletnica i njihovo odvodjenje na trziste "belog roblja" u Italiju. Glavni makro je bio Goran Bukarica, koji je i svoje saradnike i zavedene devojke snabdevao laznim i kradenim pasosima, kako bi lakse ulazili u Italiju. Siptari su radili drogu, jer je za njih italijanska granica bila "plitka" i laka za prelazak. A kada je pocetkom osamdesetih otpoceo posao sa ilegalnim prebacivanjem Arapa, Azijata i Siptara, kriminalci sa Kosova su odmah reorganizovali svoju narkomrezu u kanale za prebacivanje ljudi. Za Ahmeta Krasnicija je jedna takva tura sa petoricom ilegalaca iz Turske bila kobna. Karabinjeri su ga tesko ranili, prilikom hapsenja, jer je na njih podigao svoj automat "kalasnjikov".

Italija je bila Meka i za novokomponovane jugoslovenske biznismene, trgovce, koji su u Trstu, Milanu i Djenovi, na primer, nabavljali farmerke, kosulje i mantile i potom ih preprodavali po glavnim gradovima nasih republika i pokrajina. Taj biznis cvetao je punih deset godina, od 1976. do 1986. godine. Pionir u tom poslu bio je Ivan Colic, trgovac, koji je sebe prozvao Djovani i za koga su mnogi Jugosloveni mislili da je rodjeni Italijan. Sinjor Djovani je vodio poreklo iz Bugojna, gde je njegov otac Niko pre rata bio trgovac, dok su njegovi stricevi poslovali po Zagrebu. Ivan Colic i njegov brat Antonio prebegli su iza rata u Italiju, pokusavajuci da spasu porodicno bogatstvo od drzavne nacionalizacije, a glave od predstavnika nove vlasti. U Jugoslaviji sinjor Djovani je ostavio zenu Ljubinku, cerku Jadranku i sina Damira, a u Trstu je sebi nasao novu druzbenicu Marijetu, Slovenku, koja mu je izrodila sinove Djordja, Aleksandra i Rajmonda.

Ivan Colic bi u Italiji, sigurno, bio sirotinja, jer je godinama radio kao fizicki radnik u trscanskoj luci, da se nije upoznao i sprijateljio sa spretnim trgovcem Fikretom Masinovicem. Vrlo brzo, krajem sezdesetih, Ivan Colic je otvorio radnjicu za prodaju dzinsa, ali je, takodje, brzo za italijanske prilike, za desetak godina, izrastao u istinskog kralja farmerica u Trstu. Cak je i njegov sin Damir, koji je 1960. saznao da ima oca u Trstu i sa kojim se nije dobro slagao, verovao da je sinjor Djovani samo dobar trgovac. Kad mu je otac umro i ostavio sedamdeset miliona maraka nasledstva i razradjenu prodaju farmerica, Damir je shvatio da je porodicno ime i blago zaradjeno na tajnim, a ne na legalnim poslovima. A za njih je Ivan Colic imao blagoslov i mafije i crkve:

- Stvar je bila vrlo prosta: kradja poreza od italijanske drzave i sverc farmerica preko jugoslovenske granice. Na svu prodatu robu u Italiji placao se porez na promet. On je u to vreme iznosio cak dvadeset dva odsto. A potom se na kraju godine placao porez na dohodak, koji su placali i proizvodjaci, ali i prodavci. Trik je bio u tome da proizvodjaci nisu registrovali napravljene farmerke, a ni prodavci. Poslovalo se ilegalno da bi se izbegli svi ti porezi. Promet te ilegalne robe "pokrivan" je prometom sitnije i nevaznije legalne robe. Zarada je bila toliko velika i toliko slatka da se ocu isplatilo da rizikuje. Svaki fabrikant ili prevoznik, to jest svercer je mogao da ga "provali" policiji. Da bi se zastitio otac je u posao uveo i policajce i finansijske inspektore, i ljude iz politike i crkve, kojima je davao bogate donacije. Cudio sam se kada sam shvatio da otac pravoslavac pomaze Katolicku crkvu, ali ta crkva mu je cuvala ime i ugled.

Velike kolicine ilegalno proizvedenih farmerica sinjor Djovani je, takodje, ilegalno prebacivao i prodavao po Jugoslaviji. Roba je putovala kamionima, a onda su krajem sedamdesetih u posao ukljuceni gliseri. Roba je tajno preko njiva u Sloveniji uvlacena u Jugoslaviju i potom distribuirana automobilima po zemlji. Kada je Damir Colic nasledio pokojnog oca, ovaj svercerski kanal se produzio sve do Rumunije, Bugarske, Poljske i Rusije. Drumovima ovih zemalja farmerke su putovale u drzavnim kamionima sa oznakama TIR, cime su dobile zastitu sa najviseg mesta. Istovremeno mladi Djovani je svoj "Grande magazin" u Trstu prilagodio novim zahtevima jugoslovenskih vikend- kupaca, koji su masovno dolazili u Italiju po svoje "krpice". Pored farmerica prodavali su se kombinezoni, carape, rublje, kravate, a potom cipele i sminka. Kako je jednom prilikom priznao sam Damir Colic, cista zarada u ovom poslu mesecno je iznosila 50.000 nemackih maraka. A njegova direktorska plata je bila tri miliona lira, a trosio je sedam da poreznici ne vide.

Ciganska mafija

Novi, drugi talas jugoslovenskih doseljenika zapljusnuo je Italiju krajem sedamdestih i pocetkom osamdesetih godina. Tada su se kao po nekoj komandi u Italiju uputili jugoslovenski Romi. Bilo ih je, ako je verovati italijanskim novinarima, najmanje trideset hiljada. I svi su bili locirani na severu zemlje od Gorice i Trsta do Milana i Verone. Ponekad bi se spustali i do Rima i do Sicilije, jer ih je na to terao i posao, ali i italijanska policija. Gotovo masovno su se bavili prosjacenjem, dzeparenjem i sitnim kradjama. Bili su smesteni u kamp- prikolicama na periferiji italijanskih metopola, u kojima su deca i mlade zene bili najbolji ucenici lopovskog zanata starih ciganskih kumova. Da bi im se suprotstavili, Italijani su formirali posebne brigade za borbu protiv ciganske mafije iz Jugoslavije. U Milanu je taj posao jedno vreme bio poveren Stefaniji de Belis, inspektoru kvesture, koja se specijalizovala za zbrinjavanje ciganskih prosjaka. Po njenim podacima tuzilac Korado Karnevali je u Milanu izdao nalog za hapsenje 77 Roma iz Jugoslavije, koje su predvodile dve zene Gejlana Ahmet i Djulfida Aziz. Samo u jednoj raciji u Rimu 1980. godine, koju je vodio licno komesar Djordjo Manari, na primer, uhvaceno je 350 maloletnih dzeparosa. Najmladji od njih je imao sedam, a najstariji dvanaest godina. Kod jednog je nadjen plen od 7.000 dolara, koje je drpio nekom americkom turisti na Spanskom trgu.

Istraga i saslusanja ove dece otkrili su da su glavni organizatori ovog ciganskog lopovskog kampa kod Rima bile, uglavnom, zene iz Jugoslavije i njihovi muzevi: Rasema Osmanovic, Temba Sejdovic, Ferida Hrustic, Rabija Hamdovic, Mira Krstic, Sefika Sejvic, Razija Cizmic, Jagoda Hamidovic, Bisera Hamidovic, Fikreta Omerovic, Hamdija Rustic, Zinija Sejdic, Kasim Sejdic, Fil Rusic, Arif Omerovic i Semsa Ridovic.

Ta putujuca ciganska mafija, ciji je zivot slikovito prikazan u filmu "Dom za vesanje" Emira Kusturice, osamdesetih godina je brojala cak tri hiljade clanova.

Druga velika racija izvedena je pocetkom devedesetih. U kampu "Djuzepe Meaca", smestenom kod cuvenog stadiona FK "Milana", policija je rasturila 250 cergi i uhapsila hiljadu jugoslovenskih Cigana. Vecina je bila poreklom iz Bosne. Kum je bio Ahmet Halilovic, koji je predvodio porodicni klan Halilovica od sto pedeset clanova. Zenski klan je predvodila njegova zena Jula Ajmic, dok je za decu bio zaduzen dvadesetogodisnji Jamed Hrustic. Italijani su bili zaprepasceni cinjenicom da su zbog toga Jugosloveni, bez obzira da li su Romi ili ne, po broju hapsenja medju strancima - 25.574, sa 5.870 dosli na prvo mesto. A to je znacilo da su u italijanskim zatvorima Jugosloveni predstavljali gotovo petinu - 23% uhapsenika. Drugi su bili Tunisani - 22%, pa Marokanci - 12% i cetvrti Alzirci - 6%.

Najopasniji italijanski zatvorenik medju jugoslovenskim Romima ili Nomadima, kako su ih zvali Italijani, tih godina, sigurno je bio dvadesettrogodisnji Slavuj Trajkovic, poreklom iz Zagreba. Njega je majka Zora Trajkovic, jos kao maloletnika, dovela u Italiju da prose i kradu. Odrastao je na periferiji Milana, a prve lopovske poslove obavljao je u Pjerudji. Nekoliko godina je sa majkom i ziveo u tamosnjem kampu "Djaldo Tadin". Tada je Slavuj Trajkovic zbog svojih sposobnosti da se penje po zidovima kuca, dobio nadimak Dijabolik. Kada je, medjutim, 1983. Zora Trajkovic uhapsena i sprovedena u zatvor, njen sin Slavuj je odlucio da je spase robije. Kidnapovao je trinaestogodisnju Sesiliju dela Djovanpaolo i porucio policiji da ce je ubiti ako Zora ne bude pustena na slobodu. Karabinjeri iz Pjerudje nisu pristali na ovu ucenu i odlucili su da progone Slavuja Trajkovica dok ga ne uhapse. On je sa svojim taocem bezao dve stotine kilometara, izbegavajuci spretno policijske zasede na drumu.

Posle cetiri dana, kada je umoran uleteo u Piskanu, Slavuj Trajkovic je pustio devojcicu iz kola, ali je sumanut od straha u zelji da ukrade jedan automobil pucao iz pistolja na njegove vlasnike. Ubio je Marinu Karoli, studenta matematike, a njenog momka Antonija Torelija, profesora filozofije, tesko ranio. Dijabolik je uspeo da pobegne sa mesta zlocina. Tada je pocela, verovatno najveca policijska hajka u Pjerudji, koja je organizovana sa pedeset automobila i helikoptera. Videvsi da automobilom ne moze daleko da pobegne, Slavuj Trajkovic je napustio kola i jedno vreme se skrivao u gradskom groblju. Dva dana je spavao u mrtvackim sanducima, koje je uspeo golim rukama da otrpa i otvori. Posto su italijanski tragaci sa psima uspeli da ga otkriju, Dijabolik je pobegao u sumu. Da bi ga otkrili, karabinjeri su pozvali u pomoc vojne izvidjace. I jedni i drugi su bili iznenadjeni kada u sumama oko Pjerudje nisu nikoga nasli. Samo jedno strasilo sa koje su iz daljine mislili da je Slavuj Trajkovic. Dijabolik je nestao kao fantom. Tako su, naime, italijanski novinari odmah i nazvali Slavuja Trajkovica.

Punih sedamnaest dana je trajala potera za jugoslovenskim Fantomom po celoj Italiji. U medjuvremenu, iskusni inspektori italijanske policije iz Rima, koji su pristigli u Pjerudju, tajno su pratili Trajkoviceve sestre Zoricu i Jasminu. Prva je imala samo osam, a druga trinaest godina. Jednog dana obe su krenule vozom iz Pjerudje za Ankonu, a potom za Rimini. Na zeleznickoj stanici u Riminiju, gde je bilo zborno mesto Slavuja Trajkovica i njegovih sestara, policija je napravila zasedu. Sve troje su uhapseni u trenutku kada je Dijabolik izasao iz automobila da se pozdravi sa sestrama Zoricom i Jasminom. Na sudu je priznao svoja nedela. Pravdao se da je samo zeleo da spase majku Zoru robije, a da nije znao da je ona vec bila na slobodi. Zbog kidnapovanja, ubistva i pokusaja ubistva Slavuj Trajkovic Dijabolik i Fantom, najtrazeniji Jugosloven pocetkom osamdesetih godina u Italiji, osudjen je na dozivotnu robiju.

Klan Vrbanovic

U noci izmedju petka i subote 18. odnosno 19. septembra 1989. pripadnici specijalne jedinice RSUP-a Srbije opkolili su zgradu u Rakovici u Ulici Hasanaginice 17, i pozvali Ljubisu Vrbanovica da se preda. Umesto da podigne ruke uvis, kriminalac, poznatiji pod nadimkom Manolo, ispalio je iz svoga kolta tri hica prema policajcima. Oni su mu uzvratili suzavcem i Manolo i njegov maloletni prijatelj M.Dj. morali su da istrce iz stana pravo u ruke specijalaca. Stavivsi im na ruke lisice, brigada policijskih oklopnika uputila se u Sremcicu. U Citackoj ulici 18. nalazio se mladji Ljubisin brat Dragisa Vrbanovic, zvani Misel. Cim je cuo da je opkoljen, taj 25-godisnji delinkvent se predao. Nije zeleo da rizikuje zivot svoje zene i cetvorogodisnjeg sincica. Tako je 1989. godine prekinuta odiseja brace Vrbanovic, koji su kud god su se pojavljivali za sobom ostavljali krv i suze. Ljubisa Vrbanovic Manolo juna 1989. godine pobegao je iz pozarevackog KPD-a Zabela. Dok su ga zatvorski strazari prevozili u Kragujevac, na sudjenje, lukavi Manolo je vise puta trazio da ide u klozet. Treci put strazarima je vec dosadilo da ga prate, pa su ga pustili samoga u kafanu. Iskoristivsi to, Manolo je iskocio kroz prozor i pobegao u sumu, a zatim u Italiju. Njegov, pak, mladji brat Misel 20. avgusta umakao je iz KPD-a Valjevo. Otisao je s ostalim zatvorenicima na kosidbu i jednostavno - nije se vratio. Potom je i on pobegao u Italiju.

- Djavo im tamo nije davao mira, pa su se ubrzo obojica vratila u Kragujevac, gde su odrasli. Posle kidnapovanja jedne mlade zene, stigli su u Beograd, kako bi popunili svoje dzepove. Jedne veceri patrola milicije zaustavila je slucajno Misela Vrbanovica i zatrazila mu isprave. Uplasivsi se hapsenja Misel je iskocio iz ukradenog automobila i pobegao glavom bez obzira. Policajcima je to bio dovoljan znak. Potrazili su njegovu fotografiju u kartoteci i otkrili da je rec o medjunarodnom kriminalcu - rekao mi je tada Nedeljko Bucalo, nacelnik u Gradskom SUP-u Beograda.

A gde je bio Misel tu je i bio i opasni Manolo. Zato su beogradski inspektori porazgovarali s gradskim kumovima, koji nisu voleli tako opasne uljeze, kao sto su braca Vrbanovici, u svom gradu. Doznali su da su braca Vrbanovic unajmili stan u Rakovici i kucu u Sremcici. O tome je odmah obavesten Vlada Jestratijevic, inspektor Saveznog SUP-a i Interpola, koji je beogradskim kolegama potvrdio informaciju da su braca opaki zlocinci koji najpre pucaju, a potom govore. GSUP Beograda je odlucio da se za hapsenje te dvojice kriminalaca angazuje jedinica za antiteroristicku delatnost RSUP-a Srbije. U opkoljavanju brace Vrbanovic uz policajce bili su i gradski vatrogasci, a za svaki slucaj pozvana su i kola Hitne pomoci.

- Interpol nas je obavestio da su Ljubisa i Dragisa Vrbanovic u Italiji izveli nekoliko razbojnickih kradja i da su tom prilikom ubili i nekoliko italijanskih gradjana. Napadali su bez plana, iznenada, u grupi s jos dvojicom, trojicom pajtasa i pod uticajem droge. I Manolo i Misel smrkali su heroin. Kada sam ih saslusavao 1986. godine, posle hapsenja u Kragujevcu, rekli su mi da su u akcijama kopirali scene iz filma "Paklena pomorandza" - izjavio je tada inspektor Mirko Bozic iz RSUP-a Srbije.

U policijskom dosijeu je pisalo da je Ljubisa Vrbanovic rodjen 1963. u selu Bucunet, kraj Leskovca, a Dragisa Vrbanovic dve godine kasnije u Bosanskoj Gradiski. Imali su jos tri brata: Tomu, najstariji, i Nenada, takodje poznanike SUP-a, i Mileta, koji je mirno ziveo u Slavonskom Brodu. Kao mesto stalnog boravka Manolo i Misel uvek su prijavljivali Kragujevac. Kao mladici godinama su s roditeljima ziveli u Italiji u ciganskim kampovima na kraju grada. Tu su naucili sve lopovske zanate.

- Jos od 1985. godine sva cetvorica Vrbanovica - Toma, Nenad, Ljubisa i Dragisa - stalno operisu po severnoj Italiji. Upamtili su ih Rim, Trento, Pezaro, Forli, Ankona, Perudja, Viterbo, Vincenca, Teramo i mnogi drugi gradovi. Postali su strah i trepet u Lombardiji. Italijanska stampa pisala je o Manolu kao o razbojniku sa zutim ocima. Tako su svedoci opisivali Ljubisu Vrbanovica, dok ih je televizija nazvala braca Dalton. A list "Epoka" je za Manola napisao: "Dilinger je ziv!" Italijanska policija, kada smo ih uhvatili, tvrdila je da su Vrbanovici od 1985. godine do 1986. pocinili cak deset ubistava i trideset razbojnickih kradja. Mi smo utvrdili da su samo u Beogradu u petnaest dana opeljesili petnaestak stanova i ukrali tri automobila. Prilikom hapsenja kod njih smo nasli i 200 grama zlata, dosta nakita i bizuterije, 800 maraka i 7.000 dinara - pricao mi je Vlada Jestratijevic, visi inspektor Interpola.

Medju jugoslovenskim kriminalcima u Italiji osamdesetih godina, braca Vrbanovici su bili najopasniji. Nenad i Toma su uhapseni 1986. godine i osudjeni na robiju. Nenad Vrbanovic je zbog razbojnistva osudjen na sesnaest godina zatvora i trebalo bi da izadje na slobodu 2.002. Toma Vrbanovic zbog silovanja i ubistva studentkinje Marine Karioci na dozivotnu robiju. Kada su 1986. godine u Kragujevcu, nakon serije kradja i pokusaja ubistava, uhapseni i Ljubisa i Dragisa Vrbanovic, Manolu je dosudjeno izdrzavanje kazne u zatvoru Zabela do 2000. godine, a Misel, kao mladji punoletnik, osudjen je tada na zatvor do 1995. godine. Uspeli su da pobegnu iz SFRJ.

Medjutim, Manolo je u Italiji uhapsen 1989. zbog kradje "mercedesa" u Riminiju. Italijanski policajci ga nisu prepoznali, pa je pod laznim imenom Mika Akovic ostao samo nekoliko meseci u zatvoru.

- Premda su napadali iznenada, neplanski i drogirani, clanovi ganga Vrbanovic ipak su pokazivali odredjen sistem u tim zlocinima. Imali su obicaj da napadaju ljude u usamljenim, naizgled bogatim kucama. Ulazili bi sa nategnutim koltovima, vezivali zrtve trakama razderanih carsava, i to mornarskim cvorovima. Imali bi najcesce na glavama najlonske carape, s prorezima za oci, tako da su zute oci Manola svi zapazali. Pri svakom i najmanjem otporu, drogirani i zaplaseni eventualnom intervencijom policije, pucali bi. I to bezobzirno, pravo na glavu. Taj kolt, magnum "smit i veson" koji je imao Manolo, bio je krunski dokaz njegovih zlodela - kazao mi je Mirko Bozic, inspektor RSUP-a Srbije.

Jugoslovenski Dilinger

U mestu Lonato, na primer, jedne noci u kucu americkog narednika Kinga Hjustona upala su cetvorica maskiranih razbojnika. Pokupili su sav nakit i novac, i pred njim su mu silovali suprugu Evelin. Bilo je to pocetkom maja 1989. godine. Sedam dana kasnije, dva bandita su izvrsila prepad na kucu Dina Rizota u gradicu Soma Lombardo, nedaleko od aerodroma. Prilikom napada Dino je peglom gadjao jednog od razbojnika, ali su mu obojica uzvratila mecima. Dino Rizota je ranjen, dok su njegova dva brata ubijena. Preziveli, i Evelin i Dino, policajcima su izjavili da su razbojnici pucali iz magnuma i da je jedan od njih imao zute oci. Slican je bio iskaz i gradjevinskog preduzimaca Ticijana Feravelija iz Pontevika, koga su Vrbanovici opljackali, a njegovu zenu silovali. Gospodja Feraveli je zapazila da vodja bande ima istetoviranu zmiju na levoj ruci. Volter Belonija je imao srece, Vrbanovici su vazali njegove ukucane, opljackala kucu i otisla preteci da ce se vratiti ako slucajno budu obavestili policiju.

- Zanimljivo je da su Vrbanovici, i Manolo i Misel, oba puta, 1986. i sada, otkriveni i uhapseni zahvaljujuci automobilima koje su krali - pricao mi je Vlada Jestratijevic, inspektor Interpola. - Vrbanovici su u pokrajini Viterbo ukrali jedan "fijat 131" s rimskim tablicama. Zatim su u gradu Fabrica nadomak Rimu upali s puskama i koltovima u kucu Luidjija Forcinate. Ne nasavsi bogat plen, besno su poceli da prave lom po kuci. U jednom trenutku videli su na zidu fotografiju lepe devojke sa zlatnom ogrlicom. Upitali su ko je ona i uplaseni verenik Antonio Forcinata je rekao adresu svoje devojke Franke. Vrbanovici su odmah odjurili u vilu njenog oca Djovanija Djacija. Sa sobom su vodili i mladog Antonija, u tom ukradenom "fijatu". Prilikom pljacke pokusali su da siluju mladu Franku Djacija, ali ju je njen otac uporno branio i Manolo Vrbanovic mu je hladnokrvno pucao u grudi. Vec sutradan kada su procitali u novinama da je bogati industrijalac umro i da ima svedoka koji su ih videli u ukradenom automobilu, Vrbanovici su preko Sezane prebegli u Jugoslaviju. Ali uhvaceni su i osudjeni u Kragujevcu.

Nakon njihova bega iz zatvora gotovo ista sitacija se ponovila u Ponteviku. Vrbanovici su ukrali metalizirani "mercedes" jednog taksiste. Dugo su se vozikali, cak su i cetiri puta telefonirali u Kragujevac, dok nisu kraj puta ugledali usamljenu vilu. Upali su unutra.

- Ukucani su spavali. Bucni, drogirani razbojnici su ih probudili, vezali za sto i neometano pljackali. Uto se iz grada vratio najmladji clan porodice Vuskardi, mladi Lucijano. Pritekao je u pomoc ocu Djulijanu, majci Agnesi i sestri Mariji, i poginuo zajedno s njima. Tek sutradan, kad su u ukradenom "mercedesu" nadjene jugoslavenske tablice, kasete i cigarete, policija je shvatila da su to bili opet braca Vrbanovici - objasnio mi je Vlada Jestratijevic. - Telefonista sa lokalne centrale je potvrdio policiji da su Vrbanovici iz taksija zvali Kragujevac, zenu Misela Vrbanovica. Italijanska policija, koja je nakon hapsenja Manola i Misela u Beogradu dosla kod nas, sada tvrdi da su braca Vrbanovici krivi i za ubistvo svestenika Djuliema Alesija iz Kortakone d'Asti, industrijalca Djovanija Mariotija iz Alesandrije, pa Alda Bruna i Felicine Brudjiafredo iz Krisola. Mi, medjutim, mislimo da su oni vec tada bili u Beogradu i pljackali gradske stanove!

Italijanski tuzilac Mario Bocolo iz Astija bio je, medjutim, odlucan je da su njihovi balisticari utvrdili da su i zupnik, kome je ukradeno 600.000 lira, a i spomenuti industrijalac stradali od metka iz kolta Ljubise Vrbanovica. Iz istog revolvera, marke "smit i veson", stradala je i familija Viskardi. Prema tome Vrbanovici 15. septembra 1989. nisu bili u Beogradu, tvrdili su Italijani. U medjuvremenu, u Milanu je s magnumom u dzepu i cetrdeset metaka uhapsen i Murat Hrustic, cetvrti iz grupe Manola i Misela Vrbanovica, koji je rodjen u romskoj porodici u Slavonskom Brodu.

- Hteli mi to ili ne, Ljubisa Vrbanovic, jugoslovenski Dilinger ili najstariji clan ganga brace Dalton, kako pisu italijanske novine, okrivljen je za deset ubistava koja je cinio koltom broj AEY 7604. Italijanske kolege su nam donele dosta dokaznog materijala, fotografija i video-snimaka s mesta zlocina. To sto smo videli je uzas - objasnjavao mi je Nedeljko Bucalo.

I ranija istraga je pokazala da Ljubisa Vrbanovic ne priznaje zlocin dok se sasvim ne uveri da su svi dokazi protiv njega. Kada je uhapsen 1986. godine u Kragujevcu, cutao je kao zaliven, dok je Misel pricao. Ali, kako je Manolo vodja bande, nuzno je bilo da on progovori o svemu. Tada se inspektor Mirko Bozic setio krunskog svedoka:

- Cim sam saznao da je u zlocinima Vrbanovica u Italiji 1985. i 1986. godine ucestvovao i Sreten Trajkovic, brat zene Dragise Vrbanovica, otisao sam pravo u Petrinju. Trajkovic je posle povratka iz Italije samovoljno otisao u JNA. I samo sto je polozio zakletvu, uhapsili smo ga i saslusali. Sve je priznao u detalje. To priznanje smo snimili na video i pokazali je Manolu. Tek kada je video kako Sreten Trajkovic opisuje detalje ubistva Djovanija Djocija, vodja bande Manolo Vrbanovic je priznao i jos sesnaest razbojnickih kradja! Inspektor Ostoja Krstic je Vrbanovice saslusavao pomocu detektora lazi. Citav razgovor je snimljen i na video-traci u GSUP-u Beograd. Hapsenjem brace Vrbanovic i njihovim slanjem na dozivotnu robiju odahnula je i severna Italija i istocna Jugoslavija, u kojima su Manolo i Misel operisali.

Kraj osamdesetih i pocetak devedesetih bilo je vreme kada su mnogi iskusni Jugosloveni sa italijanskog asfalta krenuli natrag u otadzbinu. Vratili su se i Nikola Tripcev i Nikola Vemic, zeljni porodicnog zivota i penzije. I za jednog i za drugog to prilagodjavanje je bilo bolno, jer su tesko mogli da se odupru novom zovu novosadskog i beogradskog asfalta. I dok su se oni borili da se nekako skrase, novi klinci iz Jugoslavije su krenuli u ponovno osvajanje Italije.