BUDUCNOST – DUHOVNO OBJEDINJENJE

Nova knjiga Dejana Medakovica Srbi u Becu koja obuhvata prisutnost Srba u carskoj metropoli, njihov politicki i drustveni polozaj, zatim doprinos kulturi, posebno trgovini i uopste znacaju Beca u srpskoj istoriji do sloma monarhije 1918. godine. Knjiga sadrzi nove podatke koji otkrivaju drugaciju sliku o nama i odnosu prema kulturi mnogonacionalne sredine kakva je bila becka, gde udeo Srba nije sire istrazivan.

Pitamo gospodina Medakovica, koji je i sam jednom bio izbeglica (1941 iz Zagreba), kakav je njegov odnos prema izbeglicama danas?

Srpskim izbeglicama u postojecoj situaciji je daleko teze, jer, pored ostalog, nije im jasna ni demografska politika koja se sada vodi. Privid je da ima povratka. Cinjenica je da su izbegli koji su pokusali da se vrate bili izlozeni nasilju... Cak su im kuce minirali. Drzava Hrvatska to ne sprecava vec jasno pokazuje da ih ne zeli kao povratnike. Medjutim, s nase strane, stalno im se prica o njihovom vracanju na svoja ognjista. Da stvar bude jos neprijatnija, tenzija koja se stvorila izmedju Srba izbeglica i "domorodaca" je sve izrazenija. Moram reci da su ove izbeglice u gorem polozaju no sto smo mi bili pre pedest i kusur godina. Naime, Srbija tada nije bila toliko ekonomski siromasna, bez obzira na okupaciju i nevolje koje su nas pratile. Postojala je i neka nada da ce Nemacka izgubiti rat i da smo u Srbiji zaista privremeno. Medjutim, perspektiva ovih prognanika da se vrate svojim kucama svedena je na minimum. Ja ne tvrdim da se pojedinci nece vratiti i pod cenu da se priklone novoj vlasti, ali...

Kako geldate na buduce srpsko-hrvatske odnose i na sudbinu preostalih Srba u Hrvatskoj?

Prakticno, buducnost njihova ne postoji u Hrvatskoj. Bice asimilovani, narocito mladje generacije, a stari ce leci u groblja svojih predaka da dokrajce zivot na rodnoj grudi. Sto se tice srpsko-hrvatskih odnosa, oni moraju da postoje, to zahteva racionalni pristup stvarima...

Vreme u kome zivimo podredjeno je politici visestranacja... Kako utice opsta poiliticka situacija na Vas, gospodine Medakovicu?

Naravno, cinim velike dodatne napore da odrzim svoj mir i moju koncepciju. Suprostavljam se nekim svojim unutrasnjim snagama ovom okruzenju koje vidim i koje me na momente dovodi do ocajanja. Ja sam pristalica jedne formulacije koju sam jos cuo od pokojne Isidore Sekulic, koja kaze: "Ja sam stvaralacki pesimista..." To je bila njena koncepcija zivota, neki kredo, i meni se to jako dopalo. Znaci, ukoliko je covek pesimista u odnosu na zivot i na velike sudbonosne tokove civilizacije naroda kome pripada, to osecanje se mora i moze savladati – kako rece Isidora – jedino stvaralastvom, ne ocajavanjem i demobilizacijom.

Nasa nova istorija predmet je cestih rasprava i nedoumica. Krleza je jednom prilikom izjavio da se istorija sastoji od samih falsifikata. Mogu li savremenici pisati istoriju objektivno, ako vecina njih podleze utistcima i zahtevima epohe i drustva kome su pripadali?

To je stari problem. Nije to Krleza "otkrio", to se pitanje "vuce" jos iz antickih vremena... Takva Krlezina misao kao i mnoga njegova rezonovanja imala su karakter jednog ekstremnog i polemickog stava koji generalise i iskljucuje kompromise. Najgore kod takvih stavova je to sto su oni delimicno utemeljeni. Ipak, ne slazem se s njime po tom pitanju. Naime, ja se u principu ne slazem s ekstremnim stavovima, jer mislim da se oni potiru jednim tonskim resenjem, sto znaci da nije sve "crno-belo". Jeste, ima mnogo od toga, mozda je to osnovna odrednica naseg zivota, ali je sigurno da nijanse koje tu postoje daju jednu drugaciju sliku. Medjutim, ne znaci da nije bilo istoricara koji su sluzili verno rezimu: jedni su bili kupljeni, drugi su to radili iz ideoloskih pobuda, no, ipak, ne mozemo to generalisati.

Katolicku i Srpsku pravoslavnu crkvu, neki nazivaju nacionalistickim institucijama. Da li verski faktor treba staviti pod lupu naucnog istrazivanja, tim pre sto se njemu pridaje veliki znacaj kao jednom od bitnih cinilaca nacionalnog odredjenja?

Tacno je. Nacionalna komponenta je jako prisutna, narocito u crkvama koje imaju nacionalni karakter. Ali, jedno je nacionalisticko, a drugo nacionalno. To se cesto brka. To je jedna zamka koja je bila vrlo efikasno primenjena u poratnom periodu (ovog rata) kada je veliki deo ljudi koji su bili obuzeti nacionalnom problematikom – zigosani kao nacionalisti. Nacionalizam je jedno ekstremno gledanje i ima negativni prizuvk, jer podrazumeva da se u ime svoje nacije, neke druge (nacije) obezvredjuju, tj. minimalizuju. To je ekstremni stav. Dok je nacionalno prilazenje nacionalnoj problematici, nesto pozitivno. Srpska pravoslavna crkva je nacionalna crkva po svojoj osnovnoj strukturi, kao i sve pravoslavne crkve koje nisu jednostavne crkve nego su autokefalne. Pravoslavlje nema centralizovani model kao sto ima Rimska crkva. Carigradski patrijarh u vreme najvece vlasti Vizantije, kad se ona prostirala na ogromnom prostoru, davala je autokefalnost crkvama. Dakle, osamostaljivala je nacionalne crkve, ne samo Srpsku, vec i Bugarsku, Jermensku, Gruzijsku... Dok je Katolicka crkva centralizovanog tipa s tendencijama univerzalne crkve s centralom u Rimu. Ona obuhvata sve vernike katolickog opredeljenja u svetu. Znaci, ima sasvim drugaciju osnovnu koncepciju: vrlo je ofanzivno nastupala protiv sizmatika i jeretika. Imala je spaljivanje kao instituciju za spas gresnih dusa... Medjutim, ne mozemo reci da se to nije stavljalo pod naucno istrazivanje. Istina, mnogo toga nije naucno istrazeno iz prostog razloga sto je jedan deo arhiva koji o tome govore i svedoce jos nepristupacan. Vatikan ne otvara sve arhive odmah, vec to cini sukcesivno.

U kojoj meri je crkva postala manipulativno polje politike na nasim prostorima?

Mislim da su sve crkve bile u vecoj ili manjoj meri zloupotrebljavane, mada se to ne moze uopstavati. Ima i drugacijih shvatanja...

Kakvu ulogu ima Srpska akademija nauka u sadasnjem trenutku Srbije?

Na to pitanje bih odgovorio kratko: njena uloga je propisana statutom, odnosno zakonom o SANU. Taj zakon govori da je Akademija najvisa naucna institucija srpskog naroda ciji je zadatak, pa sad slede njeni zadaci... Drugo je pitanje u kojoj meri ono sto se u Akademiji istrazi, utvrdi, dopire sire... Koliko se Akademijine poruke uklapaju u neke politicke... Koliko je prozeta Srpska politicka misao rezultatima njene nauke. Po mom misljenju, nesreca je upravo u tome sto taj odnos nije harmonican i sto postoji veliki nesklad izmedju politicke i naucne misli. Mi se jos izgleda ne razumemo jer ne govorimo istim jezikom. Stoga dolazi do mnogih kratkih spojeva koji stvaraju probleme... Srpsku akademiju nauka sa brojnim akcijama, neke su epohalne – niko ne registruje. Cak ni stampa. Mozda cu sad krlezijanski reci: nase drustvo je okrenuto vise senzacijama i skandalima. Kada je rec o Srpskoj akademiji nauka interesovanje ozivi tek kad su njeni izbori, jer ce oko njih biti skandala. Neko nece proci, neko ne sme da prodje, a neko mora da prodje. Naravno, postoji i odredjena navijacka atmosfea i izvestan pritisak i konacno sledi nezadovoljstvo. Samim tim, Srpska akademija nauka je izlozena raznim kritikama, pa sve "grmi" protiv nje u javnosti.

Zasto se vecina akademika "ustrucava" od javnih istupanja odnosno iznosenja svojih stavova?

Smatram da to nije u potpunosti tacno. Istina, to se odnosi na jedan deo akademika, ali veliki deo njih je glasan i prisutan u javnosti. Namerno cu precutati neke moje kolege da ne ispadne da sam nekog od njih zaboravio. Iznecu samo moj licni primer: ove godine treba da izadje moja knjiga pod nazivom "Oci u oci" a sastavljena je od mojih javnih istupanja i datih intervjua.

Terate me da kazem neka imena: moj kolega Vasilije Krestic je veoma aktivan u javnosti, bilo je i drugih kolega, Mihajlo Markovic, LJuba Tadic, Kosta Mihajlovic... mozda to u ukupnom zbiru izgleda nedovoljno. Mozda ste u pravu. No, ja bih skrenuo paznju na nesto: treba razlikovati istupanja pojedinih akademika od stava koji ima Srpska akademija nauka. U javnosti se to cesto ne shvata. Primera radi: ja sam se upravo vratio iz Pristine gde su me ljudi, posle diskusije, uzbudjeno pitali: sta znaci govor predsednika Despica na godisnjoj skupstini Akademije o Kosovu i da li je to stav Srpske akademije nauka? Ja sam im odgovorio: Akademija ne stoji iza govora predsednika Despica, iza toga stoji licno on, koji ima demokratsko pravo, kao i svaki clan Akademije, da se kao pojedinacna licnost izjasnjava o politickim dogadjajima na ovaj ili onaj nacin. Mi nismo jednoumna kuca, nego zbir individualnih mozgova koji su ovde dosli na osnovu nekog svog rada. Medjutim, to je u Pristini protumaceno kao stav Akademije, ali se pri tom zaboravilo da su na samoj skupstini dva ugledna clana Akademije, Kosta Mihajlovica i Milos Macura, ustali i govorili protiv stava predsednika Despica. Ono sto je zbunilo sve nas to je, da li je na godisnjoj skupstini bilo umesno da se otvara jedan politicki problem koji nema veze s dnevnim redom. Godisnja skupstina samo raspravlja o godisnjem radu SANU. Clanstvo Akademije bilo je zateceno iznetim misljenjem predsednika Despica, no, kao svako misljenje pojedinaca – mora da se ispostuje.

Da li Srpska akademija nauka i umetnosti podrzava postojecu vlast?

Moram da kazem da Srpska akademija nauka nije servis Slobodana Milosevica. Svaka nacionalna institucija kao, na primer, Narodna biblioteka, Narodni muzej, Matica srpska, SANU... jesu nacionalne institucije koje je srpski narod stvorio kroz 150 godina i moraju biti na odredjen nacin lojalne, jer su financijski zavisne. One egzistiraju kroz propise koji su ozakonjeni. Medjutim, moram reci da nas niko nije ideoloski usmeravao iz nekog ministarstva ili kabineta bilo koga...

Kakva je nasa buducnost i cemu se mozemo nadati?

Zavisi koja buducnost? Ona koja zavisi od nas samih ili od onog sta ce stvarati novi Evropski poredak i uslove koje ce on diktirati. A, to opet zavisi u kojoj meri ce Evropa traziti (u okviru svetskog poretka koji diktira SAD), svoju varijantu i da li ce ona bezpogovorno uci u tu koncepciju SAD ili ce Evropa traziti nesto svoje. To je zasad enigma. U svakom slucaju, postoji nasa buducnost koja, na zalost, nece biti u nasoj moci da ju odredimo. No, postoji i jedna buducnost koja iskljucivo od nas zavisi. To je, ako uspemo da duhovno objedinimo srpski narod i da ga na tom planu homogenizujemo.

(1997)