ZNAMENJE ZA SAN I VIZIJU

Sa najvecim i najplemenitijim teznjama odlucila je Skupstina opstine Arandjelovac da podigne spomenik Srpskoj revoluciji 1804. godine. Koliko god to izgledalo paradoksalno, do danas nije obelezen ustanicki dogovor u Orascu, odluka koja je bitno preokrenula i izmenila celokupni razvoj srpskog naroda u 19. veku. Jer, zahvaljujuci ovom istorijskom cinu, postavljeni su i temelji buduce srpske drzave, a njen dalji razvoj u tom veku, podstaknut Srpskom revolucijom, pretvorio ju je u modernu i samostalnu evropsku drzavu. Od tog trenutka, srpski narod, koji je ziveo podeljen u vise drzava, stekao je svoje prirodno srediste, stozer oko kojeg su se zbili svi njegovi rasuti delovi.

Iz svih tih razloga, nista nije bilo prirodnije vec da se ispravi ono sto su prethodne generacije propustile da ucine, ne samo u razdoblju posle Drugog svetskog rata, vec u vremenima izmedju dva svetska rata. Ovo stanje bilo je tim cudnije jer su austrougarski okupatori u Beogradu razorili spomenik Karadjordju koji je bio podignut na Kalemegdanu, a koji je izradio slikar Pasko Vucetic.

Ipak, stice se utisak da je dug prema velikim precima neprestano tinjao u nasoj oslabljenoj svesti, a to svetlucanje bez napora se razgorelo onoga trenutka kada su se u Srbiji stekli uslovi za vracanje ka svom zanemarenom i vec polurazorenom nacionalnom identitetu. Za ovo vracanje i lecenje tesko da ima bolji primer od naseg oduzivanja Srpskoj revoluciji od 1804. godine sa Karadjordjem na celu. Spomenik vrhovnom vozdu i njegovim znanim i neznanim junacima predstavlja skromni beleg i iskreno svedocanstvo zahvalnosti jedne generacije svojim slavnim precima, duboko svesne da se nasi dugovi prema ovim junacima ne mogu oduziti nikakvim spomenikom vec samo stvaranjem i preobrazavanjem Srbije u jednu modernu drzavu savremenog sveta. Jer, teznje za napretkom i zivotom dostojnim coveka vidljive su i u najranijim naporima pobunjene raje koja je prihvatila neravnopravnu borbu s jednom nazadnom orijentalnom silom satrapskog ustrojstva. Kao da su u njihovoj borilackoj svesti neprestano odzvanjali gotovo prorocki stihovi Dosteja Obradovica, napisani 1804. godine, pod naslovom "Pjesna na insurekciju Servijanov", a posveceni samom Karadjordju:

Vostani Serbije! Vostani carice!

I daj cadom tvojim videtz tvoje lice!

Obrati serdca ih i ocesa na se.

I daj njima cuti slatke tvoje glase.

Vostani Serbije!

Davno si zaspala

U mraku lezala:

Sada se probudi,

I Srblje vozbudi!

Ti vozdigni tvoju carsku glavu gore,

Da te opet pozna i zemlja i more,

Pokazi Evropi tvoje krasno lice,

Svetlo i veselo, kako vid danice...

Citav jedan politicki program nagovestava ova rodoljubiva, zanosna pesma starog Dositeja Obradovica, san i viziju koju je Srpska revolucija konacno i ostvarila.

Za svoju plemenitu nameru da ovom velikom istorijskom dogadjaju bude podignut spomenik nase zahvalnosti, Izvrsni odbor Skupstine opstine Arandjelovac imenovao je 17. februara 1989. ziri i objavio opstejugoslovenski pozivni konkurs na koji su, sem iz Srbije, pozvani umetnici iz Hrvatske. Vec 23. maja 1989. odrzana je u Orascu sednica na kojoj su, pored clanova zirija i predstavnika Izvrsnog odbora Skupstine opstine Arandjelovac, ucestvovali i pozvani umetnici. NJihovo ucesce ziri smatra veoma vaznim, jer je prisutnim umetnicima i usmeno objasnjeno da idejno resenje spomenika nije nicim uslovljeno, zbog cega se ostavlja puna sloboda umetnickog, stvaralackog izrazavanja u skladu sa karakterom i namenom buduceg spomenika. Drugima recima, spomenik treba da sacuva secanje na Srpsku revoluciju, na zbor u Orascu i ostale dogadjaje koji obelezavaju sudbonosni pocetak Srpske revolucije. U punom sastavu ucesnici ovog skupa posetili su i lokaciju buduceg spomenika, a detaljno su upoznati i s prostornim planom mesta Orasac i s elementima detaljnog urbanistickog plana pojedinih celina, o cemu je obrazlozeno govorila arh. Mirjana Vugdelija, sluzbenik RO "Infoplan" koja je i nosilac izrade prostornog plana. Zelelo se da se na najbolji moguci i doista demokratski nacin raspravi sva slozena problematika ovog ozbiljnog, istorijskog poduhvata. Tim nacelima bio je rukovodjen i ziri, koji je te svoje stavove neokrnjene odrzao za sve vreme svog rada, sve do zavrsne sednice od 25. januara 1990, na kojoj je doneta i konacna odluka o spomeniku. U tom cilju priredjena je u Arandjelovcu 31. januara 1990. godine i izlozba svih prispelih radova.

Posle savesnog i detaljnog raspravljanja, ziri je izdvojio u uzi izbor cetiri rada autora: Spasoja Krunica, Ota Loga, Miodraga Zivkovica i Kolje Milunovica.

U daljem radu ziri je, umesto propozicijama konkursa predvidjene dve nagrade, izdvojio tri konkursna rada autora: Spasoja Krunica, Ota Loga i Miodraga Zivkovica, ravnopravna u deobi nagradnog fonda, sa preporukom da nagradjeni autori, prema svom nahodjenju, izvrse izvesne dorade na svojim projektima. Posebno je istaknut zahtev zirija da nagradjeni autori moraju voditi racuna i o postojecoj izvornoj vegetaciji na mestu Celava glavica, gde ce spomenik biti postavljen, pri cemu se ovaj zahtev odnosio na to da se na ovom lokalitetu ne primene parkovska resenja.

Najzad, na svojoj sednici od 21. maja 1990. ziri je tajnim glasanjem, vecinom glasova, odlucio da se za spomenik Srpskoj revoluciji u Orascu prihvati projekt vajara Ota Loga. Ucinili smo to na osnovu naseg slobodnog uverenja da je Oto Logo na najjednostavniji umetnicki nacin ostvario sustinske namere ovog konkursa da citljivo, a ipak sazeto, uskladi pricu o revoluciji sa njenim krajnjim ciljem koji krunise slobodna srpska drzava.

Koliko je ziri bio u pravu – prepusticemo sudu javnosti, nasim savremenicima jednako kao i buducim generacijama. Svima njima zelimo da porucimo i ovu istinu: podizanjem ovog spomenika nase je drustvo smoglo i snagu da ispravi sve one nepravde, pa i ponizenja, koja su u vremenima posle Drugog svetskog rata obavezno pratila namere slicne vrste. Ovaj spomenik postace vremenom i mocan simbol povracenog istorijskog pamcenja srpskog naroda. Vec ta njegova zadaca bila je dostojna svih onih koji su se u bilo kojem vidu i obimu zalozili za njegovo ostvarenje.

(1990)