BUDJENJE IZ SNA

Profesor Medakovic je nedavno na tribini "Gost Tanjuga" izneo licni stav o aktuelnim politickim, kulturoloskim i istorijskim pitanjima srpskog naroda. Da li, po vasem misljenju, postoji izlaz iz teske situacije u kojoj se Srbija nalazi?

Bio bih veoma srecan kad bih znao neke carobne formule. Na zalost, ja ih nemam. Nasa drzava jos nije homogenizovana i trebalo bi mnogo zajednicke mudrosti da se iz svega ovoga ispliva. Cinjenica je da su kroz istoriju stvoreni razni profili Srba koji su ziveli u raznim civilizacijama, raznim drzavama, pa umesto da to, kao kod drugih naroda gde ima mudrijeg programiranja nacionalnog hoda, bude kvalitet, mi smo to antagonizirali do krajnjih granica.

Srbe su u proslosti objedinjavali nacionalni mitovi, vera i jezik. U trenutku kad su, kao u Hrvatskoj, Srbi ostali bez vere i jezika, sta povezuje Srbina iz Knina sa Pirocancem? NJihovo jedinstvo moze se ostvariti samo na visokim kulturnim vrednostima koje posedujemo. Vrhunska ostvarenja srpske kulture trenutno su jedini kohezioni faktori koji moze da poveze srpski narod ma gde on ziveo.

Ne moramo pominjati samo nase freske i ikone. Mi danas imamo svetsku literaturu, sjajno slikarstvo, teatar, film, prema kojima je Francuska, na primer, daleko iza nas. Na zalost, postoji strasan nesrazmer izmedju onoga sto posedujemo i nase organizacione moci da sve to vrednujemo na odgovarajuci nacin i okrenemo u nasu korist.

Potencijalni raskoli, koji se povecavaju, i razne suprotnosti svakako su rezultat celokupnog teskog stanja koje nas je zahvatilo i unesrecilo i preti da se ratni pozar prenese u Jugoslaviju i Srbiju i da se nastavi ovaj bezumni stav koji svet ima prema nama.

Pojacavanje sankcija i trazenje krivca samo medju Srbima, iako u BiH ratuju tri naroda, srpski narod dozivljava kao duboku i tesku nepravdu. Lako je dokazivati svoju ljubav prema islamu kompenzacijama u Bosni. Nase shvatanje pravde totalno je poremeceno i izaziva potpuno iracionalne, emotivne reakcije. Postize se, dakle, suprotni efekat od onoga sto su zapadni politicari zeleli, ili je, mozda, to suprotno i cilj.

Nije slucajno da se danas aktuelizira resenje jugoslovenske krize sa secesijom. Stvoreno je pet malih drzava koje su same po sebi privredno slabije od celine. Takve drzave se evidentno nalaze u strateskom konceptu novog svetskog poretka, sto dokazuju i nagle promene stava zapadnih sila od integralne Jugoslavije, koju su zastupali i Nemci i Amerikanci, do stava da se preko noci ona jednostavno rasturi. Pravi se jedan drugi strateski plan, koji se sprovodi ranim priznavanjem otcepljenih republika.

Da li bi Akademija mogla da ponudi neki nacionalni program i uputi neku poruku srpskom narodu i politicarima sta dalje da se radi?

Nedostatak nacionalnog programa velika je neprilika srpskog naroda. Mali narodi moraju imati neki svoj program, viziju daljeg opstanka, ekonomskih, drustvenih, politickih, socijalnih i demografskih kretanja.

Posle poznatih tragicnih dogadjaja oko Memoranduma, u Akademiji je splasnuo elan za jedan takav poduhvat. Proglasavali su tada, pa i sada, u inostranstvu i u bivsoj Jugoslaviji, da je Akademija duhovni otac srpskog ekspanzionizma, a Memorandum preteca gradjanskog rata. Akademija je htela maksimalni angazman, ali nas niko nije podrzao. Blatili su nas i stampa i televizija, pa cak i mnogi danas uvazeni opozicionari. Srpska vlada je tada paradno demonstrirala svoju nemoc, paralizu i pokornost drugim snagama time sto je zrtvovala svoju Akademiju. Kulminacija je bila zabrana proslave njene stogodisnjice u trenutku kad je bio najavljen dolazak 27 akademika – na nivou predsednika – sto bi bio najveci skup intelektualaca od Kine do Amerike, u istoriji Beograda.

Ne cudim se tome. Uvek se nastoji da se nadje ideoloska podloga i pokrivac cele stvari. Vecina sveta je prijemciva, plastelinska masa koja se oblikuje. Zelja Akademije bila je, medjutim, da se sacuva Jugoslavija, sprece propast i moguci gradjanski rat.

Na isti nacin mistificira se, na primer, i Vukov spis Srbi svuda. To je jedan etnografski spis koji nije bio velikosrpski u smislu teritorijalnog osvajanja, vec se radi o proucavanju Srba svuda gde oni zive.

Nasuprot tome, Zelenu deklaraciju Alije Izetbegovica svet ne smatra fundamentalistickim spisom, objasnjavajuci to time sto je Izetbegovic bio u zatvoru kao antikomunista. Logicno je, medjutim, da on to nije pisao kao antikomunista nego kao fundamentalista, i da bi to napisao i u kraljevini, jer je to njegov osnovni stav.

Akademik Dobrica Cosic inicirao je nedavno naucni skup "Srbija na pocetku novog doba" kao pokusaj da se odrede problemi srpskog naroda u osvit treceg milenijuma. Ta akta ce sada izaci, ali je velika steta sto Cosic nije zakljucio skup, jer je upravo tih dana izabran za predsednika Jugoslavije.

Mozete li nam nesto reci o genezi mrznje izmedju Srba i Hrvata?

Geneza mrznje je dugoveka. Ja sam se tim problemom bavio, jer me je to jako opsedalo. Po mom misljenju, geneza mrznje ide od vremena stvaranja Vojne krajine u 16. veku, kad se Srbi stavljaju u polozaj privilegovanog naroda, dakle kad se Austrija resava da im da status seljaka-vojnika, koji su oslobodjeni kmetovskih davanja. Hrvatska sela su i dalje bila u kmetovskom odnosu. Tako se dogodilo da Srbin bude slobodan seljak, a njegov komsija Hrvat – kmet.

Da nevolja bude veca, sve se to desava na tetirotiji koja je, naravno, u feudalnim kategorijama, bila pose Zrinjskih i Frankopana. Ferdinad Prvi njima je uzeo tu teritoriju i jednostavno je pretvorio u drzavnu, jer je to bila pusta zemlja, nicija zemlja, posto su kmetovi, pod naletima Turaka, pobegli sa nje.

Hrvatski sabor tada glasi da je na teritoriji Hrvatske jedina dozvoljena vera katolicka. Carska privilegija daje pravo na slobodu veroispovesti, sto automatski dovodi do konflikta pravoslavnog srpskog naroda s katolickom crkvom.

Situacija se radikalno komplikuje pitanjem jezika. Hrvati, fakticki, uzimaju za knjizevni jezik stokavsko narecje, znaci vukovski jezik. Oni, dkale, pozajmljuju jezik, jer Hrvati govore cakavski i kajkavski. To se dalje valja kroz istoriju, tako da u modernim politickim vremenima dolazi do budjenja hrvatske nacionalne svesti.

S druge strane, 1918. godine usli smo u zajednicu s uverenjem da su motivi bili isti i da su to svi podjednako zeleli. To je bila zabluda, jer se u Hrvatskoj vec obnavlja pravastvo i frankovci dizu glavu. Potpisnik Krfske deklaracije, prvi ministar spoljnih poslova i predsednik Jugoslovenskog odbora u emigraciji Hrvat Ante Trumbic, na primedbe da je bez ovlascenja hrvatskog sabora potpisao Deklaraciju o ujedinjenju, odgovara da je on to uradio u dubokom uverenju da je za njegov narod jedini izlaz da s enadje na pobednickoj strani, a ne pokopan pod rusevinama Austrougarske monarhije. To je bio jedini nacin da se sacuva Dalmacija, koju bi Hrvati izgubili Londonskim ugovorom, jer je on nudio Kraljevini Srbiji granicu na poluostrvu Planka kod Sibenika. Znaci, Sibenik, Split i Dubrovnik bi bili Srbija, otoci bi bili Hrvatska, a Hrvatsko primorje, Istra i Boka Kotorska pripala bi Italiji. Na molbu i preklinjanje Hrvata, Srbija to odbija, menja ratne ciljeve koji ne znace vise ujedinjenje svih Srba, nego svih Juznih Slovena.

Sta mislite o jugoslovenskoj ideji i njenim buducim sansama? Da li ce jendog dana ponovo doci do ujedinjenja svih Juznih Slovena?

Jugoslavija je bila veliki san moje generacije koja je, eto, vec dva puta dozivela grozotu budjenja iz tog sna. Ovoga puta, cini se, na najbrutalniji nacin. Za mene je taj san potrosen, iako pripadam generaciji koja je odgojena u jugoslovenskom duhu.

Mi nismo smatrali da smo ugrozeni ako dobro znamo hrvatsku knjizevnost, a ja sam to preneo i na moje djake. Prvi kurs hrvatske umetnosti predavao sam na fakultetu tri godine, a na primedbu kolega da se u Hrvatskoj ne uci srpska umetnost, odgovorio sam da ih zalim, jer su siromasi koji hoce da imaju provincijalce.

Mozda ce se generacije koje dolaze opametiti i biti bolje srece. Mozda ce preovladati racionalni interes da se ponovo udruzimo. Veliko je, medjutim, pitanje da li ce do toga i doci, jer za takvu ljubav treba vise, potrebno je da se osim Srba, i druga strana oplemeni i pristane na taj san koji bismo onda zajedno odsanjali.

Sta Akademija preduzima da se zastite srpski spomenici kulture koji su ostali van granica srpske drzave?

U Akademiji imamo tri odbora koji rade na tome. Sentandrejski odbor interdisciplinarno proucava Srbe i njihovu duhovnu bastinu, o cemu se redovno referise u Sentandrejskom zborniku. Hilandarski odbor radi na proucavanju Hilandara i ostalih manastira na celoj Svetoj Gori, znaci i grckih. NJihovi rezultati se objavljuju u Hilandarskom zborniku – svetskom casopisu u kojem saradjuju vrhunski vizantolozi. U Akademiji postoji i Kosovski odbor koji je vec izdao prvi tom Zbornika. Izdaje se i Zbornik za interdisciplinarno proucavanje Srba u Hrvatskoj sa istorijske i istorijsko-umetnicke tacke.

Ovo sto se desava u Hrvatskoj sa srpskim spomenicima kulture je katastrofalno, a isti je slucaj i u Bosni i Hercegovini. Zapadna Slavonija izgubila je vise od 200 crkava. U Zagrebu je unisten velicanstveni Vladicanski dvor s koncentrisanim inventarom iz crkava i muzeja, a biblioteka sa vise od 100 rukopisa je spaljena u Pakracu. Manastir Zitomislici je do temelja razoren, kao i Katedralni hram u Mostaru. O Vukovaru da i ne govorimo.

Jos ne postoji detaljna evidencija sta je sve stradalo, ali se moze reci da je stradanje znatno vece od onoga koje su ustase ucinile za vreme Drugog svetskog rata.

Katolicka crkva isto tako reklamira oko 200 ostecenih crkava. Sada se prvi put desava da Srbi vracaju razaranja. Tome nema kraja, jer je u pitanju verski rat.

Pricali ste o vrhunskoj kulturi koju posedujemo. Kako objasnjavate jako nizak opsti stepen kulture naseg naroda i da li postoji mogucnost da se angazovanjem Akademije ili drugih kulturnih institucija promeni takvo stanje?

Lako se moze ustanoviti da postoji strasan nesrazmer izmedju onoga sto posedujemo i nase organizacione moci i nemoci. Cinio sam bezbroj pokusaja da nagovorim neke celnike grada da se sazida Muzej grada Beograda. Kako se moze ocekivati da gradjani cuvaju grad, i da ga osete kao svoj, kad ga ne poznaju i ne znaju njegovu proslost.

Isti je slucaj i sa Istorijskim muzejom srpskog naroda. Kako vratiti izgubljenu istorijsku svest srpskom narodu, kad je Istorijski muzej jos u kancelarijama, kad se kruna kralja Petra, recimo nalazi u roloormaru koji se otvara udarcem noge.

Manastir Sisatovac je posle rata jos postojao do prvog sprata. Narod iz Prnjavora je zbog nebrige drzave odneo svu ciglu kao gradjevinski materijal i zidao zadruzne svinjce.

Sentandreja, grad koji su Srbi stvorili, danas je lepo uredjen, umiven, revitalizovan grad s kaficima na svakih pet metara, dok mi Karlovce jos uvek ne mozemo da izvucemo iz mrtvila.

Sustina svega je sto smo mi za organizaciju nesposobni.

Slicno je i s prekrstavanjem ulica, zastavom, himnom. Svasta se tu radilo da se izbegne ozbiljno, pravo resenje. Ako smo ustanovili da je ucinjeno nedelo oduzimanjem ulica kralju Petru, Nikoli Pasicu, kralju Milanu i drugima, nije potrebno nikakvo filozofiranje. Nepravda bi bila ispravljena jednostavnim vracanjem njihovih ranijih naziva.

Na kraju, sta Vi licno ocekujete od predstojecih izbora?

Ja imam individualno shvatanje demokratije. Pitanje slobode za mene je vezano za postupnost, za dozrevanje i otvaranje prostora slobode. Ne verujem u nagle promene u smislu osvajanja prostora slobode. Ona zahteva unutrasnju disciplinu, kulturu, izgradjenost.

Ako hocemo da pomerimo taj prostor, nije resenje da se, preko noci, neke promene iznude koje nisu odraz stanja stvari. Pozitivna je sama cinjenica da se vidno poveca broj opozicionih poslanika i, kamo srece, da bude u vecini.

Zalazem se za evolutivnu demokratiju. Nase drustvo je bolesno i lecenje mora poceti od osnovne skole. Mora se postaviti novi sistem vrednosti. Ne moze se vise kroz partijske funkcije harati u javnom zivotu.

(1992)